Na povratku u podnožje ispunjene duše da sam ptica da letim iznad Himalaya. Kakva sreća biti ovde. U tom momentu treba uživati u tom trenutku, isključiti i prošlost i budućnost, jer to je samo u našem sećanju i u našoj fikciji. Postoji samo taj trenutak, trenutak lepote Himalaja.U nivou sa oblacima među snežnim vrhovima, bliže nebu, bliže Suncu. Na ovoj visini Sunce je. Na toj visini Sunce greje snažnije.Ljudi su srdačni, brižni. Ovo je molitvena zastava oko vrata za blagoslov i srećan put domaćina.Sreća ne prestaje ni na silasku. Možda je to i zbog sve više kiseonika u vazduhu pa je čovek neprestano veseo i stalno se smeje. U povratku se više uživa u prirodi. Idući na gore čovek se skoncentriše na uspon, da li će uspeti, da li će sve dobro odratiti. Silazak je opuštanje, uživanje, ali treba biti oprezan jer tada može i da se pogreši.Memorijalni kompleks čortani mnogobrojnim izginulim planinarima u poslednjim pola veka. Čortan po budističkom verovanju je mesto gde se energija univerzuma iz kosmosa spušta na našu zemlju. Čortan se pravi tako što svako od nas kada tuda prođe ostavi neki kamen sa najboljim ličnim željama. Tako on raste iz energije ljubavi, želja za sreću zdravlje i napredak svih ljudi Sveta. I ne zaboravite kada prolazite pored čortana da spustite jedan kamenčić sa željom bilo za svoj srećni povratak, da vas sreća prati na putu u planini, da vaši najmiliji budu zdravi. Možete se pomoliti svako svome Bogu, jer Veliki Graditelj Univerzuma je jedan.A onda čortannajboljem šerpasu svih vremena, možda još uvek neprevaziđenom, koji je držao svetske rekorde u mnogo čemu. Najbrže se popeo iz baznog kampa na vrh Everesta - za oko 16h, Spavao u vreći na vrhu Everesta, Osvojio sve vrhove veće od 8000m, Na eEverestu bio 11puta... i ko zna šta još, a onda poginuo. Kako je to moguće. Noću je ustao iz šatora i pošao u WC. NIje stavio dereze na noge, okliznuo se i odleteo u ambis. Samo sekund nepažnje i otsustva koncentracije koštao je života najvećeg vuka Himalaja. Planina surovo kažnjava. Planina ne trpi ni gordost.
Prema vrhu Kalapatara sam žurio kao šrican.Znao sam da treba ići polako, da treba rasporediti snagu. Takva volja me je vukla da se što pre popnem gore; nikakve probleme nisam imao; srce je ritmično tuklo, od uzbuđenja i napora. Krupnim koracima sam grabio. Odvojio sam se od naše grupe, prestizao sam neke francuze i želeo da se bar toga jutra popnem prvi na taj obični vrh Kalapatar 5550m. I kada sam došao gore našao sam budističkog sveštenika koji je tu već sedeo raširenih ruku i mirno se molio, monotono dubokim glasom mumlajući molitvu. Kao da je tu oduvek bio sjedinjen sa belinom Pumorija u pozadini. Kakva nadrealna scena. Svuda okolo molitvene zastavice. Bog je iznad svega. Naša volja, bez Božje volje, je promašaj.Onda sam seo i nisam mogao da verujem da ja to sedim naspram Everesta, kao dva drugara. Kako je gosotastan, gospostven i predivan. Divio sam mu se kao božanstvu, Božjem Delu. Šta je sve Bog stvorio nama na radost. Everest. Grudi su mi bile pune. Bio sam srećan kao retko kada u životu. Takva sreća ispuni čoveka kada dođe na vrh. Onda se treba predati uživanju.Onda počinje slikanje svuda u krug. Pucanje iz fotoaparata. Tu se snimci ne štede, dok traje baterija. U pozadini je Amadablam, a u podnožju Kumbu glečer kojim smo došli iz podnožja. Sasvim u podnožju je taj naš Gorak Chep. Gorak je sveta ptica, neka vrsta debelog fazana koja živi na Himalajima, a kasnije sam je viđao i na 6000m. A čep je na engl - drug prijatelj.Onda opet slika na ivici nekog grebena sa lepom pozadinom Nupthce grebena. Lep dan, sunce bez vetra. Samo da čovek poželi takvo vreme.A onda sam iz ranca uzeo kesicu zemlje crnice iz mog dvorišta iz Sušice, koju sam nosio sve vreme puta sa namerom da je baš ovde ostavim na Himalajima. Malo srpske crnice kao deo mene da ostane na vrhovima vrha Sveta. Sa molitvom sam pustio prah da vetar nosi i pada na stene Kalapatara.Opet slika sa Everestom, kao sa drugom. Kao moćni zaštitnik iza mene koji uliva snagu, a ja postajem u sebi veći. Na takvom mestu sigurno ima neke dodatne energije gravitacije tolikoh masiva planina, neka energija koja još nije otkrivena, ali je ja osećam, kao sigurno i mnogi drugi, koji kada je osete večno ka njoj teže.Himalaji vas privuku tako da kasnije ceo život samo radite da bi ste mogli opet na njih da odete.Takva lepota, čistota, uzvišenost i energija prirode ne postoje nigde na Svetu. Pogledajte ovaj govor tela, ovu punu dušu, puno srce, pun grudni koš. Himalaji su me zauvek osvojili
U lodžu u Lobočeu 2003.god na 5000m na putu za Kalapatar, najlepši vidikovac za Everest, najlepši doživljaj masiva Himalaza. U pozadini Nupthce 7500m. Tu sam prvi put osetio da dišem na škrge; da se zadišem kada piožurim. Tu je prvi put noću bilo hladno. Tu sam na izlazu iz lodža pročitao: Ne kreći popodne. Tu sam pročitao na zidu: Pijte Diamox (lek za adaptaciju na veliku visinu) Tu smo za večeru naručili pečen krompir sa ćčili sosem. Ništa slađe od toga nisam jeo, Krompir porastao na 4300m, prepun vitamina, prečist bez pesticida - tu nema buba zlatica. U lobočeu sam zapazio da su zvezde tri puta veće nego u dolini. Loboče je bio moj prvi boravak preko 5000m. Noću sam osetio stezanje u nosu, otok sluznice zbog niskog pritiska i od tada ne idem na visinu bez tri flašice kapi za nos.Onda smo prošetali do Hotela Piramida. Neverovatno na 5100m u dolini ispod lednika staklena piramida sa solarnim pločama, elektrificirana, sa brojnim antenama. U prizemlju kahić, italijansku capucchino, šlag, automat za kafu. Gore sobe sa đakuzijem, prenoćište 50$. Ostali smo do sumraka, zaboravili se u ovom predivnom ambijentu, kao da smo na moru, pa su nas domaćini upozorili da krenemo nazad u svoj lodž da nas ne bi mrak uhvatio. Tako je i bilo, po mraku smo ušli u svoj lodž. Doživljaj je nestvaran. U toj divljini, na toj visini, između stena, potpuno nepristupačan predeo, komfor najveće klase.Loboče glečer, pored hotela Piramida Himalaya.Na povratku za svoj Loboče. Pada mrak. U pozadini Nupthce. Iza njega je Everest. Noćas idemo na KalapatarKrenuli smo u pola noći. Po mraku sa baterija smo išli do Gorack Chepa-a na 5300m. Odatle uspon na Kalapatar 5550m Na padinama Kalapatara, na oko 5400m je svanulo Sunce iza Nupthcea - predivno svitanje. Onda se iz mraka pojavljuju obronci Everesta, Lothcea, Lola, Pumori. Odjednom čovek kao da se budi usred najlepših i najviščjih vrhova Sveta. Carstvo visine i leda..Evo ga ! Svanuo je Everest. Odjednom sam ispred stene visoke oko 3,5km - pogled sa 5400m na 8850m - neverovatna Energija. Osećaj neverovatne snage. Tolika grandioznost, tolika impozantnost ne postoji na Svetu kao u toj poziciji. Oko čoveka se nalaze ledeno granitni zidovi koji se uzdižu na preko 8000m. Neverovatan doživljaj kada čovek stane ispod te snage. Tu čovek shvati sebe
