Moj Grad i Moje Planinarsko Društvo.Kragujevac ispred najveće stene na Svetu. Rekao bih da sam na ovim slikama srećan.Ivica litice niz koju se treba spustiti. Bilo je čekanja, smrzavanja. Jer kada se prethodni spusti i olabavi uže onda možeš ti. To nekada potraje. Pre nas su išli italijani. Cela grupa u istim kanarinac-žutim kombinezonima kao za Everest, a nisu imali osmicu za abzajlovanje niz uže pa su se kao babe spuštali bar dva sata. Dobro su živi sišli. Ovde se okreneš leđima litici i kao liftom spuštaš oko 150m. Ja to mnogo volim. Vozi Miško!Dole treba da siđemo na ručak na obalu jezera Imja Tse. Šta li je Hemanta spremio? Visinska razlika je nešto preko 1000m.Zanimljivi reljefi. Vidi se fiks pod nogama i kako nestaje preko ivice, kao preko zida.Pogled unazad. Svi su sišli. Već poznat pejzaž vrha Island peak a u pozadini Lhotse Shar A onda pogled udesno preko Island peak-a i u pozadini Macalu. Kada bih sastavio ovu i prethodnu sliku dobio bih širokougaoni poster.Absajlovanje, silazak. Dole čekaju šerpasi. Tu se alpinizam završava i počinje pešačenje kozjom stazom po ledniku. Ovako anfas ne izgleda ništa naročito. Pa i nije opasno. Boza.Kada se čovek vraća onda slika sve okolo. Kada ideš gore vrh te vuče i ne obazireš se mnogo. Na dole gustiraš i praviš slike. Sada je toplo, baš onako lepo (samo da nije ovih pukotina koje svakog časa mogu da padnu na glavu.Zgodno mesto za odmor. Ovaj je baš našao gde će da odmara. U stvari on ne vidi i nije ni svestan gde sedi.Check point, gde skidamo dereze i prelazimo u gojzerice. "Baš je bilo naporno". Ima viška energije i za zezanje. Sve je lepo prošlo. Na dole više nije problem. Bilo je bilo lepo.Na dnu isušenog jezera. Pozdrav pozadini. Daće Bog da se opet vidimo.Puni utisaka; priči nikad kraja; Glasno prepričavanje detalja događaja, komičnih scena. Sada su svi veseli kada se zdravi vraćaju kući ispunjenog cilja zbog koga smo na ovoliki put krenuli.Everest beer. Proslava ne sme prerano da počne, tek kada se dovoljno spustimo. Ovo je Tengboche 3770m lodž "kod babe" već ostarele nepalke koja je bila dve godine u Švajcarskoj na obuci za medicinsku pomoć u planini. Ceo život je sa ekspedicijama. Slike sa Edmundom Hilarijem, Jimi Carterom i brojnim facama koje su obeležile 20. vek.Lukla. Ekstra dan. Vetar je obustavio avio saobraćaj. Aerodrom je najluđi na Svetu. Dug 200m, pod uglom od oko 15 stepeni, na litici sa ambisom preko 1000m. Avion sleće uzbrdo, a poleće obrušavajući se niz padinu u ambis; Indiana Jons. Zalak sunza je predivan. Masivni monsunski oblaci. Počinje monsun. Idemo kući! Svojim voljenima!
BC Island peak ili na nepalskom Imjatse na 5150m, pored jezera Imja tse na sastavu glečera Lhotse shar i Amphu laptse glečera koji se ulivaju u središnji Imja glečer. Jezero je ledničko na 5010m. Noću je ledilo, a preko dana u srednjem delu se pokazivala tirkizno zelenkasta voda. Tu smo proveli 9 dana. Bilo je italijana, belgijanaca, amerikanaca... svet u malom kao i u svakom BC. Tu se obavljaju pripreme za završni uspon, podešavanje opreme, treninzi na užetu, lagane šetnje u pravcu daljeg uspona, dodatna aklimatizacija.Masiv Himal. Levo su Lhotse i Everest, a desno Macalu (8463). Ovo je na putu ka High Base Camp 5400m koji neki praktikuju, da bi poboljšali adaptaciju na visinu i da bi skratili završni uspon.Levo je južni greben Lhotse Shar (8386m) a desno Himal. U podnožju je neki objekat u HBC. Malo smo prošetali da merkamo put kojim ćemo noćas ići. Cilj je da u ranim jutarnij satima budemo na glečeru. Vrh treba popeti do 9h, a najbolje u 6-7h, onda si siguran da ni u povratku nećeš imati lavina. Ako se vraćaš popodne, Bogami, na glečeru je rizično.Krenuli smo te noći. Po mraku nema slikanja. Prva slika je i prvi zrak sunca - Sunrise - sunce se rađa. Ovo je doživljaj zbog koga sam ovde. Zora na Himalajima. Sada je najhladnije. Verovatno oko -20C. Nije to mnogo kada si obučen, kada se krećeš. Lepo je. Obožavam ovakve trenutke. Ovakav doživljaj nije svaki dan. Zbog ovoga sam ovde. Počinje radost. Čeone lampe nam više ne trebaju. Sunce nas je obasjalo. Blizu smo glečera.Na glečeru smo. Stavili smo dereze; po 4-5 u navezu na 10-15m rastojanja (za slučaj propadanja u pukotinu ili ako neko omakne nizbrdo). Bilo je vežbanje padanja, zaustavljanja na ledniku, kočenje cepinom - spremni smo.Ovo je ledeni peak, ledeni vrh. Završno penjanje. Gore je 6189m. Lep trening. Tehnički nije težak a ima puno penjačkih elemenata. Za uživanje. Bio je i lep dan. Potrefili smo, bez prognoze, bez ičega, na tref. Naravno lovci na sponzore prave neke kobajagi fotografije, mislio bi ko zna šta je, još kad ga obrade u foto šopu, može da bude sve što ti treba da obmaneš one koji o alpinizmu malo znaju, a čitaju samo iz nafriziranih reportaža gde svi manje više lažu i preuveličavaju stvari. Ovuda su prvo prošli šerpasi i postavili užad i to ne neki specijalni šerpasi već dva obična, nižerazredna žitelja Pengbočea (4200m). Ta usluga je stotinak dolara da bi se popeli svi koji su na vrh naumili. Ništa mi to ne radimo. Sve to šerpasi urade i postave. Bez njih ne bi mi ni videli Himalaje. Za nas bi to bilo nemoguće ili bi bilo ravno podvizima od pre 50god, kada su ljudi stvarno peli i stvarno sami postavljali fikseve, nosili opremu. Ovako, nosimo samo fotoaparat i vodu za piće. Nije to tako teško. Mnogo je lažova koji to preuveličavaju a jadne šerpase niko i ne pominje.Majka i ćerka - Ama Dablam (6814m). U pozadini je pravac iz koga smo došli, Namche Bazaar. Lepa panorama; lep dan; nema vetra; toplo je. Uživanje.Gužva na vrhu - Greben kojim smo došli je oštra ivica, kao sečivo noža; sami led; uže, cepin i dereze. Malo je rizično. Do podnožja Lhotse glečera 5200m ima oko 1000m ovako zaleđene strmine. Kad bih odleteo, ne bi me ni pokupili. Ako je čovek prikačen karabinerom za pojas, ako drži žimar u ruci i na užetu dvostruko je vezan sa fiks. Ako su mu dereze čvrsto na tlu i cepin zaboden u led, nema te sile koja može da ga pomeri. Samo ako sve to otkaže, i sve to nije fiksirano čovek može da padne u ambis. Pa ko ne vodi računa, ko je budala i kome mozak otkaže taj pogine po ovako lepom danu. Da je bilo loše vreme ne bi smo ni išli na vrh. Pametan čovek ne može baš tako lako da pogreši. Samo ako je maler da se u toj sekundi taj lednik odvali i odleti u ambis. Taj led tu stoji mnogo godina, pa treba biti veliki maler da se baš u toj sekundi otkači.Južna stena Nuptse-a. Da se smrzneš. Ko li je tuda prošao, a ima ludaka; ne treba da se gaje, sami niču; ima ih svuda.Ovo je vrh na kraju sečiva grebena. Litica je malo oštrija. Malo je i dugačka. Kad pomislim na krov svoje kuće, na koji se nikada nisam popeo, ovo je tri puta strmije. U desnoj ivici slike je slojeviti ledeni greben kojim smo se popeli na oštricu. U pozadini je Južna strana Lhotse Shar (8386m). Ovako kada gledaš izgleda straobalno (ništa nisam namontirao, nisam ja od tih koji stiču slavu lažnim predstavljanjem). Ja ovo radim radi ličnog zadovoljstva a ne što to smatram nekom obavezom. U centru mog životnog kruga sam ja; kad ne bi tako bilo bio bi to ekscentar. Slika deluje. Kada si gore paziš gde ti je ruka, gde je noga; nema kiksa; kraj. Bilo je petljancije u prolaženju: neki šminkeri italijani su se vraćali kada smo mi išli nagore. Mimoilaženje na užetu, na ovoj oštrici nije bilo baš jednostavno. Bilo ih je desetak. Raspetljali smo se nekako. Jedan stane, a drugi prebacuje veze preko njega; jednu, pa drugu, lagano ga obiđe; veoma oprezno. Jedan mladić je bio trapav; malo me nervirao; na žalost u povratku je ležao iscrpljen visinskom bolešću, neznajući ni ime majke; imao sam doktorsku intervenciju. Srećom evakuacija je uspela i taj mladi život je spašen.Lep vidik na Macalu preko plastične cipele i dereze. Slika ima dramaturgiju.Svi dole! Pala je naredba. Dosta je bilo gustiranja i gušterisanja na vrhu! Nisu baš svi najspretniji. I u tom silasku, gde treba paziti na svaku sitnicu, jedan je zaboravio da stavi naočare za sunce. Oslepeo je na tri dana, baš onako pravo. Kasnije smo na slikama videli da stvarno nema naočare. Zračenje je strahovito; bez naočara i bez kape na glavi ni minut. Odmah počinju oštećenja.Pejzaža na sve strane. Priroda je neverovatna. Sve je ovo od 6000m pa naviše; sitnica. Mnogi vrhovi nemaju ime. Imena su i dobili poslednjih 50-ak godina. Da nam je jedan ovakav bezimeni vrh pa da se duvamo kako imamo najveću planinu. Ipak lepe li su naše Gledićke planine. Tamo imaš drvo, hlad, livadu da legneš gde hoćeš; ovde nemaš gde nogom da staneš.Da se vidi da sam to ja slikao. Na ovakvim pohodima u svom aparatu više imaš druge nego sebe, jer je nezgodno razmeniti aparate. Posle ekspedicije počinje razmena slika. Najbolje je u Namche-u narezati CD sa slikama i razmeniti međusobno, a najbolje sa onim ko ima bolji aparat. Iza mojih leđa je dolina kojom smo došli. Preko levog ramena je Tawoche peak (6542m) iznad sela Pheriche, gde ima bolnica; može da se primi infuzija; dežurno medicinsko osoblje.
U aprilu 2008 išli smo na Island Peak. Nekoliko dana se ide klasičnim trekom do Namche Bazaar 3750m, gradić u kome se vekovima odvija trgovina Tibeta i Nepala. U prevodu znači Novi Pazar. Pre završnog uspona za Namče prelazi se most Larja Dobhan, na ušću reka Dudh Koshi koja ide iz Khumbu glečera i Tsangpo. Most je visok, ljulja se prilično, reke huče i buče ispod. Pre mosta postoji livadica na kojoj šerpasi odmaraju, pa i ja obično tu odmorim, pre tog većeg uspona. Nekada je pre Namčea bila vojska i granica, a Namče je bio bezgranični prostor.Ama Dablam - majka i ćerka; najslikaniji vrh, Materhorn Himalaya. Ovo je neuobičajena pozicija sa zadnje strane iz Chukhunga. U Dingboche-u (4350m) smo skrenuli desno preme Čukungu (4743m) poslednjem naseljenom mestu. Nekoliko lodževa, 5-6 kuća, i to je to. To je kraj Sveta. Iza njega je masiv Himal, levo Lhotse Shar, zid visok oko 8000m, a preko toga, tamo na sever je Tibet, hiljade kilometara, pa dalje na sever Mongolija, pa dalje na sever Sibir. Odatle pa nadalje nema više neke naročite civilizacije. Čukung je kraj puta, slepo crevo. Iznenadio sam se da u lodžu devojke koje rade nose farmerke, kratke majce, pirsing, kao da nisu na 4750m. Moda je svuda ista, i na vrhu Himalaja. Čovek bi očekivao neku narodnu nošnju, ali svet se uniformisao, farmerke, majce, pirsing, patike, gel u kosi...Masiv Amphu iza Ama Dablama. Tu je prevoj Amphu Laptse La kojim se ide za Makalu BC. Lepi reljefi u ledu. Povremeno se čuju lavine koje oblikuju šare na planini.Pogled na južnu stranu vrhova Nuptse i Lhotse (8501m) četvrti vrh po veličini na svetu. "Zgodno za penjanje". Peli su ljudi i odatle. Gledano sa te strane to je najduža stena u himalajima. Početak Lhotse glečera je na 5200m, znači sama stena je visoka 3300m. Impozantno deluje kada se mi mrvice na kugli zemaljskoj nađemo ispod toga. Veći zid na svetu ne postoji.Malo sam se skupio ispred takve pozadine, kao da sam pokisao. Tolika granitna energija koja vas udara u lice. Takva žablja perspektiva kakve nema na svetu. Ovuda popeti je herojstvo. Ne pada mi napamet.Makalu u pozadini (8463m) - peti vrh po veličini. Jedan od težih vrhova. Niko naš to nije popeo, kao ni Lhotse (ima još posla) Amphu venac sa prevojem. Više se koristi prilaz preko Mera La. Odavde je dosta strmo i zaobilazno. Ovo je "Srce Himalaja". Nekoliko najvećih vrhova Sveta u razmaku 20-ak km." Krov Sveta".Greben Amphu prema vrhu Ombigaichan (oko 6500m) Šta je Bog sve stvorio na radost ljudima. Kakva zadivljujuća lepota, kakva neshvatljiva i u poređenju sa čovekom neuporediva snaga. Najbelja moguća belina snega, najčistija čistota prirode, najčisitiji mogući vazduh. Još kada ti je toplo, imaš lepo da jedeš i toplo da popiješ, nema lepšeg doživljaja prirode. Od ovakvih prizora čovek postaje zavistan. To je zemlja siromašna i tu ništa nije skupo. Treba samo smoći hrabrosti i odlučiti se na ovoliki put.Odozdo smo došli. Na onoj raskrsnici je selo Dingboche. U njemu ima dvadesetak lodževa, pa i nekih nazovi hotela sa pompeznim imenima Risort, a okolo pasu jakovi, struja iz akumulatora, grejanje na kravlju balegu, WC u dvorištu, po običaju zajednički čučavac za 3-4 osobe. Skroz u daljini, tako reći u dolini, iza onih brda je Namche Bazaar (3750m); sve je relativno, što bi rekao Anštajn.Slikao sam Cho oyu (8201m) - onaj zaobljeni i zaravnjeni vrh levo. Tamo sam bio dve godine pre. Desno je Pumo Ri (7165). Kasnije sam ga gledao i sa severa kada smo peli Everest sa Tibeta. Tuda ide granica sa Kinom, preko tih vrhova. Svaki taj vrh je pola/pola, kineski i nepalski. Kako je široka Cho oya; neobično za planinske vrhove, koji su svi šiljati, i što su višlji to su oštriji.Ovo su čortani na aklimatizacionom vrhu Chukhung Ri (5550m) Svako ko dođe tu stavi po neki kamen na ovu gomilicu sa najlepšim željama u molitvama. Tu se pomolite Graditelju svih svetova i celog Univerzuma da vam da mudrosti i snage, da vas čuva, da vas zdravlje prati, da vam kod kuće svi budu dobro. Po budizmu na tim mestima se na ljude spušta kosmička energija... (kako sam ja već to sve shvatio). Čovek tamo ima problem ne shvatanja stvari oko sebe. Ne shvatate shvatanje života tih ljudi, ne shvatate običaje, ne shvatate takav pogled na svet i često se osećate da ste u paralelnom svetu, svet koji često ne liči na naš, kome ni naš svet ne odgovara baš. Tamo imam osećaj kao da sam u bioskopu, a oko mene se igra neki film. Kada se ekspedicija završi i dođe kući, imam osećaj kao kada se svetla upale u bioskopu na kraju filma i vi izlazite iz sale još uvek pod utiskom filma. A kada krenem na ekspediciju kao kad uđem u bioskop i počne film.
