Prilazimo mu izbliza. Ovo je blizu 5000m. Sunce je jako. Stepa je merio saturaciju krvi - 96%, puls 90/min - dobar sam. Tu sam video da visina nešto bitno ne utiče na mene. To je tako urođeno, Bogom dano i ne valja da se čovek time diči. Vruće je hodanje po ovoj pustinji. Zaštita od zračenja mora biti maksimalna. Ovde je i sunčano i kosmičko zračenje daleko veće nego u dolini. Tkanina je najbolja zaštita. Nikakve kreme ne mogu imati efekat tkanine. Treba se zamotati kao beduin; rukavice obavezne.To je Kilimanjaro: malo snega, pustinja, mesečeva površina. Vulkanska lava, pepeo, šljaka. Nema drveta. Nema lepote reljefa. Okolo prazan prostor, samo nebo. U dolini je izmaglica i sa ove visine se ne vidi ništa. Na Andima imaš bar udaljene vidike; Dok penješ Akonkagvu gledaš Topungato; ceo venac planina pod snegom. Na Himalajima još i više, još i lepše. Kilimanjaro je monoton. Lepo utaban put, 2m širok, sa propustima za vodu, da ga bujica ne odnese.Stigli smo u Kibo. To je oko 5000m. U pozadini Mavenzi. Pre dva dana smo bili u podnožju onog snega. Na Kibu postoji zidana zgrada, spavaonica sa 50-ak kreveta na sprat. Lepo, čisto, da se malo odmori. Prema vrhu se kreće oko ponoći. Cilj je da se u zoru stigne na Gilmant s point, tačka gde se izlazi na obod kratera vulkana. Ovde već malo duvaTreba nešto i jesti. Ovo je obrok lake hrane prikladan visini. Lep piknik.Nosači su doneli naše transportne vreće. U pozadini puno gavrana skupljaju ostatke hrane. Gavran je čudna ptica; i na Himalajima ga ima gde ničega nema. Neko više voli da spava u šatorima. To je lepše, ali treba više opreme: šatori, vreće, podmetači... Ovako u zgradi je lakše i toplije. Mavenzi je lep, šaren, zanimljiv. Kilimanjaro je kao mesečev krater.Popeli smo se. Svanulo je. Na Gilmant s pointu. Lednici Kilimanjara gledano sa unutrašnje strane. Bilo je hladno. U stvari išli smo toliko polako da sam se smrzao. Svi su nas prolazili, neke babe francuskinje. Cilj je bio da se svi popnu, pa makar i na gurku. Nije smelo biti odvajanja. Nekoliko puta smo stajali u mestu i po 15-20min čekali neke kojima su i doktori zabranili da idu. Nervirao sam se, jer ja sam tu bio kao neko odgovorno lice za zdravlje i hladno bih bar 2-3 vratio u startu. Ipak nekako, zahvaljujući povoljnom vremenu izašli smo na greben kratera. Iznenadili su me crnci kada su nas stigli na pola puta i doneli termose sa vrućim čajem. Prijalo je. Ta pauza je bila lepa. Na samom Gilmants pointu neki matori englez zamotan u foliju čeka spasioce. Ima budala, nekritičnih ljudi koji misle da imaju 30god, a punoletni su 3-4 puta. Naravno onda traže humanost od drugih, a nehumani su prema drugima koje maltretiraju i primoravaju da ih nose niz planinu, skapavaju od napora. Neki misle kad imaju para da imaju i mladost. Planina nam stavi ogledalo pred lice i jasno pokaže ko smo.Ova mi se slika puno sviđa. Baš je uspela. Plavetnilo snega kroz koji prolazi sunce sa druge strane. Dok ovo pišem ko zna da li to tamo više postoji. Grupa je počela da se osipa. Nismo više morali da idemo kao đaci. I krenuo sam. Pustio sam korak.Pogled na drugu stranu, preko kratera, prečnik kruga. Na horizontu je lednik prema Keniji. U donjoj polovini slike unutrašnjost, krater Kilimanjara. Počinje slikanje na sve strane. Nekoliko slika na vrhu, a kad se krene sa vrha nadole slikanje dok se ne istroše baterije.Razmileli smo se na sve strane. U pozadini je "vrh". To je u stvari najvišlja tačka oboda kratera. I nije neki vrh. Zvanično to je vrh Uhuru peak - 5895m.Uvek ispoljavam sreću na vrhu. Umor nestaje. Ipak je ovo neko posebno mesto na kugli zemaljskoj. Ovo je najvišlja vulkanska kupa na svetu. Ovo je najvišlji usamljeni vrh na Svetu (svi ostali su u masivu nekih planina) Proslavljen je u celom Svetu. Malo je iole obrazovanih ljudi koji ne znaju za Kilimanjaro. Slikan je bezbroj puta sa snegom na vrhu, a onda nema snega na hiljade kilometara okolo, samo pustinje. Treba ga videti. Ko voli penjanje, treba ga popeti, ali ne dva puta. Dovoljno je jednom da se vidi sve ovo.
Opet smo došli skoro u mrak na Hormombo hut. Obišao sam malo okolo. Okruživali su nas neki čudni kaktusi sa ćubama na vrhu kao palma. Početkom noći to izgleda kao u filmu Čarobna šuma. Na ekvatoru, pa još na planini, zalak sunca je malo drugačiji.
zz
Gledano kroz oblake kao neki prapočetak nastanka Sveta. Ovde ljudi smatraju da je Homo sapiens nastao ovde. Nedavno sam čitao neka genetska istraživanja ljudi na Zemlji, i zaista je zaključak da je razuman čovek nastao ovde između Etiopije i Tanzanije pre oko 100 000god, i da je migrirao prema Arabiji i dalje na sve strane. (Dobro je da od genetike imamo neke koristi. Do sada smo dobijali samo gluposti).Na prvoj aklimatizaciji. 2-3km se ide putem prema Kulimanjaru, a onda na sedlu skreće desno prema Mavenziju. Uspavani vulkan se vidi u celosti. Snega ima samo malo sa leve strane. Tužno. Kako je bio lep na filmu "Snegovi Kilimanjara" 50-ih godina. Ovo baš i nije nešto lepo. Mi ljudi smo uprljali gnezdo u kome živimo, našu planetu. Prizor više potseća na Mars. Liči mi na one snimke sa Meseca."Borački krš", na ekvarotu i na 5700m. Šiljci, tornjevi. Težak je za penjanje. Može samo alpinistički. U nekim pukotina ima snega. Pipnuo sam sneg na ekvatoru. Malo paradoksalno. Čovek teži da objedini suprotnosti.Panorama Kilimanjara sa Manenzija. Vidi se stazica od Kibo huta, uz sipar prema obodu kratera. Tuda se ide na vrh. Desno je Kenija. Granica ide podnožjem sa desne strane. To je i uzrok sukoba Kenije i Tanzanije. Kenija bi htela da bude njen. Dobar biznis. Hiljade zanešenih matoraca koji su odrasli uz film Lorensa Olivijea dolazio da vidi snegove na Kilimanjaru, ali odavde gledano više ga i nema.Kada smo se vratili u Horombo hut obišao sam po danu onu čudnu šumu. Trava je polegla i pola metra debela. Nestabilno se hoda po tako debelom tepihu, noge se izvrću. Neobični pejzaži nenavikli našem oku.Naši "šerpasi"; mukice; Pevaju "O pole, pole", pesmu: polako polako. To povremeno rade da zabave bogate engleze, bivše kolonijaliste, čiji je kapital još uvek ovde. Zgodno za slikanje. Stanu tako da se vidi vrh u pozadini. Na jednog stranca dođe oko dva domoroca. Oni vam nose stvari, spremaju, sve vas slušaju. Vi nosite fotoaparat, vodu, i neku sitnicu u rančiću. Odmah pritrčavaju i podižu vam torbu. Mi nismo navikli na takvu servilnost odraslih ljudi. Englezi su ih vaspitali, i to je njima normalno. Nije im jasno kada je to nama čudno.Zora na Kilimanjaru. Ekvator. Lepo je. Sunce izlazi negde daleko, ispod horizonta. Doživljaj je malo jači nego obično.
Kilimanjaro. Januar 2006.god, ekvator. Arusha, glavni grad oblasti Kilimanjara u Tanzaniji. Zatim grad Moshi u podnožju. Organizator planinarsko društvo Pobeda Beograd. Ljubaznošću G-dina Matkovića primljen sam u ekipu. Ovako nas je dočekao Klilimanjaro. Pogled iz bungalova gde smo smešteni. Tada je počeo ptičiji grip. Znam sa su nam piletinu toliko pekli da je bila kao čips.Ovako je Kilimanjaro bio ujutru, pokriven snegom. Tako bi trebao da izgleda u prirodi, jer je tako izgledao nekada na filmu i sada u našoj mašti. Zagrejali smo planetu pa uskoro više neće biti ni malo beo. U podnožju je bujna vegetacija, mango, bazen za kupanje. Zemlja je vrlo siromašna. Uspon je sa desne strane nalevo (gledano u sliku) Vegetacija se menja. Počinje se od džungle i stiže do leda, kao da celu Zemljinu kuglu prelazite od ekvatora do pola.Džungla. Čuju se krici ptica, majmuna. Neki se pomalo plaše. Ipak je to neki put kojim idemo; tu prolazi narod, grupa je velika; ne bi trebalo da bude nešto. Krenuli smo dosta kasno; popodne. Kad nas ima puno onda se uvek neko čeka, i stalno kasni. Velika grupa je spora. Počelo je veče i morali smo da žurimo da bi stigli do Mandara hut - 2770m gde smo imali neke objekte za spavanje. Prvoga dana je oko 1000m uspona. Nije teško. Ima komaraca, malarije. Stalno se mažem Autanom. Sve vreme puta pijem i Delagyl kao preventivu bolesti. Pred put sam primio vakcine: žute groznice, meningitisa i revakcinu tetanusa. B hepatitis sam primio ranije. Potreban je žuti karton za putovanje.Bare, voda, komarci, počinje mrak, majmuni skaču oko nas po drveću vrebajući da nešto ukradu. Potreban je oprez. Neka rečica kratko teče. Upodnožju sela nemaju vode. Svako selo u centru ima UNHCR poklon cisternu gde dolaze sa plastičnim kanticama. Suša je velika. Tanzanija se pretvara u pustinju. Još malo pa će da padne mrak. Malo smo okasnili.Sutradan smo se peli dalje na Horombo hut 3770. Na oko 3300m smo izašli iz šume. Počele su livade sa žbunjem. Sve je drugačije nego kod nas. Ni trava nije ista. U pozadini je Mavenzi, treći vrh po veličini u Africi. Drugi je Mt Kenia. Kilimanjaro je najveći. Sada se otvara vidik i prema samom vrhu.Slika za uspomenu sa Mavenzijem. On je stena, kao naš Borački krš.
Grupa na vrhuA na kraju banja u Puenta del inka, divlja, neuređena, napuštena, ali topla voda radi. Onako prljav, iscrpljen, kada sam ušao u toplu sumpornu vodu opustio sam se predivno. Do tada sam mrzeo banje, jer je to za neke invalide, a od tada sam ih zavoleo.
Ovde smo lepo stavili šator, na heliodrom. Baš je bilo lepo i ravno. Srećom, sačuvali smo šator. Šta bi bez njega. Morali bi dole.Berlina. C2 6000m Ko prvi dođe zauzme ove drvene kućice. Bio sam među njima. Nije baš bilo ni dobro jer nema vrata da se zatvore. Sneg je navejao nad glavom, pa mi je glava bila na snegu cele noći. Nisam se baš naspavao. Polazak je oko 01h. Umalo mi se prsti nisu smrzli jer sam toplije rukavice stavio u ranac, ne sluteći da je toliko hladno. A kada sam heo da ih izvadim, plastične kopče ranca su na hladnoći bile tako tvrde da sam ih jedva otvorio promrzlim prstima. Tu sam se uplašio ako ne mogu da izvadim rukavice smrznuće mi se prsti. Uspeo samPogled sa vrha na ČilePogled na južni glečer, kuda smo išli na aklimatizaciju
Našao sam još slika na CDu za koji sam mislio da više ne radi. Ovo je jezerce iznad puenta del Inka, odmah na startu i pogled unazad. To su kadrovi iz filma Sedam godina na Tibetu.A ovo je Confluentia 3300m u sumrak. Zalazak sunca na vrhu planine. U našim šatorićima u podnožju je već mrak.Prizor sa prve aklimatizacije u podnožje južne stene. Kolika jeJužna stena a pod snegom. Tih dana je bilo nevreme. Ko se zatekao na vrhu, bilo je manjih smrzavanja. Gore je sa vetrom bilo biološki -50. U BC postoji meteorol goji daje prognoze tri dana unapred. Prati se meteorloško stanje nad Pacifikom jer se odatle menja vreme.Pogled na stenu Akonkagve iz Plaza de mulas u sumrak. Peščana stena
Pošli smo.Levo je Gavra sa TV B92, a desno Stepa Pobeda. Ličimo na neke planinare. Predstoji nam ceo dan šipčenja 18km do 43000m. Uzput je jedan lik na oko 4000m dobio visinsku bolest. Otekao, pukao. Podelili smo stvari njegovog ranca po 2-3kg svakom, da bi on bez ranca nastavio dalje. Na kraju ni to nije vredelo, jer je posle 3-4 dana odistao, i iskoristio prazan helihopter za dole i iz BC se vratio u Mendozu. Dok smo se mi smrzavali, mučili po šatorima, on je putovao u Patagoniju, Santjago de Čile... Putovao 15-ak dana po Argentini. Kad bolje razmislim i to je lepo, možda i lepše nego ovo naše.Penjem se polako. I što se višlje penjem sve mi je lepše, sve bolje idem. Prizor je za uživanje. Mešavina snega i zaleđenog peska raznih boja, sumporno žut, crven, crn. Ovde sam video nemca, umetničkog fotografa, profesionalna koji godinama dolazi i slika pejzaže u stilu apstraktnih slika. Ovaj reljef je zaista apstraktan. Do mraka ćemo stići do Plaza de mulas,.Odoszdo smo došli penjući se ovom dolinom. Ovo je već oko 4200m. Pogled unazad. Ovuda ću u povratku strčati za dan do Confluencije. Dole sam u povratku video svež leš mule koju su hijene čapale. Prvo su razvrcale utrobu i pojele džigericu; meso su valjda ostavile za sutradan. Pravi pustinjski prizor. Već počinje štednja baterije, jer sam ih zaboravio u Mendozi, a sve vreme sam mislio da su mi ispale u Puenda del Inka. Sve sam redom pitao, da li neko ima sličnu rezervu, neka četvrtasta od 9V. I gde je nađoh. Niko nema takvu bateriju. Od tada imam fotoaparate samo sa sasvim običnim baterijama od 1,5V; nikakvi punjači; nikakvi eksperimenti. Zato ova Akonkagva ima tako malo slika. Čuvao sam malu rezervu za vrh. I to je bilo sve od mog slikanja.Andi - lepo samo kad ima snega. Bez toga samo sivo, brao, crno i crveno. Na ovoj visini više nema ni trave. Kamenje raznih boja.Plaža za mule - Plaza te mulas - naši šatori. Mesta koliko hoćeš. Razmileli smo se. Kuvar se zvao Ariel (kao prašak za veš) cicija. Kuvao je jako malo. Po parče mesa za večeru, male porcije. Malo je falilo ta izbije pobuna. Ali srećom je otišao jer mu se žena porodila. Došla je neka priučena "kuvarica", studentkinja DIFa (sporta) na raspustu. Bilo je to malo bolje, ali opet samo improvizacija. Voda je plastičnim crevom dolazila sa ivice glečera i polako punila jedno bure. Nisam mogao da verujem, bela skoro kao mleko, zbog silicijuma. Zahvatali smo jednim lončetom, onako sa vrha, jer se stajanjem u buretu pesak polako taložio, a posle 2-3 dana morali smo da praznimo bure puno peska. Nisam dobio kamen u bubregu (samo pesak)Nido de condores - Condorovo gnezdo - 5400m - C1 - Tamo je Čile. Tu je granica. Čemu graničari. Ko da beži tuda. Jedan plato pun kamenih gromada od 0,5-1m, onako okrugli. Tek posle sam shvatio da to pada odozgo. Pa kako bude, ako imaš sreće da te pogodi ovakva stena, gotovo. Bojan i ja smo našli jedan lepi plato, finu zaravan, malo udaljeno od ostalih. Baš fino. Onda ujutru strahovita buka, zvuk nekog motora, strahovito strujanje vetra, da nam odnese šator. Kapiramo: to je heliodrom. Sputa se helihopter. Istrčali smo iz vreća za spavanje i poluobučeni leglu preko šatora raširenih ruku i nogu da ga ne pokida. Helihopter se spustio se na 10m od nas. Divno mesto smo našli. Transportovali su nekog lika koji se smrzao i nije mogao dole. 5500m je krajnja visina koju helihopter može da dostigne. I nema više slikanja. Štednja baterije za vrh. Kada smo bili na berlini 6000m odjednom sam video jedrilice koje vetar nosi uz planinu. Čudna slika. Zalazak sunca, 5 jedrilica nošene vetrom iz podnožja izlaze na vrh planine. Mislio sam: ovi se ludaci zezaju. Tražili su mladića čileanca koji se izgubio prethodnog dana. Uočili su ga kako čuči ispod stene. Rendžeri su ga posle pokupili. Živ. Promrzline, ruke, prsti, glava na ramenima. Odvojio se 10-ak m od grupe da slika, naišao je oblak, nije video put, ostao sam i izgubio se. Potrebno je 10-ak sec da nestaneš. Bio sam srećan; znači traže te kada se izgubiš. To je onih 300$ na ulazu. Najbolje je da ih ne potroše na tebe, najbolje ni na koga, ali desi se. I taj helihopter košta, i te jedrilice, i tri rendžera koja su spavala u susednoj drvenoj kolibi pored mene i gledala ko ide gore. Ne puštaju grupu manju od troje. Posle oni da te traže po planini. Sve je to ispravno. Na Berlini jedan poljak je dobio edem pluća. Došao je njihov doktor i naredio da siđu dole. On se protivio, kao mogu ja, nije to ništa, još pred ženom. Ne, idete dole ! i kraj. Rendžeri ga sprovode. Svaka im čast.Vrh !!! pao sam. Sreća. Suze su mi pošle od sreće. Taj osećaj ushičenosti na vrhu prvi put sam tako snažno osetio. I od tada opet težim vrhovima jer posle tolikog napora, tolike skoncentrisanosti na taj cilj, zadovoljstvo je ogromno, kao uskrsnuće. To je lično zadovoljstvo. To nikome ništa ne dokazujete, samo sreća. Ja više nedaća imam zbog ovog sporta nego koristi. Većina i ne razume tu želju i taj cilj. Nema materijalne koristi, samo šteta. Kada se popneš nema nikoga da te gleda kao kad daš go na punom stadionu, nema televizije. Sam si a srećan što si na vrhu. I dalje oprezan jer treba da se vratiš. Srce se poveća. Možda čovek mora da se rodi da bi ga ovakva sreća ispunjavala i postala cilj života. Ovakav intenzitet sreće sam osećao samo kada su mi se deca rađala, kada sam postao otac.Onda slikanje uokolo. Bilo mi je čudno da na vrhu nema trunke snega. Vetar je sve oduvao. Onda uzmeš neko kamenče za uspomenu (a sada ne znam ni gde mi je). Ne treba dirati prirodu.Na vrhu me očarava i modra boja neba. Kamen, nebo. Karakterističan krst na vrhu. Savija se, ima zglob u podnožju (valjda da ga snažni vetrovi ne bi polomili) Gvozdena kaseta sa debelom knjigom za upisivanje. Ostavljaš poruku, potpis da si bio na "krovu Amerike" - ovo je najveći vrh obe Amerike. Lepo. A onda polako dole. U povratku je teže. Ja onda počnem da uživam, Polako, razgledam, odmaram, opušteno, polako, koncentrisano. Najverovatnije da više nikada u životu neću biti ovde. Lepo je. Duva vetar, kroz kanaletu, onako malo, oko 60km/h. Kada smo išli na gore, svanulo je na kanaleti. Uplašio sam se kada sam video likove oko sebe. Iscrpljeni, cele noći penjanje, u hipoksiji, bledi, nekima modre usne. Bože me oprosti kao... A sada u povratku smeh, zezanje, ekskurzija.
Na povratku u podnožje ispunjene duše da sam ptica da letim iznad Himalaya. Kakva sreća biti ovde. U tom momentu treba uživati u tom trenutku, isključiti i prošlost i budućnost, jer to je samo u našem sećanju i u našoj fikciji. Postoji samo taj trenutak, trenutak lepote Himalaja.U nivou sa oblacima među snežnim vrhovima, bliže nebu, bliže Suncu. Na ovoj visini Sunce je. Na toj visini Sunce greje snažnije.Ljudi su srdačni, brižni. Ovo je molitvena zastava oko vrata za blagoslov i srećan put domaćina.Sreća ne prestaje ni na silasku. Možda je to i zbog sve više kiseonika u vazduhu pa je čovek neprestano veseo i stalno se smeje. U povratku se više uživa u prirodi. Idući na gore čovek se skoncentriše na uspon, da li će uspeti, da li će sve dobro odratiti. Silazak je opuštanje, uživanje, ali treba biti oprezan jer tada može i da se pogreši.Memorijalni kompleks čortani mnogobrojnim izginulim planinarima u poslednjim pola veka. Čortan po budističkom verovanju je mesto gde se energija univerzuma iz kosmosa spušta na našu zemlju. Čortan se pravi tako što svako od nas kada tuda prođe ostavi neki kamen sa najboljim ličnim željama. Tako on raste iz energije ljubavi, želja za sreću zdravlje i napredak svih ljudi Sveta. I ne zaboravite kada prolazite pored čortana da spustite jedan kamenčić sa željom bilo za svoj srećni povratak, da vas sreća prati na putu u planini, da vaši najmiliji budu zdravi. Možete se pomoliti svako svome Bogu, jer Veliki Graditelj Univerzuma je jedan.A onda čortannajboljem šerpasu svih vremena, možda još uvek neprevaziđenom, koji je držao svetske rekorde u mnogo čemu. Najbrže se popeo iz baznog kampa na vrh Everesta - za oko 16h, Spavao u vreći na vrhu Everesta, Osvojio sve vrhove veće od 8000m, Na eEverestu bio 11puta... i ko zna šta još, a onda poginuo. Kako je to moguće. Noću je ustao iz šatora i pošao u WC. NIje stavio dereze na noge, okliznuo se i odleteo u ambis. Samo sekund nepažnje i otsustva koncentracije koštao je života najvećeg vuka Himalaja. Planina surovo kažnjava. Planina ne trpi ni gordost.
Prema vrhu Kalapatara sam žurio kao šrican.Znao sam da treba ići polako, da treba rasporediti snagu. Takva volja me je vukla da se što pre popnem gore; nikakve probleme nisam imao; srce je ritmično tuklo, od uzbuđenja i napora. Krupnim koracima sam grabio. Odvojio sam se od naše grupe, prestizao sam neke francuze i želeo da se bar toga jutra popnem prvi na taj obični vrh Kalapatar 5550m. I kada sam došao gore našao sam budističkog sveštenika koji je tu već sedeo raširenih ruku i mirno se molio, monotono dubokim glasom mumlajući molitvu. Kao da je tu oduvek bio sjedinjen sa belinom Pumorija u pozadini. Kakva nadrealna scena. Svuda okolo molitvene zastavice. Bog je iznad svega. Naša volja, bez Božje volje, je promašaj.Onda sam seo i nisam mogao da verujem da ja to sedim naspram Everesta, kao dva drugara. Kako je gosotastan, gospostven i predivan. Divio sam mu se kao božanstvu, Božjem Delu. Šta je sve Bog stvorio nama na radost. Everest. Grudi su mi bile pune. Bio sam srećan kao retko kada u životu. Takva sreća ispuni čoveka kada dođe na vrh. Onda se treba predati uživanju.Onda počinje slikanje svuda u krug. Pucanje iz fotoaparata. Tu se snimci ne štede, dok traje baterija. U pozadini je Amadablam, a u podnožju Kumbu glečer kojim smo došli iz podnožja. Sasvim u podnožju je taj naš Gorak Chep. Gorak je sveta ptica, neka vrsta debelog fazana koja živi na Himalajima, a kasnije sam je viđao i na 6000m. A čep je na engl - drug prijatelj.Onda opet slika na ivici nekog grebena sa lepom pozadinom Nupthce grebena. Lep dan, sunce bez vetra. Samo da čovek poželi takvo vreme.A onda sam iz ranca uzeo kesicu zemlje crnice iz mog dvorišta iz Sušice, koju sam nosio sve vreme puta sa namerom da je baš ovde ostavim na Himalajima. Malo srpske crnice kao deo mene da ostane na vrhovima vrha Sveta. Sa molitvom sam pustio prah da vetar nosi i pada na stene Kalapatara.Opet slika sa Everestom, kao sa drugom. Kao moćni zaštitnik iza mene koji uliva snagu, a ja postajem u sebi veći. Na takvom mestu sigurno ima neke dodatne energije gravitacije tolikoh masiva planina, neka energija koja još nije otkrivena, ali je ja osećam, kao sigurno i mnogi drugi, koji kada je osete večno ka njoj teže.Himalaji vas privuku tako da kasnije ceo život samo radite da bi ste mogli opet na njih da odete.Takva lepota, čistota, uzvišenost i energija prirode ne postoje nigde na Svetu. Pogledajte ovaj govor tela, ovu punu dušu, puno srce, pun grudni koš. Himalaji su me zauvek osvojili
