Анапурна 2019 – књига

22 Март

Први пут експедицијска обмана. Никоме нисам рекао где идем. Заправо Анапурна је најопаснији врх; зашто би људи страховали; зашто бих се тиме гордио. Најопаснији врх. Не желим да други превише стрепе. Данас сам гледао слике; ужасно. Планинчина је грозна. Аутотренингом се ослобађам страха. Подгревам у себи веру да то није ништа тешко. Кад би се лагали.  Да ће све бити добро.

Ако превише фиксирам мисли на један страх, он ће ме победити. Не дозвољавам себи да склизнем у тамне воде страха и црних слутњи. Ако бих се у томе предого задржавао то би довело до бола, очаја или беса. Али ипак, Ц2-Ц3 је катастрофа – Левак. Лавине са три стране.

Остало и није баш толико тешко.

Ц1-Ц2 су лавине. Нисам ваљда толики малер.

Убеђујем себе да не треба све то узети преозбиљно.

Статистика је ужасна, јер је у лавини 2014 страдало 52. Зато је смртност 37%. Било би упола мање да није тога било.

Многи моји другови су попели.

Како шерпаси износе опрему туда?! Значи да може.

Трудим се да будем опуштен.

Уместо Анапурна, користим појам Далагири, а причам о Анапурни.

Сваки је врх опасан. Свака планина има своје мртве. Не зна се шта је горе.

Сутра је последњи радни дан. Пацијенти наваљују. Њих нема ко да прегледа. Кад неко од доктора схвати да вреди, напушта земљу. Ови болнички доктори као да не смеју више да раде приватно.Не виђам више налазе болничких доктора. Три дана се не јављам на телефон. Не заказујемо. Долазе на врата. Агресивни су. Као ја имам етику; а они то мисле: да им будем слуга и да ме користе кад им падне напамет.

Само да се у миру извучем из овога. Заправо растргли би ме.

Гледао сам слике Висинског Базног кампа; туризам; људи се смеју, сликају. А одатле почиње пакао.

Усмеравам мисли на лепе ствари. Радујем се Катманду. Масажа… акција… Непалска храна. Путовање. Нови свет. Други живот.

Пакујем се данима.

Јавио сам Фуртенги шерпасу да ми у магацину нађе бурад са опремом.

Океј. Дава је јавио да су нашли моја два бурета. То ће ми донети у хотел.

Биб Раи сам јавио да бих купио нову врећу за -40*. Одговорио је да је већ спремна.

За сада је ОК.

У Истанбулу ћу имати 1 сат и 20мин. Ако авион касни, опет ћу путовати два дана.

Полазим у недељу 24. Марта у 20 сати 20мин.

Стићи ћу сутрадан у 11 сати по Непалском времену.

Још сутра да прође у миру.

Верица ће ми купити 1,2кг пршуте. Она то зна боље. Треба да буде добро сушена, а не превише тврда; да ми се не поквари у топлим пределима, на десетак дана пута до Базног кампа.

По свим списковима паковања, све сам спремио.

Експедиције су пуне изненађиња, препрека, непредвиђених околности. То је драж.

Полазим у неизвесно. Планирани циљ; а шта ће бити до њега, видећемо. Авантура.

Не знам када ћу се вратити, и да ли ћу се вратити.

Универзум подржава човека ако има: сан циљ и рад.

Сан: шта бих желео да имам чаробни штапић.

Циљ: дефинисати јасно.

Рад: Морамо се покренути, припремати. Не могу само седети и маштати. Ако напорно радим Универзум ће ми помоћи.

Мени је заиста потребна Енергија Универзума. Наше тело покреће чиста енергија која је покренута из Универзума.

Пошто смо ми енергија, ми имамо фреквенцију и вибрацију. Старост не постоји док то ми не пожелимо.

Наталија Бехтерев: Људски мозак увек жели да гледа преко границе, преко предела, да иде тамо где нико никада није био. Да није тога људи не би изашли из пећине. Жеља да схвати шта Човека чини човеком. Увек сам Желео.

  1. Емоције суштински утичу на стање мозга.
  2. Када постоји поремећај емоција добро је ходање; све врсте физичке активности.
  3. Научен баланс емоција, разумна гордост, истрајност су најважнији услови за реализацију талента.
  4. Ако би људи били мање депресивни, а више узбуђени проблемима, креативни потенцијал човека би се знатно повећао.
  5. Мозак штити сам себе од негативних емоција.
  6. Снови.
  7. Супер задатак – смисао будућности. Без суперзадатка човеково постојање је лишено смисла живљења. Животиње се рађају, размножавају, гасе и наступа смрт – као да нису постојале. А ми не умиремо док имамо циљ: да видимо Свет, да напишемо књигу. Старост не постоји док имамо енергију вибрација и ништа се не завршава све док ми то сами не пожелимо. На вишим вибрацијама свест нам је повезана са самим извором, мисли су нам јасније, боље разумемо ситуацију у којој се налазимо ми, и свет око нас. Наше акције су позитивне. На нижим фреквенцијама за нас је све негативно. Можемо бити позитивни и негативни. Емоције нам дају увид у то на којим вибрацијама се налазимо.

Како подићи своје вибрације?

На првом месту: повратак природи, дан на сунцу и физичка активност.

Године односе све спољашње, са старошћу човекова душа се постепено ослобађа покрова и појављује се у изворном облику. Више немамо потребу да се свиђамо другима, да играмо неке игре. Може се бити свој, говорити шта мислиш и како се осећаш. На крају схватиш да је срећа то што можеш директно сада и данас поделити са другима, нешто ситно, крхко али важно.

  1. Март

Моја душа се већ уздиже на Ц3 7500м и успиње преко врха ка универзуму. Треба ми снага Универзума да се попнем на ту планину. Снагом Духа потискујем околне лавине да се уздигну уз планину, да не падну на мој пут. Растерујем их.

По некада се осећам као покојник који хода. Медитирам своју смрт. То практикују будистички свешеници. Медитацијом истражујем своју душу, самоанализирам се, као што пише на храму у Делфима: Спознај самог себе. Другима кажем да је добро кад човек мало поприча сам са собом, а за то на Хималајима има и те како пуно времена. Мислим да енергија Хималаја тако даје мудрост.

Дигнутих руку увис позивам више силе да ми помогну – Сиђи Универзуме у мене!

Полазак

Недеља. Вртим се преподне по кући. Аутобус полази у 15сати – Ћутање. Концентрација. Прикупљање Енергије.

На Аутокоманди ме је чекала ћерка и одвезла на аеродром. Све је лепо.

Убрзо сам се чекирао. Чекање 3 сата до полетања. Одмарање у бесцаринској зони. Све је по плану. А онда авион касни 20 минута. Видео сам када ми је торба ушла у авион. Онда сам ушао и ја.

Авион је додао гас, па је закашњење смањио за 5-7 минута.

А онда испред Истанбула кружење. 5 кривина је направио чекајући дозволу за слетање. Имао сам 20-ак мин да претрчим на гејт. Видео сам да је 311. Трчао сам, трчао, гурао људе, прескакао. На крају отишао на 305, који је даље, па сам се враћао 2-3 минута. Гејт је био празан. Она мустра је искривила уста када је видела УСА визу. Ушао сам у аутобус. Одмах је кренуо. У авиону сам био последњи. Сео сам. Са торбом сам се опростио и већ правио планове како ћу наредног дана поново на аеродром, када слети следећи авион из Истанбула.

У авиону ОК. Седиште поред ВЦа. Лик до мене је одмах негде отишао. Имао сам два седишта, два екрана; гледао Боливуд филмове, слушао музику и пратио лет авиона. Клопа лепа.

У Катманду на аутомату направим скенирање пасоша, имиграциони лист. У реду 1 сат. За 90 дана виза. Неки двоје су закочили пола сата.

Нервоза у реду. На виза шалтеру испред мене чекање са једном плавом мадам око 45год. Нервозна, растура ствари, трпа на гомилу. Гледа у фон. Преко рамена зурим; кад нешто: „Косово“ Мало боље погледам: Ула. То је Ула Ибрахими са Косова и Метохије. Нисам јој се обратио. Шта да је питам?! Протестовала је што чека сат времена због двоје испред нас. На шалтеру јој загледају пасош, па се консултују, па иду негде да провере. То је трајало 5-6 мин. Значи да им не пише јасно, не знају шта је то. Да ли сам малер да и она иде на Анапурну? Рано је дошла за друге експедиције. Можда Ло це? Не желим да верујем да ће бити у мом тиму. Ако буде, биће зајебано. Уосталом мудрији сам од ње. Делује као шиза хистерикс. Загледао сам хелмет (пењачки шлем) Није имала обележја Косова и Метохије. Ни на ранцу, нигде. Јер обично те неиживљене нације истичу велике заставе, амблеме на свему и свачему. Што је земља мања то је застава већа. Сем УСА који је свуда стављају, и на дупету је носе. Отишла је живчано.

Када сам стигао на ред испоставило се да 100$ за визу треба платити у банци, а не као некад на шалтеру. Назад, па опет у ред. Готово 2 сата сам чекао да прођем границу. Чекао сам да све прође па да пријавим кашњење торбе.

Када сам сишао доле трака више није радила. Торбе спуштене на под. Прошао сам за сваки случај на тамо и назад и према излазу код стуба. Жута торба! Нисам могао да верујем. Каква срећа. Моја торба је стигле. Невероватно!? Како су успели?! Ура!

На паркингу Амар. Хотел Holy Himalaya.

Одлазим у варош, massage, купим воду и батерије.

Сретнем Арџуна. Одушевљење. И он иде на Анапурну. Супер.

Појео сам Верицину гибаницу, јабуке и кафу.

Застој саобраћаја је далеко већи него 2003. И они сада трубе. Не нервирају се баш много.

Непал некада и сада није исто. Зграде са 10-15 спратова. Тога није било.

Јутрос је био Dawa. Упознао сам два члана. Сингапур Др анестезиолога мистер Чин и Шамони мен Мишел. Фини људи, културни.

Мало размене прича ранијих експедиција.

Не делују много интересантно.

Направљен је план пута. Кренућемо сутра у 10 сати и 30 за Похару.

Отишао сам код Биб-а и Аните. Купио нову врећу -42*, метрис – пнеуматик подметач за БК и обичан за горе. Крема за усне; дак тејп. Имам. Мислио сам да ми поклања. Нема везе. Лепо сам платио 960 Е ! Све то. Зато увек имам најквалитетнију и најновију топ опрему. Испред шопа је стајало моје буре од претходне године са натписом Др Драгон.

У хотел су стигли и бурићи са опремом. У 14 сати је све било спаковано и закључано. Искуство. Ово ми треба за овде, ово за пут, ово за БК, ово за успон.

Обишао сам две масаже и изашао. Прљаво, дивље. Једна закључана због кише и тоалета. У једној су почели неки типови да се скупљају. Постало је сумњиво. Напустио сам. На силаску низ степенице срео сам гузату мадам; рекао јој у пролазу Гуд бај. Низ степенице четврти лик се зачудио куда ја то одлазим. Нешто су планирали. Вероватно да ме опљачкају. Вратио сам се у хотел

Welcome dinner 26. Март.

Спаковао сам буриће. У 18 сати 15 мин спустио их лифтом у хол.

Силазим. Дава ме чека. Бурићи су отишли. Видећу их за 7-8 дана у БК.

Мр Ли Чин Сингапури већ чека.

Фали Мишел Шамони

Киша је. Нисам понео капу. Само дукс. Пешачили смо 10-ак мин. Коса ми је мокра.

Тамо Тунч излази; Арнолд Коснер, Таши, Мр Чанг

Онда се појављује Мсс Косово Ула Ибрахими. Устаје Таши, уступа јој место и ставља је поред мене. Шта рећи?! Мислим да је то намерно урадио и да зна ситуацију.

Причали смо на енглеском. Мислим да зна српски. Отац јој је био официр, што значи да је живела у нашем говорном подручју и да је учила школу на српском. Прави се блесава.

Пење јужну стену Ло це. Преамбициозно. Попела је Еверест и Манаслу и одмах најтеже на Свету. Будалетина. Плаћа је Ред бул. Сиротиња. Гине за мале паре.

Причали смо. Није било политике. Ставови су јасни и не треба трошити речи, нервирати се, убеђивати. Рекао сам јој да ни она ни ја нисмо у позицији одлучивања, а овде смо због планине и спорта.

Рус Сергеј се запрепастио, a oнда се уметнуо у разговор. Заправо, набацивао јој се. После ВЦа се нисам вратио на место поред ње.

Седели смо до 23 сата. Џакали. Нешто онако као матори мангупи. Мало планина. При крају почиње прича о Јанеку са Макалуа. Кад то је пријатељ Мишела. Увео га у алпинизам 2010. Испратио га на тај пут на коме сам му ја потврдио смрт. Мишел је устао за ВЦ. Када је отишао у жљебу фотеље сам видео његов пасош који му је испао из џепа. Није приметио. Када се вратио мало смо га сикирали, као гледали нешто  пасоше. Када је приметио да га је изгубио ухватила га је паника. После 5мин сам му вратио. Грлио ме је од среће.

Похара 27. Март. Окупљање у хотелу Анапурна 5*. Кинези ту одседају. Севен самит прави слику са Босовима Таши, Дава и ставља слику у сајт: Прва експедиција у сезони 2019 Анапурна. Верица прати тај сајт и сада ће јасно видети где сам отишао. Шта да се ради. Свака тајна се на крају сазна.

Аеродром. Хотел Queen`s garden. Зграда 10 спратова. И овде је почео индустријски труризам. Ручак у другом хотелу према језеру. Шетња поред језера. Меркам масаже. Једна супер дип. Тренутно одличан. Вечерас ресторан Бумеранг, са живом музиком. Нисам понео мобилни. Био сам сам, јер су сви гледали у мобилне.

Слушао сам живу народну музику, плесове Непала; уживао. Храна Тандори. Није добро. Хотел 21 сат. Спавање. Пробудио сам се у 5 сати. Туризам. Без емоција. Онако бледуњаво. Нема адреналина. Глупо. Досадно.

Долази Сергеј. Наоко. Гледам са терасе како их истоварају. Сергеј има 6 бурића опреме. Наоко бар 3-4. Носи јапанску храну. Када ме је видела на степеницама, лепо поздрав: Драгон! Али Сергеј одмах контролише шта причамо, и увек је негде близу да слуша шта се дешава. Изгледа да су у шеми. Нисам много реаговао. Као немам појма. Знамо се само онако. А није баш тако.

Мини бусом полазимо пре месту Бени и даље према бањи Тато пани (топла вода)

На 4-5 км пре места Бени велики застој. Не знамо шта је. Километарска колона. Стојимо и чекамо. Вруће је. Испод пута, према реци направљен је олимпијски базен, спортски центар. Непал напредује, гради се.

После сат времена одлучујемо да напустимо аутобус и пешице кренемо према месту Бени. Када смо дошли до чела колона велики одрон. Тридесетак метара пута је склизнуло и прекинуло пут. Два багера ужурбано раде не би ли затрпали ту огромну рупу и спојили крајеве прекинутог пута. Нисмо могли туда, ни поред багера. Обишли смо пењући се стотинак метара уз брдо и у дугом луку сишли до пута. После 2-3км смо пешице дошли у Бени, надајући се да ће наш аутобус брзо доћи када се пут поправи.

Место ми је познато од прошле године. Исти ресторан изнад аутобуске станице. Ручак. Микст фрајд рајс –  куван па запечен пиринач са мало млевеног меса, дроњцима од јаја, кечапом, и све тако на гомили у пуном тањиру. Може се добро најести

Чекање 4-5 сати. Ништа се не дешава. Пут није поправљен.

Пада вече. Постаје хладно. Дошао сам у мајци. Боље ми је да купим нови дукс него да се разболим пре почетка експедиције. Купио сам неки жути OFF са капуљачом. Мало сам био упадљив. Пошто волим да се истичем, мислим да сам био интересантан; или само мислим. У овој општој депресивности и отупелости емоција, нико никога не интересује и није га брига за другог, ма шта да му се дешава. Сви су само за себе.

Прошетао сам по градићу Бени, у коме ничега нема, у коме се ништа не дешава, сасвим је неважан на кугли земаљској и практично као да не постоји.

Падао је мрак. Онда су почели да пристижу неки џипови, неки аутобуси, али нашег нема па нема. И баш у сами сумрак, ето га. После 6-7 сати чекања стигао је наш минибус. Настављамо пут и ноћно труцкање 20-ак км, или око 3 сата вожње без стајања..

Стижемо. Ноћ је. Око 23 сата. Познајем пут. Водим их. Знам Еверест лоџ. Све као прошле године. У соби сам са Мр Чин. Причам му да сам био на факултету проф и да сам напустио због планина и експедиција. Да сам напустио и рад у болници такође да бих могао по два месеца бити у планини. И он такође. Радио је у болници. Сада има приватну ординацију за анестезију. По приватним ординацијама даје анестезију за колоноскопије, киретаже, мале хируршке интервенције. А сада је све то закључао, док је у планини. Као и ја. Исти људи, иста размишљања. Он Кинез, рођен у Мелбурну од Кинеза емигранта. Тамо завршио медицину, али сада живи у Сингапуру јер је ту зарада већа него у Аустралији. 21. Век. Каже да воли да пије и да му је ГГТ стално 100. Прекорно сам вртео главом. Треба мало да смањи.

  1. БЦ 4200м

Устајање 6 сати. Доручак 6 сати 10. Хималајан сет, кафа, чаша топлог млека. Увек забуна. Неко заборави шта је наручио па узме туђе. Увек строго памтим шта сам наручио. Старији сам па ће бити да сам излапео. Тако је увек, као и на првом треку на коме сам био пре 16 година. Од наручивања хране до доношења прође око пола сата. Многи забораве шта су наручили, или и не знају које је које Непалско јело па помешају. Онда почињу негодовања, враћања. Увек пазим шта сам наручио, да не испаднем глуп.

Све на време. 7 сати полазак у бус на хелиодром у селу Дана. Пар километара изнад прошлогодишњег, на игралишту изнад школе. Градилиште хидроелетране. Али они скрећу пола реке за електрану, а остало пола тече истим током. Хуманије него кад ови наши ставе целу реку у цеви. Кина пројекат гарантује сигурност. Потпорни зидови. Све је по пропису, без Непали импровизације.

Хелиодром је измештен изнад села, на платоу. Сунце. Виде се први обронци Анапурне. Одатле негде полази и трекинг пут за БК. Пешице би нам требало три дана до горе.

Чекамо. Досађујемо се. Мр Чанг изводи нека кинеска разгибавања слично јоги.

У оближњем врту Непалке су окопавале кромпир. Мишел им је објашњавао да неки коров који расте около треба потопити у воду да стоји 10-ак дана, а после тога са тиме поливати. Да је то природно прихрањивање, да има пестицидно дејство против буба. Оне су га чудно гледале, смијуљиле се. Објашњавао је да и он има врт сличних димензија, али да у њему узгаја све и свашта. Њима је то све било по мало смешно.

Сергеј је стално издвајао Наоко, као да је његово власништво. И она није хтела са нама да се дружи јер је ту била друга Јапанка Сузуки. Опа, ту већ постоји компетиција ко ће први попети Анапурну, јер до сада ниједна Јапанка то није урадила.

Стигао је Хели. Дошао је и Мигма бос. Радујем се сусрету. Увек му кажем да сам захвалан до живота јер ме је носио на Канченџунга.

Хели се спирално пење у вис, као уз неке кружне степенице. Када се попне око 1500м пређе један превој и одлази у планину. После пола сата се враћа за нову групу. Ја сам био трећа група.

Први одлазе кинези. Јасно је да су највише уплатили. Други лет Мр Чин. Ја сам у трећој са Тунч, Мишел, Наоко Сергеј.

Хели пење као лифт. Приближавамо се висинама. Врло стрмо, врло брзо БК.

БК је раван плато прекривен снегом 20-ак см и језером у једном делу. Кружи. Слеће. Лепо је. Около снежни врхови. Срце Хималаја. Ко воли ово, готово да нема лепших предела на Свету.

Немам проблема са висином.

Посматрам сунце, дивота. Са Кинезима седам за сто. Учим два имена. Фини кинез Мр Жен (као жен шен), Камер мен Мр Аџи (као Хаџи) За данас је доста. Да не буде превише и конфузије. Имали су кућне колаче (Хоум мејде куки) Хвалим. Али мени жена није послала. Рекла је Го, 2 мант релакс. Смејемо се већином.

Гледам глечер. Мислио сам да је лакше. Показујем своју слику успона. Тунч каже: Није то. Доноси свој телефон. Показује руту. Радујем се: Па то је боље. Обилазимо, мало је даље али је лакше. Нема много рок клајминг. Дугачак самит успон. Али Боже мој. Не изгледа толико опасно као што сам мислио. Опуштам се. Био сам забринут и уплашен данима. Али ипак; 8000 је увек опасно. Анапурна је то.

Сви трче, намештају шаторе. Имају захтеве. Неки одлазе 200м од логора, у самоћу. И ако сам увек нешто издвојен, по страни и по мало аутистичан, oвде волим да сам у групи. Помињем да сам на Канченџунга писнуо у пиштаљку и сви су дотрчали. Да сам био далеко – дајд. На крају питам Дава Сангеја БК менаџер где ми је шатор. Показује ми први у реду. Одлично. Долази шерпас Пас Тенџи. Мој други шерпас. Не зна енглески. Њега упућује Ангели, први шерпас. Показује свој шатор. Коректан је. Доносе ми метрис, пилоу, подметач. Супер су.

Онда примећујем: немам мобилни телефон. Изгубио сам га! Одлазим до ранца, претражујем џепове. Нема! Понављам цео пут; изнад кампа до кухиње. Нема! Опет до ранца. Нема! До стола кинеза; опрезно. Около где сам седео. Кад на столу, мој телефон! Отварам. Мој! Озарио сам се. Већ сам бринуо како ћу звати, блокирати га. Проблем. Мр Чанг: Ај пика ап хир. Ју сит. Грлим га. Мај френд. I will give You something. Dragon beer. Радостан сам.

Распремање. Све као некад, шта иде у који џеп. Хигијена десно. Тингс код излаза лево. Наочаре, сат изнад главе. Ранац изнад јастука. Десно транспортна врећа. Бурићи ван. Пршута ван у дупло шатора. Клајминг екипмент назад у буриће. За један сат све је распаковано. За наредних 1 сат ОК сам. Мало учвршћујем шатор. Опрема је стигла. Дотле је човек напет и у неизвесности. Ако се нешто изгуби у путу, крај експедиције. Овде немаш где да купиш. Сада сам опуштен. Седим у кампу и уживам у погледу не бринући више ниочему.

Успон је могућ и лакши него што сам мислио. И добро сам. Не кашљем. Облачим се.

Ручак. Нови ликови. Дон Бови – Канада и лепа девојка Лота, мис Финланд. Фина и нежна за овде. Женствена за разлику од већине овде, које не личе на жене.

Кувар је Сукра Таманг. Неки га хвале да је супер кувар.

Договарамо распоред оброка: Доручак 8 сати           Ручак 13 сати         Вечера 18сати и 30

Учим Фински: Ојасони – лаку ноћ   Охајо

  1. БК Пробудио сам се у 0 сати 10мин – Пи. Запушен нос. 2 х капи Наривент. Пи – опет сам заспао. До 7 сати. Није хладно. Око -1* Вода у термос чаши се није заледила.

Доручак. Сузуки каже да неће са нама јер Наоко не говори са њом. Не разуме шта причамо.

Атмосфера је негативна. Разметљиви, иронични Сергеј. Пиче о опијању и пићу.

Препотентни Дон. Аамерикаанац из Колорадо Спринга. Манекенски тип. Слика за Норт фејс. Показивао нам је слике.

Мишел ћути.

Тунч се шликта на западњаке.

Важна Софи са три пасоша.

Рекао сам две речи. Ипак сам стар за њих и не намећем се.

Хвалисање један сат. Иронична боцкања ради свог истицања. Нису баш интересантни. О догодовштинама овде онде, као да ја тамо нисам био. Једном речју, досадни су.

Разумем их и на француском.

Мр Чин се не појављује. Прешао је у чајна тим.

Мало аклиматизације. Сам. Сунце. Прошетао сам гребеном бившег ледника око 150м нагоре. На слици лево Нилгири Химал. Иза тог масива су Марфа и Јомсон. Марфа је позната по Марфа брендију и Кукрију. Јомсон има аеродром. У том правцу је Далагири. На тој слици десно је Тиличо гребен. Са друге стране је Тиличо језеро, језеро на највећој надморској висини на Свету.

У долини видим чајна  тим који такође иде на аклиматизацију. Уживао сам у дану. Корак по корак; штедим зглобове. На узвишеној тачки одмор ½ сата. Леђа ка сунцу. Адаптација на висину. Тишина. Природа. Ређам каменчиће у ступу (као пирамида), да абсорбујем Енергију Универзума. Требаће ми. Да бих успео мораћу урадити више него било када до сада. Зато чувам здравље. Ако се разболим, готово је. За данас је доста. Имам снаге за још, али треба чувати енергију и лигаменте. Силазим опрезно на доле.

На слици лево је поглед са гребена према БК у долини и нашем успону на Анапурну преко Ајс фола.

Вратио сам се у 12 сати. Ангели хоће да помери шатор, да променим место. Не разумем зашто то?! Каже: Очистили су неки мали плато, боље га изравњали. Кажу боље је. Ја: ОК. Али то значи да треба избацити све ствари из шатора ван. Кажем: Нека буде после ручка. ОК. Износим столицу фотељу на сунце, пијуцкам млеко са кафом и уживам у сунцу. Почиње ручак а онда селидба. Нешто се ради.  Надгледам.

На слици десно мој шатор је жути у средини логора, у правцу зелено-жутог дајнинг тент.

Жуто-наранџасти ка пешчаном дну језера је кухиња и магацин.

Већи жути десно је чајниз дајнинг тент.

Жути већи лево је Елит 14 пик проџкт са Нимс тимом. Тоилет сасвим лево у даљини.

У даљини десно, на другој страни језерског дна је Арџун тим.

За 5 мин убацујем све ствари у шатор и настављам са фотосинтезом на јаком Хималајском сунцу. Сређиваћу после.

На ручку Сергеј стално подсмева Русе. Све је тамо шит. Све је мерд. Непријатан је за разговор. Кези се свима и подилази Канађанину Дону. Опет неке авантуре на планинама на којима сам и ја био, али немам шта да се подсмевам другим људима.

Сузуки бојажљиво од Наоко седа на крај стола.

Мишел једе и ћути. Мр Чин поједе и одлази.

Помињу границу са Кинезима. Канадиан Чајна вор. Шупљоглавци, пуноглавци. Лота глупачица. Шта рећи.

Мисс Хоти, млада кинескиња, физиотерапеут. После овога иде на Лоце саут.

После ручка сам се пробно мало испентрао брдом изнад кампа. Планирао сам тај пут за сутра.

Већина је изместила шаторе, без много приче. Удаљили су се иза гребена. Усамили се. Ја сам у центру кампа. Није то лоше.

Сада пада ледени снег. Облачно је. Ноћу је темп око 0*, што је ОК. Ово је 4200м. Снег се топи. На неким местима га више и нема.

Напунио сам екстерну батерију, а сада у шатору пуним мобилни и камеру.

Питао сам Мр Дона: Да ли је 2013 био на Макалу? Да. Сетио се. Дао ми је витаминске бомбоне. Али нисам успео да покренем производњу бомбона са витаминима. И онда сам га оценио као превише препотентног. Каже да је тада био болестан и посебно тужан јер му је друг погинуо.

Сви посебно истичу Ми Тенџи шерпа, који хоће да попне 14 пик или 7 пик у једној години. После су га већином звали Нимс.

  1. Недељ.

Лепо јутро. Синоћ уобичајено. Глупаве приче са усиљеним церекањем. Ништа за чути и упамтити. Ништа интересантно. Софи каже да је Мишел променио место шатора зато што хрчем. Рекао сам (на француском) „Ж регрет“ (жао ми је)

Спавао сам лепо са пи пи прекидима. Full bottle. Сањао сам да ми је умрла мајка, а умрла је пре 12 година. И долази фамилија и неки покојни. А нисам заменио дежурство у болници, а тамо не радим 3 године. Организација сахране, подела дужности. На висини често сањам покојне. Раније сам се плашио тога као неког предзнака, а на Евересту ми је Зехрудин Исаковић рекао: И ми сањамо, али не причамо.

Ујутру среће ме Мишел. Питам га: Did You sleep better? Он: Yes, I am heppyЈес. Каже: опет је неко хркао у даљини; можда Тунч, али нема проблема.

Доручак. Мало боља атмосфера. Можда сам и ја бољи. Можда су и други бољи.

Арџун је са тимом отишао у Ц1.

Леп дан. Мало ме више укључују у причу. Ваљда србофобија пролази.

План за данас: прво одмор од доручка.

Један сат после доручка успињем се на травнату падину прекривену са мало снега на стенама, високо изнад кампа. Близу првих стена правим траверзну, па због јарка силазим 20-ак метара да бих погодно прешао. Онда врло стрмо и ризично успон. Цик цак. Трава је влажна, клизава али је направила степенике којима газим. Корак по корак, са учвршћивањем газишта успињем се на блажу падину. И све вишље, око 300м изнад кампа. Прелеп видик на Анапурну, наш пут левом страном глечера. Ц2, Ц3. Изгледа могуће, само да нема лавина. Одмарам на врху л½ сата. Траверса мало улево за лепши видик и полако цик цак на доле. Лакша страна. Могао бих ово поновити. Добар тренинг пењања. Прво поглед ка Анапурни а десно горе поглед низ глечер, ка селу Дана, одакле смо дошли. Налазим неке жбунове са црвеним бобицама као дрењине, али не знам шта је и не смем да пробам. Налазим пуно кака дивокоза. Веома пријатна шетња. Када је сунце одскочило изнад врхова Анапурне било ми је веома топло јер је овај гребен у сунчаној страни масива Тиличо.

Вратио сам се у БК у 13 сати. Ручак. Све је ОК. Мишел није напуштао логор. Купао се. Видим Наоко са мокром косом; окрећем главу. Сигурно не воли да је видим такву. Не комуницирамо.

Не обраћам јој се. Јуче ме је понудила Јапанским чајем. Сергеј ме гледа попреко. Ваљда мисли да је сада његова, а она је своја, као мачка, оде кад хоће, дође кад хоће, иде куд хоће. Питома ако јој треба. Није као пас, кад га вабнеш па да ти дође уз ногу. Док ово пишем, она седи у челу стола, слуша музику са лаптопа. Рекао сам: Hallo, на уласку, и то је све. Ако ми се обрати, прихватићу. Слабо. Сузуки је отерала из шатора. Ови Натовци би и мене да отерају, али их игноришем. Ништа ружно им не кажем и не дајем повода. Овде сам због планине. Волим Хималајске експедиције 8000м.

Све друго је без жара и емоција.

 

Недеља 31. 3.

Јутро. Шетња до првог ужета. На Исток. У сусрет изласку Сунца. Сам. Леп дан. Релакс у природи. Самоиспитивање. Видљива стаза обележена наслаганим камењем. Али и прва пукотина.

Лагани обилазак. Негде са пола стопала стајем на ослонац. Доле провалија 100м. Опкорачивање неких стена.

Није баш идеално. Мало је ризично. На око 4400 велика пукотина са ужетом. Могу проћи, али чему то. Сам сам. Ако се нешто десни, нигде никога. Зашто бих толико вежбао и ризиковао? Одмарам ту ½ сата, гледам у Ајс фол, Анапурну. Да ли ћу ту остати? Неизвесност. Неприхватање неизвесности даје страх. Експедиција је пуна непредвиђених околности. Ко воли неизвесност онда је то изазов и авантура.

Апсолутна тишина.

Висе бројне ледене стене. Не чује се ни једна лавина. Боље је да сада падну него кад ја туда будем пролазио.

Повратак са лаганом шетњом, сликањем пејзажа на све стране. Лепота доживљаја

Ручак. Наоко вади неке Јапанске ђаконије. Не нуди ме. Не умећем се. Седи поред ове Мисс Лотта. Та два лика. Лепота Финске и ридикулус фејс угојене јапанке. Али…

Пре ручка сам се флаширао са 2 литра воде у тераси шатора. Лепо ми је. Мало сам се освежио, пресвукао. Може се окупати и са два литра воде, без прања косе.

Дремка поподне, али преблизу Чајна тента. Немогуће. Смеју се, крече, сви причају у глас, музика. Бучни шатори шерпаса. Играју тапке у ситне паре, лупају, вичу: О! Устајем око 16 сати 20. Са радним оранж рукавицама носим пи ботл у тоалет. Види ме Софи. Културан сам. Онда ми прилази Дава Сангеј и пита да сутра идем Тач Ц1? Хоћу. Ићи ћу са Ангели. Пас Тенџи ће ићи фиксинг роп. Значи онда треба да се спремам, пакујем опрему. Пишем ово, пијем млеко и одлазим на паковање.

2. Април. Уторак.

За пола сата сам врло грубо спаковао већину ствари. Онда је почео ветар и да пада снег. Ујутру је било 15см. Договор: Успон се одлаже за један дан. Боље ћу се спремити. Долази Ангели. Мало прегледамо ствари. Консултације. План Ц1: спавање. Ц2: Тач или спавање. Видећемо. Наравно, ако спавам у Ц2, аклиматизација је завршена. Видећу. Хвата ме трема. Пакујем поново. Сада је више ствари за ношење; метрис, врећа, дебље рукавице, перјана јакна, панталоне. Пресвлака резерва. Много више тога. Опет преврћем по стварима. Ангели доноси три бела џака за депозит. На њима пише: Др Драгон тим. Једна за крампон поинт, Ц1 и Ц2.

Очистио сам снег око шатора. У дајнинг политика. Турки, Путин, УСА, Малезиа. Ћутим. Шта рећи?! Против?! Опет шатор шеринг, тоилет, продужавам до неколико ступа на глечеру. Највећу додирујем руком, гледам у планине. Моћни ветрови дижу ковитлаце снега. Молим јој се да се вратим кући, деци и унуки, жени. Моћнија је милион и бесконачно од мене. Волим планине, чистоту и снагу, препреке и искушења на која ћу наићи при сваком кораку на путу ка Врху. Тај пут ка врху у стварности је и мој пут унутрашњи, упознавања моје снаге духа. Анапурна је Бог. Молим се Богу, мом и Анапурни, да се вратим кући. Да не страдам заувек. Као пред битку, као пред бомбардовање. Та Енергија стрепње, страх, жеља, нису могуће у уобичајеном животу. А кад битка почне нема више страха, само концентрација, смиреност, расуђивање, хитро осматрање, ослушкивање, коришћење свих чула, доношење одлука.

Враћам се у дајнинг и пишем.

Мишел се нешто двоуми око моје поруке жени са његовог телефона. Дао сам му папир са текстом на српском. Све су то циције. А мени ће нормално тражити нешто као да је његово.

У кампу се сликају неке девојке, смеју се. Трекерке. Пратња ових што пењу.

Лота је синоћ показивала своје снимке о сирвајвер емисији на Филипинима; као да је то врх врхова. И из моје болнице из УЦ је неки момак ту био 2-3 месеца, па му дали отказ. Нека их, нека се узвисују међусобно. И овде ће неки правити фотошоп врха, 5 истих слика са различитим фацама. Као да је то могуће, а сликано одозго, изнад главе, а на врху?! Као да их је дрон сликао. Само будала може поверовати у то. Спавају 5 ноћи у Ц2 и кажу: били смо на врху. Врате се свежи и угојени. Тако је било на Макалу 2014. Људи варају.

5 Април. Повратак из Ц2

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

лево: Почетак пута из БК према Ц1, силуете.

Три дана сам био у планини. Прво Ц1 спавање.

Средина: Од оне пукотине на доле почиње 100-ак метара ужета. Мало је проблем то силажење са ливаде на глечер јер је трошан сипар, готово вертикала, а одваљује се крупно камење. У једном моменту Хоти је вриснула: Стоун! И можда ме спасила. Да ли тада треба погледати горе, јер ме камен може треснути у лице? Окренуо сам шлем и теме према камену. Био је око 5кг. Прескочио ме. Да ме је звекнуо, било би: О бела ћао, ћао.

Пут валовито иде даље по

глечеру до крампон поинта, изнад кога висе ледене стене Ајс фола. Врло опасно место. Пут скреће лево по стенама, заобилазећи глечер. И даље све по стенама, а мало по снегу, што је врло тешко за ходање са тешким чизмама и  челичним крампонима; тупе се, проклизавају, севају варнице. На два места шерпас ме гура у дупе да се успнем и пређем гребен стене. У Ц1 стижем последњи око, 15 сати. Шатор је намештен. Тунч и ја. Све је ОК. Ангели нас нутка свим и свачим. Добро сам. Причали смо о Нанга Парбат, о Габриелу. И да не желим да причам о томе, јер шта ја имам од тога, сем радозналости, а њему се само враћају ружне

емоције. Тај Габриел је то платио 6000$. Тунч га не зна, али зна да је неки Канађанин отишао раније.

Тунч не да пи у шатору, него ван. Можда сам се тако прехладио.

Полазак у Ц2. Опет полазим последњи, јер је фиксинг тим тек изнад првих стена. Ангели каже да имамо времена. Не да да их на стени чекамо. Полазимо бар 1 сат после свих.

На слици десно, изнад моје главе, од левог увета и темена па нагоре, је пут ка Ц2 и оштрим сечивом гребена ка Ц3.

Прво је дугачка равница са више пукотина. Онда под балконском

стеном одмор. Почиње успон око 60-70* са краћим вертикалама. Сви газе у исто место и праве степенике. На мањој косини одмор са панорамом према Ц1. Десетимама метара дубока пукотина; мост 4-5м, вибрира, гилендер од два конопца. Газити са крампонима 4-5см по пречагама лестви, понекад доводи до саплитања. Затежемо уже гилендера једни другима, да би били сигурнији док прелазимо. Онда одмах вертикалне мердевине. Па извлачење на мишиће преко ивице леденог завршетка. Па мало лаганији део са снежном пртином.

После 200-300м два ледена зида по 3 и 5м. Ангели је говирио: Стреит, Стреит. Мислио сам да идем вертикално, а мислио је на чизме, са она два зуба на врху да закуцавам у лед и пењем. Присећам се поуке Розе на Канченџунги, да више користим ноге, а мање руке. Све се некако извлачим рукама, а нису ми баш јаке, па ме то замара. Све ја то знам, и жимар са две руке и за ½ минута сам попео. Ту нема стајања, само напред. Ду, ду, ду, рука, нога, извлачење. Када сам изашао на врх, задихао сам се. Кисеонични дефицит. Одмор 3 минута, да се надишем. То је око 5500м. Рекао ми је после: Добро је. Ваљда сам нешто научио за све ове године млатећи по Химал

Мењам начин хода, који је ваљда хебит, део личности. Померам тежиште на ногу која ме подиже, па стављам другу на следећи степ, и опет за 10-ак см померам тежиште напред изнад  стопала које подиже. Запињу само мишићи бута, остали су мање оптерећени. Лакше је тако. Почео сам брже да ходам и престижем људе. Овако ћу од сада ходати. Људи се по ходу препознају. Ех променио сам га. Овако ће ићи мало лакше; да ако ми то помогне. Онда сам убрзао са новим корацима. При врху успона на плато Ц2 сусрећем Пас Тенџи. Захваљујем се за добар фиксинг роп.

Мислио сам да је Ц2 вишље и испод једне велике стене. Он је на платоу, централно. Около је потковица Анапурне. Ми смо у средини. Десетине претећих лавина са три стране. Зато је Анапурна опасна. Није било готових шатора. Сви су их правили. Софи са Дава Сангеј. А Сергеј је ишао уз брдо још вишље и одатле се скијама спустио. Лепо је видети. Делује мало нестварно. Правио је вијуге. Укочио је испод нас. Исказао сам дивљење и поштовање. Нема шта, мајстор је. Не знам да скијам, па је за мене ово магично. Питао сам Тунча јесмо ли опет заједно? Да. Прихватио сам се нешто каобајаги

да помогнем око прављења места за шатор, равнања терена. Тенџи шерпа је укопавао шатор, а ја сам преносио те блокове снега у доњи део. Укопао га је око 80см. После ½ сата долази и мој шерпас. Као прави Србин поздравља са три прста. То му је од промрзлине на Анапурни од пре две године. Тунч је фенси, строг, нервозан. Слушам га све што каже. Професионалац је. Сабијамо се тројица у шатору. Долази још шерпаса да сутра фиксирају Ц2 Ц3. Чак су то вече ишли једно 2 сата да фиксирају, мој и Сузуки шерпас. Раде опасно. Не као прошле године; 300м ужета па три дана одмора.

Око 19 сати, одједном јака тутњава. Тенди је код улаза у шатор, излази. Чују се узвици: Велика лавина, баш у кулоару Ц2 Ц3. Удаљени смо око 500м хоризонтално. Страх! Да ли ће доћи до нас? Онда се тутњава смирује. После 15-ак секунди јак удар ваздуха. То лавина гура ваздух. Тунч је подупро страну шатора; шерпас такође, и ја врата поред мене. Нисам се уплашио, али сам схватио да овај ветар може одувати шатор и да као скејт слетимо у њему на плато Ц1. Спасило нас је што је ½ шатора укопана, а струја вазуха је отишла поврх нас. И остали су тако. Преживели смо. Ништа се није десило. Видео сам сада колико је важно укопавање шатора. Отворио сам споредни улаз. Дувао је ветар и уносио иње у шатор. Тунч је љутито викнуо да затворим шатор. Преживели смо. Анапурна је то. Сви знамо шта је Анаурна.

Стискамо се у шатору. Тунч је себичан. Заузео је средину. Мало се раширио. Стално се буни како мој метрис прелази 10-ак см на његову територију. Ћутим, трпим, не реагујем. Буни се што су ми ствари кабасте; врећа за  – 42* мора бити кабаста. Перјана јакна и за моју простату перјане панталоне. Два метриса, обичан и на пумпање. Топло ми је ноћу; знојим се, откопчавам панталоне и јакну да се хладим. Ако. Боље него да се смрзнем.

Мрак пада у 18 сати. Почиње спавање. Сунце излази у 7 сати 30. Устајемо. 13,5 сати лежања. Нисам могао да устајем да мокрим, да прескачем Тунча. Ујутру ме је пецкало кад мокрим. Ваљда те бактерије кад стоје 14-15 сати у бешици, множе се и праве инфекцију. Терало ме је често да мокрим и болео канал. Када сам се вратио у БК попио сам Вибрамицин и више немам тегоба. Седим, ово пишем и пијем млеко са кафом и чоколадом. Док ово пишем седи Наоко; ћутимо. Она са неким својим бубама у глави. Не коментаришем.

Почиње да свањава. Пред зору сам закопчао врећу. Било је око -20* претпостављам. Нисам имао јастук, падала ми је глава у рупу иза метриса. Онда сам подметнуо чизме дабл бут под главу и мало је подигао. Устао је Тенди. Скувао нам кафу, чај. Мени чинију млека са корн флексом, па додатак. Опет не мокрим. Тунч се пакује. Хоће за један сат да крене доле. Не мрдам док није отишао. Није коректан. Узима моје улошке за чизме и у њима иде у тоалет. Његове су другачије.

Одлазе шерпаси да фиксирају Ц2 Ц3

Ујутру последњи напуштам Ц2. Намерно одуговлачим јер је то добро због аклиматизације. На миру одлазим у тоалет. Ангели улази у сваки шатор и узима кесу са гарбиџом. Улази у шаторе, осигурава их комадима снега. Када је осигурао 6 шатора Ц2, кренули смо доле.

Идем без штапа полако, превијам колена и јачам их. Онда на ½ пута лед. Опет она два ледена зида по 3-5м. На том леду, 8 много волим. Окачим се и као лифтом да силазим. На доле стрмо, али силазим држећи уже са две руке, испред иза, или га обмотам око подлактице и око лакта, да прави трење. То ми заврне рукав, онда уже додирује голу кожу, гули је, пали руку, па ми је често кожа на зглобовима ручја упаљена и одрана. И тако уже по уже од 50-ак-60 метара; измена сејфти, измена осмице, закључавање сејфти, долазим до последњег ужета, врло стрмог, и опет 8, силазим на плато под велику стену, сигурна од мањих лавина. Чекају два шерпаса са боцама кисеоника које износе горе. Хелихоптер је ове боце спустио у Ц1. И то је нека уштеда шерпасима, али смо ми то платили. Грувамо преко равнице. Виде се трагови Сергејевих скија. Они после често лажу да су све скијама прешли, али то је немогуће јер има више камења него снега.

У Ц1 нема никога. Неко нам је одлазећи махнуо; мислим Дава Сангеј и рекао да полако идемо. Дан је леп. У дуксу сам, а опет мокар и знојав. У Ц1 се пресвлачим јер сам у шатору окачио и оставио пресвлаку да се суши. На сунцу је у њему 35*. Опет Ангели извлачи из сваког шатора кесе са гарбиџом.

Силазили смо сами и никога није било на ужету, ни  на горе ни на доле, да ти смета. Лепо време. Из долине долазе облаци. Негде има проблема. Негде се тешко силази. На једном месту се извукао велики алуминијумски клин, сидро, анкор. Ангели га поправља. Ја силазим први, а он ме осигурава. Силазимо са гребена испод Ајс фола. Била је велика лавина ова три дана. Кренули смо право, и после 100-ак метара укапирали да смо погрешили. Враћали смо се на горе готово трчећи. Безброј претећих ледених стена је висило над нама. Журили смо задихано и уграбили да пређемо на другу страну ледничког поточића, на мало безбеднију страну. Питао је да одморимо на крампон поинту. Рекао сам: Не! Продужили смо. На сред пута код једне заставице, направили смо нови крампон поинт. Ту смо оставили дерезе.

Онда још 400-500м равно низ глечер па пењање 100-ак метара уз онај пешчаник. Шерпа је ишао први и на 1/3 ме чекао. Одваљивао је камење. Мислим да сам био бољи од њега и да сам мање камења под собом одваљивао. Дошао сам до њега. Онда је он отишао још 1/3 горе, па ме опет чекао, а онда до врха, до ливаде. Успешно смо прошли. Онда смо оставили чизме у велики џак и познатом стазом до кампа. Онда она шљунковита пукотина са ужетом, сада ми је то мало лакша за прелажење него пре, у бољем сам тренингу.

Долазим у БК без болова било где. Нисам журио, нисам се форсирао. Када мишићи пренапорно раде и немају довољно кисеоника, имају анаеробно сагоревање па глукоза не даје CO2 и H2O, него прелази у млечну киселину, која боли.

Дајнинг тент је пун. Сви седе. Тражим купање. После су ме зз. Софи се купала. Кажу: Пошао си право тамо. После ½ сата кичн бој је носио воду за мене. Окупао сам се туђим сапуном. Заборавио сам свој, а и неко пре мене је заборавио свој. Заборавио сам шампон. Дали су ми велику кофу воде. Употребио сам ½. Друго 1/2 сам вратио јер ипак они воду доносе на рукама из  поточића са Тилича на око 300м од кампа.

Пио сам много течности; да оперем бубреге и бешику. Болуцка ме још по мало кад мокрим. Ишао сам само у тренерци. Можда сам се и ту прехладио.

Позвали су ме на ручак. Месо и поврће, кифла са маком и друга са јабуком. Лепо је. После ручка сви леже и одмарају.

Сви поподне спавају. Попио сам ½ кока коле, а онда досуо врућу воду до опет пуне флашице. Можда ме је то мало разбудило. Шетао сам по кампу цело поподне, писао диари, сликао како цирадом хватају поток и скупљају воду. Добро се осећам.

Увече Сергеј доноси две боце вина. Бардолино и Бургунди. Лепо. Атмосфера је била весела. Сада су мало отворенији према мени. Сергеј је хтео да напије Наоко, да чејнџ карактер. Немам појма о чему се ради. Начуо сам кад јој Дава говори да може да промени експедицију, да иде на Ло це. Није ме брига. Пуна јој глава мушица. Медицинска сестра.

Мењају слике по телефонима. Траже најбољу руту. Не укључујем се превише.

  1. Април Пуђа

Планина се не пење пре пуђе. Пели смо је до Ц2. Да ли смо прекршили, да ли смо је наљутили? Можда није требало то радити. Пуђа може бити само по лепом времену.

Доручак. Бријем се. Ипак ће бити много слика које обилазе цео Свет. Да личим мало на нешто. Облачим нови дукс, нове панталоне. Вруће ми је, па се током Пуђе пресвлачим у шатору. Све је опуштено; ватра, дим смреке као тамјан, понуде слаткиша, Лама чита: Ом мани пад ме хом; гледамо у планину;  опрема са шиљцима, крампони, цепини поређани за благослов. Остала опрема је на крампон поинту и у Ц2. Симболика кампа. Три пута: Оооооо ! Ка Планини. Мазање  брашном по образима, за срећу. Лепо. Заставице на 5 страна света. Познато. Девојка Хоти све време уснама шапуће молитве. Чиста душа кинескиње. Кинези побожно седе. Вестерни дошли на крају, да једу. Они не верују ни у своје а камли у туђе. Религију не узимају за озбиљно, али храну и пиће и те како. Неки шерпаси су код кухиње

причали; тек су се на крају укључили када је стигао кукри и ракши. Ни они више нису као што су били када сам први пут био на Хималајима, када је краљ Бирендра био жив. Сликам се са Ангели и Пас Тенџи. Видео сам Софи и Наоко како нас изненађено, разрогачено гледају. Сада им је тек јасно. Ја сам ВИП.  Нимс се мало напио, командовао свима. Дођи ти, дођи ти, пиј!  Мазао их брашном; мене прескаче. Небитан сам. Одговара ми то. Онда командује да буде групна слика са пуђом и планином у позадини. То је лепо урадио. Померио сам се мало у страну.

Ракши узимам из чепа два пута. Други пут четвртим прстом три пута умочим у чеп и прснем преко рамена, онда чеп саспем у грло. Неки шерпа ритуал.

Послужење: печени штапићи, переци. Онда весеље, спикфон, игра, померам се, као у мом селу, стари са брдашца около посматрају младе у колу. Кукури хвата. Видим празну флашу. Нимс сипа у грло једном па другом, Лами, Сукри кувару, виђенијим Вестерн. Они играју, грли их виче. Бежим у дугом луку. Нисам прикладан. Лота у хеланкама, танга, врти гузичицом. Аустралијанка са ногама до желуца и ширим дупетом, већ полупијана. На Парти је дошао Арџун. Звао ме. Рекао сам да је то за young people. Два пута ме је звао. Избегавао сам га. У једном моменту сцена: Лота у dancing кругу, а тамо далеко, ван догађаја, Дон и Сергеј код шатора причају нешто. Чудаци. Он више не води бригу о лепотици. Одлазим иза дајнинга. Кријем се. Шетам по песку пресушеле реке. Одлазим сасвим на крај и налазим пут који води у Дана. Мота ми се идеја да се после експедиције вратим пешице, ако будем морао чекати хелихоптер данима, као много пута до сада.

Heli no coming. Лота је остала још један дан. Дон је нервозан. Бар 10 дана седи у БК и чува лепотицу Финске. Мој сателитски не долази. Можда ни Дава неће доћи. Губим наду. Требало је да одем у office по телефон, а не да ми обећа: Донећу ти. Мало ме хвата home sick. Али није страва. За који дан ћу питати Мишела да пошаљем поруку. Једном сам га питао, али немам одговор.

Ручак самопослуга. Сергеј доноси рибице Балтика, као димљене сардине. Укусно. Наоко такође неке слане слатке колачиће. Шта ли је решила. Да ли ће напустити БК? Софи је донела филм о К2. Пришао сам да гледам. Устала је, уступила ми место поред Наоко. Мало сам се измакао, пола метра уназад, да не седим са упоредним раменима. Филм је леп. Она је прва Свис на К2, али је и Канадиан и Френч, а то није рекла. Поподне су причали.

Почело је да грми. У шатору сам прочитао 27. лекцију енглеског курса. Устао. Снег. Кад из мог шатора видиш дајнинг тент и Нилгири одмах се смрзнеш. Трава је окићена леденим зрнцима стиропорског снега.         У дајнингу нема никога. Пишем на миру. Писање је лековито. Чују се јаке лавине. Врхови су сасвим обелели. Ноћ у планини на -10* изгледа овако. Успавани камп са светлима до 22 сата; дотле ради агрегат. Нилгири на месечини. Овде је човек безбедан, безбеднији него било где на свету. Дивно место и прилика за медитацију, пружа увид у своје вишље Ја. Тишина…  У оном свакодневном животу наша чула су превише стимулисана и немају времена и мир за увид у наше унутрашње Ја, наш смер и сврху бивања.

Heli no coming.

Ангел ме је упознао са На Таши. По њему најискуснији шерпас од свих овде присутних. Он ме зна са Канченџунге. Био је и тада fixing team. Ћутљив, мршав. Мало је уплашен. Јуче је фиксирао Ц3. Била је лавина. Ударило га је у ранац, у леђа; боли га; залегао је. Мало је уплашен. Ангели ме саветује да следећи пут тражим њега. Током пуђе ми је прилазио. Нуткао ме колачима. Фини човек. Клиент ће му бити неко ко тек треба са хели да дође. Поменуо сам Печумбе. На К2 је са Мр Јангом сишао са врха у БК истог дана. По њима, ништа посебно. Софи је рекла да је и она на К2 сишла истог дана у 22 сата у БК. За мене је то невероватно.

У разговору Ангело, На Таши пита ме да ли у мојој земљи имам највише 8000. Да. Али други кажу да ја само имам паре, а да су они бољи од мене. Џалуз.

На Таши је из Макалу региона, али друга страна Валунга, родног села босова Севен самит. Питао сам Дава Сангеј да каже Дава босу да ми пошаље сателит. Каже да је разговарао и да му је он то рекао. Нудио ми је телефон да зовем. Рекао сам да није хитно. Да је Мишел послао поруку. Да ли ће телефон стићи, или ако неће стићи да користим Давин. Ипак 300$ је много за ову сикирацију. Вртим молитвену наруквицу, Да ли ће ми телефон стићи. Користићу Давин. Али није то исто. Морам да молим.

Видео сам Др Чин иде из шатора, љуља се, као пијан. Можда је дрмнуо неку флашу кукриа па крадом пије. Воли.

  1. Април.

Три групе одлазе у Ц2. Аџи ми је рекао да је Ц2 Ц3 нагиб 40*. Да није тако опасно, само што има лавина. По њему гребеном, што је мање ризично за лавине. На Таши ми је опет објашњавао како га је ледена громада ударила у леђа. Тада су прекинули фиксинг. И даље је уплашен, или је иначе такав испрепадан. Ми Тенџи не иде у Ц2, него само његов тим. Ваљда мисли да ће директно на врх. Толико је препотентан, као да је већ попео свих 14 врхова за 7 месеци. Сликали су га са флашом кукриа и цигаром у другој руци. Викао је: Стоп фото! Стоп муви! Ваљда је укапирао ако виде спонзори. Ја то себи не бих дозволио. Не идем у рупе кафане, ни у Ћере, ни у Пајсијевиће. Сељаци причају: што су се напили. Ала Он пије. Нисам хтео у Медни да пијем пиво са планинарима, је после кажу: Ту долази Др Челиковић и пије са друштвом.

Јуче сам у долини видео језеро, капелицу темпл хинду. Јавио сам се Дава и Мишел да ћу ићи доле. После ме је Сергеј зз да је аклиматизација на горе, а не на доле. Мислим да не зна. Аклиматизација је и када се мало оде на доле.

Ходао сам полако, шетао у тишини Хималаја, сам са природом и Универзумом. Тако се стиче мудрост. По негде мало снега и нога пропада. Леп пут. Нема трекера. По карти води у Дана, а може удесно краће на пут за Јомсон. Тражио сам дивокозе около. Неке пећине, путићи који воде ка њима. На једном месту вододерина, одрони, огромно камење. Губи се пут. Прескачем. Око 20м ниже пут се наставље, оивичен. Полако силазим до језера. Темпл. Отварам врата. Статуа Шиве са још неким фигурицама. Молитвени шалови. На улазу звоно. Мало и веће. Добијам идеју да у Катманду купим за Светињу.

Обилазим. Силазим до воде. Налазим неке мале ћупове од глине и бакра. Вероватно неке светковине. Пободени штапови са свиленим тракама. Посвећено духовима. Мало ниже почиње река, брзаци, чиста вода. Нема риба. Прелазим реку. Тоалет. Лепо изграђен у планини. Ми се не бисмо сетили да то треба. Употребљавам тоалет. Културан свет.

Мало даље друго језерце, као рибњак. Савијени штапови пободени у дно. Не разумем шта је то. Лепи одсјај планине у води. Продужавам путем. Опет нанос снега. Нога пропада. Не би било добро да је поломим. Продужавам опрезно до превоја. Поглед ка долини. Одоздо долазе облаци. Сунца нема. Враћам се полако. Упијам Хималаје. Колико ће ми ова Енергија трајати када се вратим кући? Вероватно 7-10 дана. Толико у цивилизацији треба да избледе Хималаји и да се врати у ону колотечину егоистичног материјалистичког система.

Опет прескачем реку испитујући чврстину камења. Поново темпл. Обилазим. Затварам врата као што је било. Скидам јакну јер крећем узбрдо, полако, уживајући, без форсирања и напора. Прелепо. Повремено глечер Анапурне. Горе и на ободу ја БК. Опет посматрам пећине не бих ли видео гоатс. Па нека птица. Прелазим вододерину. Стене висе над главом. Опет пут ка БК. Још мало успона, превој, виде се први шатори. Кратко ми је ово било. Полако на широк пешчани плато.

Камп. У дајнинг разгледам данашње слике. Наоко показује шерпасима К2 филм. Лепо и разумљиво. Одлазим у тент да не сметам.

 

 

 

 

Чанг: Goats! Узимам апарат и прслук и заиста на 50-ак метара 6-7 гоатс, мирно до шатора. Мало им прилазим. Они одлазе. Шерпаси их само гледају. Ноко, Мишел и ја им прилазимо. Крдо полако одлази.

Мистер Чанг ми је испричао да је Мистер Г погинуо 2015 у земљотресу. Ударио га је камен у лице. Показао је лево. Вратила ми се слика. Ја сам видео лика у ЕБК како седи испред болнице без леве половине лица! Тада га нисам препознао и нисам знао да је то он. Ставили су плочу у Тугла меморијал центар на путу ка Евересту. Ту плочу сам ја донео у Дингбоче хелихоптером. Ни тада нисам укапирао да је на њој био Мистер Г. Било је 8-12 ликова, погинулих кинеза у Еверест региону.

Ангело шета по кампу. Позивам га у шатор, послужујем чоколадом, показујем power bank. Хоће да носи. Гледа данашње слике и даје објашњење ћупића крај језера. Нешто посмртно.

  1. Април

У 6 сати 20, хели. Прво галама Нимс тима. Повирим кроз шатор: Дон и Лота са стварима. Кухиња се пробудила. Нема више спавања. Устајем. Укључујем се. Лота прави селфи самном. Онда сам скинуо наочаре јер looking young. I am age Your parents. Све је ок. Желим јој срећу. Убрзо зујање. Не види се, а чује се. Велика тишина. Онда се појављује тачка изнад глечера. Облеће два круга око кампа. Излазе ликови. Одлази Аустралијанка, Mр Чанг. Грлимо се. See at Kathmandu. Next year Dhaulagiri.

Избацују ствари из хели. Не надам се свом телефону. Наоко се врти око хели. Прва је устала. Да ли ће отићи? Сваког дочекује и испраћа. Мало је фијукнула. Долазе два италијана; Себастиано и Марио. Имамо заједничке познанике. Били смо на Макалу 2013. Али они са Кингом Барановски. Поменуо сам Дејвида Абрамског. Све знамо.

Доручак. Нешто оскудно. Маргарин са мајонезом, јаје пасуљ. Дајем Мишелу. Нема везе.

Онда други хели. Мистер Ли, кинез ВИП. 2015. ЕБЦ. Прошле године гала dinner у кинеском ресторану у Катманду. Он долази са девојком. Мислим да је старији од мене. Пита за Мигма Давид. 5 минута касније прилази ми велики пријатељ још из Хималајан гајднис, Еверест 2010 заједно, Макалу 2014. Када ми је дао савет: Различити људи. Различите културе. И више пута ЕБЦ, К2. Специјалиста за bottle neck на К2; бар 2-3 пута је фиксирао тај пут. Сада је посебно Елит тим. Диван лик. Рекао сам му да мислим да је бољи од Нимса.

Нема мог сателита. Онда долази трећи хели из Дана са Мр Чо Здон Кореа. Печумбе му је шерпас на препоруку Мистер Ким. Има исти ранац као мој, само што је мој пукао; треба да га окрпим. Мршав старчић. Мислим да је и он elder than me. Културан човек. Није Сеул, мало даље, 100км јужно, као и ја према Бг. Каже име града, које не значи ништа.

Сукри ми даје телефон да напишем поруку Дави за телефон. Онда Ноко испаљује љутњу. Нема sleeping bag. Љути се. Кажем. Мај телефон ните тако битан, али је боље са њим.

Питам Дона: Are You sad? Смеје се. Маторац. Бар 45-47, а девојчица бар 25-27. Седео је две недеље у БК и чувао је. Отишла је. Ваљда ће почети да пење. Углавном је сликао за неке спотове.

Италијани намештају шаторе поред Дава Сангеј. Онда долази Сергеј и каже да би поставио поред њега. Овај се разљутио: Nо! Nо! Италијани немају шерпасе. Нико им не помаже. Сами вуку торбе, буриће, сами постављају шаторе. Шерпаси седе, праве штапове за Ц2 Ц3. Наташи клиент је Мр Ли. Шерпаси око мене. Узимам нож да правим бамбус. У глас: Не, Не! Схватам, ако се посечем, били би крви. Ја бих тражио од агенције повраћај пара. Пустио сам нож. Не разумем их, али је лепо. Већином се шале, смеју, раде као моба. Један сече на дуж, други на пола, трећи преко колена.

Онда устајем, шетам коритом реке без воде. Одлазим до пирамидне ступе изнад кампа. Додирујем. Узимам Енергију. Раније сам видео пирамиду снимљену неутронском камером. Рус. Да је то облик генератора неутрона. Можда је то било и погон других цивилизација које су нас посећивале и можда створиле, или смо ми можда њихови делови. Можда делује. Одмах је некако другачије. Шиљата ступа преко 2 метра, право ка Универзуму. Одатле посматрам Хинду темпл чији лимени кров сија на сунцу. Језеро је данас залеђено. Анапурна, средиште Хималаја. Сунце и природа. Дивно место да седећи сам завирим у себе и нађем много тога што би се могло исправити. Ја то волим. Док кући радим о томе сањам.

Видим Италијане како ходају по кампу и траже старе бамбусе, а шерпаси им не дају нове, које праве, а направили су 80-ак. Ставили су шаторе у правцу извора узимања воде. Када је топло, туда ће тећи река. Близу је стене и може камен пасти. Није добро место. Мувају се сами, а и ови Вестерн пријатељи им не прилазе да помогну. Нудио сам их да ставе поред мог шатора, али они воле тишину. Око мене је увек бука. Тунчу сам рекао да од Канчен увек бирам центар. Сложио се. Да си био далеко нико те не би чуо. Испричао сам му само о топу на Кавказу који пуца у планину и изазива лавине. Да то исто раде у УСА. Да би било лепо ручним бацачем пуцати у Ц3 и срушити два серака који праве лавине. На Хималајима то не раде. Вероватно би била јерес када бих им то рекао, јер горе живе Богови. Боље да то више не помињем. И Софи је љубопитљиво пришла: Шта Шта? И сложила се. У Алпима су два лика погинула минирајући ледник. То је свуда познато, али у Хималајима тога нема.

Долазим у дајнинг тент; пишем diary. Наоко слуша пискаву јапанску музику. Не смета ми. Ћутим. Дошао је Мистер Чо. Сео на место Сергеја. Он после на место Дона. Дон је тражио да се Сергеј помери. Устао је Марио и отишо у ћошак; као завршио је ручак.

Поподне долазе Мистер Ли и Мистер Чо у дајнинг. Мистер Чо сутра иде у Ц1 Ц2

Мистер Ли личи на Кси Ђи Пинга и имитира га. Испитује Дона ко је и одакле је, на шта овај одговара као мало дете. Озбиљни строги људи. Ипак сам ја најстарији и ако лажем године за 1-2.

Сукра ми је дао телефон. Звао сам Верицу. Рекла је: ослободи се размишљања о нама. Добро је Симона. Добро је Ана. Јанко је у фрци са испитима. Њу боле леђа. Спавао сам у Ц2. Пазим да не погрешим јер она мисли да сам на Далагирију. Лакше ми је.

Чанг Дава ће доћи 12. Надам се телефону. Морам вежбати около. Kitchen boy каже да ће summit бити 15. Чуо је.

Само здравље и лепо време.

  1. Април.

После ручка у 15 сати почело је превирање. Уже је дошло у Ц3.

Праве се планови. Спавање у Ц3. Неко хоће да иде сада.

Шерпаси ће сутра ићи у Ц2. Затим фикс до Ц3. Ангели иде сутра а Пас Тенџи прекосутра. Дава ме је питао да узме два шерпаса. Они треба да носе О2, fix rope, а не само да служе мени. Чекаћу summit push, а О2 узети на гребену Ц2 Ц3.

Мишел хоће да иде, а његов шерпас неће. Чујем да је отишао сам. Овде има полулудих и сасвим лудих, опичених и фијукнутих, врднутих, блесавих. Ретко да је ко овде сасвим у винкли.

После доручка, на коме нема кореан Мр Чо и Наоко, нико ништа не прича о плановима, као да зезне оног другог. И ако нема такмичења, и сви смо тим и сви смо заједно, ипак сви прижељкују да онај други не попне или да не направи гужву у свом плану, да не похрле сви у исто време.

Причам да идем на Тиличо гребен. Тунч и Сергеј кажу: Не заборави на ручак.

Лепа шетња долином исушеног језера. Плашећи се одрона и лавина камења са Тиличо, стално вучем левом страно долине и косином гребена. Излазим при врху на сам гребен и на 1-2метра од ивице укосо пењем. Друга страна је пешчана литица и лако се може одронити и пасти у амбис заједно самном. Видик је све лепши. На два места стајем и правим панораму у круг. Онда гребен скреће удесно, као траверсна ка стени Тиличо. Пречим траверсну и долазим до краја. Мали раван плато 2 х 1м. Одатле нема више куд. Правим малу, своју ступу. Ређам камење у пирамидалну гомилу са шиљатим каменом на врху. Опет сликам панораму са мојом ступом. Прелепо. Центар Хималаја. Само природа. Ништа људском руком створено се не види. Облаци. Опет правим кружни снимак врхова, глечера, стене изнад главе. Није било ни једног палог камена сво ово време. Крећем назад у долину, жљебом између стене и гребена којим сам дошао. Право надоле. Далеко је лакше. Брзо силазим. У стрмијим деловима правим лук уз гребен а даље од стене. Трава, снег, сипар, крупно камење.

Силазећи са гребена, приметио сам да ми је пукла десна ципела. Пробао сам са једном чарапом. Није била стегнута. И шав је пукао. Стално сам ишао накосо. Нога се у ципели кривила.

У подножју почиње речица. Пратим је. Повремено усахне, нестане, па се после 50м опет појави, мало већа. Стално меркам неки већи блок иза кога бих се сакрио ако чујем обрушавање. И тако сваких 50-ак метара. Долина почиње, шири се. Онда велики нанос камења са леве стране у коме река нестаје. Прелазим као преко моста десном страном. Морам прећи на леву страну, јер је БК са леве стране, а река све већа. Идем дуж ње и тражим теснац где са 2-3 камена могу прескочити. Долазим до шљунковитог језерског дна. На последњој кривини пре БК пи и пијем остатак сока из боце. Треба у камп ући нормално, а не да одмах јурим у вц, или наваљујем на термос воде. Пролазим поред Арџун кампа. Донео је праву салонску фотељу у којој седи, пуши, пије и гледа Хималаје.

Код дајнинг тента Тунч улази са шољом, значи ручак почиње. Повирујем да ме виде. Одлазим у шатор, бацам ранац, изување. 13 сати 05мин. Облачим пуловер, јер сам мокар, немам времена за пресвлачење. У дајнинг два италијана нуде сир, суво месо. Узимам. Срамота ме. Ја кријем пршуту а они дају. Увек после ручка у шатору исечем 2-3 кришке сувог меса, јер ова индијска храна нема довољно протеина. После поподневног одмора поједем штанглу црне чоколаде.

У дајнингу Сергеј Тунч,Софи и ја. Нема Дона. Нема Мишела. Отишли су после доручка. Реч нису рекли о својој намери. То није добро. Ја се увек јавим. Идем ту и ту. Враћам се тад и тад. За недај Боже.

Леп ручак. Кинеске шљиве, као штрудла са месом; неке ролне са кромпиром. Купус салата; шаргарепа са мајонезом. Сипам два пута. Кинеске печурке и руска салата.

У кампу сам питао да ли може неко да ми прошије пуклу ципелу. Остао сам без одговора. За сада нико. Имам лепак. Видећу касније. Залепићу је.

Прст на рукавици ми се прошупљио. Профирцао сам. Ушио. Баш да ми не вири нокат на кажипрсту.

Све сам ОК. Важно је сачувати здравље и бити у кондицији за завршни успон.

  1. Април

14 сати. Јутрос је отишао фиксинг тим. И мој шерпас Ним Тенџи, Мигма Давид. Надам се да ће сутра урадити Ц3. Мало шале. Одлази и Сузуки. Дирам је: You are fixing team? Одлази и Мр Ли. На Таши му је шерпас. Снимаће успут филм о свом успону у Ц1.

Гужва у кампу. Дава и Софи одлазе, мало причајући било шта. Сви нешто раде тајно. Соло пуђа. Слика их Тунч. Нека их. Елита.

После доручка држим предавање Сергеју Баронову о рефлуксном гастритису, езофагитису и Хиатус хернији.

После доручка одлазим у шетњу Тиличо. На слици лево центрано види се шљунковити гребен који се пење удесно према Тиличо стени. Под том стеном је гомпа коју сам направио. Лаганом шетњом по прелепом дану, сликајући свуда около стижем до моје гомпе. Ту у миру и осами посматрам предивне пределе Хималаја.

Одједном: ТУП! Видео сам камен кад је одскочио 3м од мене, као пола векне хлеба. Нема шансе да бих га избегао. Да је био мало прецизнији, крај. Јуче ни један камен. Данас ни један. Само овај. За мало покојник. Судбина. Гледао сам у стену изнад. Па и да га видим како пада, не могу му утећи. Стављам ранац на главу. Али после 5 минута закључујем: ипак је боље да бришем. Скупљам ствари, полазим и идем 4-5м удесно, ако то нешто вреди. Силазим. Лепо ми иде. Све полако са уживањем. Скоро истим путем као и јуче.

Прелазим речицу више пута. Лагано долазак у БК. Овог пута 25 мин раније него јуче.

Ручак. На салату стављам мајонез. Нико га не пипа сем мене. Немамо фрижидер. Ја сам гастроентеролог.

Мариа боли стомак. Дајем му Смекту и Бускопан.

Мр Чо се вратио. Болела га је глава у Ц1. Појео је 1/3 сардине са поврћем и једно парченце папаје. Нема 50кг. Килав је. Добро сам. Поподневни одмор. Могао бих попити мало витамина.

Поподне у разговору на Норвеј чујем да је Арбин Макалу 2014 умро у УСА да би заштитио Моник. Жао ми га је. Био је добар. Стар човек, заљубљен у тупаву плавушу, билдерку, поштанску шалтерушу. На Макалу ми је рекла да је видела гуске око и на мом шатору и да то значи да сам ја следећи који ће умрети. Будала. Наљутио сам се. Назвао сам је Сатаник. Били смо заједно на врху. Онда је рекла Били да ја нисам попео и та slander data је тако уписала. За моју слику са врха је рекла да је то Ло це, а ја тада нисам ни попео Ло це. Жентураче. Као да ми се освете. Имам слике и званични сертификат. Прошле године сам отерао тог службеника Дата и рекао да ћу их тужити због ширења лажних информација.

Тај Арбид је био лоше по повратку са врха Макалу. Дао сам му боцу кисеоника. У БК се правио блесав и није хтео да ми плати. Таши је рекао да је боца 250$. Једва је извадио паре и љутито ми дао, а спасио сам му живот. Још сам требао да га частим. Нажалост после две године је умро. Каже, оставио је жакет у колима, а изненада је почела олија. Својим телом је заштитио ту Сатаник и умро на њој. Она је будалетина. Једно време сам био са њом на фејс буку и заиста је имала неке сатанистичке парапсихолошке прилоге, па сам је блокирао.

Јутрос сам Норвеј причао да сам Ло це попео са Вивек. Nice lady. Рекао је да је у Непалу и да ће можда доћи на Анапурну. Волео бих. Фина девојка.

Јутрос нећкање Тунч и Сергеја, да ли ићи. На 6-7000м је јак ветар. Ако но фиксинг Ц3, џабе иду, црпу енергију. Рекао сам да некада треба ризиковати. После доручка, у 9 сати су отишли.

Марио и Себастиано су отишли у Ц1 пре доручка.

Мр Чо је отишо мојом рутом, Тиличо.

Мр Ли има главобољу, па ће сићи из Ц1. А попео је К2 (?!)

Тунч ми је рекао да на други дан идем на Тиличо, а да данас пет пута обиђем језеро. Послушаћу га. Шеткаћу овим валејем.

За доручак сам тражио mustard, сенф, добио оригинал УСА, али сам рекао да је Непали мајонез бољи. Сергеј је рекао да нисам више његов друг. Руска издајица, који се додворава западњацима, али мислим да ни после толико година нема држављанство. Џаба им се увлачи у дупе и пљује по Русији. Тамо је све најгоре. Не пада ми напамет да пљујем по својој земљи ма каква била. Немам другу. Кitchen тим слуша Непали мјузик. То даје енергију. Музика и плес. Смеју се. Синоћ су се такмичили у прескакању набујалог потока, понекад упадали у њега, вриштали од смеха. Лековитост смејања. Једноставни весели људи, људи на позитивној фреквенцији, имају квалитете које наша западњачка душа треба.

Данас је одмор од пењања, а то је само да бих прикупио снагу.

Било је речи да ће Дава доћи, али ништа. Нико не помиње.

Јутрос је горе био ветар. Касно су почели са фиксирањем. Дубок је снег у Ц2 па им је требало пуно времена до стене гребена за фиксирање. Нису успели  до краја. Надамо се сутра. У Ц2 је много људи. По 3-4 у шатору. Сви се се нагурали да први иду у Ц3 на аклиматизацију. Глупи western people. Мишел је већ 4 дана горе. Слаба је храна; лежиш у шатору, сабијени, нема простора. То исцрпљује. Треба са што мање енергије попети врх. Дон је рекао: Биће 7 дана горе. Доказивање. Пубертет.

Данас сам направио три круга око језера. И једно шетање око чортана на гребену изнад кампа. Принео сам и ја свој камен на тај „генератор енергије Универзума“. Сваки камен је добродошао, многи облици су потребни за градњу ступе.

Шерпаси су се такмичили у скоку из места, па бацању камена, па прескакање реке. Веома весело. Смеју се. Добри људи. Мало треба да би били срећни и весели. Пријатни су. Одговара нам неко ко убрзава наше духовне вибрације и увећава наше духовне моћи.

У Дајнингу смо Мр Чо и ја. Он је данас ишао мојим путем до иза Тиличо и сликао се са мојим чортаном. Направио је леп снимак како се умива чистом водом потока. Свако је занимљив и има неку лепу идеју.

  1. Април

Јутрос Тиличо гребен. Норвеј каже: Ићи ће и он. Но френд. Кренуо сам. Лепа шетња, не журим. Зашто да форсирам колена и оперисани менискус. Када је пут кренуо знатно узбрдо приметио сам да иде сам према мени. Ок је лик. Norwey always good for everybody. Сергеј ми је једном рекао: Како Норвеј, кад је специјал форс УК. Никоме не верујем, посебо вестерн. Њихова идеологија је: Kill Serbian. Ишао сам и даље лагано са намером да не дођем до ивице гребена. На завршном успону ме је престигао и потом нестао иза хоризонта. Мисло сам да је траверзном продужио даље. На 20м од гребена сам видео да седи, одмара или ме чека. Скренуо сам лево на 5м од ивице гребена и на 20м од њега сео на један камен. Поткочио сам се добро штапом. Устао је и пришао ми. Па изнад, па лево, па око мене, па је погледао у мој штап који се зарио у сипар, колико сам га чврсто притиснуо. Невешто сам рекао да је чортан мој. Али док сам седео да је на 5м пао велики камен и да не смем тамо седети. Наговарао ме је да продужимо траверзном. Рекао сам да је то могуће. Да је италијан Себастиано туда отишао до 5400м, али треба боља обућа, а не овако само патике; да је опасно; да треба шлем и да је ипак не бих. Он ако хоће, ја могу да седим и пратим, ако се случајно нешто деси. Прећутао је. Вртео се још мало, па је решио да крене надоле. Ок. Трчао је, поскакивао. Мислим да је то глупо. То није вежба мишића него набијање хрскавица; лоше за колена и кукове.

Кренуо сам лагано превијајући колена, јачајући мишиће. Онда сам прешао на нанос снега мислећи да је лакше. Јесте за пете, али је клизаво. После 20-ак корака вратио сам се на камен и сипар. Силазио сам лагано. Сунце је. Леп дан. Уживао. Када сам ушао у камп, поздрав. У шали кажем да тражим злато у Тиличо, да ћу отворити рудник злата. Чудно ме гледају. Да ли је могуће. На реч злато сви се разрогаче.

Norwey enjoy у кампу.

Валун каже: фикс роп до Ц3. Possible follow Ц4. Најтежи део је прошао.

Сутра долази Чанг Дава.

Данас после ручка вратио се Ангели са Наоко и Мишел шерпа. Наоко је снимала камером у круг до мене и од мене. Као не постојим. Ангели се поздравио. Рекао сам: Welcome. Наоко се насмејала. Дошао је Мигма Давид, нешто причао. Онда су ручали напољу. Рекао сам Мисс Наоко Бон апетит. Осмех. И то је све. Отишао сам да не сметам.

Одмор поподне. У шатору је вруће да сам го у доњем вешу, покривен са три мајце. А онда лагано све хладније и за један сат перјане панталоне.

 

Појавило се шест дивокоза између Арџун и нашег кампа, ка извору. Пришио сам на 50м, а остали на 20-ак м. Трајало је око 45 мин. Играле су се горе доле уз стене, низ стене. Кинескиња је била најупорнија, само у дуксу. Можда се прехладила.

 

 

 

 

 

 

Онда се појавио Мишел. Био је у Ц3. Каже да је веома стрмо, difficult, тешко за шерпасе, ризично, дубок снег. Дошао је из Ц3 овде. Онако мршав, омршао је бар 4-5кг. Плаши ме да је веома тешко. Рекао сам да је за мене боље Похара. Прећутао је. Вероватно је тако. И Карлос Сориа се хвалио да је био у Ц3. Једном је довољно, ако и то успем. Мишел ме је плашио како је тешко. Да има 300м вертикално. Питао сам: Ваљда може жимар. Онда је наишла Наоко, дебела у лицу, црна од сунца са белим круговима око очију од наочара. Помислио сам: Боже господе, нашта личи. Катастрофа. Али то је чудно. Она слика од пре пет година не излази из главе, са 10кг и 5 год мање. Ваљда ће избити.

Бисал Таманг ме је питао: Др, are You good? Рекао сам: Boredom, reading book, sleeping.

Мало сам се уплашио. Опет сам сањао покојнике као и масаже у КТМ.

Устао сам у 7 сати 30. Било је мало хладно. Ледена киша. Разговор са Ангело и да ли је боље go up или Похара. Рекао је: Up. Ризично је. Треба да се запне. Рекао сам да пењем у панталонама а не у даун сјут. Рекао је: Ако дува ветар, треба даун сјут. Пас Тенџи је у Ц2. Договор о успону. Рекао сам да бих волео да будем са своја два шерпаса и ако може са чајниз тим. Рекао је: Ок. Синоћ ми се учинило да нешто није у реду. Сукра ми је нудио сателит. Рекао сам да је код нас 03 сата и да не могу будити жену. Дава је у Похара. Тамо је киша. Можда ће касније доћи.

Наоко као да је приметила да не марим и да ме не интересује. Пришла је и јавила ми се. Питао сам да ли је боле мишићи. То није за у свет и у народ. Помислио сам како би моје медицинске сестре рекле: Шефе, зар не нађосте неку лепшу. Мислим да је 95% јапанки лепше.

Мало шетање по БК и прекинуо сам.

Себастиано ми је скувао еспресо италиано.

Мишел је пун себе јер је био на 100м од Ц3. Три пута ми је поновио да је било боље да сам ишао у Ц3. Много се хвали. Много прича.

 

Чекам Даву. Доле су облаци.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Вратио се Тунч са шерпасом. Мени је махнуо. Прилази енглезима; шликта се. У другим људима проналази свој жељени идентитет, али никада неће постати енглез.

Враћају се три шерпаса. Пас Тенџи је био у Ц3. Црни од сунца. Са шлемовима, хармес, као рудари. Ово је рударски посао.

Мишел лети, меље нон стоп. Најважнији је.

14. Април Нова година 2076

У 7 сати 10 хелихоптер. Dawa boss coming. Отишао је Мр Ли, да би се вратио из Кине за 5 дана.Отишле су две кинескиње из Арџун тима.

Донео је пакете хране. Сачекао сам га код дајнинга. Поздравио. Дава бос је одмах отишао код кинеза. Ко да више пара има више пажње. У пролазу ми је рекао да није донео сателит фон. У кичн тент зезам куваре: When boss coming You must work hard. Сви се увлаче Дави. Знам биће са кинезима. И сада док ово пишем прво је доручковао штапићима код њих. Сада седе причају, смеју се.

Себастиану је отекло десно стопало. Убила га ципела. Нема жуљ. Не може горе. Не треба да пије лекове. Само да одмара.

Дава ми је сада рекао да ми је донео сателит телефон. Рекао сам ОК, Later on, касније. Now everybody sleep in my country. I borrow for everybody in camp. Позајмљивао сам од свих.

После доручка ипак се спремам за Тиличо hike. Чујем онамо Сузуки води главну реч. Готово свима сам честитао Нову годину. Синоћ је био party у Нимс тент. Дошли су по мраку. Онда музика као да сам и ја био на парти али без алкохола. Трајало је до око 23 сата. Јутрос сам их хвалио. Good young people. Music give enegy.

Сукрију сам показао џеп у шатору са ковертом insurance, осигурања. За недај Боже. То ће бити у шатору док сам ја горе. Они ће звати хелихоптер ако ми се нешто деси.

Чујем да ће самит бити у наредној недељи. Дава је sunday.

Звао сам кући после ручка. Лепо. Симона ми је певала песмицу. Сви су код куће добро. Верица ми је рекла да не узимам тај телефон и не плаћам. Смејао сам се и причао то као шалу. Све је Ок. Боље да се спремам за Тиличо.

14 Нг.

Мр Ли је отишао на 5 дана због посла. Отишла је и његова девојка. Ишао сам у Тиличо. Марио је љутито ишао. Схватам бес, јер је Себастиан болестан; то квари и његове планове. Када сам крено десно, појавио се Ар, опет замном, али је на гребену био Марио. Пустио сам га. Седели су на врху и већали, да ли да продуже ка леднику. Одустали су. Онда ме је Ар запиткивао о Јанеку. Нисам све испричао. Не морам сва јаја да ставим у један колач. Отишли су. Полако сам силазио вежбајући колена.

Идући навише поред потока сам видео цветиће. Од данас је НГ 2076. Буди се природа. Онда сам сликао лептире, цветиће, извор. Опет сам уживао. Нисам гледао у сат. Када сам дошао у БК нешто се спремало. Шерпаси, столице, столови.

Отишао сам до свог шатора. Парти је почео. Дава и Нимс су седели у челу. У круг столови, пиће, спрајт, кока. Говор добродошлице. Нимс је лепо говорио. Сви знамо шта је Анапурна. Respectably climber. Онда химна Непала. Лепо. Онда храна из кинеске и вестерн кухиње, штапићи. Лепо сам јео штапићима. Седео сам међу кинезима. Мр Жен је био поред мене. Аџи је причао са Мишелом. Смешкао сам се. Лепо сунце.

 

 

15 Април

Понедељак. Почиње загревање. Small meeting. Сви имају неки план успона. Време је супер али ће се променити за 2-3 дана. Џабе ми сањамо, планина одлучује. Треба остати чврст и упрти поглед ка врху. На путу увек постоје искушења која нас одвраћају од циља.

Дави се жури. Већ причају да се 25. Затвара камп. Треба да пређу на Еверест. Циљ је да Нимс попне и да на време пређе у Еверест БК. Ми остали нисмо битни.

Два тима. 1. и 2. Dawa tomorrow decide. Ја сам други тим, сигурно. Само сам шапнуо: Ако може са Кинезима. Али ја се не питам. Сви седимо у БК. Диван дан. Боље је да лежим и скупљам енергију. 3-4 дана лежања, добро ће ми доћи. Јуче сам се изненадио да у Норвешкој имају 2 х 5 х 8000м. Мислио сам да их има више. Ја имам 6. Мр Чо је данас отишао у Тиличо my way.

Тражио сам од шерпаса да ми сложе два равна камена испред шатора, да бих могао седети и посматрати дешавања у кампу. Секјурити. Десно чајна тент; Лево Нимс; испред кичн и интернешнел; позади Пуђа. Сео сам, и да видиш чуда, одмах окупљање. Мр Чо је до Сингапур, Мишел Шамони. Смол митинг. У дружењу нам одговара неко ко је близак нашем енергетском нивоу. Онда сам тражио шауер. Опрао косу. Смол шауер урадим у затвореној тераси шатора.

Сергеја боли колено. Скијао је Анапурну. Себастијану је отекло стопало; не пролази. Палац као гихт, а можда синовитис. Носи тесне патике. Нудио сам му замену, папуче 800 рупи. Софи има одличну прогнозу. Џон је сада коректан ка мени. Питао сам га за синоћ. Камеру је оставио у дајнингу када смо сви отишли. Све је ОК. Тунч је нервозан и по мало замишљен. Вегетаријанац. И Мишел. Нервозни су. На Евересту је умрла Др из Мелбурна покушавајући да докаже да вегетаријанци могу попети Еверест. Он једе јаја и сир. То је већ боље. Има преко 190см. Чо ћути, једе, устане и оде. Ни добар дан, ни довиђења. Наоко је дошла у 8 сати 20. Устаје у 10 сати 20. Жели да је у центру пажње. Показује новине са Нанга парбат. Малу слику где личи на Арџуна. Можда се увредила. Сергеј је насмејан до увета, из срца. Стално гледа како ја реагујем. Више ми је то непријатно него та конфузна хаотична maid old girl. Не заслужује неку пажњу. После доручка прелази преко дворишта и одједном викне: О! Да се сви окрену, и отрчи ка свом шатору. Чудно.

Кинези демонстрирају маске, боце кисеоника. Раде корисно и практично. Ми се досађујемо. Ми то знамо. Ангели и Пас Тенџи одлазе. Леп дан, летовање. За неки дан почиње big стрес. Најбоље је да одмарам. Наручио сам пиринач са било чим, само не брашно.

Овамо Нимс само меље. Ови ја-па-ја-нци боље пролазе. Насмејани боље пролазе. Код Кинеза смех. Лепо. Нека се тако и заврши. А ја се само молим и молим за све своје, себе и планину. Господе Исусе Христе, сине Божији, помози ми грешном. Оче наш који си на Небесима, да се свети име твоје… Амин

Поподне Rеkkо демонстрација. Проналажење у лавини. Око 17 шерпаса и клиената је после ручка вежбало. Занимљиво. Али у лавини си после 10-ак минута мртав. Ово је само проналажење тела. Тунч ми је рекао да могу тражити злато са овим.

Швајцарска вештица. Морам то да напишем.

Играм се телефоном. Звао сам Верицу. Не одговара. Послао сам поруку, али ваљда када је телефон искључен не прима поруке. Нема везе; можда чува Симону.

Вечерас су Дон, Сергеј и Софи позвани код Арџуна на вечеру. Никоме нису наговестили, као да бих ја незван ишао. Мр Чо једе Кореан фуд. Данас далбат. Пиринач цео дан. Лепо сам јео. После сам рекао шерпасу да сам добро вечерао.

Време се квари, велике муње осветљавају небо. Седим пред шатором и молим се за моје. Сећам се када ми је Ненад из агенције Двери рекао: Благо Вама кад има неко да се моли за Вас. (мој рођак Отац Теофан је монах у Острогу)

Мр Чин и Тунч причају. Ердоган је изгубио локалне изборе. Е што бринем због тога.

Сутра ће Дава рећи тим А и Б. Ја сам Б сигурно, нема шта да бринем. Време се квари. Понедељак. Кажу до Недеље лоше време.

Сада Тунч Рече 27 summit. Нагађање.

Бочица сенфа стоји. Не пипам је. Нестала је три дана (док је Сергеј био горе) Донели су ми другу. Ову сада не пипам. Нека шала. Не верујем да је смицалица.

Мојих кесица домаћег першуна, ориганума и рузмарина за супу нема. Држао сам их у џепу шатора. Неко их је побацао. Љут сам због тога, али никоме ништа не кажем. Смеју ми се иза леђа. Неки се усиљено смеју, вештачки, такорећи кезе.

У шерпа тент музика, парти. Они причају нон стоп, смеју се нон стоп. Весео опуштен народ. Мало их је који су озбиљни.

У Нимс тенту тишина. Ваљда не иде по плану. Први врх па запело. Елите.

Сви су отишли на спавање а нема ни 21сат. Устајање у 7сати 30 до 8сати. Поподне бар један сат спавања. Шерпаси одмарају кад год могу. И јапанско чудовиште. Мр Чин је рекао: Ту је Наоко хазбенд. Кажем да знам. Да је cousin од Мигма и Дава бос, али не знам ко је. Можда један Сонам у Елите. Фини човек.

Сузуки је скакала крај пуђе са савијеним ногама у лету. 7-8 пут. 5 шерпаса је сликало. Дворска луда. Онда је разгледала слике, загрлила Гезмана. Стидљивост је у јапанској култури, don`t touch. А ова је нека другачија, стиска младе мушкарце.

Ш.В. је изгубила СИМ кард. Тунч је померио. Немам појма где је.

16 Април

Синоћ је Ангели рекао: If You are bad lucky, in bed can happen anything.

Дон је донео СИМ за Ш.В. Онда је дошао Мр Чин и сео на том место. Отишли су. Када је Ш.В. дошла од Арџуна, није било СИМ картице. Рекао сам да сам видео да је Тунч померио на свеску; али нема је. Био сам последњи. Помислио сам: сада ће рећи да сам ја украо, у стилу „Зна се ко овде воли да краде“. Србин. Не треба ми, имам и резервни СИМ. На срећу ујутру, на доручку, ситуација се разрешила.

Мајонез је Јапански. Чули смо. Прешао сам на Емиратес.

Печумбеу сам рекао да је Мр Чо најбољи. Не говори ништа, једе и оде.

Донео сам реликвије са Тибета и похвалио се шта имам. Били су одушевљени и рекли ми да их не носим на Врх. Ок.

Из бурета сам извадио планирану опрему, и ону дуплу, и поређао на шатор да прикажем шерпасима. Док сам ређао, дошао је Мишел и одмах нашао шта му треба а нема. Дај. Подсмехнуо сам се и рекао: Да прво питам шерпаса да ли нам то треба. Није му било право. Њему је нормално да ми узме шта му треба. А што нема кад се толико хвали свим и свачим, и станом у Толеду и сину купио стан у Шамонију. Као ови наши: ја сам из Беееоограда. Или: Добар дан, ја не живим овде. Боли ме уво где живиш. Што си дош`о. Тамо си нико и ваздух, беда, роб без идентитета. Покуњио се. Још је стајао и меркао шта би ми узео. Позвао сам Ангели, а Мишел је стајао крај дајнинга и даље меркао моју опрему. Имам и ја нешто боље од њега. Како то?! Он је Швајцарац. Лош народ.

Ангели ми је давао савете: око чарапа, одеће. До Ц2 обуци шта хоћеш. Од Ц2 Ц3, за Ц4, ово, ово, ово. Углавном имам све, и у вишку и дупло. Рукавице добре, наочаре добре; који дукс да понесем, доњи веш, пењачке панталоне, термос – нећкање – може и не мора. Имамо три. Рукавице горотекс. Не мора за Ц3. Показао је карабинер. Баш онај Мишелов. Требаће. Имамо два. Може обадва. Вратићу ти. Рекао сам: gift. Онда дак тејп. Коришћен мало. Дао сам му. Имам други. Окупљали су се и други шерпаси. Ађи. Нису тражили ништа. Пауер бенк. Немам ајфон. Ангел нек` носи свој прикључак. Нећу носити сателит. Ако га изгубим 1000$ Дави. Завршило се. Погледом са 10м Мишел мерка и прати све време. Did You see? Sherpa take only this carabiner. Two. Одмахнуо је; ОК; e баш волим па посолим. Што ми је мило. Враћао сам у буриће шта треба, шта не треба. Онда сам видео Тунча. Покупио сву синтетику и однео. Такође је рекао ово понеси, ово је боље. Котон до Ц2 може, Андестенд.

Наташи је прошао и рекао: Waiting 7 day. Изненадио сам се. Али то је сигурно најтачније. Питао сам Сукри како добија прогнозу. Рекао је: Месеџ фром Катманду.

Елит тим. Дава, Нимс и мењају се увлакачи, Сергеј, Тунч, Дон, Ш.В. Подсетило ме на Милоша Обреновића: Видите оног коња. То сам ја. У кнеже немој тако. А видите оне муве око гузице. То сте ви. Тако некако. Привлаче нас људи са квалитетима које немамо а који су нама потребни за оно што би желели да будемо.

Јако је сунце, вруће у шатору. Отишао сам до дајнинга да узмем ћебенце, да разапнем преко шатора, кад тамо Сергеј и Н, седе сами и разговарају. Замолио сам га да прођем. Прво није хтео да се помери 5-7сек. Онда је као померио ногу. Н се смејала. Рекао сам да узмем ћебе. Прошао, узео и изашао. Јадан човек. Он или не зна да јој је ту бивши муж или мисли да је нашао добру рибу. Опште међусобно одушевљење. Само ме не дирајте. Као у Пакистану; деда прати да ли неко гледа у жену бабу. Болесник. Наместио сам ћебе. Пио ми се чај. Нисам хетео да поново идем у дајнинг. Отишао сам код Кинеза и Мр Лум ми је дао екстра кволити, који се цеди машином. Сетио сам се да је пок Мр Јанг то пио и рекао да је 100$ кутија чаја. Диван, оригинал, бест кволити чајниз.

Дава је питао: Јесам ли спреман за врх. Гезман такође. Рекао је да после експедиције нема посао. Да ће ићи на Ло це. Нимс иде прво Далагири, Канченџунга па Ло це. Рекао сам да је мени ово holyday, а чим се вратим чека ме посао са пацијентима. Рекао је да има проблем са главом после експедиције. Не сећа се свега. Не памти добро. Рекао сам да можда треба више кисеоника да користи. Рекао је: Мислиш. Није то. Па шта да му радим. Поменуо сам му синоћни jumping Сузуки, funny слике у БК.

Ленчарење. Да ли је прогноза тачна, видећемо. Некад лажу. А време прође.

Сергеј је питао: Када ћу на врх? Рекао сам да сам small soldier, добри војник Швејк и да имам капетана и мајора. Они ће рећи: Напред! А ја: Understand! И војнички поздрав. Онда ме је питао где су ми боце са кисеоником, како сам их распоредио и колико боца имам. Мало сам се брецнуо, шта то њега брига. Ваљда овде неће красти боце, јер на другим планинама тога и те како има, посебно на Евересту са Тибетанске стране. Толико пре ручка.

17 Април Среда

Ноћас је падао снег. Лоше време. Сањао сам Ц3. Лавину. Финиш. Није више пријатно. Тунч ми је синоћ рекао: Most dangerous. Он је професионалац. Пробао је 2 х Анапурну. Опасно. Неизвесно. Са новим снеговима резик лавина је још већи. Слабо сам спавао. Само планина. Без лепих снова. Да ли ћу претећи? Ујутру шатор прекривен ледом. Није сувише хладно. Мало је снега пало, једва покрио, али горе су облаци. Грмело је. Ако овако остане, могуће је да ће бити.

Онда се појавио Дава. Чека weather report. Сутра ће одлучити. Данас rest. 22-23. Мало снега, мало и ветра. Заиста је ризик. Све се одлаже бар 1 дан. Шерпа Пемба у пролазу каже: Анапурна 1 difficult. Down good weather, up changing.

Доручак танак. Сергеј се буни. Тражи кобасице. Доносе додатак.

Шетам около. Постаје топло. Чистим снег око шатора. Намештам седење на два камена, папуче, две мајце. Посматрам БК дешавања. У центру сам. Валун пролази, каже за 10 дана Катманду. Пита идем ли на другу планину. Кажем: Не. Следеће године на Далагири. Каже: Писаћемо месеџ.

БК – врх – БК је око 5-6 дана. Значи још 2-3 дана и финиш. Могућност успеха се смањује. Као и обично, назире се да од врха неће бити ништа. Некада се нешто окрене па буде. Надам се све мање. Досадно. Не знам шта ћу са собом. Тумарам са чашом млека и мало кафе. Облачно је, магла. Мр Чин каже: Мр Ли је у Похара. Чека време. Смејемо се. Шангај за 4-5 дана. Невероватно. Ми се нисмо померили. Одједном узнемирење Кинеза. Ено га Мр Ли. Дошао је пешице. Заправо Хели га је спустио на 3500м и за 2-3 сата је дошао довде. Чудан човек. Нема препреке. Many money. Кажу да је пред пут за телефон дао 1000$. Јавља се неки оптимизам. Можда ће његове паре помоћи да буде врх.

Кинези су група 1. Интернационал гупа 2.

Хвата ме депресија. Време променљиво. Уже је постављено на само 60% пута до врха. Треба 5 дана посла за фиксинг тим. Лоше време. Шансе се смањују. Славили смо два дана Непали НГ по врло лепом времену. Могао је бити Ц4. Шта да се ради. Шерпаси калкулишу. Они раде за паре, за њих је ово бизнис.

13 сати, време је јако лоше, суснежица, тмурно, хладно. Мука ми је од тога. Око мене смех. Код Кинеза не престају са причом и смехом. Мало су изгеда грдили Мисис Хоти јер је превише у Нимс тенту. Видео сам Мр Лум је дошао да је зове да се врати. Држала га је под руку и враћала се у чајниз тент. Највише је галамио Хаџи. А она је кречала, бранила се. Трајало је 10-ак мин.

Шерпаси весели. Свуда смех. У животу треба уживати а не само трпети. У интернешенел, туга. Колико пара, времена и седења без везе.

Укључујем фон. Јанко ми није одговорио. Можда не користи српски број. Можда користи само УСА. Шта да радим, чекам. Старост. Зависим од других. Жена не одговара. Они нису усамљени као ја.

У време поподневног одмора сам видео како Нимс припремљено гура Хоти у дајнинг тент. Нико од Кинеза то није приметио. Мислим само ја. Касно поподне је била као нека расправа код њих, а можда само тако цијучу кад причају. Опет се смеју. Чује се и она. Као да нема проблема.

Лежим ко неки болесник, по цео дан. Боле ме леђа. Много је досадно. Падао је ситан снег. Вејало. Нападало је 5-7см. Ништа посебно, али је облачно, хладно.

Шерпаси се грудвају, кувари трче, јуре се, гађају снегом. Опет пада снег. Сада гађају Мисис Хоти. Она је једна девојка, једна матора девојка и две бабе. Лоше слутње о експедицији. Шерпасе баш брига шта ће бити. Нико не размишља толико унапред као ја. Већина види само сада, а шта ће бити сутра, видећемо. Имам опрему у Ц2. Да ли ће ми вратити? Нова врећа 600Е, подметач 100Е. Око 700-800Е опреме. Ситница.

18 Април

Јутрос лепо време. Прогноза. Наилази лепо време 7 дана. Минимално погоршање времена. Бројне дискусије. Закључак: Сутра иде фиксинг тим и група најјачих пењача. Ја сам Б тим. Пас Тенџи све време фиксинг тим. Припремање опреме. Неки крију, неће да кажу. Или су Б тим па их блам. Не зна се шта је боље. Мигма Давид ми је рекао да је то супер за мене. Ако дођем до врха пењаћу са једним шерпасом. Па. Углавном су моја 2 била самном. Пас Тенџи ће нас чекати у Ц3 да носи ствари надоле. У групи сам са Тунч. Не одговара ми. Прво он, сви да га служимо. Себичан је. Издире се. Оштар је. Наређује.

Идем у Ц2 директ. Неки ће у Ц1 спавање, па Ц2. Има и за и против. Шаљем Верици поруку. Каже: Нека вам је Бог у помоћ. Окречила је ординацију. Немам трему. Напорно је. Да ли ћу успети. Не одговара ми 4 у шатору. Шта ме брига. Нећу се ни ја обазирати. Спаковао сам даун сјут. Пауер бенк, светло за врх и рукавице за врх. Онда подела хране. У кампу је узаврло. Сретање, питање: која си група? Супер. Идемо заједно! Неко је од кинеза питао за Наоко. Шерпас одговор је: Пи груп. Као луда сама шета по кампу. Не комуницира. Не контактира. Лујка. Зло. Сузуки је дошла до мене. Седео сам на камену. Поклонила се и нешто на јапанском рекла. Схватио сам као молба за опрост. Лековитост опраштања. Поклонио сам се и рекао: Гад блес Ју. Гуд лак. Ланац срца остаје.

Нервоза. Већина је весела, или се само тако чини. Благотворни утицај смеха. Ја се ипак посвећујем мислима, молитви и медитацији. Спремам се. Надам се да нећу шта заборавити. Некада успон буде и про форме, као бајаги. Ц2-Ц3 лоше време и назад; да се не би смо жалили да нисмо ни пробали. Можда тај 24 и 25 баш и неће бити добар за успон. Шта да радим. Ако не кренем сигурно нећу попети. Ипак мала је шанса да ћу успети. Зато се много и не радујем. Само да се вратим. Више волим да се вратим кући него да попнем. Иде нас 20-23. Поподне опет тмурно, снег по мало. Видећемо. Можда је све ово само Севен самит фолирање.

19 Април

Ужурбаност, гласови од раног јутра. Фиксинг тим је устао у 5 и 20. Доручак, припрема. Устајем у тоалет, просипање пи ботл. Хладно је. Враћам се у кревет. После 10мин Дава Сангеј: Плиз, Мр Ли но гуд. Одлазим у чајниз дајнинг тент. Кашље. Показује слику испљувка. Мало сукрвице. Уплашио се. Ноиз ин чест. Визинг, вистл. Кажем му да је бронхитис. Мора да узима антибиотике. Тражи да снимају видео разговора самном. Опасан лисац. Питам га за алергије. Каже но. Био би проблем ако има реакцију на лек. Пита да ли је боље да иде у Похару. Да. Мор сејфти. Одлука Чанг Даве, зове хели фром Ктм. Мало је топлији. Можда има температуру. Не осећа се добро. Свима прича: Но гуд филинг. Го даун. Нек иде. Боље за мене; немам одговорност. Много је јак лик. Има неке хотеле 5*, скијашки центар „Силк роуд“.

Спремају се. Пуђа. Већина је отишла Ц2 или Ц1. Неки полазе касније, ценећи да су јаки. Доручкујем у дворишту са тањирем у руци. БК се стишава. Мој шерпас одлази у Арџун тим. После ½ сата Дава Сангеј радио: Авеланџ лоуер крампон поинт. Људи су остали без крампона и којечега што су оставили. Већина је ту стала. Ако фиксинг тим нема крампоне, финиш. Шит. Чанг Дава прича са њима. Одлазим да обавестим мог шерпаса. Ми смо оставили крампоне на ½ глечера јер је и пре била лавина близу крампон поинта. Он је већ чуо вест и враћа се. Обавештавам га да Сангеј шерпа иде горе. Зове га. Брзо се спремају. Дава им даје рекко. Добра идеја. За 10 минута су спремни и одлазе. Чекам. Проблем. Стоп на крампон поинту. Прогноза није добра 23-24. Биће снег 40см без ветра. Све једно. Мени је добро. Седим у БК, пијем млеко и кафу, шеткам се, гледам Нилгири Химал. Уживам, шта да се ради. Питање за експедицију и врх. Долази хелихоптер и Мр Ли одлази у Похару. Нимс може доћи још једном у неком другом термину. Сетио сам се Такова и Евереста 2009 год када се разболео и од врха није било ништа јер је Сонаму обећао 3000Е ако га изведе на врх. Када је он отишао елан шерпаса је начисто пао.

Чекамо 11 сати. Ли је отишао. Мали жут хели. Мир у кампу. 5 мембер и 5 шерпаса. Софи, Тунч, Сергеј, Мр Чин и ја. Темба, Тунч шерпас. Каже: сутра идемо горе. Прогнозе су лоше. Када је Дава разговарао са крампон поинтом окренуо је леђа свима, али сам га ја видео из шатора. Био је врло насмејан. Радост или што ће се експедиција завршити за 2-3 дана, или што Нимс неће успети или што су шерпаси нашли своју опрему. Видећемо.

12 сати. Окупао сам се. Боље него смол шауер у тент. Опрао сам косу. Да ли да се обријем? Или да испробам гардеробу?

14 сати. Неизвесност је велика. Вратио се Марио и каже да је лавина велика и да је немогуће пронаћи ствари. Сергеј бут. Отишао је да тражи. Није ми јасно. Ангели јавља да не може да нађе крампон. Ми смо оставили 200м даље од крампон поинта, или је лавина била толика. Ја имам резервне. Поглеедам да ли ће доћи. Дава већ наговештава Похара. Гласине: Нимс рекао да је лавина однела Ц2. Моја врећа. Могу ићи сам у Ц2 али да ме чека други шерпас. Дава: Но вори доктор. Не бринем. Мени је лепо. На роштиљу месо. Паприка, гарлик, онион, сир.

16 сати.

Обишао сам три круга око језера и безброј пута погледао на гребен силази ли ко. Наједном фигура. Полазим у сусрет. Мр Чин је близу гребена иде леденом долином. Ангели, шерпа Сергеј. Ширим рук добродошлице. Јесте ли уморни. Цео дан dig dig. Ангели је позади и показује лајк. Смеје се. Каже: Two feet under snow. А то је 200м од крампона. Показује слике. Брдо леда се сручило. Заиста је немогуће наћи. Сергеј није нашао чизме. За друге углавном не знају.

Дава ми је рекао да ће бити мало снега, а то значи tomorrow up. А сада је јасно. Углавном сам спреман. Облаци долазе из долине. Време је нестабилно. Софи и Тунч не знају да ли ће ићи горе јер се најављује опет лоше време. Неизвесност. То је експедиција. Мислиш блок, а оно се отвори и идеш даље.

Рекао сам Тунчу да сам хтео да се обратим Сергеју али је он скренуо у шатор. Сигурно љут. Шта је добро, шта није добро, Бог свети зна. Некада мислиш то је добро, а оно испадне да је то још горе. После 1сата пролази Сергеј. Тихо кажем: О my friend, I heard. Само показује лајк и одлази у дајнинг. Одлазим до тоалета. Видим Дава седи на улазу и куцка поруке. Једноставно боли га к…. Унутра Софи Тунч причају. Мени се не обраћа. Сада пролази са шерпасом носи армс. Нешто се дешава. Мислио сам да се бријем, али то је тамо. Ипак да се не утрпавам. И мене боли к…. Показивао је знак Ђавола. Тако се поздравља не би ли постао Француз. Бог је јачи. Анапурна је Бог. Пљује по својој земљи да би постао Француз или Швајцарац, шта већ. То је немогуће. Пролази на 3 мерта, не обраћа пажњу на мене. Као љут. Као да сам му ја крив.

  1. Уторак. Вратио сам се ОК. Дошао сам до Ц3.

19 је била гала вечера са кинеском храном. Али то је супа од пилећих прстију; чорба од свињске коже; барене стабљике бамбуса. Можда мало лепше фрајд поврће, хрскаво са јајима. Све љуто к`о ђаво. Једна кашика, ватра на уста. Немогуће да се једе. Дошли су Арџун тим, Др Чин. Кинези су јутрос отишли. Дон Елит Италијани. Ја сам слабији тим. Сутра ћу ићи Ц2 директ. Мислим да је дан више у БК боље.

20 Април

Полазим у 7 сати са Ангели. Пас тенџи је фиксинг тим. Синоћ ми се извињавао и жао му је што не идемо заједно. Тешио сам га. Ангели каже да мисли да сам ја љут. По мало да. Увек сам ишао са два шерпаса. Сада један. Шта је ту је, Дава decision. Испратио сам га ујутру.

Пут је нормално текао. Пуђа. Видео сам лавину крампон поинта. Заиста, затрпало је леву долину глечера. Наћи нешто испод тога је немогуће. Ангели је показао наше место, на 4-5м од ивице лавине. Заиста lucky. Преко лавине, ширине око 500м долазимо до гребена.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Онда жимар. Тешка узбрдица. У долини видим неког да долази. Каже: Сергеј. Значи пошао је. Сустиже ме на грбену. Подсмева се како дишем. Показује знак ђавола. Антихрист. Не реагујем. Игноришем. Престиже ме. Смеје ми се, како ово, како оно, како штап – будала. Стижем у Ц1. Одмор. Једем. Сергеј ми се смеје што једем. Облачно. Софи, Дава одлазе. После 5 мин полазим и ја. Ангели каже: Иди полакo. Магла, облаци, следим уже и прелазим „поље“ глечера. Рекао је: always safety. Слушам га. Може се испод снега отворити пукотина. Стиже ме тачно испод гребена са жимаром. Крећем. Иде лепо без крампона. Иде, без проблема. Онда мало тежи део, камен, па лед. Зове ме 2-3 пута да ставим крампон. Мислим да може и без. Онда наилази вертикала. Не може без крампона. Љути се. Доле је било better place. Сада се мучи и мени да намести и себи. У праву је.

Одлазим горе док он стоји да себи намести крампоне. Релативно лакше до Ц2. Тунч је завршио шатор. Његов шерпа Темба показује на мали шатор за мене и Ангели. То је Дон шатор. Како онолики човек може ући у ово. Тескобно. Смештамо се. Има надувене подметаче. УСА стандард. У down suit је топло. Смештамо се лепо. Онда почињу грчеви по стомаку. Нагон за пролив. Узимам Лоперамид, Ентерофурил, Орважил. Чекам 2 сата. Не помаже. Кажем да морам у тоалет. Ангели: Be careful. Одлазим. Мало пролив. Ништа нарочито. Враћам се. Боље је. Одспавао сам бар 5-6 сати. Ујутру се полако спремам. Опет полазим веома последњи. Узимам кисеоник. Носим 7кг. Узбрдица дугачка. Све ближе avalanche зонe. Сви су испред. Неки се пењу. Полако укључујем кисеоник код велике стене. Мало је лакше. Натоварени шерпас ме једва стиже. Вруће је веома. Све је откопчано. Ногавице. Кувам се. Пијем течности. Мислим довољно. Узбрдица. А онда лавина. Одломила се стена изнад нас. Бежимо у страну 5-6м. Дубок снег. Окрећем ранац и шлем лавини. Срећа. Ништа нас није погодило. Мала лавина са доста ледених комада. Да се нисмо померили зло. Баш је туда прошла. Смирује се. Журно продужавамо и даље улево. Све теже. Камена траверсна. Обилазим и опет вертикала. Све стрмије. Нисам пио воде од Ц2. Жедан сам, клонем. И није добро место. И још даље. Шерпаси имају неки проблем са водом. Много мало пију. И тек код шатора на гребену пауза. Чека ме Пас Тенџи. Вратио се да ми помогне. Питао сам да уђем у шатор. Каже: Не. Врло је лоше унутра. То је фиксинг тим шатор. 10-ак мин пауза и даље. Тмурно је. Рекао бих да пада ситан снег. Врло мало. Идемо левом стрaном гребена. На два места пут прелази оштрицу и обилази са десне стране оштар врх. Ризично. Амбис. Сигурно је од лавина, али чиста ивица. Снег све више покрива трагове. Не могу их сам наћи. Постаје све теже. Снег је већ око 15-ак см. На рукаву наслага снега. Рукав је бео. Све ме више засипа. Не виде се стопе. Газим снег 20-30см. Не види се да је неко прошао. Идем. И онда крај гребена, ледена вертикала такође прекривена снегом. Видим два ужета. Пробам. Не могу. Не видим где да забодем дерезе. Пуштам прво Пас тенџија. Он одлази. Пење са два ужета. Тешко је и њему. Застаје. Полазим. Због хладних и мокрих прстију узимам још једне рукавице, дупле вунене па полар. Грешка! То ми је још више стегло прсте, као гипс. Не могу да савијам прсте. Постаје ми још хладније. Боле ме нокти. Прсти не раде. Ангели ме бодри. Успевам први део. Почињем следећи. 4-5 корака и падам! Висим на ужету! (слика десно) Вичу! Ангели ме бодри. Чини ми се да је лакше откачити се и отићи и готово. Зовем Ангели да ми помогне да ставим осмицу и спустим се на почетак ледене стене. Не прилази ми. Опет га зовоем да ми помогне. Зове Даву Сангеј. Са њим разговара на три метра од мене и не прилази ми. Онда ме три пута пита: Да ли хоћу кансел експедицион? Нећкао сам се. Снебивао се. Уцењивао ме је. Онда сам рекао: Да! Кенсел експедицион. Дава Сангеј је рекао да ми је ближе Ц3 него доле. Имам још мало, 15-20мин. Помислио сам да за ½ сата могу остати без прстију. Волим своје прсте. Зашто бих то чинио. Волим себе. Онда ми Ангели прилази и помаже да ставим 8. Полако силазим у подножје леде стене, затим на гребен. Скидам рукавице. Прсти су већ промењени, бледи, нокти модри. Тешко их померам. Ипак better down. Питам га за моје дебље рукавице. Каже: оне су у Ц3. Однели су их горе са опремом за врх. Шта да се ради. Пас Тенџи је узео три боце кисеоника и отишао у Ц3.

Крећемо низ гребен. Време је ризично. И даље пад снег. Заобилазимо снежна ивица. Не види се стаза. Више пута проклизавам према амбису, али се заустављам. Ово је заиста теже и више ризично. Сада носим једне суве рукавице. Отресам их сваки час. Споро идемо. Потребна су ми два шерпаса. Опет две траверзне. Надам се да ће нас Пас тенџи стићи. Дошли смо до шатора. Ангели неће ту да ноћи. Рекао сам: Please. Night. Опет ми је хладно на прстима. Далеко је. Дубок снег. Исцрпљен сам. Цео дан пењемо. Пристао је. Шатор је на гребену накривљен. Испод стрехе снега. Ако мало нешто крене, одосмо. Део шатора је висио, бар 1/3 сасвим изнад амбиса. Осигуран је са неколико ужета, ако то нешто вреди. Само анкор, сидро, и уже за нас. Спавали смо са армс, појасом и сејфти фиксинг. Помислио сам: да ли ће оштетити врећу, али није. Све је Ок. Ја сам био у дну, у најризичнијем делу. Ангели је кувао и био до врата.

Јуче сам на једној траверзни добро исцепао даун сјут. Почело је да лети по шатору. Пастенџи га је мало прстом угурао. Залепили су траку, али не држи. Онда су узели прстима као фишек и подвезали га, да служи до БК. Паметни.

Спавао сам на ранцу а они на подметачу. Пио сам што више чаја. Ако бубрези не раде крв је токсична и немам снаге. Спавао сам 30 х 5 минута. Окретао се 50 х . Они су мирно спавали на леђима. Рекао сам им да не брину и да ћу им дати самит бонус. Мало су се смирили. Били су нервозни. Ангели је рекао: ако нећеш сејфти, Ок, твоја ствар. Заправо нисам знао за ту цаку. Осигуран је шатор споља, а ми посебним ужетом изнутра. Подсетило ме је на К2 када нисам хтео да спавам у кривом шатору. Требало је овако, сејфти унутра и екстра уже за нас.

Ноћ је некако прошла. Чуо сам неко крцкање. 3 х . Као клизање. Мислио сам да клизимо. Готово! Не, то Ангели пи ботл. Видео сам да клечи у ћошку. Целу ноћ сам ослушкивао да ли клизимо. Почело је да свиће. Питали су да само направе чај и да идемо у Ц2. Има простора. Ок. Поделио сам са Пас Тенџи 1/2 кока коле. Два гутљаја хладе воде. Било је одвратно. У Ц1 сам је просуо. Они су се спремали па ја. Један по један. И даље опрез да не склизнемо са гребена. Срећом снег је стао. Мислим да је још синоћ стао када смо ушли у секјурити тент. На стени је био најјачи удар. Да сам раније кренуо или био бржи бар ½ сата, прошао бих. Овако, назад. Можда је сада лакше ићи горе са групом. Газимо дубок снег до колена. Пастенџи иде први, па ја, а Ангели ме контролише. Каже да и они имају респонсибилити. Полако, тешко, са 8 идемо. Још није топло. На почетку гребена је синоћ била велика лавина. Да смо синоћ продужили, ко зна шта би било, онако уморни по ноћи. Ангели се сада смешка. Мило му је што нисмо синоћ прошли туда, а љутио се што нисмо продужили.

Долазимо до подножја. Продужио бих право. Ангели се љути. Прави траверзну, да обиђе пукотину. Пратим га. И! Пропадам у пукотину! Сео сам на ивицу. Цела нога је отишла доле. Вуче ме. Дерезе гребу даун сјут. Ухватила га је паника. Успоравам га. Полако се померам и намештам, миц по миц, и излазим из пукотине. Ок је. Журимо низбрдо преко великих наслага синоћне лавине. Има далеко, ка стени где сам узео 02. Од шатора више не користим 02. Снег је 0,5м. Газимо и газимо. И полако надоле. Никада до Ц2. Опет сунце. Снег се лепи за стопало. Али само лева нога. Не разумем. Лупам штапом свака 2-3 корака. Немогуће је ићи. Ризично. Пречимо косину. Испод је пукотина 20м. Види се неко у Ц2. Када смо пришли, то су Себастиано и Марио. Јуче ми се Марио смешкао када сам пошао. Изгледа да је знао да ће бити 50см снега па није пошао. Заиста ни на Рудник не бих ишао по таквом времену. Никада није овако падао снег када сам пео врх. Подесило се. На најгорем месту у најгоре време најјачи снег. Божја воља. Здрав сам.

Када смо дошли Пастенџи је паковао ствари, кувао чај. Италијани су убрзо отишли доле. Направили смо преко 1 сат паузе. Само сам пио течности и кинеска бонжита. Онда даље. Пастенџи први и нас двојица. Сада узимам дерезе на леденом превоју. Дотле само boot. Мало ме жуљају. Три дана носим исте чарапе. Треба их мењати сваког дана. У шатору на гребену ми је било хладно на прстима. Биле су мокре, а нисам скунуо inner boot. Око поноћи сам скинуо и било је боље. Осушиле су се у врећи и није ми више било хладно. Сада сам осећао палац десне ноге.

На леденом превоју доле, чекао нас је Пастенџи. Узео ми је дерезе. Само са 8 ишло је супер. И Ангели ме је пустио из вида. Ваљда је пушио. Коначно под стеном. Онда пешака преко „поља“ до Ц1. Ту су растурили наш шатор и товарили се све више носећи сву опрему доле. И овде је било пуно снега. Око 20см. Ишли смо полако. Ја први. Једна лавина је однела уже око 80м. Траверзна без осигурања. Право гребеном надоле. На 2-3 места опет 8, низ камене стрмине. При крају ледена траверзна око 30* без ужета. Неко лабаво, ризично. Први осећам степенике. Молим их да држе уже ако полетим. Прешао сам. Пастенџи држи уже са друге стране. Ок. Ангело везује уже око камена. Дугачко је око 100м од анкор. А онда усек. Мекан лед, топи се. Било је лавина усеком. Нема ужета. Дошли смо полукругом. Да имамо анкор, ОК. Шта? Онај камен није сигуран.

ПасТ се враћа, ослобађа га. Држи нас удаљени анкор. Уже се истеже, вибрира. ПасТ се спушта први. Успева. Критично је само 10м вертикалне стене прекривене ледом. После 10м Ок. Стрмина 60*. Није 90*. Рекао сам Ангели да ме хвата ако полетим. Имало је још 50м стрмине. Чекао ме је. Онда камена стена. Траверзна испод ice fall. Свуда трагови великих лавина и са једне и са друге стране. Пролазимо као кроз минско поље. Дерезе клизају по стени. Крај ужета! Најзад. Прелазимо на глечер. Опет журимо. Изнад главе висе сераци. Долазимо до нашег крампон поинта. Краћи одмор на сред глечера, па камењем по врху глечера. Последњи успон кроз пешчарни усек 200м до крампон поинта. ПасТ први одваљује блок 0,5м; одлази на глечер. И он се мучи. Млађи је скоро 40год од мене. Ангели иде до пола и чека ме. Пењем се. Немам проблема.Некако иде лако. Онда Анг наставља до траве. Седа на траву и пали цигару. Лакнуло му је. Пењем се. Не контролише ме више много. Излазим на ливаду. Грлим га. Thank You my friend. Грлим и ПасТ. Тенк Ју мај френд. Практично финиш. Предлажем да оставе део ствари и да сутра дођу. Натоварени су превише. Бар 30кг обојица, и ја 5кг. Не, Не. Сукри ће послати неког. Обувам трекинг ципеле. Изувам чарапе. Анг види моја стопала. Каже и ПасТ. Исто има почетак жуљева. Јавља Сукри да смо дошли. Он ће послати неког да помогне.

Анапурна се као заоденула плаштом, љуштуром снега и каже: Не можеш ми прићи, у оклопу сам. Затворила се у себе саму. Кенули смо. Онда провалија. Прво ПасТ, да видим кораке. Онда Ја. Анг замном. Без проблема прелазим. У тренингу сам. 100м даље кичн бој доноси спрајт и кок. Полазим први, као да нисам целог дана газио снег до колена. Бој узима мој ранац, дерезе. Хитрим кораком, још једна јаруга и назад у БК. У дворишту сви чекају. Поздрављам се веома чио. Ваљда мисле да сам dead. Поздравили су се на растанку самном као са покојником, као да се нећу вратити. Описао сам снег, лед, укочене прсте; волим своје прсте. Ангу сам рекао да сам помислио на њега и да нисам желео да изгубим прсте на Анапурни као Он. Прво је рекао да не разуме, а онда је схватио. Дава је изашао. Рекао сам: Све је Ок. Are You content? Рекао сам: Да. Задовољан сам. Самит нот импортант. Сутрадан сам му рекао да волим експедицијски живот. Људи зараде паре, кола. Био сам у Мајамију, и то је досадно за мене. Да ли ће ме примити наредне године? Далагири? Рекао је: Ок sir.

Увече сам слабо вечерао. Умор. Попио сам пиво, две шоље млека. Недовољно. Мало сам мокрио. Пре спавања 100мл, врло тамно густо. У пола ноћи 300мл. Ујутру сам пио и пио млеко. Бар 2-3 литра. Сви су кренули из Ц4 на врх. Не осећам љубомору. Дава се радосно смеје. Спава у дајнингу поред пећи и радио везе, телефона. То му је посао. Синоћ је био забринут. Данас Ок. Оптимизам. 34 је кренуло на врх. Мишел се враћа. Sick. Дава зове неке новине да објави радосну вест.

Дајем веш на прање. Рекао сам 1000 рупи. Смеје се бој. Сушим ствари. Окупао сам се. Пијем млеко. Подне. Да ли су попели? Дубок снег. Овај смер је бољи ако нема снега. Испод зида се ствара нанос, ветар навејава одозго. Каже: Близу су Френч кулоара, али је снег до појаса. Чекамо. У једном моменту сви скачу. Велика лавина у Ц1. Прекрива цело „поље“. Убрзо се јавља Мишел. Ок су. Промашило их, као бомбе у рату. Враћа се. Добро је.

Ручак 13 сати. Нису попели. Прошао ручак. Дава каже: Можда ће неко попети.

Мр Ли come back. Италијани се радују. Можда буде други успон са Арџун тимом, који је сада у Похара. Око 14 сати Анг каже: за 2-3 дана Хели и иде на Еверест. Питао сам га за други успон. Каже: нема други успон. Или ће Дава тражити мор мани. У сваком случају крај. Повратак тима, exhaustion. Долазе кичн бојови, доносе веш. Almost dry. Ask money 1000 rupee. Одлазе.

Ангели бере мајчину душицу. Марио седи са главом у рукама. Одлазим да га тешим. Нада се да ће са Арџуном успети. Па зовем Верицу. Каже: Супер. Ма пусти то. Важно да си добро. Јак сам као коњ, рекао сам.

После 15 сати попео Мигма Давид, Нимс. Затим Сергеј и шерпас. Па кореан Мр Чо и тако редом до 17 сати Сви! Само ја нисам попео и Мишел сик. ПасТ ме избегава. Љут је. Пoшто су сви попели и Ангели ме избегава. Стоје са друге стране кухиње. И мени је криво. Нашао сам се у најгоре време на најгорем месту. Наравно, ко зна зашто је то добро. Извињавам се Дави јер кварим % успеха. Одмахнуо је руком, гестом показујући: ма `ајде, мани то. Није битно. Ишао бих догодине на Далагири. Каже: Ок. Добро. Два шерпаса, екстра оксижен. Кажем да могу мало помоћи као доктор. А Далагири други пут, није много. Смеје се: Ок. Каже да се он и Мигма радују када чују да се ја опет враћам. Али догодине је догодине. Година је дугачка. Шта ће бити и како ће бити, видећемо. По некада помислим: толико пара за 1 месец у Хималајима. 10 месеци радим као луд да бих обезбедио себи експедицију и породици напредак. Могао бих мање да радим. Нешто друго да приуштим, али шта? Кад ме ништа живо на овом свету не привлачи као Хималаји. Или је то депресија. Тражи све више и више адреналина за осећај доживљаја.

Спорији сам у односу на друге. Тактика одуговлачења ме је сада коштала одустајања. Да сам ½ сата био пре на леденој стени, пре снега, можда бих прошао. Стар сам. 63год. Сви су млађи 20-30год. Увек се љутим на пацијенте кад ниподаштавају биологију, као: године нису битне, бољи сам од младића; а ја бих хтео да будем вечно млад. Тело је материјално и има хабање и амортизацију око 1% годишње. Изгледа да је Ц3 7300 мој домет и ове и прошле године. Као нађем оправдање: лане лош БК менаџер, сада снег, дупле рукавице; или само лажем себе. Треба да будем мало строжији према себи. Ипак здрав сам и јак. Сада бих могао поново горе. Или сам погрешио у тактици. Можда је требало да идем у Ц3 као аклиматизација, уместо 3-4 пута на Нилгири гребен. Шта сада чинити. Најпре ништа. Повући се одавде у миру, пустити да време каже. Не могу свиме управљати, шта мисле шерпаси, клиенти. Добили су паре, немају славу. За њих је самит капитал јер онда на тржишту имају већу цену; али то је са мојим парама. А што то мене брига за њих. Били су Ок, али им је криво што нису попели. Заболе ме брига за њих. Увек неки други шерпаси. Што каже Пемба менаџер: Има шерпаса. Није проблем за шерпасе. Сада ће честитање. Правдање зашто нисам попео. Једноставно рећи ћу: I am old. Највероватније да никога више нећу срести. Разићићемо се по целом Свету. Можда и некада сретнем неког, али баш ме брига. Но контакт. Све је мој избор и Божја воља. Ја само сањам, а Бог одлучује. Ваљда ће бити задовољни. А кад човек помисли чему све ово. Нико не помиње оне од пре. Мр Ким је попео лане са 6 шерпаса; нико га није поменуо. Попела је Клео. Рекла је да је лако, показивала слике. Нико је није поменуо. Попело је бар 300 људи пре нас. Нико то више не зна. Нити ћу бити популарнији у Планинарском Савезу, нити ћу добити неко празно признање мноштва, нити ће ме девојке више волети, нити ће ми бити већа плата, нити ће ми шта лакше у животу бити. Само неко мало лично задовољство пред самим собом. Не дозвољавам себи самољубље и удобност, нити поређење са слабијим од себе. Ваљда се треба угледати на савршеније од себе, гледати личну корист, здравље и срећу. Центар мог живота сам ја, па моја деца… па… па… А ови овде нису ни у 10-ом кругу. И Дава гледа свој интерес и интерес компаније. Паре. У екипи је корисно је присуство моја два шерпаса које плаћам. Само доприносим експедицији, па и ако не попнем.

Пада вече. Мишел не долази. Кичн бој су се вратили. Нису га видели. Не знају где је. Дава га зове. Каже пије кока колу на крампон поинту.

Ноћ 23-24 Поноћ. Не могу да спавам. Предвече сам писао на камену пред шатором. Један кичн је дошао. За њим и други га загрлио и питао шта ја то пишем. Рекао сам: diary. Сада сам схватио да им није баш пријатно што све бележим. Сви су попели врх. Мислим 34. Само Мишел и ја. Мишел је дошао као авет, мртвац који хода, црн, ужас. Рекао сам Анг да ја изгедам знатно лепше. Прећутао је и није подржао моје мишљење. Стално понављам да сам жени рекао да сам јак к`о коњ. Да је она рекла: Ма `ајде, пусти то, боље што си одустао. This is not important. Баш тако.

Дава је прозборио да је Сингапури веома спор у силаску. На горе је био Ок. Можда је потрошио сав кисеоник јер га је превише појачао да би попео. Можда је мислио да му не траба у силаску. И ја сам често силазио без кисеоника. Каже: Мисли ли он да силази или да остане горе. Уздисао је забринуто. Онда је увече рекао да су сви већ у Ц4. Мр Чин је џаст билоу кулоар. Значи има још доста до циља. Шерпаси ме као избегавају. Или што нисам попео или завршили су самном. Више ми нису шерпаси, или нешто друго. Нисам им потребан. Предвече Дава ми је рекао: Кога сада из Ц4 да враћам горе да му доноси 02? Баш тако. На 8000м сви су животно угрожени. Ко би дао свој кисеоник?! Сви су при крају, или га више немају. Онда су око 8 сати и 20 сви били пред дајнингом. Дава је седео испред пећи у Буда положају. Дошао је и Сукри. У шали сам му рекао да остаје овде још две недеље јер долази Мр Ли. Направио је забринуту фацу. Рекао сам да се шалим. Сви су се тискали пред вратима, и бој хауз мајстор. Дава је тихо причао. Мислим да је рекао да сви угасе радио. Ангел је угасио. Сви су стали на улаз да чују. И ја сам се угурао. Дава је тихо причао. Био је на вези са Мр Чин шерпа. Питао сам хаузмајстора: шта каже. Хауз се збунио, трзнуо уназад, збуњено рекао: Ај донт ноу. Није хтео да ми каже. Онда је настала тишина. Сви су заћутали. Изашао сам. И други су се полако повлачили уназад и немо разилазили. Само је хаузмајстор стајао крај Даве. Старији је, а можда и род. Дава је седео смртно озбиљан. Полако су се сви разишли. Сео сам на мој камен. Мислим да му је рекао да га напусти, да га остави у планини. И шта би друго?! Кога да тера у могућу смрт? Шерпас је био лојалан. У 20 сати 20 стоји крај клијента који не може даље. И шерпас има децу и породицу. Да седи целу ноћ напољу такође без 02 поред човека који умире. Шта рећи. Мислим да је Дава донео одлуку да не тера свог шерпаса да умре због мембер. Ушао сам у дајнинг. Марио и Мишел су играли карте 14 х 8000 пик. Мишел ми је рекао: Др, Ју донт нид хед ламп. Ово ме копка. Шта је хтео да каже? Види се да сам љубопитљив. Њих двојица незаинтересовано играју карте не желећи да знају и не желећи да виде шта се дешава. Баш их брига што онај горе умире. Ова реченица ме је пробудила и сада пишем у мраку шатора са хед лампом. Очигледно да шерпаси не воле што све пишем. Због овог писања више гледам, запажам, размишљам, више тумачим дешавања. Ово писање је умирујуће за душу, човек се испразни, не задржава негативне емоције, избаци негативну енергију. Кад нешто напишем више ме не оптерећује у мислима, не мислим више о томе толико. Лакше ми је. Смањује ми нервозу.

Видео сам светло у чајниз дајнинг тент. Видела се силуета која мало мрда главом. После 20 мин видео сам Сукри да излази. Седео је сам и размишљао. Сви су се разбежали.

Настала је тишина у БК. Мир смрти је ушао у наш БК. Сео сам на камен. Дошло ми је да одем до пуђе. Са шољом чаја сам се испео горе. После 5мин две хед ламп према мени. Два кичн, а затим је дошао и трећи. Запалили су пуђу; донели пуно грана и запалили још већу. Пуђа је била велика. Никада већа, или у мраку само тако изгледа. Био сам 10-ак мин и отишао. После пола сата сам видео три силуете како мирно стоје крај пуђе и гледају у планину. У повратку су били тихи. Полаку су се разилазили. Дава је рекао Мишелу и Мариу: Лаку ноћ и видимо се сутра. Ови су схватили поруку и отишли. А Дава је касније дуго седео крај пећи и тихо причао у телефон. Нисам ушао да пијем воду. И сада сам жедан. Жеђ ме је пробудила. Да ли ћу издржати до јутра? Није се чула музика. Шерпаси пре спавања слушају музику, кикоћу се и блесаве, утрчавају једни другима у шаторе. Мук је у логору. Мислим да Мр Чин сада горе умире, да му сада душа одлази на Исток. Ушао сам у шатор. Мислим да схватају да капирам. Не воле то. Али то је рационално. Тежина одлуке. Од једне несреће не може се правити друга. Живот има предност и треба га подржати. Сигурно је и шерпас уплашен. Можда још није отишао. Сакрио сам се у шатор. Размишљам о паковању. 25. Долази хелихоптер.

Ангели је рекао да он и ПасТ сутра у 8 сати одлазе у Ц2, носе храну. Као нека акција спашавања; али Мр Чин је на 8000м, а не на 5500м. До доласка хели вероватно неће сви ни сићи. Можда и не треба више сви да се видимо. Боље је да се што пре разиђемо и да не причамо. Мишел је лидер тим, а ништа га не интересује. Можда је тако боље. Можда га нико ништа неће ни питати. Паметније је да ћутим. Мислим да схватају да сам укапирао да ће га шерпас вечерас напустити оставити да умре у планини.

24 Април. Како сам устао у 6 сати Дава је дошао да ми каже да се Мр Чин није вратио у Ц4. Да је Нимс рекао послати дрон, па ако даје знаке живота да се врате и однесу му 02. Рекао сам да сам схватио да нема 02; да је у жељи да попне врх потрошио све. Да разумем да он мора да сачува живот, а не да остави шерпаса целу ноћ крај умирућег човека. Да Мр Чин није причао о деци и жени и не знам да ли има породицу. Дава је одговорио да има жену. Касније у дајнингу ми је рекао да је звао његов иншуренси да пошаљу хелихоптер рескју. Рекли су да не могу. Мислим да је на тој висини немогуће. Рекао сам да се ипак консултује са Мигмом. Рекао је: Олреди. Да уради све да не би нешто полиција или неко рекао. Зачуђено ме је погледао; шта сад полиција? Можда неко случајно нешто. Схватио сам да је боље да ћутим него да се правим паметан.

Онда доручак. Улази Дава. Разговарао је са женом. Рекла је да је увек говорио да би био вери хепи ако би умро у планини. После сам се присетио да је и мени тако нешто слично рекао када смо били цимери у Тато Пани.

Да она схвата нашу забринутост, али изгледа да је он то желео. Значи није хтео да се врати. Шерпас је рекао да је правио фотографије, и врха, а онда је у повратку бацио мобилни са сликама. Он је то свесно урадио, или је у помућеној свести урадио што је желео. Некако свима је лакнуло. Он је тако хтео. Нико није крив.

И почео сам паковање, разврставање, сунчање, списак ствари за догодине. Година је велика, надам се. Долази Мишел. Показује весело: New boot. Опрао је своје купљане 2010. Заиста су очуване. Поклониће их пријатељу младом доктору који хоће да попне Чо оју а нема пара. (мало чудно за швајцарског доктора да нема пара) Испричао сам му за Зденка из Скопља, који је пао на Евересту, шерпаси га ужетом извукли из понора над којим је висио. Онда им је у БК поклонио сву своју опрему панично вичући: Never! После тога је попео К2 и још пуно других врхова. Мишелу је жена рекла да је то што он ради сувише селфиш. Помислио сам: селфиш је и кад она купи бунду. Папучић. Пресудила му жена, а попео је Еверест, Макалу, Манаслу. Сада финиш. Неће више ићи на 8000.

Данас је Ок. Моја два шерпаса су отишла у Ц2. Онај мали пролази као ован, не говори. Игнорише ме. Добио је паре. Ако хоће да пење врх нека плати експедицију, а не да прави СиВи на моје паре. Или је безбразан као онај Пасанг, од кога никад ништа није постало, или је амбициозан и хоће да буде велико. Мало је мушичав. Не видим баш неку мудрост. Сељачић хималајски. Мало ме гледа са потцењивањем, а једва је писмен. Ангел је такође мало резервисан. Заправо самном су завршили.

Онда сам чуо од Мишел да је дао 1200Е Пемби. Ишли су у Ц4. Можда мали хоће исто, а нисам био ни у Ц3. Ко га ј… Експедиција је завршена.

Мишел је рекао: Don`t like Сергеј. If 4 person in tent he occupay ½ and three people after ½; bad man. Сложио сам се и рекао: Always mocking to me.

Сукри ми је рекао да је сутра 4 године од земљотреса. Питао ме да ли одговара пица и пилетина. Рекао сам само млада, not hen. Смех.

Чекам да се мајце осуше па да затворим једно буре.

14 сати 30 Тунч се први вратио. Честитање. Congratulation. О Dr, You no can. Ја: No, No problem. I am old. Његов шерпас Дава: захваљујући теби смо попели. Повирио је у кухињу да се јави. Нико није изашао. Марио и Мишел играју карте, не излазе да честитају. Селфи се са Дава бос. Одлази у шатор; сам; то је то; нико ништа. Попео Анапурну из трећег пута; твоја ствар. Добро. Па шта.

Себастиано је отишао у шатор да одмара. Зашто се не бих радовао туђем успеху са толико напора.

Разговарао сам са Верицом. Каже земљотрес у Катманду. Вести Севен самит: Тунч попео Анапурну. Наоко; и твоје име стоји. Не знам, нека грешка. Нимс је попео. Причао сам Дави да сам лагао жену да сам на Далагири. I will be killed at home.

16 сати. Дава ме је звао да направимо листу ствари пок Мр Чин. Нажалост имам искуства. Када је 2013 на Макалу Мр Ли склизнуо низ глечер 500м на кинеску страну. И 2014 када је умро Јанек, секретар УН у Женеви. Вероватно сам најозбиљнији и са највише ауторитета. Отишли смо до шатора. Зачудило ме је да је његов шерпас већ био тамо и врло ужурбано и нервозно отварао његов ранац. Невероватно је брзо сишао. Синоћ је био поред њега на 8000м. Донео је његов ранац и празну боцу кисеоника. Нервозно и ужурбано је вадио све ствари из шатора. Као да је нешто тражио. Важни су пасош, новац, кредитне карте. Остала опрема, пресвлаке, све то није битно; то треба само потрпати у транспорт бег и послати породици. ПО правилу документа узима агенција и контактира службене власти. Правимо слике целог процеса. Све је јасно, нема сакривено. Питање да ли ће ико доћи у КТМ по ствари. Или ће полиција Катманду проследити полицији Сингапур. Ја сам нашао торбицу са неколико уредно сложених чистих несесера са новцем и документима. Био је педантан човек. Мислим да се његов шерпас разрогачио када је видео да је новац у мојим рукама. Било је 11 500$, 5000 Сингапури $ и 5000 рупи. Поменуо сам Дави да треба дати типс шерпасу и стафу. Рекао је 3000$ за шерпаса. Ок, заиста је то преживео и у великом је стресу. Проблем је што он није Севен самит шерпас него неке друге агенције са услугом Севен самит. Сложио сам се. Нимс камера бој је у свесци правио листу, сликао све кредит карте, Америкен, Голден кард… рич мен. Све смо стрпали у две транспортне вреће и Амин. У две платнене кесе смо ставили сва документа. Новац је узео Дава. Потписао сам два примерка. Бој је био узбуђен и уплашен. Рекао сам: то је нормално, оф ов лајф. За пола сата смо завршили. Само сам ја отишао на пуђу, помолио се да скинем грех са себе и да грех није на моју душу. Био сам у контакту са стварима пок. Али то не значи да сам ја следећи, као што је на Макалу Мис Сатаник после смрти Јанека рекла за мене. Сликала је „гуске“ око мог шатора, које ја нисам ни на слици ни у природи видео. После тога сам попео Макалу и многе друге планине. А она је олмост дајд у Канади на 4000м, када је Арбин умро на њој, грејући је својим телом. Луда билдерка, поштанска шалтеруша у Монтреалу.

Отишли смо у Нимс шатор на потпис. Добио сам пиво. Наишао је Сергеј са врха. Једва иде. Попео је први после Нимса. Дава се сликао са њим показујући лајк, а овај је иза леђа показао Ђавола. Скривено сам прстом направио к…. као одговор. Ја сам Хришћанин, а не Рус антихрист. У шатору сам рекао да сам се изненадио јер пије. Рекао је: мааало, а то је ½ – 1 литар/дан. Отишао је на купање, а ја у шеткање по дворишту.

Сео сам у дајнинг. И ако нисам лидер као Мишел обављам одговорне послове. Рекао сам: Некст тајм Марфа трекинг. Ово је тешко за мене. Сергеј је рекао да сам могао сутрадан да дођем јер је био леп дан и да их стигнем. Теоријски да. Некст тајм.

Вече. Долазе све чешће, шерпаси, клиенти. Честитам. Волим што су попели. Вечера, виски, здравице, сликамо се сви и ако сам рекао: Ај ем но самитер. Рекли су: ма нема везе, и ти си са нама. Долази Дон са мање 5кг. И тако редом. Софи исто. Дава Сангеј 5кг мањи. Нимс 8кг мањи; отањила му се раменца и рукице. Како ће се опоравити?! За 7-10 дана пење Далагири. Рекао сам му да једе само месо. То су протеини. Не толико поврће и пиринач. Само месо. Гледао ме је изненађено и разрогачено. Али ипак је схватио. Потом групне слике које ће обићи Свет, и ја, често у првом плану. Верица ме је већ провалила да сам на списку Анапурне. Изгладићу некако. Мишел ће ме оправдати. Договор је да дођемо у Женеву и позивам га на породичну вечеру са женом. З.з. се.

Биг динер. Доноси се храна и храна. Респектују ме јер сам др. Али не смем бити досадан. Нисам звезда. Улога ми је споредна, готово губитничка. Долази Сонам, наклон. А тек Мигма Давид, биг респект. Сам је фиксирао Френч кулоар. Сви кажу: анбиливли. Почео је самном Еверест. Први успон. Велико поштовање. Традиционално васпитана Непалска душа. Долази Гезман. Респект. Показујем му своје место. Нимс сипа коњак и извињава ми се. Не знам зашто. Ипак боље је да се повучем. Моја два шерпаса се не виде и не чују. Приметио сам их у дворишту. Светло им је у шатору, ћуте. Мали би хтео да је звезда за овим столом. Требају године и многе експедиције. Са 13 експедиција и ја сам поштован, и као доктор.

Хели ће ујутру доћи. Ја сам први лет. Осталима треба време да се спакују. Коначно. Али експедиција је шорт. Дошао сам 28. Марта, сутра је 25. Април. Сви кажу да је планина Вери хард. Нимс: вери дификолт. Мр Чин шерпа ми је рекао да је моја одлука исправна.

Ујутру је живахан логор. Сви се пакују, перу косу, купају се. Општа радост. Мученог Мр Чина слабо ко и помиње. Сви су срећни што су живи. Опет ми потврђују да ћу бити први лет. Шерпас Мр Чина је обучен; беле панталоне, беле патике, пицнуо се, спремио, као да иде на игранку. Било ми је чудно. Односим и групишемо ствари стотинак метара даље на пешчани спруд, где ће одприлике Хели слетети. Тамо – вамо, разговори у пролазу. Неки се опет нешто дошаптавају, домунђавају. Нису ми битни у животу. После доручка ишчекивање хелихоптера. И око, рецимо 10 сати долази. Укрцавање не почиње. Нешто се као дешава. Видим да пилот на санке стајања хелихоптера причвршћује, вероватно камеру. За око пола сата хелихоптер узлеће; сазнајем: да се приближи што више и евентуално сними Мр Чина. Летео је спирално 3-4 круга и отишао негде горе изнад Ц3. И горе је направио два круга, па се полаку спуштао. Слетео је. Пилот је изашао смркнут. Дава је са Доном и Сергејом нешто разговарао. Онда су се приближили и други, Мигма Давид… Почело је неко комешање. Индиректно из 2-3 руке сазнајем да је Мр Чин жив. Да даје знаке живота. Махао је хелихоптеру. Ужас! Није умро! Остављен у планини две ноћи и један дан, данас је други дан. Без кисеоника, без воде, без шатора, на отвореном. Невероватно. Померио се око 200-300м ниже од места где је остављен. Почело је комешање; тиха дошаптавања. Девојка кинескиња је почела да плаче и јеца. Увели су је у шатор. Страшно. Његов шерпас обучен у бело је правио болне гримасе. Мој Ангели и још неко су га увели у шатор, да га теше и можда сакрију од нас. Све је стало.

Дава ми се са 20-ак м мало оштрије обратио: Доктор, сићи ћеш у Дану! Рекао сам да то није битно. Могу и сутра. Најважније је да се спаси Мр Чин. Почела је припрема спасавања и спремање шерпаса. Пемба Мишел шерпас је почео да се спрема. Онда су други шерпаси мирно и полако доручковали, Нимс, Гезман, Мигма давиг, Гелџу. Био сам љут. Они полако једу, а овај горе умире. Облачили су даун сјут, стављали камере, намештали се, спремали сок… То је трајало. Хелихоптер је стајао бар 2-3 сата. Нервирао сам се. Они не журе, а онај горе умире. Онда сам сазнао да из Катмандуа долази јачи хелихоптер. Е, ако је тако, онда је Ок. И заиста после 2-3 сата дошла су два хелихоптера. Дошао је и Мигма бос. Снимања. Изјаве, озвештаји. Медијска промоција свега и свачега. И некако најзад, после још сат времена, 4 шерпаса су ушла у хелихоптер и отишла у Ц3. Касније сам сазнао да их је хелихоптер спустио у Ц3 и да су одатле 5 сати ишли нагоре да би нашли Мр Чина који је давао знаке живота. На каснијим снимцима сам видео да је то било неартикулисано кричање. Са промрзлинама руку до лактова, ногу до колена, непокретан, тешко је дисао, Спасавање је трајало.

Убрзо пошто се хелихоптер вратио ми смо почели укрцавање у онај први и спуштали се у екипама по 5 у село Дана.

Отишли смо пешице од хелиодрома до истог лоџа као и прошле године. Ту смо ручали, развлачили се, седели. Поново смо могли посматрати обронке Анапурне са које смо сишли.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Овај лик се купа под чесмом. Тако одржавају хигијену, на јавним чесмама.

А ове биљке нормално рату свуда около, као нормална Хималајска флора.

 

 

 

 

 

 

 

 

Занимљиво је посматрати љубопитљиве локалце, децу која са свих страна долазе да виде неке необичне људе, као шпто су и они нама необични. Добродушан предусретљив народ.

 

 

 

 

 

 

 

 

Занимљиве фаце села Дана

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поподне су дошли џипови, укрцали нас и правац Похара.

У Похари сам био у соби са Мишелом. У истом хотелу као прошле године.

Вечера у 23 сата. Сукра нас је одвео у центар, ресторан на спрат. Прво смо били сви заједно, а онда су почели да се издвајају за друге столове. Седео сам сам на тераси поред ограде и гледао на пешачку улицу. Велики видео скрин у ресторану величине око 5 х 4 метра са преносом утакмице крикета. Шта би друго. На другом крају ресторана тераса са погледом на језеро. Леп амбијент.

Наручио сам Секува (плант) Заправо чинија на дрвеном постољу загревана шпиритусом, са добром хималајском храном. Нека локална фора. Вандом супа од хималајских биљака. Веома укусно.

Ујутру сам шетао по граду. Ништа нисам купо. У Ктм је ипак све боље и јефтиније.  У једном моменту, када сам био удаљено од центра, прелетео је хелихоптер у ниском лету изнад града, из правца Анапурне у правцу Аеродрома и Катмандуа. Помислио сам: То је Мр Чин. После се испоставило да је било тако.

На аеродром одлазимо у 12 сати. Одлазе летови. Наш је последњи. Време се квари. Стрепим да ли ћемо отићи. Задњи смо лет; лоше је време, облаци, ветар, киша ће. Ту су Кинези, Мр Хаџи, Тунч. Са њим је завршено. Више нећемо пети заједно јер нам се врхови разликују. 8 година показујем поштовање, а он Ута, Ута. Провокације. Нико није увек тако коректан као ја. У новинама крупни наслови о Мр Чину. У чекаоници Кинези хвалисаво причају путницима да су били са њим, да су попели Анапурну. Народ се ишчуђава, не може да верује. Ћутим. Нисам попео. А и да јесам, ћутао бих. Гордост, смртни грех. По пет пута разгледам исте продавнице и не налазим да бих ишта купио. У новинама пише да га је спасилачки тим спустио у Ц3. Да је ту преноћио и да је сутрадан рано ујутру хелихоптером спуштен у БК, а одатле директно у Катманду. Да је у болници на респиратору, да има велике промрзлине подколеница и подлактица. Оне ноћи када га је шерпас оставио у планини, Дава је звао његову осигуравајућу компанију Глобал Иншуренси, да пошаљу хелихоптер, што су они одбили. Опет је било апела да они то ураде, али они нису прихватили са речима да нема сврхе. После се испоставило, да је следеће јутро неко дошао хелихоптером и лоцирао га, нешто би могуће ипак било другачије. Можда би му неко ипак однео киселоник, и можда би, можда би… Овако је готово.

Увече долазак Ктм. Одвели су нас у хотел Мериот. Висока класа. Као у Турској 5*. Непал је подигао квалитет туризма на невероватан ниво. Сеф у соби, удобни кревети. Перфект. Релакс.

Ујутру модеран ресторан за доручак. Врхунска архитектура. Добра понуда.  Како је то некада  било у хотел Тамел, ово је incredible.

После доручка куповина поклона. Касно поподне моја масаж. Лејди широк осмех.

Мој драги Бип и Анита Раи су рекли да ћемо ићи заједно на вечеру. Било ми је непријатно. Дошао сам у договорено време, после затварања шопа. Отишли смо у Шерпа ресторан у Чатрапатију. Син је сутрадан полазио први дан у школу па су породично изашли на вечеру и позвали мене. Велики знак пажње. Било је дивно. Аутентични шерпа ресторан, где они долазе породично. Нема пуно туриста. По неко некога доведе, као они мене. Музички колаж свих народа Непала, пресвлачење костима, плес, храна шерпа кухиње. Доживљај из неког другог света, неке друге културе. Анита је била окупирана децом а ја сам са Бипом дискутовао о неким узвишеним друштвеним темама уз два хималаја пива. Породични дивни нормални људи. Даће Бог и догодине.

Следеће вечери смо имали заједничку вечеру Анапурна тима у Фаренхајт ресторану. Било је дивно. Овакви ликови, респектабл клајмер. Било је лепо и необично. Неки Непалци нису личили на оне у планини. Мали кичн бој који нас је служио је врло модеран дечкић више респектован него што му је била улога у експедицији. Дава је био са женом и ћеркицом. У овом нормалном свету неки не личе много на оне у планини. Горе су коректно испуњавали своје прихваћене дужности. Вечера је била разноврста са предивним непалским специјалитетима, лековити доживљај укуса, арома и боја. Смех, међусобна љубав поштовање, радост живота. Ваљда ми што смрти често гледамо у очи, осећамо братску љубав, више волимо живот, радујемо му се и уживамо у њему. Волимо једни друге јер делимо зло и добро. Љубав према планини је нит која нас везује. По некада и гинемо.

После вечер мушки део екипе је отишао у диско. Таши нас је групно одвео, купио нам групну карту и у великој гужви на вратима, све заједно увео. Био сам изненађен величином дискотеке, на три терасаста нивоа изнад подијума за плес. Жива музика на великој бини другог нивоа. У животу нисам био у оваквој дискотеци. Стотине младих људи, висока енергија ритма музике, екстаза. Гурали смо се по десетак на фотељама. Доносили су нам пиће и пиће. Играли смо, грлили се, радовали. Срећни смо били. Живи смо. Ово је трајало до 02 сата.

После дискотеке сам прошетао до Тамела. Пролазим кроз неку групицу мадам. Једна ми прилази, прислања се уз мене: My baby, touch me – Не, не хвала, одмахујем. Одлазим. После 15м стављам руку у џеп. Празан! Празан џеп?! Нема пара! Оџепатила ме. Смејао сам се целим путем, и у соби. Узела ми је око 1500 рупи. Ха ха. Цена искуства. Нека јој, нисам љут. Мени је то смешно. Мај беби и ђимне ми лову.

Ујутру сам отишао код Шоне у продавницу опреме и описао му како је било и зашто сам одустао од експедиције. Насмејао се. Мораш имати ово. Из рафа је извадио пар рукавица, као од тврде гуме, са ојачањем за стену, непромочиве. То ти је требало. Купио сам их за 3000 рупија, или 30 долара. Ситница. Због тога сам одустао од експедиције. Толики новци, толики труд толико уложене енергије. Али мени то до сада никада није требало за све ове године, јер никада такво време није било. Таква мећава у којој је за 1 сат пало бар пола метра снега. Искуство. Спаковао сам два пара рукавица у своје буре за Катманду. Једне те и једне мало другачије. Сада их имам бар 5-6 врста. Докупио сам и неке мајце за успон. Све је то остало у Катманду. Надам се за идућу годину. Далагири. Такав је био договор са Кинезима.

Заправо Мр Чанг ми је објаснио да ће 2020 год бити 10 год од неке трагедије Кинеске екипе у којој је 4 умрло на Далагирију. Да је ту био мој пријатељ Мр Јанг, Мр Џеф, Мр Г. Они су тада остали живи. Али сада су и они покојни. Од свих само је Мр Чанг жив. У БК Анапурна, у самом почетку експедиције смо се договорили да догодине буде Далагири. Мени увек одговарају високобуџетне екипе, јер за 6-7км ужета у планини треба пуно пара, како за материјал, тако и за шерпасе који све то треба да изнесу и поставе. Надам се.

У Хотелу у Катманду је био Мр Ко Сви из Сингапура. Запиткивао ме је о Мр Чин и како је то све било. Испричао сам му да осигуравајућа компанија није хтела да плати Хелихоптер. После сам чуо да су евакуацију и хелихоптер платили његова жена и брат 40 000$. Да му је брат дошао у Катманду.

Причао сам да је његов шерпас дошао први, одмах после Тунча. Да сам га видео како претура по стварима. Мислим да је тражио новац. Ја сам нашао новац, укупно ок 20000$. Мр Суи се ишчуђавао, сумњичаво смејао. Рекао сам да му је Дава дао 3000$ типс. Био је забезекнут: Зашта?! Да се шерпас сутрадан лепо обукао, а када је чуо да је Мр Чин жив, почео да кука и прави болне гримасе. Да су га други шерпаси одмах сакрили од нас, а међу њима и мој Ангели. Више није излазио из тог шаторчића и више га нисам видео. Ми смо после 2-3 сата отишли.

Пратио сам штампу данима после тога. Шерпас је оптуживан, а онда је била његова  слика са крагном око врата, као имао је и он промрзлине, као дао му је свој кисеоник не би ли га спасио… што све није тачно. Узео је Мр Чинов ранац и боцу кисеоника и донео их у БК. Показао нам је да је то ранац Мр Чин и кисеоник. Никакве промрзлине није имао. Први је сишао. Ништа му није фалило. Видео сам својим очима.

Фамилија је хтела да покрене дужбу, па ме је после месец два контактирао неки Кинез да сведочим. Нисам одговорио. Заправо, видео сам да и Мингма бос изјавама у штампи на неки начин брани тог шерпаса, па бих сведочењем затворио себи врата у Севен самит агенцији. Мислим да шерпаси првенствено бране једни друге, а ми смо периферни и не сикирају се много ако неко од нас погине. И мене је шерпас Пасанг оставио на Канченџунги када је видео да сам болестан.

Лет сам имао тек за наредних 7-8 дана. Наравно морам променити карту. Неки нови Севен самит менаџер ми је рекао да ће он то урадити. Целог дана је седео у холу хотела и завитлавао се. Дошао сам у договорених 13 сати да ми пренесе шта је урадио. Није дошао. Чекао сам га два сата и опет се није појавио. Видео сам га тек предвече, када ми је рекао да не може да се замени карта. Полудео сам. Како не може?! Имам плаћене две ноћи у Катманду. Ако останем још 6-7 ноћи, морам сам платити хотел. То ми се не исплати. И шта да радим 7 дана у Катманду. Сви полако одлазе, један по један.

Ранији Пемба менаџер је то радио тако што би ме ставио на мотор, отишли би смо заједно до офиса авио компаније, и ја бих платио замену карте. Овај мисли да то може онако телефоном, тра ла ла. Сутрадан сам отишао у офис Туркиш ерлајн. Рекао је да нема друга класа, али има прва уз доплату. Има сутра. Рекао сам да може. Отрчао сам назад до хотела за додатак пара. Док сам се вратио, после око 1 сата, рекао је да нема за сутра, има за прекосутра. Сложио сам се. Доплатио сам, мислим око 500 Е. Пуно. Замена карте је 50Е и доплата за Бизнис. Седење у Катманду би ме више коштало.

А онда да овде наставим започету причу око авио карте. Све је било ОК, прекосутра рано ујутру око 05 сати су ме одвезли на аеродром. И све је супер. Када сам чекирао карту, дошла је једна мршавица и на неком индијско-енглеском причајући 200/сат, објаснила ми одприлике да авион касни 5-6 сати, да нема места у бизнис класи и да морам седети у другој, а ако ја то нећу од лета нема ништа. Нервирао сам се. Шта да радим. Морам прихватити. А онда код чекирања, лик ми је објаснио да у сваком Туркиш ерлајн представништву могу затражити повраћај пара. Узео је мој мејл и рекао да ће ми послати потврду да је тако било, и да не бринем. Да ћу и ако седим у другој класи имати услугу и храну прве класе, да ћу моћи користити лоџеве бизнис класе. Поврх свега авион касни 5 сати. Нисам имао избора. Колутао сам очима, али сам морао летети.

И заиста; на аеродрому у Катманду сам ушао у ту бизнис чекаоницу, богато јео, имао сокове, окрепио се боговски.

У авиону сам седео прво седиште иза завесе бизнис класе. Износили су ми храну на послужавницима, много обилније и квалитеније него другим путницима око мене. Било ми је мало непријатно. Поред мене је седела нека фина девојка. Ваљда су мислили да је она самном па су и њој доносили скоро исто као и мени, и грицкалице и пиће. И њој је било непријатно. Рекао сам јој да сам ја то све изразито пуно платио и да она то слободно узима и нека користи. Мало се стидела, али је ипак узимала.

У Истанбулу сам био по први пут у новој аеродромској згради, која је димензија око 900 х 400 метара, са стотину продавница, десетинама ресторана. Најмодернији аеродром у животу на коме сам био. И ту сам био у бизнис лоџу. Можете мислити; која храна, различите кухиње целог света; пића, фотеље, технологија, ви фи, пуњачи… врхунац. Провео сам у њему око 12 сати. Неосетно. Јео сам по прилично. Експедиција ме је ипак мало исцрпла. Био сам фасциниран амбијентом и направио десетак слика.

Нашао сам офисе Туркиш ерлајна и показао им мејл оног лика из Катмандуа, и да су ми рекли да ће ми вратити паре. Рекла је: да, у реду је, али не могу то они, него треба да изађем ван, у неки други офис. Они раде од 08 сати, а мени је авион у 9 сати, и да то онда треба да урадим у Београду.

Када сам дошао у Београд, опет сам нашао офис Туркиша, иста прича. Рекли су: Да али то мора офис у Кнез Михајловој.

Онда сам се у Крагујевцу обратио свом оператеру. После 2-3 дана сам сео у кола и циљано отишао у Београд. Ма да трошак пута и губитак мог радног дана може бити готово раван повраћају очекиваног новца. У офису су ме саслушали и рекли: Ок. У реду, али они то не могу сада да ми исплате, него морају то из пазара, када имају довољно пара, а да већ имају неколико захтева на чекању, и да ја оставим телефон, и када ме позову морам тог дана, у најкраће време, одмах доћи. Питао сам: може ли то неко уместо мене, ако му ја потпишем овлашћење. Рекли су да може. Код куће сам ћерки и зету, који живе у Београду, потписао овлашћење. Чекао сам неколико недеља. Почео сам да сумњам у та њихова обећања. Онда сам нашао неки међународни сајт за жалбе путника који имају проблема са авиокомпанијама. Написао сам им писмо на енглеском. Сутрадан су ме из Туркиша звали да дођем по новац. Јавио сам зету и он је после сат времена отишао. Исплатили су му, рецимо око 400 Е. Мислим да је коректно. Оно ресто и више, појео сам и попио у авиону и у ресторанима бизнис класе. Ипак сам задовољан и опет ћу ићи Туркиш ерлајном.

Дави сам пријавио лењост менаџера, и да због њега морам остати дан дуже у Катманду и да морам платити један дан Хотела: рекао је ОК сер. Нисма платио хотел. Том лику менаџеру се више нисам јављао. Моји бурићи са опремом су стајали данима у холу хотела. Рекао сам том менаџеру да их одвезе у Магацин, али слаба вајда. Ништа није предузимао.

На Анапурни сам са Ангело причао да бих волео обићи Копан манастир. Обећао је да ће ме водити. Дошао је на свом мотору и одвезао ме у део града са Копан брдом на чијем врху се налази будистички манастир. Већина шерпаса живи у том делу Катмандуа. Манастир је познат као средиште учења Тибетанског будизма. Организује недељне курсеве на енглеском а у Октобру сваке године огранизује двонедељни симпозијум о Тибетанском будизму намењен филозофима, на који долазе стотине научника из целог света.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Кривудавим уличицама неурбанизованог Катмандуа, преко безбројних рупа, уз бректање моторчића, најзад смо стигли до манастира. На улазу портир, легитимисање и контрола уласка. У дворишту постер панои са крупним цитатима будистичких филозофа.

 

 

Иза манастира врт са статуама Буде, стазама за шетање и медитирање, са погледом на кровове Катмандуа на све стране света. У даљини испод нас, међу бројним зградама  Бодната ступа, највећа на Свету. У сунчаном дану  ово је предивно место за одмарање и размишљање неколико сати.

Онда је дошао његов брат рођак, студент тређе године теологије, у монашкој одећи. Фини благи момак, који је искористио пола сата паузе између предавања да би нас видео. Мало смо поседели и неколико реченица разменили, али мој ниво енглеског није за разумевање будистичке филозофије, као што не верујем да бих га и на мом матерњем језику довољно разумео. Пошто му нисам био баш пуно интересантан за филозофске расправе, убрзо се куртуазно поздравио и отишао.

Седећи у парку сам Ангелу мало пребацио што нисмо успели да попнемо врх, јер сам ја физички и кондиционо био сасвим добро, само сам имао технички проблем са замрзнутим рукавицама. Ћутао је и мало му је било непријатно. Онда смо обишли богато снабдевену продавницу будистичких реликвија где сам купио ђаконије за поклоне. После око два сата проведена у Копан манастиру, одвезао ме је до офиса Севен Самит.

Тамо сам на улазу у магацин опреме видео своје бурић са опремом. Онај изгубљени менаџер их је коначно дотерао. Опрема остаје овде до наредне године, до наредне експедиције.

У офису је лежала Наоко, болесна, са дијарејом. Нудио сам да јој пошаљем лекове. Рекла је: Не. Пије само кока колу, једе пиринач. Лежала је на троседу и мало ме чудно сетно гледала: Е, Драгон, Драгон.

Био сам прилично незаинтересован, индиферентан. Нисам докучио тај њен израз. Мало као жаљење за нечим од пре, што је изгубљено. Али сви ми ипак више волимо планину од својих личних пожуда и хедонизма. Цео приватни живот, рад и друге емоције подређујемо љубави према планини. Хималаји су за нас изнад свега. Попети врх је за нас највећа срећа, а не било какве награде или почаст овога света. По томе смо сви исти. Заувек остајемо верни својим уверењима.

Сви имамо исту звезду водиљу и крајњи циљ коме тежимо, а то су врхови преко 8000м. Кратак животни век који нам је дат, једва дозвољава да се том циљу приближимо и да га достигнемо. Сви смо у животу много тога жртвовали да би у томе успели. Мислим и ја. Нисам изгубио породицу, јер сам имао подршку жене. Наоко нема породицу. Тунча су оставиле жена и ћерка и отишле у Америку… и бројне друге наше личне животне приче, углавном породично тужне. Кад повучем црту већина нас на крају живота остане сама са том љубављу према Хималајима или остане на њима заувек.

 

Онда сам са Ангелом отишао назад у Тамел. На мотору смо причали о Сонаму, мужу Наоко. Она ми је причала да је он под утицајем оца и да ни једну одлуку не може донети сам. Хтела је да он дође у Јапан да живе заједно, али он то није хтео. Остао је на Хималајима. Мени је рекла да када би она дошла да живи и ради у Катманду била би сиромашна. Ангели је рекао да Наоко није добра жена, да није одана мужу, што је сигурно тако. Углавном после годину две такве везе, разишли су се. Онда сам дошао ја, да је сретнем на Макалу и затрескам се у њу.

Отишли смо на ручак у ресторан Атенас на тераси последњег спрата са дивним погледом на улице Катмандуа. Ручали смо лепо и богато. Када је Ангели видео колико сам платио ручак, било му је жао толиких пара. Сигурно би тај сиромашни непалски свет са тим парама живео и јео пуно дана, а ја сам их олако спискао за сат времена.

У соби хотела сам у једном моменту имао позив са рецепције, да ме неки пријатељ чека у холу. Сишао сам, окретао се и никога не познајем. Окренуо сам се за назад и таман када сам хтео да уђем у лифт, јавио се неки старији господин, да је из неке Дата агенције, да дам податке о експедицији. Скочио ми је притисак. Рекао сам да не желим да разговарам са њим, да су они лажови и преваранти. Ишао је замном убеђујући ме. Заправо то је нека агенција која као прави податке о успонима, онда издаје свој CD о искуствима са експедиција и то продаје 100$/ком ЦДа. Подаци о мени код њих нису тачни. Јаћимовића су уписали да је попео Еверест, и ако није. Мени пише да нисам попео Манаслу, јер им је он тако рекао. По њима нисма попео ни Чо оју, јер ме он није пијавио, да не бих добио стипендију Планинарског Савеза Србије. Такође ми нису уписали ни Макалу, јер је она Леди Сатаник рекла да нисам попео. Без обзира на слике, доказе, сертификате које даје Министарство Непала, они пишу произвољно, према оговарању. Полудео сам када сам га видео. Рекао сам да ћу их тужити. То је неусклађеност података. Према Евиденцији Непалског министарства сасвим је другачије. Публикују лажне податке о мени, који имају утицаја на мој репутитет. Окренуо сам се и отишао у лифт. После сам га видео у холу како дави Сузуки, али сам га игнорисао.

 

Улични брица

Лепо сам дошао у Београд. Такси ме је оставио код рампе аутобуске станице. Онда се појавио неки лик са каретом и уз мали бакшиш одвезао ми ствари до аутобуса. У аутобусу, седећи поред прозора, стално су ми се враћале слике Ц2-Ц3. Онда сам тек тада почео схватати неке ствари. Ваљда са више кисеоника мозак боље рад. Тек тада сам схватио да ми шерпас није помогао када сам га звао. Да је стајао на 5м од мене и прво разговарао са Дава Сангеј. Да ме је уцењивао и тражио да одустанем од експедиције да би ми помогао. Бар три пута ми је поновио и тражио да кажем: Кансел експедицион, док сам висио на ужету изнад 300м понора. Тек када сам изговорио: „Кансел експедисион“, онда ми је пришао и помогао да наместим осмицу, јер су ми прсти били укочени. Када сам сишао у подножје ледене стене, после 5мин, други шерпас је узео моје боце кисеоника и однео их у Ц3. Зато су ми се захваљивали остали чланови екипе. Тунч шерпас ми се захвалио. Нисам правио гужву у шатору, било их је по 4-5 у сваком шатору. Још да сам и ја дошао са два шерпаса. Сергеј је рекао да су се попели захваљујући мени. Нимс даи ми се такође нешто захваљивао. Вероватно је и он узео једну моју боцу. Од тих мисли сам се грчио на свом седишту, укочено гледао кроз прозор. Да ли сам испао глупи добричина или су ме намагарчили намерно, сада је све једно. Мислим да ме је Лик поред мене на тренутке чудно гледао. Било је ипак јасно да неприродно стегнуто седим и да се у мени нешто дешава. Аутобус је ишао аутопутем, негде око Лозовичке чесме и Велике Плане. Коцкице су ми се сложиле у глави. Моја доброта и наивност су били губитници. Претарао сам у финоћи и култури. Када сам на Ло це био оштар са шерпасима, гањао их због безобразлука, попео сам без проблема. И онда су били безобразни.

Крагујевац.

Такси, кућа.

А код куће Верици смрде моје ствари; изнеси их на таван.

Из момента се враћам у полазни колосек из кога сам и кренуо у тај други Свет мог самосавладавања и самоусавршавања, свет Хималаја.

 

У Крагујевцу сам пратио вести о здрављу Мр Чина. Првог Маја је дошла екипа лекара из Сингапура и пребацила га из Катмандуа у његову болницу у Сингапуру у којој је радио. После два дана добио сам поруку од Наоко: Мр Чин је умро.

Још један диван друг је отишао.

Share this: