Čela Oko Kragujevca i malo dalje…

24jan/05Off

Aconacgua 2005 5/5

Grupa na vrhu

Grupa na vrhu

A na kraju banja u Puenta del inka, divlja, neuređena, napuštena, ali topla voda radi. Onako prljav, iscrpljen, kada sam ušao u toplu sumpornu vodu opustio sam se predivno. Do tada sam mrzeo banje, jer je to za neke invalide, a od tada sam ih zavoleo.

A na kraju banja u Puenta del inka, divlja, neuređena, napuštena, ali topla voda radi. Onako prljav, iscrpljen, kada sam ušao u toplu sumpornu vodu opustio sam se predivno. Do tada sam mrzeo banje, jer je to za neke invalide, a od tada sam ih zavoleo.

Objavljeno u okviru: Aconacgua 2005 Cela.rs
20jan/05Off

Aconacgua 2005 4/5

Ovde smo lepo stavili šator, na heliodrom. Baš je bilo lepo i ravno. Srećom, sačuvali smo šator. Šta bi bez njega. Morali bi dole.

Ovde smo lepo stavili šator, na heliodrom. Baš je bilo lepo i ravno. Srećom, sačuvali smo šator. Šta bi bez njega. Morali bi dole.

Berlina. C2 6000m    Ko prvi dođe zauzme ove drvene kućice. Bio sam među njima. Nije baš bilo ni dobro jer nema vrata da se zatvore. Sneg je navejao nad glavom, pa mi je glava bila na snegu cele noći. Nisam se baš naspavao. Polazak je oko 01h. Umalo mi se prsti nisu smrzli jer sam toplije rukavice stavio u ranac, ne sluteći da je toliko hladno. A kada sam heo da ih izvadim, plastične kopče ranca su na hladnoći bile tako tvrde da sam ih jedva otvorio promrzlim prstima. Tu sam se uplašio ako ne mogu da izvadim rukavice smrznuće mi se prsti. Uspeo sam

Berlina. C2 6000m Ko prvi dođe zauzme ove drvene kućice. Bio sam među njima. Nije baš bilo ni dobro jer nema vrata da se zatvore. Sneg je navejao nad glavom, pa mi je glava bila na snegu cele noći. Nisam se baš naspavao. Polazak je oko 01h. Umalo mi se prsti nisu smrzli jer sam toplije rukavice stavio u ranac, ne sluteći da je toliko hladno. A kada sam heo da ih izvadim, plastične kopče ranca su na hladnoći bile tako tvrde da sam ih jedva otvorio promrzlim prstima. Tu sam se uplašio ako ne mogu da izvadim rukavice smrznuće mi se prsti. Uspeo sam

Pogled sa vrha na Čile

Pogled sa vrha na Čile

Pogled na južni glečer, kuda smo išli na aklimatizaciju

Pogled na južni glečer, kuda smo išli na aklimatizaciju

Objavljeno u okviru: Aconacgua 2005 Cela.rs
15jan/050

Aconacgua 2005 3/5

Našao sam još slika na CDu za koji sam mislio da više ne radi. Ovo je jezerce iznad puenta del Inka, odmah na startu i pogled unazad. To su kadrovi iz filma šest godina na Tibetu.

Našao sam još slika na CDu za koji sam mislio da više ne radi. Ovo je jezerce iznad puenta del Inka, odmah na startu i pogled unazad. To su kadrovi iz filma Sedam godina na Tibetu.

A ovo je Confluentia 3300m u sumrak. Zalazak sunca na vrhu planine. U našim šatorićima u podnožju je već mrak.

A ovo je Confluentia 3300m u sumrak. Zalazak sunca na vrhu planine. U našim šatorićima u podnožju je već mrak.

Prizor sa prve aklimatizacije u podnožje južne stene. Kolika je

Prizor sa prve aklimatizacije u podnožje južne stene. Kolika je

Južna stena a pod snegom. Tih dana je bilo nevreme. Ko se zatekao na vrhu, bilo je manjih smrzavanja. Gore je sa vetrom bilo biološki  -50. U BC postoji meteorol goji daje prognoze tri dana unapred. Prati se meteorloško stanje nad Pacifikom jer se odatle menja vreme.

Južna stena a pod snegom. Tih dana je bilo nevreme. Ko se zatekao na vrhu, bilo je manjih smrzavanja. Gore je sa vetrom bilo biološki -50. U BC postoji meteorol goji daje prognoze tri dana unapred. Prati se meteorloško stanje nad Pacifikom jer se odatle menja vreme.

Pogled na stenu Akonkagve iz Plaza de mulas u sumrak. Peščana stena

Pogled na stenu Akonkagve iz Plaza de mulas u sumrak. Peščana stena

Objavljeno u okviru: Aconacgua 2005 Nema komentara
10jan/05Off

Aconacgua 2005 2/5

Pošli smo.Levo je Gavra sa TV B92, a desno Stepa Pobeda. Ličimo na neke planinare. Predstoji nam ceo dan šipčenja 18km do 43000m. Uzput je jedan lik na oko 4000m dobio visinsku bolest. Otekao, pukao. Podelili smo stvari njegovog ranca po 2-3kg svakom, da bi on bez ranca nastavio dalje. Na kraju ni to nije vredelo, jer je posle 3-4 dana odistao, i iskoristio prazan helihopter za dole i iz BC se vratio u Mendozu. Dok smo se mi smrzavali, mučili po šatorima, on je putovao u Patagoniju, Santjago de Čile... Putovao 15-ak dana po Argentini. Kad bolje razmislim i to je lepo, možda i lepše nego ovo naše.

Pošli smo.Levo je Gavra sa TV B92, a desno Stepa Pobeda. Ličimo na neke planinare. Predstoji nam ceo dan šipčenja 18km do 43000m. Uzput je jedan lik na oko 4000m dobio visinsku bolest. Otekao, pukao. Podelili smo stvari njegovog ranca po 2-3kg svakom, da bi on bez ranca nastavio dalje. Na kraju ni to nije vredelo, jer je posle 3-4 dana odistao, i iskoristio prazan helihopter za dole i iz BC se vratio u Mendozu. Dok smo se mi smrzavali, mučili po šatorima, on je putovao u Patagoniju, Santjago de Čile... Putovao 15-ak dana po Argentini. Kad bolje razmislim i to je lepo, možda i lepše nego ovo naše.

Penjem se polako. I što se višlje penjem sve mi je lepše, sve bolje idem. Prizor je za uživanje. Mešavina snega i zaleđenog peska raznih boja, sumporno žut, crven, crn. Ovde sam video nemca, umetničkog fotografa, profesionalna koji godinama dolazi i slika pejzaže u stilu apstraktnih slika. Ovaj reljef je zaista apstraktan.  Do mraka ćemo stići do Plaza de mulas,.

Penjem se polako. I što se višlje penjem sve mi je lepše, sve bolje idem. Prizor je za uživanje. Mešavina snega i zaleđenog peska raznih boja, sumporno žut, crven, crn. Ovde sam video nemca, umetničkog fotografa, profesionalna koji godinama dolazi i slika pejzaže u stilu apstraktnih slika. Ovaj reljef je zaista apstraktan. Do mraka ćemo stići do Plaza de mulas,.

Odoszdo smo došli penjući se ovom dolinom. Ovo je već oko 4200m. Pogled unazad. Ovuda ću u povratku strčati za dan do Confluencije. Dole sam u povratku video svež leš mule koju su hijene čapale. Prvo su razvrcale utrobu i pojele džigericu; meso su valjda ostavile za sutradan. Pravi pustinjski prizor.     Već počinje štednja baterije, jer sam ih zaboravio u Mendozi, a sve vreme sam mislio da su mi ispale u Puenda del Inka. Sve sam redom pitao, da li neko ima sličnu rezervu, neka četvrtasta od 9V. I gde je nađoh. Niko nema takvu bateriju. Od tada imam fotoaparate samo sa sasvim običnim baterijama od 1,5V; nikakvi punjači; nikakvi eksperimenti. Zato ova Akonkagva ima tako malo slika. Čuvao sam malu rezervu za vrh. I to je bilo sve od mog slikanja.

Odoszdo smo došli penjući se ovom dolinom. Ovo je već oko 4200m. Pogled unazad. Ovuda ću u povratku strčati za dan do Confluencije. Dole sam u povratku video svež leš mule koju su hijene čapale. Prvo su razvrcale utrobu i pojele džigericu; meso su valjda ostavile za sutradan. Pravi pustinjski prizor. Već počinje štednja baterije, jer sam ih zaboravio u Mendozi, a sve vreme sam mislio da su mi ispale u Puenda del Inka. Sve sam redom pitao, da li neko ima sličnu rezervu, neka četvrtasta od 9V. I gde je nađoh. Niko nema takvu bateriju. Od tada imam fotoaparate samo sa sasvim običnim baterijama od 1,5V; nikakvi punjači; nikakvi eksperimenti. Zato ova Akonkagva ima tako malo slika. Čuvao sam malu rezervu za vrh. I to je bilo sve od mog slikanja.

Andi - lepo samo kad ima snega. Bez toga samo sivo, brao, crno i crveno. Na ovoj visini više nema ni trave. Kamenje raznih boja.

Andi - lepo samo kad ima snega. Bez toga samo sivo, brao, crno i crveno. Na ovoj visini više nema ni trave. Kamenje raznih boja.

Plaža za mule - Plaza te mulas - naši šatori. Mesta koliko hoćeš. Razmileli smo se. Kuvar se zvao Ariel (kao prašak za veš) cicija. Kuvao je jako malo. Po parče mesa za večeru, male porcije. Malo je falilo ta izbije pobuna. Ali srećom je otišao jer mu se žena porodila. Došla je neka priučena "kuvarica", studentkinja DIFa (sporta) na raspustu. Bilo je to malo bolje, ali opet samo improvizacija. Voda je plastičnim crevom dolazila sa ivice glečera i polako punila jedno bure. Nisam mogao da verujem, bela skoro kao mleko, zbog silicijuma. Zahvatali smo jednim lončetom, onako sa vrha, jer se stajanjem u buretu pesak polako taložio, a posle 2-3 dana morali smo da praznimo bure puno peska. Nisam dobio kamen u bubregu (samo pesak)

Plaža za mule - Plaza te mulas - naši šatori. Mesta koliko hoćeš. Razmileli smo se. Kuvar se zvao Ariel (kao prašak za veš) cicija. Kuvao je jako malo. Po parče mesa za večeru, male porcije. Malo je falilo ta izbije pobuna. Ali srećom je otišao jer mu se žena porodila. Došla je neka priučena "kuvarica", studentkinja DIFa (sporta) na raspustu. Bilo je to malo bolje, ali opet samo improvizacija. Voda je plastičnim crevom dolazila sa ivice glečera i polako punila jedno bure. Nisam mogao da verujem, bela skoro kao mleko, zbog silicijuma. Zahvatali smo jednim lončetom, onako sa vrha, jer se stajanjem u buretu pesak polako taložio, a posle 2-3 dana morali smo da praznimo bure puno peska. Nisam dobio kamen u bubregu (samo pesak)

Nido de condores - Condorovo gnezdo - 5400m - C1 - Tamo je Čile. Tu je granica. Čemu graničari. Ko da beži tuda. Jedan plato pun kamenih gromada od 0,5-1m, onako okrugli. Tek posle sam shvatio da to pada odozgo. Pa kako bude, ako imaš sreće da te pogodi ovakva stena, gotovo. Bojan i ja smo našli jedan lepi plato, finu zaravan, malo udaljeno od ostalih. Baš fino. Onda ujutru strahovita buka, zvuk nekog motora, strahovito strujanje vetra, da nam odnese šator. Kapiramo: to je heliodrom. Sputa se helihopter. Istrčali smo iz vreća za spavanje i poluobučeni leglu preko šatora raširenih ruku i nogu da ga ne pokida. Helihopter se spustio se na 10m od nas. Divno mesto smo našli. Transportovali su nekog lika koji se smrzao i nije mogao dole. 5500m je krajnja visina koju helihopter može da dostigne.     I nema više slikanja. Štednja baterije za vrh.     Kada smo bili na berlini 6000m odjednom sam video jedrilice koje vetar nosi uz planinu. Čudna slika. Zalazak sunca, 5 jedrilica nošene vetrom iz podnožja izlaze na vrh planine. Mislio sam: ovi se ludaci zezaju. Tražili su mladića čileanca koji se izgubio prethodnog dana. Uočili su ga kako čuči ispod stene. Rendžeri su ga posle pokupili. Živ. Promrzline, ruke, prsti, glava na ramenima. Odvojio se 10-ak m od grupe da slika, naišao je oblak, nije video put, ostao sam i izgubio se. Potrebno je 10-ak sec da nestaneš. Bio sam srećan; znači traže te kada se izgubiš. To je onih 300$ na ulazu. Najbolje je da ih ne potroše na tebe, najbolje ni na koga, ali desi se. I taj helihopter košta, i te jedrilice, i tri rendžera koja su spavala u susednoj drvenoj kolibi pored mene i gledala ko ide gore. Ne puštaju grupu manju od troje. Posle oni da te traže po planini. Sve je to ispravno.     Na Berlini jedan poljak je dobio edem pluća. Došao je njihov doktor i naredio da siđu dole. On se protivio, kao mogu ja, nije to ništa, još pred ženom. Ne, idete dole ! i kraj. Rendžeri ga sprovode. Svaka im čast.

Nido de condores - Condorovo gnezdo - 5400m - C1 - Tamo je Čile. Tu je granica. Čemu graničari. Ko da beži tuda. Jedan plato pun kamenih gromada od 0,5-1m, onako okrugli. Tek posle sam shvatio da to pada odozgo. Pa kako bude, ako imaš sreće da te pogodi ovakva stena, gotovo. Bojan i ja smo našli jedan lepi plato, finu zaravan, malo udaljeno od ostalih. Baš fino. Onda ujutru strahovita buka, zvuk nekog motora, strahovito strujanje vetra, da nam odnese šator. Kapiramo: to je heliodrom. Sputa se helihopter. Istrčali smo iz vreća za spavanje i poluobučeni leglu preko šatora raširenih ruku i nogu da ga ne pokida. Helihopter se spustio se na 10m od nas. Divno mesto smo našli. Transportovali su nekog lika koji se smrzao i nije mogao dole. 5500m je krajnja visina koju helihopter može da dostigne. I nema više slikanja. Štednja baterije za vrh. Kada smo bili na berlini 6000m odjednom sam video jedrilice koje vetar nosi uz planinu. Čudna slika. Zalazak sunca, 5 jedrilica nošene vetrom iz podnožja izlaze na vrh planine. Mislio sam: ovi se ludaci zezaju. Tražili su mladića čileanca koji se izgubio prethodnog dana. Uočili su ga kako čuči ispod stene. Rendžeri su ga posle pokupili. Živ. Promrzline, ruke, prsti, glava na ramenima. Odvojio se 10-ak m od grupe da slika, naišao je oblak, nije video put, ostao sam i izgubio se. Potrebno je 10-ak sec da nestaneš. Bio sam srećan; znači traže te kada se izgubiš. To je onih 300$ na ulazu. Najbolje je da ih ne potroše na tebe, najbolje ni na koga, ali desi se. I taj helihopter košta, i te jedrilice, i tri rendžera koja su spavala u susednoj drvenoj kolibi pored mene i gledala ko ide gore. Ne puštaju grupu manju od troje. Posle oni da te traže po planini. Sve je to ispravno. Na Berlini jedan poljak je dobio edem pluća. Došao je njihov doktor i naredio da siđu dole. On se protivio, kao mogu ja, nije to ništa, još pred ženom. Ne, idete dole ! i kraj. Rendžeri ga sprovode. Svaka im čast.

Vrh !!! pao sam. Sreća. Suze su mi pošle od sreće. Taj osećaj ushičenosti na vrhu prvi put sam tako snažno osetio. I od tada opet težim vrhovima jer posle tolikog napora, tolike skoncentrisanosti na taj cilj, zadovoljstvo je ogromno, kao uskrsnuće. To je lično zadovoljstvo. To nikome ništa ne dokazujete, samo sreća. Ja više nedaća imam zbog ovog sporta nego koristi. Većina i ne razume tu želju i taj cilj. Nema materijalne koristi, samo šteta. Kada se popneš nema nikoga da te gleda kao kad daš go na punom stadionu, nema televizije. Sam si a srećan što si na vrhu. I dalje oprezan jer treba da se vratiš. Srce se poveća. Možda čovek mora da se rodi da bi ga ovakva sreća ispunjavala i postala cilj života. Ovakav intenzitet sreće sam osećao samo kada su mi se deca rađala, kada sam postao otac.

Vrh !!! pao sam. Sreća. Suze su mi pošle od sreće. Taj osećaj ushičenosti na vrhu prvi put sam tako snažno osetio. I od tada opet težim vrhovima jer posle tolikog napora, tolike skoncentrisanosti na taj cilj, zadovoljstvo je ogromno, kao uskrsnuće. To je lično zadovoljstvo. To nikome ništa ne dokazujete, samo sreća. Ja više nedaća imam zbog ovog sporta nego koristi. Većina i ne razume tu želju i taj cilj. Nema materijalne koristi, samo šteta. Kada se popneš nema nikoga da te gleda kao kad daš go na punom stadionu, nema televizije. Sam si a srećan što si na vrhu. I dalje oprezan jer treba da se vratiš. Srce se poveća. Možda čovek mora da se rodi da bi ga ovakva sreća ispunjavala i postala cilj života. Ovakav intenzitet sreće sam osećao samo kada su mi se deca rađala, kada sam postao otac.

Onda slikanje uokolo. Bilo mi je čudno da na vrhu nema trunke snega. Vetar je sve oduvao. Onda uzmeš neko kamenče za uspomenu (a sada ne znam ni gde mi je). Ne treba dirati prirodu.

Onda slikanje uokolo. Bilo mi je čudno da na vrhu nema trunke snega. Vetar je sve oduvao. Onda uzmeš neko kamenče za uspomenu (a sada ne znam ni gde mi je). Ne treba dirati prirodu.

Na vrhu me očarava i modra boja neba. Kamen, nebo. Karakterističan krst na vrhu. Savija se, ima zglob u podnožju (valjda da ga snažni vetrovi ne bi polomili) Gvozdena kaseta sa debelom knjigom za upisivanje. Ostavljaš poruku, potpis da si bio na "krovu Amerike" - ovo je najveći vrh obe Amerike. Lepo.     A onda polako dole. U povratku je teže. Ja onda počnem da uživam, Polako, razgledam, odmaram, opušteno, polako, koncentrisano. Najverovatnije da više nikada u životu neću biti ovde. Lepo je. Duva vetar, kroz kanaletu, onako malo, oko 60km/h. Kada smo išli na gore, svanulo je na kanaleti. Uplašio sam se kada sam video likove oko sebe. Iscrpljeni, cele noći penjanje, u hipoksiji, bledi, nekima modre usne. Bože me oprosti kao... A sada u povratku smeh, zezanje, ekskurzija.

Na vrhu me očarava i modra boja neba. Kamen, nebo. Karakterističan krst na vrhu. Savija se, ima zglob u podnožju (valjda da ga snažni vetrovi ne bi polomili) Gvozdena kaseta sa debelom knjigom za upisivanje. Ostavljaš poruku, potpis da si bio na "krovu Amerike" - ovo je najveći vrh obe Amerike. Lepo. A onda polako dole. U povratku je teže. Ja onda počnem da uživam, Polako, razgledam, odmaram, opušteno, polako, koncentrisano. Najverovatnije da više nikada u životu neću biti ovde. Lepo je. Duva vetar, kroz kanaletu, onako malo, oko 60km/h. Kada smo išli na gore, svanulo je na kanaleti. Uplašio sam se kada sam video likove oko sebe. Iscrpljeni, cele noći penjanje, u hipoksiji, bledi, nekima modre usne. Bože me oprosti kao... A sada u povratku smeh, zezanje, ekskurzija.

Objavljeno u okviru: Aconacgua 2005 Cela.rs
6jan/05Off

Aconacgua 2005 1/5

Na južnoj hemisferi je to leto, kao kod nas juli. Putovanje Buenos Aires, Mendoza, svetska prestonica vrhunskih vina - Puenta del Inca - Most inka, banja, prevoj preko Anda za Santiago de Chile, nekadašnji prelaz železnice preko Kordiljera.  Odatle počinje nacionalni park Aconcaguae. Tu je sniman film "Sedam godina na Tibetu". U pozadini je najveći vrh Anda.

Na južnoj hemisferi je to leto, kao kod nas juli. Putovanje Buenos Aires, Mendoza, svetska prestonica vrhunskih vina - Puenta del Inca - Most inka, banja, prevoj preko Anda za Santiago de Chile, nekadašnji prelaz železnice preko Kordiljera. Odatle počinje nacionalni park Aconcaguae. Tu je sniman film "Sedam godina na Tibetu". U pozadini je najveći vrh Anda.

Pošli smo. U početku je put do Confulentiae. Startna visina oko 2800m.  Platili smo dozvole po 300$, koje podrazumevaju spašavanje rendgera za slučaj nesreće, transport helihopterom. Ali smo dobili i po kesu za otpad. Gubitak kese 100$ - pa ti vidi. Glavna frka sve vreme ekspedicije je bila "Gde mi je kesa" Ako te vide da bacaš bilo kakav otpad 100$ na licu mesta. Kako bi izgledalo da svi bacamo plastične flaše ko naše drvoseče po šumama.

Pošli smo. U početku je put do Confulentiae. Startna visina oko 2800m. Platili smo dozvole po 300$, koje podrazumevaju spašavanje rendgera za slučaj nesreće, transport helihopterom. Ali smo dobili i po kesu za otpad. Gubitak kese 100$ - pa ti vidi. Glavna frka sve vreme ekspedicije je bila "Gde mi je kesa" Ako te vide da bacaš bilo kakav otpad 100$ na licu mesta. Kako bi izgledalo da svi bacamo plastične flaše ko naše drvoseče po šumama.

Kamen peščanik; Crvena pustinja; nigde drveta. Nisam video drvo tri nedelje. Kao sve posekli španci kada su porobljavali Inke - ma nemoguće; takva je zemlja i takva klima. Kada dune vetar to je takva prašina. Kada sam se pakovao kod kuće na Argentinskom sajtu je pored ostale opreme pisalo da treba poneti i svilenu maramu. Nije mi bilo jasno čemu to. Žena mi je rekla: "Ma ponesi. Ko zna. Nije teška". I naravno dala mi jednu svoju. Kako je vetar dunuo i podigao oblak crvene prašine pravo u lice, shvatio sam značaj svilene marame. Od tada je nosim i kada to ne piše u spisku opreme.

Kamen peščanik; Crvena pustinja; nigde drveta. Nisam video drvo tri nedelje. Kao sve posekli španci kada su porobljavali Inke - ma nemoguće; takva je zemlja i takva klima. Kada dune vetar to je takva prašina. Kada sam se pakovao kod kuće na Argentinskom sajtu je pored ostale opreme pisalo da treba poneti i svilenu maramu. Nije mi bilo jasno čemu to. Žena mi je rekla: "Ma ponesi. Ko zna. Nije teška". I naravno dala mi jednu svoju. Kako je vetar dunuo i podigao oblak crvene prašine pravo u lice, shvatio sam značaj svilene marame. Od tada je nosim i kada to ne piše u spisku opreme.

Do konfluentiae i nije tako daleko 12-13km. Polako se penjemo glečerskom dolinom. Stalno nas prate neki psi. Jedan veliki žuti je bio sa nama tri nedelje. Ovde sam gledao kako dva psa jure zeca po ovim zelenkaso-crvenim dinama. On je jadan bežao uzbrdo, zamakao iza brda. Produžili su za njim. Stigli su nas posle 15-ak min. Šta je bilo sa sirotim zekom, nisam video. Aconcagui prilazimo krećući se ulevo i zaobilazeći sa one strane. Ima bar 5'-60km da se hoda do podnožja završne stene. Šta pa drugo radimo svih narednih dana.

Do konfluentiae i nije tako daleko 12-13km. Polako se penjemo glečerskom dolinom. Stalno nas prate neki psi. Jedan veliki žuti je bio sa nama tri nedelje. Ovde sam gledao kako dva psa jure zeca po ovim zelenkaso-crvenim dinama. On je jadan bežao uzbrdo, zamakao iza brda. Produžili su za njim. Stigli su nas posle 15-ak min. Šta je bilo sa sirotim zekom, nisam video.

Confluentia. Ali ovo nisu naši šatori. Naši su neki mali koje smo poslali na mulama. Ovde radi mula-transport. To su super životinje. Vredne, izdržljive, poslušne, brze. Čudi me da na Himalajima ne počnu da ih koriste. Naša predubeđenje o mulama je pogrešno. Cela Južna Amerika živi na mulama. Tamo je to najrasprostranjenija tovarna životinja po vrletima Anda, a to je venac od 6000km. Ovde je cele noći duvao vetar. Crveni pustinjski pesak ulazi u šator, u ranaz, u svu odeću. Sve škripi od peska; stalno nešto tresemo; sve je prašnjavo; svi smo ko mlinari brašnjavi. Ujutru ne možeš da ožistiš dno šatora od naslaga peska. Nos se napuni i moram da ustajem noću da ga ispiram vodom jer se zemlja stvori u nosnim hodnicima. To me je nerviralo. Brinuo sam da ću od te prašine umanjiti sposobnost pluća za podnošenje visine.

Confluentia. Ali ovo nisu naši šatori. Naši su neki mali koje smo poslali na mulama. Ovde radi mula-transport. To su super životinje. Vredne, izdržljive, poslušne, brze. Čudi me da na Himalajima ne počnu da ih koriste. Naša predubeđenje o mulama je pogrešno. Cela Južna Amerika živi na mulama. Tamo je to najrasprostranjenija tovarna životinja po vrletima Anda, a to je venac od 6000km. Ovde je cele noći duvao vetar. Crveni pustinjski pesak ulazi u šator, u ranaz, u svu odeću. Sve škripi od peska; stalno nešto tresemo; sve je prašnjavo; svi smo ko mlinari brašnjavi. Ujutru ne možeš da ožistiš dno šatora od naslaga peska. Nos se napuni i moram da ustajem noću da ga ispiram vodom jer se zemlja stvori u nosnim hodnicima. To me je nerviralo. Brinuo sam da ću od te prašine umanjiti sposobnost pluća za podnošenje visine

Prvi aklimatizacioni dan. Ovo je Južna stena Aconcague. oko 3000m peščane stene, leda, vertikala. Nemoguće za penjanje; ne drži klinove. Probali su razni; ginuli, a onda je popeo slovenac (možda Tomaž Humar) ali treba proveriti. Podatak po sećanju iz priče (nepouzdano) Prvo mu je ortak poginuo, pa se vratio sam naredne godine i jedno 5 dana sam bio u steni dok se nije popeo na vrh sa južne strane. Ovde smo na oko 4000m. Glečer. Ima i odatle neki uspon, grebenom udesno. Tamo desno iza grebena je Poljski glečer- zaleđena kosina oko 2500m do vrha,sa istoka.

Prvi aklimatizacioni dan. Ovo je Južna stena Aconcague. oko 3000m peščane stene, leda, vertikala. Nemoguće za penjanje; ne drži klinove. Probali su razni; ginuli, a onda je popeo slovenac (možda Tomaž Humar) ali treba proveriti. Podatak po sećanju iz priče (nepouzdano) Prvo mu je ortak poginuo, pa se vratio sam naredne godine i jedno 5 dana sam bio u steni dok se nije popeo na vrh sa južne strane. Ovde smo na oko 4000m. Glečer. Ima i odatle neki uspon, grebenom udesno. Tamo desno iza grebena je Poljski glečer- zaleđena kosina oko 2500m do vrha,sa istoka.

Led glečera je prekriven zaleđenom pašinom. Vraćano se u Confluenciju - tu je račvanje puteva na dve strane Akonkagve.

Led glečera je prekriven zaleđenom pašinom. Vraćano se u Confluenciju - tu je račvanje puteva na dve strane Akonkagve.

Te noći je pao sneg. Zahladnelo je. Sada je dole u Mendozi bar 35"C. Ovo je Bojan Perić, moju sugrađanin i cimer u šatoru sve vreme ekspedicije. Sa njim nikad nije dosadno. U svakoj sekundi ima neku novu ideju a često i pregled za biznis, neke planove; vrlo često vrlo interesantne ideje. Odatele vodi 18km puta do Plaza de mulas - Bazni kamp (zvali smo je plaža za mule). Divno što je pao sneg. Više nije bilo one prašine što se uvlači u sve pregibe tela, zapušava nos i sinuse. Belina šarenih Anda. Išli smo nekim zaleđenim šljunkom. Tada nisam shvatio da je to dno reke koja je prestala da teče jer je zahladnelo a sneg glečera se nije topio. Kada smo se posle tri nedelje vraćali tuda po toplom danu tekla je reka 15m široka, duboka do pojasa, svlačili smo se u kupaće, gazili, prenosili rančeve na glavama, a neki su padali u hladnu vodu i otplivavali sa opremom. Nisam mogao da verujem da je to sve bilo suvo kada smo išli na gore.

Te noći je pao sneg. Zahladnelo je. Sada je dole u Mendozi bar 35"C. Ovo je Bojan Perić, moju sugrađanin i cimer u šatoru sve vreme ekspedicije. Sa njim nikad nije dosadno. U svakoj sekundi ima neku novu ideju a često i pregled za biznis, neke planove; vrlo često vrlo interesantne ideje. Odatele vodi 18km puta do Plaza de mulas - Bazni kamp (zvali smo je plaža za mule). Divno što je pao sneg. Više nije bilo one prašine što se uvlači u sve pregibe tela, zapušava nos i sinuse. Belina šarenih Anda. Išli smo nekim zaleđenim šljunkom. Tada nisam shvatio da je to dno reke koja je prestala da teče jer je zahladnelo a sneg glečera se nije topio. Kada smo se posle tri nedelje vraćali tuda po toplom danu tekla je reka 15m široka, duboka do pojasa, svlačili smo se u kupaće, gazili, prenosili rančeve na glavama, a neki su padali u hladnu vodu i otplivavali sa opremom. Nisam mogao da verujem da je to sve bilo suvo kada smo išli na gore.

Objavljeno u okviru: Aconacgua 2005 Cela.rs