Dhaulagiri misunderstand – roman

Dhaulagiri misunderstand
Dragan Čeliković 2018

Na Uskrs 8. Aprila krenuo sam na ekspediciju Dhaulagiri. Proređeni red vožnje autobusa. Večernji let za Istanbul… 20h. Na Autokomandi uzimam taxi, pravac aerodrome… Bez zastoja…
Avion je normalno započeo ubrzanje I u trenutku poletanja počeo naglo kočenje. Jedva se zaustavio na kraju piste. Okrenuo se i vratio do aerodromske zgrade. U avionu smo čekali bar jedan sat. Sve kao u redu je; kao čekamo novi red letenja zbog gužve na aerodromu u Istanbulu. Onda su nam rekli da se vratimo u aerodromsku zgradu jer se avion pokvario. Čekali smo popravku oko dva sata. Očekivali smo dolazak drugog aviona. Posle četri sata odlaganja leta rekli su da je avion popravljen, da je sada sve u redu I da možemo ući u avion. Međutim 20-ak putnika je počelo da negoduje i odustaje od leta. Neki su promenili za naredni dan; neki su sasvim otkazali i tražili da im vrate novac jer su tamo izgubili sastanak na koji su trebali ići, a sada više I ne moraju ići. Jedna madam, malo matorija devojka, koja je sedela pored mene I verovatno svom ljubavniku pričala kako je neko treći juče pitao da se vide narednih dana (pretpostavljam novi udvarač, a time podiže sebi cenu pred „dečkom“) a ona mu rekla da ne može jer sutra ide na Maldive; sada je bila toliko uspaničena, zvala prijateljicu da pomeri datum na Maldivima, ali ova to nije mogla jer ljudi tamo sada spavaju… da je na kraju odustala od putovanja i otišla kući. Nije joj se dalo. Toliko je bila važna I gorda što ide na Maldive sa 50godišnjim momkom, a onda joj se preokrenulo i sada je gde jeste. Poučno.
Putnici turci nisu odustali. Mnogi sa puno smeha ulaze ponovo u avion. Avion je pregledan, popravljen i mislim da je sigurniji od nekog drugog da je sada došao. Normalno polećemo i sasvim normalnim letom stižemo u Istanbul, sa četri sata zakašnjenja.
Moj avion za Kathmandu je naravno već otišao. Na desku za transfer saznajem da u avionu za narendi dan nema mesta. Predlažu mi da idem u Mumbai (Bombaj) sa 11h čekanja, a onda posle 8h čekanja imam let za Kathmandu. Pristajem. Pitao sam za Hotel na aerodromu; da, može, ali o mom trošku. Na suprotnom delu aerodrome, u suterenu, ima rest room sa mattress-ima za ležanje, plasitificirani polutvrdi dušeci 5cm debljine. Tu sam proveo veći deo čekanja, ležeći okružen crncima I arapima. Meni to ne smeta. Oni povremeno klanjaju prema Meki, ne gledam u njih, prekrijem oči maskom za spavanje. U jednom momentu u sobi za odmor je bilo dvadesetak avganistanaca ili pakistanaca, sa njihovim gugim košiljama, togama, belim heklanim kapicama, dugim bradama… Meni to nije smetalo da kao jedini evropljanin budem sa njima. U jednom momentu su svi izašli pa sam ostao sam u kao učionica velikoj sobi za odmor. Onda su ušla dva mršava civila, pokazali legitimacije policije I tražili mi pasoš, bording pass… Rekao sam da mislim da je sve u redu I da ne razumem razlog pretresa… Verovatno im je bilo čudno da sedim sam među avganistancima. U prostoriji ima kamera, a možda su me avganistanci prijavili, misleći da sam ja terorista. Verovatno su mislili da bi bilo normalno da se ja uplašim od njih i pobegnem. Onda su počeli polako da se vraćaju, opušteno, ne primećujući me.
Povirio sam u VIP loging I video password interneta. Sve vreme boravka sam imao internet, igrao se facebookom, stalno dopunjavao telefon u hodniku ispred Loginga first class. Ručao sam u kineskom restoranu na spratu. Ima puno različitih restorana sa hranom iz celog sveta.
Put za Bombaj je bio normalan. Aerodrom u Bombaju je veliki, nov, moderan lep I prazan. Neobično malo letova za tako veliki grad i prevelik aerodrom. Prelepe velike I prazne čekaonice: Šopovi indijske robe koju niko ne kupuje. Puno praznih lokala sa natpisom: lokal u pripremi. Kao fol. Predivan enterijer; botanička baška u aerodromu; prelepe kopije indijskih fasada zgrada od nekoliko spratova. Neobično, lepo I prazno. Napravio sam slike Bombaja u svitanje. U velikoj praznoj čekaonici sam našao video skrin sa spotovima muzike, pesmama Boliwooda. U krilu sam slikao bording kartu na kojoj piše moje ime I Mumbai Kathmandu. Na slici se vide crne pantalone sa zastavom Nepala u spoljnom delu. Stavio sam je na Facebook i dobio 200 lajkova.

Dobijam poruku Amara, Seven samit airport responsible for waiting klinet: Sir where are You. Čekaju me u dogovoreno vreme, a mene nema. Objašnjavam da sam u Mumbaiu, da je bio kvar aviona I da ću doći sutra sa letom Jat airways, i u koje vreme.
Dolazak u Kathmandu normalan. Nebrojeni put. Ovo je moja 12. ekspedicija na 8000m I dva treka preko toga, tj. oko 27-28 puta na aerodromu Tribuvan. Sve poznato. Tromesečna viza 100$. Pokušavam da dopunim tel NCEL, stajem na šalter pogrešnog provajdera I posle 10min to shvatam. Napuštam I izlazim van. Javljaju mi se sa tablom Seven Summit. Ulazim u kolotečinu programa boravka. Stavljaju mi oko vrata žutu molitvenu maramu dobrodošlice, oker cvetni venac… Čeka me auto I odvodi u hotel Norbu linka. Oduševljen sam jer hotel opet radi. Obnovljen je posle zemljotresa. U njemu sam bio 2015 pre I posle zemljotresa. Susedni hotel na uglu se sasvim bio preturio i pao u rupu gradske česme; verovarno je bilo poginulih. Put je bio zatvoren. U hotelu sam proveo dane posle zemljotresa. Za doručak bi nam izneli teglu džema I veknu French bread-a. Nije bilo snabdevanja hranom; prodavnice nisu radile; grad je bio pust. Posle 7 dana sam našao avion da napustim Kanthmandu. Posle 7-8 dana od dolaska kući, oko 20. Maja bio je ponovo zemljotres koji je oštetio dva noseća stuba hotela. Nije radio naredne dve godine.
Opet isti vlasnik hotela; oduševljenje ponovnim susretom; drago mi je da je ista porodica nastavila sa radom hotela. Hotel je znatno poboljšan; sada ima lift, sobe su izvanredne; kupatilo sa staklenim zidom… znatno bolji nivo nego pre; nova oprema; kreveti udobni; jastuci kao u US. Hotel je u paralelnoj ulici Thamela, uvučen, miran, bez Diskoteka u okruženju. Sve je blizu, šopovi, restorani… lokacija izvrsna. Osoblje gostoprimljivo, takođe srećno što ponovo rade i što im se stari gosti vraćaju. Hrana odlična, lepo I obiln spremljena, bolje nego pre.
U holu hotela me dočekuje Pemba manager I Furtengi sherpa šef office. Čekaju me I tri bureta sa opremom od prošle godine. Zapravo, verovatno čekaju novce, jer sam veći deo novca doneo, da ne bih plaćao bankarske prvizije. Imam pravo na 10000 Eura. Pokazao sam im uplatu koju sam Mingma bossu poslao. Oni to nisu znali. Mingma je vlasnik firme. Najjeftinije mi je da novce pošaljem njemu na rupee račun jer tako imam najmanju proviziju. Ti novci ne idu na račun firme I verovatno ne podležu plaćanju takes. Onda smo sabirali I ispalo je da sam ja pogrešio; poneo sam manje novca; zapravo Mingma je rekao cenu u Eurima, a ja sam prvo računao eure a onda to shvatio kao dolare. Ispalo je da nemam dovoljno novaca. Zapravo imam, ali nemam dovoljno za šerpase u slučaju summit bonusa. Vraćaju mi deo novca da bih imao da dam šerpasima, a ja ostajem dužan uz obećanje da posle ekspedicije pošaljem (I to sam uradio prvi dan čim sam došao kući posle ekspedicije; odmah otišao u banku I platio dug) Bilo mi je neprijatno. Mogli su da kažu OK, ajde u banku; ili neka gospođa pošalje ostatak novca inače nema ekspedicija… ali to su šerpasi, dobri ljudi sa poverenjem, koji veruju u datu reč, kojima ne trebaju ugovori, potpisi… dovoljna je reč. Za značajnu sumu novca nisu pokazali veliku zabrinutost nego samo poverenje I verovanje da će sve biti u redu. Naravno u slučaju prevare imaju I oni mehanizme odbrane; mogu me prijaviti I može mi se zabraniti ponovni dolazak u Nepal.
Onda je počela šala, najava da za 1h budem spreman jer idemo na sastanak kod ministra, jer sam ja vođe ekspedicije. Nisam se obradovao; branio sam se: zašto ja, ima li ko drugi; nisam ja najboljni… kasnije sam shvatio: tim čine većinom španci; neki iz Baskije, Madrida, Cordobe, Asturisa, Katalonije… I verovatno se oni ne mogu dogovoriti ko bi bio vođa; i još jedan japanac poljak I Indijac. Po godinama, iskustvu ja sam bio najpovoljniji da me imenuju za leader team. To nije nešto u koliko se ne dogodi neka nesreća. Onda može biti veoma odgovorno. Government hoće da ima nekoga koga može prozvati za slučaj neželjenih pojava.
Rekli su mi da se istuširam, obrijem presvučem I za sat dolaze po mene. Možda su mi I one novce morali trenutno oprostiti I odložiti jer šta bi radili ako bih ja odustao. Brojni papiri administracije ekspediocije, dozvola… sve je na moje ime.
Nisam oduševljen, ali ipak malo mi to imponuje, jer po prirodi volim da se istaknem, da budem nešto posebno. Naravno osećam se manji od mnogih u timu. Većinu poznajem sa prethodnih ekspedicija i svi su veoma iskusni alpinisti sa brojnim ekspedicijama i vrhovima većim od 8000m.
Poslušno se pipremam I u dogovoreno vreme nalazim sa Furtengi Sherpa koji me motorom vodi u cabinet ministry. Pre više godina sam sa Pembom bio tamo, tako da mi je zgrada sasvim poznata. Večita gradska vreva Kathmandua, gužve motora automobila autobusa dolmuša… predivan grad. Svi mirno žure bez nervoze.

Na poslednjem spratu je velika terasa sa kuhinjom I spremanjem hrane. Furtengi mi je ponudio ručak; odbio sam. Prstima je jeo dalbath. Lep terasse vidik na zabavni park, panorama wheel, krošnje bujnog drveća. Više puta je odlazio u prvu kancelariju radi kraćeg dogovora. Instrukcije: da kažem da nemamo mobilne telephone, imamo 20 boca kiseonika… Bio je I jedan visoki mladi kinez vođa tima za Everest I još neki francuzi, koji su se držali na distance I bez komunikacije, jer su valjda super klasa.
Posle oko 45min smo sišli sprat niže u salu za sastanke sa 15-ak mesta. Sve je prašnjavo, sve stolice rasklimane stare, neoprene; jedino je površina velikog stola čista, verovatno obrisana brojnim laktovima. Posle 10ak min čekanja ulazi mali zdepasti deputy ministry. Izraženo glasnim govorom zapovednog tona govori na indijskom engleskom o našoj odgovornosti; ako nešto ne bude u redu može nas kazniti, zabraniti dozvole za penjanje… da brinemo o protection environement, da se ne bacaju baterije… No shite every where in mountain! Make Toilet! Klimuo sam glavom OK sir. Onda me je pitao koliko boca kiseonika imamo. Rekao sa 20. Počeo je da viče; Nod enough; Ask Your agency to provide more oxygen. 2-3 per person and for sherpa. Rekao sam Any climb without oxygen. Galamio je, pola ga nisam razumeo. Predstavio je liasson office, da će nas on obići, da je on osoba za konekciju I da ga mogu uvek kontaktirati (samo kako ako nemam satelitski telefon?!) Malo je propitivao I druga dva leadera. Posle 10-ak min počeo je da deli permission for expedition. Stavili smo pet potpisa na neki papir sa mojim dužnostima. To je bilo svečano, sa slikama i dugim rukovanjem kao na TV kada se sretnu šefovi država. Ceremonijalno. Na početku sastanka nam je pretio a onda smo na kraju svi postali veseli jer nam je dao dozvolu za penjanje vrha. Sve se lepo završilo.

Kada smo izašli na parking, na sedištu motora je bilo ptičije govance. Oduševio sam se; to je sreća. I Furtengi šerpa se oduševio; obojica smo se smejali; I kod njih je to dobar znak da će se akcija srećno završiti.
Furtengi sherpa me je vratio u hotel motorom. Napravio sam nekoliko slika koje sam posle stavio na facebook. I tu sam dobio stotine lajkova.
Onda sam kupio coca colicu I posle pola sata, dok je delovala otišao na masažu iza hotela. Norbu linka ima dobru lokaciju što se massage tiče, okružen sa 4 dobra lokala. Tamo sve isto, čaršaf nikad opran, čak I ista mademe od pre godinu dana; mala debeljuškasta. Kao I pre, tips, ulje, lezi na stomak, lezi naleđa… I to je potrebno. Dobro je protiv uroka. Jedan od razloga dolaska u Nepal su I brojne massage. Malo razbistren žurno odlazim u hotel na tuširanje. Tuš je neverovatan, širok ko tepsija; veliko kupatilo; sve lepo radi, novo, odmah polazi topla voda… fenomenalno u odnosu na pre.
Pakovanje, pakovanje, razdvajanje opreme BC I track; šetnja po gradu; večera u Mo-mo restoranu. Dugačak restoran sa uvek spremnom hranom, velikom frekvencom. Restoran izbaci hranu za 5min. Tu dolazim godinama; ispod stakla veliki papir A3 sa jelovnikom I pićima. Everest beer, Source vegetable soum Thandu – kuvano jelo, povrće, piletina I porcija mo-mo (meso urolovano u testeninu polumesečastog oblika bareno pa Fraidi. Dolaze Nepalci I brojni stranger-i. Oni sa maternjim engleskim se deru kad pričaju, da svi čuju njihov lepi izgovor, pa se krevelje kad govore da svi znamo da su oni in. Nepalci tiho razgovaraju; fini vaspitan svet koji ima obzira I osećaj za druge ljude. A ti glasni obično su edipovci: kaže meni žena ovo, kaže meni žena ono, moja žena je u pravu. Još na nivou sise; umesto da odu na dobru massage i razgale se, oni samo pričaju o ženi i ako nije tu. Hrana je jeftina, prava nepalska, uvek čista. Strepim da menjam restorane jer u tako prašnjavom gradu nisam siguran u čistoću salata; viljuške obrišem salvetom, piće uzimam flaširano. Godinama se tu hranim I nisam imao proliv. Imaju dva velika ventilatora, koja kada uključe onda tražim neko ćoše. Nekada otvore I prozore pa sam se od promaje jednom prehladio. Prvo gledam u ventilatore kada uđem. A u WC-u čučavac, nadograđen I podignut 30-ak cam, kao na prestolu. Sve zapišano smrdljivo, mokro, beton bez pločica. Umivaonik u hodniku sa plavim peskavim sapunom za rđu.
Plaćanje na izlazu; ceo ugođaj oko 800 rupeea (6 Eura) pivo I hrana. Opet šetanje po gradu, zevanje po istim radnjama u 100 primeraka. Mnoge radnje imaju sasvim istu robu, bilo da su suveniri, penjačka oprema, kućna radinost, pashmina; zato imam nekoliko radnji u kojima kupujem I ne pretražujem previše. Ako ta radnja nema nešto što mi treba, oni to vrlo brzo nađu gde ima. U jednoj radnji kupujem pashminu, u Annapurna shopu već deset godina kupujem penjačku opremu I uvek mi nađu najbolje I najkvalitetnije.

Imam I svog berberina Sudi, blizu Kathmandu Guest house. On mi je pre 4 god napravio Ronaldo frizuru; okolo 2, a na vrhu glave kvadrat 4-5cm kose. Tu me je doveo Arjun kada smo popeli Macalu. Pre toga sam imao penzionersku frizuru. Prvi puta sam na Arjunovoj glavi video takvu frizuru; niko se tako nije šišao. Ponavljao sam da mi se sviđa ta frizura I da ako popnem Macalu I ja ću se tako ošišati; da me odvede kod tog frizera… Sve je lepo prošlo. Kada smo se vratili u Kathmandu, opet Norbulinka, gotovo sam zaboravio obećanje. Onda je u holu Arjun rekao: doctor hajdemo… Berberin se malo začudio kada je video starijeg čoveka da traži mladićku frizuru. Ali reč je reč; ošišao sam se. To je bilo malo čudo. Ceo tim se smejao od iznenađenja; svima je bilo čudno; Kada sam se vratio u KG, mislim da sam ja prvi koji se tako ošišao. Posle 2 meseca je bilo svetsko prvenstvo u fudbalu; tek onda sam video da se neki fudbaleri tako šišaju. Posle nekoliko meseci bilo je već više takvih frizura u gradu. Otišao sam kod lokalnog frizera Nece I pokazao mu; vidite kako izgleda; da li ćete znati I kasnije ovako da me šišate. Okrenuo sam se u krug; pogledao je, snimio. Od tada, već 4 god šišam se na isti fazon i samo kod Nece frizera. I ovoga puta Sudi me je ošišao, jer nisam stigao u KG. Napravio sam više slika, takođe stavio na facebook I opet dobio preko 200 lajkova.

U Kathmandu ima jedan žućko, prodavac nepalskih flauta. Video sam ga 2003 kada sam prvi put bio u Nepalu na trekingu Kalapathar. To je neki zapadnjak koji se primio na nepalski način života. Uvek je stajao na raskrsnici u centru Thamela I diskretno prolaznicima nudio flaute, svirajući na njima I pokazujući njihove mogućnosti potencijalnim kupcima. Uvek se radujem da ga vidim jer me asocira na mog dragog riđeg prijatelja sa kojim sam tada bio na tom trekingu. Jedne godine ga nije bilo. Zabrinuo sam se za njegovo zdravlje, ali kada sam ga naredne godine opet video, odmah sam mom prijatelju javio radosnu vest da je žućko živ I zdrav. U Nepalu živi puno belih zapadnjaka kojima se sviđa ovaj način života I ova civilizacija, žive u mešovitim brakovima, imaju poslove, shopove, a nepalci ih lepo primaju u svoju zajednicu.

Onda dokupljivanje u supermarketu: baterije, tolet papit, bik… pa opet trk nazad u hotel na pakovanje burića, gvirkanje u poduži spisak. Prepisujem ga svake godine i po malo korigujem.
U centru Thamela nalazim akciju dobrovoljnog davanja krvi; Doktori koji na ulici pregledaju; montažni kreveti I brojni davaoci krvi; odziv je veliki; jednostavni ljudi žele da pomognu drugima, a ovi “obrazovani” napumpani misle samo na sebe.
U hotelu srećem Richia, englez sa kojim sam peo Lho tse. Bio je u timu Arnold Costnera. Penju Everest North side. Idu preko Lase. Bio sam ljubomoran, jer bih i ja voleo da vidim Lasu. Richi je bio na Kosovu kao NATO vojnik. Bio je u Iraku. Prošle godine je pričao o Iraku, o Kosovu ne, samo je pomenuo da je bio I tamo. Naravno nije mi baš bilo prijatno. On priča engleski baš onako sa slengom; naravno ne razumem ga 80%, ali nema veze, on priča I dalje jer voli da priča. OK je prema meni; ne mrzi me što sam srbin. Po nešto mu odgovorim, ali nije bitno što ga nisam razumeo; pričamo I dalje. Opet selfi, sve srdačno. Arnold Costner je oženjen Maja Sherpa. Ona sada ponovo penje Kanchenjunga. Prošle godine su tri nepalke pokušale I nisu uspele. I sa njom sam na facebook, ali normalno ona me ne poznaje. Rekao sam I Arnold Costneru da smo na facebook, odmahnuo je rukom, nema pojma. On je poverenik Seven samit za Wester.
U paralelnoj, glavnoj ulici je shop Amadablam, moja radnja za kupovinu opreme. Bip i Anita Rai su vlasnici. Bar desetak godina unazad redovno kupujem i obnavljam svake godine equipment. Moja vreća je exelent, za -40*. Promenio sam nekoliko, a onda mi je Bip sugerisao da kupim tu, jer je the best qualiti; vratim prethodnu i doplatim za novu. Moje Milet boot takođe za -40*, lagane, kvalitetne. Promenio sam bar dve pre toga, vratim i doplatim. Kramponi black dimond, pojas… dow suit je nepalske proizvodnje sa puno perja, nema brand ali je first class. Promenio sam nekoliko perjanih jakni i pantalona, ali ovo sada je najbolje. Možda su nekada malo skuplji ali je oprema dobra kao za sebe. Šerpasi bi po nekada zavidno gledali u kvalitet moje opreme. Uvek bih širokih usta pričao o Bipu, Amadablam shopu… Mislim da to svi moji šerpasi znaju. I oni kupuju opremu. Često sam u Bipovoj radnji sretao poznate šerpase i takođe se sa njima družio, pio čaj… Nepalske radnje su prijatno mesto za druženje. Tu porodica boravi ceo dan; često deca na tezgi pišu zadatke; jedu na tezgi. Rade od oko 8-9h do oko 19-20h. Tu dolaze prijatelji. To nije samo uđeš izađeš. O robi se razgovara, pogađa za cenu… kupovina je ritual, sklapanje poznanstva, a ne tek tako platiš i ideš. To sam shvatio pre mnogo godina kada sam ćerki za maturu kupovao neke minđuše sa dragim kamenjem. Hteo sam da platim i idem; prodavac je rekao: ne tako, ne ide to tako, sedi, hoćeš li čaj, koliko godina ima ćerka, za šta, za koju priliku joj to treba, kakvu kosu ima, ja imam i drugo kamenje, mogu da zamenim kamen u minđuši prema boji očiju, kose… i onda smo sedeli bar pola sata i razgovarali o minđušama. Zaista je našao prikladno drago kamenje pa sam za oko dva sata ponovo došao dok je on to promeni… Pričao je da ima još dve zlatare; pomene porodicu, gde živi, raspituje se i o meni… Druženje. Tako se kupuje u Nepalu. Narednih bar godinu-dve uvek ti se javlja kada prođeš pored njegove radnje.
G-đa Anita se jako obraduje kada me vidi, onda pozove Bipa u dubini radnje da javi radosnu vest da je doctor došao. U radnji ispred tezge imaj uvek 2-3 stolice da sednu prijatelji; odmah naruči čaj ili kafu; grickamo indijske orahe i pričamo o novostima protekle godine od kada smo se poslednji put videli. Pričam o unuki, o Janku, pitaju za gospođu, pričam o ćerki… pokazujem slike u telefonu.
Vezuju me uspomene i poštovanje, posebno u danima posle zemljotresa 2015. Kada sam se vratio iz Lukle proveo bar 7 dana u hotelu Norbulinka tražeći avion za povratak. Prelazili smo preko ruševina srušenih zgrada. Prvog narednog dana pored ruševina sam sreo g-đu Anitu. Bila je veoma srećna što me vidi živog i zdravog, a i ja nju. Pitao sam za porodicu, da li su svi dobro. Bilo je strašno. Poginulo je oko 8800 ljudi, a povređeno oko 20 000 ljudi. Narednog dana su me pozvali da idemo uveče u njihovu kuću. Oko 20h 30 – 21h odlazio bih u njihovu radnju i kolima bi smo išli preko Lazimpata u deo grada gde se nalazi Buda koji leži u bazenu vode. Kuća je na uzvišenju; vidi se lepo dolina Kathmandua. Iza kuće je šuma. Lepo mesto. Tamo su im deca, roditelji. Onda bi smo večerali, pravo nepalski, i posle oko sat vremena spavali u šatorima u dvorištu. Ujutru bih sa njima išao na posao i vraćao se u Kathmandu. Sumnjali su da hotel nije siguran u slučaju novog zemljotresa. I Tačno. Desetak dana kako sam došao kući bio je novi zemljotres. Pukla su dva stuba na ulazu hotela. Naredne godine sam tražio opet isti hotel, ali nije radio; kao ni prošle godine. Tek ove godine hotel je otvoren, popravljen, renoviran. Tu prijateljsku brigu Bipa i Anite ne mogu zaboraviti.
Doneo sam im poklon, komplet nekih lepih hemijskih olovki. Pogledao je i samo pomerio u stranu. Malo sam se razočarao. Po našem običaju trebalo je reći hvala. Ali naučio sam još na Makalu da ima puno raznih ljudi, raznih običaja pa ne treba reagovati. Dao sam mu i sasvim novi sat koji sam dobio od gastro tima kada sam napustio bolnicu. Nije bio sasvim ispravan. Na ekspediciji Lho tce ispalo mu je dugmence kojim se šteluje tačno vreme. Nisam ga mogao popraviti niti koristiti. Nije mi budio lepe emocije na bolnicu i hteo sam se osloboditi njega. Japanska poslovica kaže: ako želiš bogatstvo treba skupljati mnogo toga, ako želiš mudrost treba se oslobađati mnogo toga. Da bi išao napred moraš se oslobađati suvišnih stvari. Imao je i uputstvo za uporebu. Rekao sam da mi nije potreban a on prodaje satove pa će možda uspeti da nešto sastavi i popravi. Pogledao je površno i stavio ga u fijoku ispod tezge. Bio sam malo razočaran. Sat je nov i vredan bar 300$. Ali nema veze, nije mi bio potreban i nisam ga želeo. Opet bilo je lepo u radnji. Gotovo svakoga dana svratim bar na koji minut.

Narednog dana sam intenzivno pakovao. Pošto je sve bilo polako i natenane oprema je stala u dva bureta; jedno je postalo višak. Odneo sam ga u radnju gde sam ga prošle godine kupio. Tražio sam 800 rupee-a. Platio sam ga 1000. Momak je počeo da ga zagleda, okreće, pa gde je bilo, zašta sam ga koristio… smeje se na cenu… pa da vidi sa majkom, pa da dođem za pola sata… počela je kiša… drpio me je živac, stavio sam bure na glavu i izašao. Pozivao me je da se vratim. Otišao sam pravo u moj Amadablam shop. Bipu sam objasnio da mi bure ne treba, da je u njemu bila oprema od prošle godine u Mingma store i da mu ga dajem. Opet je iza tezge hladno primio a cenu nije ni pomenuo. Opet mi je bilo malo tužno, ali nema veze, ne treba mi.
Međutim posle ekspedicije situacija se neobično promenila. Hteo sam Simoni da kupim jaknicu za jesen, tanki perjani prsluk i platneni rukavi. Pitao sam za cenu rekao je: ne, ne, ne… Nisam hteo besplatno i ostavio sam 3000 rupee. Onda je Ana rekla da može i zimska jakna. Svratio sam sa Debashish-om. Rekao je 2000 rupee što je znatno ispod cene. A onda poslednjeg dana kada smo se opraštali do naredne godine poklonili su Verici pravu perjanu jaknu. Samo što sam ja rekao S a treba M.
Nešto ga je promenilo. Možda je popravio sat i shvatio da je sasvim nov i dobro vredan. Možda je shvatio da mi nisu važne materijalne vrednosti nego duhovno prijateljstvo. Pričao sam o Janku da je odličan inženjer, da je radio u Studgartu, Erlangenu Simensu… i da sada ide u Denver US. Možda su shvatili: ovo nam je zaista prijatelj a možda će nam nekada u životu trebati. Voleo bih zaista da nekada dođu kod mene kući da ih ugostim. Imaju školsku decu, možda će nekada zaista želeti da nas posete.
Poslednje večeri kod opraštanja Anita je rekla da će me Bip voditi na večeru. Usprotivio sam se. Bio sam sa Debashishom. Nije bilo moguće promeniti njihovu želju. Rekli smo da on radi, ima shop i da nama nije potrebno da nas vodi na večeru… ali bili su uporni. Poveo nas je pešice u Chhetrapati, deo Thamela koji neobično volim, opisan u knjizi „Katmandu“ Stevice Pešića. Otišli smo u Muktinath, Thakali Kitchen Restaurant, the real Nepali taste, znatno bolji od sličnog u kome sam nekoliko puta ručao. Jeli smo Tali, nepalski set hrane sa pirinčem na poslužavniku i 4-5 činijica raznih jela, chapati, neke ljute soseve… pravo nepalski, raznovrsno ukusno i malo ljuto. Hranu vam dosipaju koliko god to puta želite. Dodaju pirinač i sva ostala jela koja su vam ponestala dok se ne najedete. Bip je bio oduševljen mojim prijateljem Debashish-om.

 

 

Treking
Trećeg dana sam krenuo na treking Dhaulagiri. Došao je trekig vodič, mladić, mislim Pasang. Otišli smo na Domestic flight, Yeti airlines… let za Pokharu. Malo čekanja… uz strepnju da se ne pokvari vreme, jer se onda otkazuju domaći letovi. Mali aviončići sa 20-ak mest, propelerci, veoma bučni pa na ulazu stjuardesa prvo daje tupfrere vate za uši i tvrde svilene bombone. Uska sedišta, vrlo malo prostora za sedenje, nepali size. Let bez problema.
Pokhara. Mislio sam da ćemo ostati jedan dan. Vodič je pitao: a što? Jeste li bili nekada ovde? Mislim da mu se žurilo da me sprovede do cilja i da se što pre vrati kući. Rekao sam da sam bio, ali da bih kupio kremu za sunce UV protection. Posle pauze od 5sec rekao sam: pa dobro, idemo dalje. Uzeo je taksi do autobuske stanice. Odmah sam našao radnju i kupio UV 25 (posle se ispostavilo da nema ni 5, jer sam na ekspediciji crveneo i goreo u licu i ako sam se obilno mazao). Onda je uzeo linijski taxi pa smo sa dve sitne ženice, dete, vodič ja i vozač (6 osoba) u suzuki marutiju putovali 20ak km. Na izlazu je autoput, krave leže po putu, svi ih obilaze, niko ih ne dira, ne trubi. Krava je sveta životinja.

Asfalt. Onda smo na nekom odmorištu sa nekim čatrljama restorančićima kao cigan mala, posle pauze našli drugi taksi i putovali novih 20-ak km. Put je postajao sve gori i gori. Na nekim delovima ga nije ni bilo nego se silazilo u široku dolinu reke i peščanim sprudom po spontano utabanoj ruti išli novih 3-4km. Monsunske poplave su odnele deo puta. Novi se još nije pravio. Onda smo opet na nekoj raskrsnici našli neki novi auto da nas preveze 10-ak km do mesta Beni. Tu smo ručali, čekali autobus oko 2,5h. On nema polazno vreme nego kad se napuni onda kreće. Šetkao sam okolo držeći autobus na oku da mi ne pobegne. Sa druge strane je veliko brdo, serpentinasti put koji vodi do vrha, okićen belim zastavicama. Oko vrha je bilo puno ptica. Tim putem niko nije išao. Onda sam shvatio da je tu “nebeska sahrana“. Tamo odnose mrtve i ostavljaju ih pticama kao hranu, a dođe i po neki ker. Na Tibetu su kerovi krupni i opasni jer se hrane leševima. U Aziji nemaju groblja. Hindu se spaljuju pored reke; budiste iznose na planinu da ih ptice i divlje životinje pojedu, kinezi, japanci… nešto slično.
Čekanje i najzad polazak. Krov je nizak, skoro ga čak i ja dohvatam glavom. Sedišta uska, prostor za noge mali; nepali size. Nema više asfalta; put je zemljan, a na mnogim mestima u izgradnji. Vrlo je posećen jer njime ide Annapurna trek. Poskakivanje autobusa i putnika kao flašica. Treskanje sa bolovima kičme i bubrega. Držim se obema rukama, upirem na sve strane ali treskanje je žestoko i povremeno bolno. Od polovine puta oslobodila su se zadnja sedišta pa sam legao misleći da će biti bolje; međutim kada tresne odbaci me i geknem leđima na sedište. Goru vožnju u životu nisam imao. Bilo je i kiše. Na jednoj uzbrdici počinje proklizavanje. Vraćao se desetak puta na početak uzbrdice, sve dalje i dalje radi većeg zaleta; bila je oštra krivina i tu je gubio brzinu. Nikako nisu shvatali da treba izaći iz autobusa i spolja ga pogurati. Nekima je dosadilo pa su nastavili pešice po blatu i kišici. Autobus se tako malo olakšao i iz bezbrojnog pokušaja najzad uspeo da prođe kritično mesto. I opet treskanje. Nekoliko sati smo se vozili, a ta distanca je oko 25km. Po mraku smo došli u Tato pani, topla voda; banja. Našli smo Himalayan view lodge. Tu su spavali predpostavljam i radnici na izgradnji puta pa je bilo bučno, glasno su iskašljavali, isljuvavali, jako puštali muziku… Hrana onako. Obično naručim mix fried rice, garlic soup… beer…

Narednog dana smo išli u banju. Dva spoljna betonska bazena dubine 60-ak cm, poluzamućeni, voda mlakušna 30ak*, desetak osoba u bazenu 8 x 8mm, neka podignuta česma ispod koje se tušira. Restorančić, livade okolo, dva poljska WCa, baraka massage… 60-ak ljudi u jutarnjim satima. Malo je prohladno. Nije za dugo šetanje go i bos… cvikao sam da ne nazebem i dobijem cvrcu, grlo ili kašalj. Bili smo malo više od sat vremena i vratili se u lodg. Posle je bilo sunčano i toplo, pa sam shvatio da smo poranili i da je trebalo kasnije ići na kupanje.

Obilazio sam okolinu; na parkingu pored “high way“, tako ga zovu iako je samo zemljani put bez ikakvog nasipanja tucanika, ugledao sam desetak kros motora. Neki dolaze u Nepal, iznajme motore i voze duge ture. Često ubeđujem moje prijatelje bikere da dođu u Nepal na takvu turu. Stalno izviđam ko renta motore, kuda sve voze. Mislim da je i to veoma lepa zabava, ko voli motore. Posle sam tih deset prašnjavih motore video u jednom lodgu sa velikim dvrorištem; neobične likove sa kožnim jaknama i crtežima na leđima, kako sede u restoranu; veoma vesela drugarska atmosfera uz dosta piva i hrane. I to je super zabava.
Onda šetam pored reke i divim se ogromnom ovalnom kamenju i po nekoliko metara širine, uglačanom, izbrušenom, sa raznobojnim elipsastim šarama i nijansama boja različitog sastava, beli mermerni, crvenkasti sa zlatastim kristalima koji presijavaju. Shvatio sam snagu glečera koji pod ogromnim pritiskom oblikuje kamene gromade. Reka je tekla velikim krupnim snažnim brzacima, malim slapovima, veoma brzo, bučno, zamućena, ali ne od mulja i zemlje kao kod nas nego beličastim kristalima i kamenim česticama sitnog peska. Voda je čista jer teče preko kamenja. Odatle počinje jedan od mnogobrojnih raftinga, koji nekada traju po 9 i više dana, čak do reka Gandak, Ghaghra i dalje ka reci Gang u Indiji. Ko to voli, takođe izvanredan, u svetu neponovljiv doživljaj. Svi vodiči raftinga su edukovani sa licencama za rad. Kada me je veslač u jezeru Pokhara vozio čamcem, pokazao mi je licencu i da je za to završio kurs sa ispitom i vežbama spašavanja i prvom pomoći u jezeru. I ako oni nama deluju kao neorganizovani i malo prostiji često su bolje edukovani i disciplinovaniji nego mi. Za razliku od nas poslušni su i poštuju autoritete.
Onda sam zevao po gradu. Krovovi kuća su niski, moram se saviti da ne zakačim strehu. Slikao sam vitrine u zlatarama. Nakit je sasvim drugačiji, kitnjast, sa rubinima, safirima, minđuše sa više desetina delića, alkica, lančića, visuljaka. Zlatni mesec sa šestokrakom zvezdom u unutrašnjem luku sa šarama kristalima; prsten sa šiljcima kao bodljicama; ćilibarska ogrlica sa krupnim zlatnim reljefnim pločastim srcem. Shvatanje lepog je drugačije u različitim delovima sveta. Ono što je za nas lepo za njih najčešće nije. Sve je drugačije, sve je neobično, ali toliko različito da bi kupovina bila uzaludno bacanje para. To kod nas niko ne bi stavio na sebe.
Slikao sam zlatara kako posvećeno udubljeno i veoma skoncentrisan u svoje umetničko delo ne vidi ništa okolo, pravi nakit sedeći na jastuku na podu, podvijenih nogu u lotus položaju; mene bi tako zabolela kolena posle 10min, a on je to radio po ceo dan. Nema stuje; mala gas lampa za lemljenje ili varenje zlata; na panju na podu, kuckanje malim čekićićem na malom nakovnjiću minijaturnih zlatnih delića; samo je on u glavi imao nacrt kako će nakit izgledati. Nikakva šema, nikakav crtež, samo iz duše i emocija. U staklenoj vitrini starinske terazije iz prošlih vekova, sa tasovima i malim tegićima za merenje zlata.

Druga radnja sa drvenim maskama živopisnih i mnogobrojnih boja; lice sa nosem slonove surle, glava zmaja, bradate figure koje mi ne razumemo, a to su sigurno veoma značajni likovi njihove mitologije. Tibetanske bronzane činije koje vrćenjem po obodu drvenim tučkom daju prijatne zvuke mantre. Trgovac je rekao: samo slikaš a ništa ne kupuješ. Rekao sam: sve je lepo i ne mogu sve kupiti i poneti.

U dvorištu Himalaya view lodga je bilo restoran dvorište sa pomoranžinim drvetom i zrelim narandžama; kao liander procvetalo drvo, u žardinjerama krupni jarko crveni cvetovi. Nekoliko stepenastih terasa u šumarku raznovrsnog drveća. Može se i tu jesti, ali može pasti kiša. Popodne je zaista bio himalajski pljusak, debela kiša sa mnogo vode. Grupa čeha trekera je tu ručala a onda je ljuljnuo pljusak. Sve su ih prekrili velikim najlonom, i njih i tanjire hrane. Nastavili su ručak ispod najlona. Pljusak je potrajao pa su sve to napustili i pobegli u lodg. Osluškivao sam šta pričaju za susednim stolom. Razmevao sa po neku reč. Nisam mnogo kapirao. Počeli su da zaziro od mene misleći da ih sve razumem.
Sa terase sam posmatrao ulicu na pljusku. Radnje su već zatvorene, roba sklonjena unutra. Oblaci su se spustili iznad samog grada, ulični pločnik prekriven slojem vode. Ulica do tada uvek puna ljudi postala je sasvim pusta. Odjednom, za Nepal neočekivano, nigde nikoga, kada uvek na sve strane vri mnoštvo ljudi žena i dece, iz svakog ćoška uvek izlazi po neko. Pljusak je srećom kratak, pa se ubrzo život vraća na ulice.
Našao sam i školu koja je i osnovna i srednja i sve u isto vreme, iscrtana grafitima raznobojnog cveća; rukometni terenčić okružen u П spojenim trospratnim zgradama.

Kada je pala noć ulice su postale veoma mračne jer nema uličnog osvetljenja. Dolazila je samo oskudna žuta svetlost iz po neke sobe u lodževima. Nema zavesa pa je interesantno krišom posmatrati ljude šta rade kad su sami. Neki prozori imaju rešetkaste ukrase, pa je dolazak svetlosti mističan.
Uveče je Karma Sherpa javio da će helihopter sutra doći po mene; da ujutru odemo 6km dalje u selo Dana i da tu čekam helikopter. Mislio sam da će sleteti na fudbalsko igralište pored banje. Pasang je zaista jako poranio, našao auto pa smo oko 6h 30 krenuli. Opet grozan put u izgradnji, ivicom velike reke… Od Pokhare dovde video sam desetine bagera kako grade put. Zemlja je u intenzivnoj izgradnji. To je veoma pohravlno; rade, vredno grade. Došli smo u selo Dana, do nekog lodga gde su povremeno odmarali autobusi. Moj vodič je odmah otišao; rekao je: Doći će helikopter, i nestao sa kolima koja su nas dovezla. Ostao sam sam. Kuća okrečena pink. Na parkingu pred kućom oprema Seven summit za BC. Domaćin užurbano prenosi opremu na heliodrom, stotinak metara uz put.

U prizemlju restoranski deo, niski stolovi i klupe okolo. Na drugu stranu se izlazi na stari seoski pešački put i prema polju. Tu je tiho, obasjano jutarnjim suncem koje se pojavilo iza Anapurne. Plastični baštenski stolovi ispod hodnik verande soba za spavanje na spratu. Pored kuće veliko drvo široke krošnje sa stablom kao svežnjem desetak tankog drveća; meni nepoznata vrsta. Viđao sam ih u mnogim gradovima obzidano stepenasto za sedenje; kao neko sveto drvo, zapis. Tu sam jeo dalbat u dvorištu pozadi kuće, sa vidikom na Anapurna vrhove, dolinom seoskih njiva ograđenih zidovima naslaganog kamenja, kao u mom selu na Zlatiboru. Mnoge njivice neobrađene u korovu; izgleda da je i kod njih zemljoradnja slab bussiness; Turizam je bolji. Zastakljeni baraka restorančić sa druge strane pešačkog puta, dugačak sto, plastične stolice, iste u celom svetu, dokoni trekeri svraćaju; čaj, kafa, pivo, juice… ko da kopa njivu. Naravno opet dalbat.

Kada sam pojeo i malo se pomerio kokoška je skočila na sto i kljucala pirinač ostatak mog ručka. Niko je ne tera. To je sve normalno. I ona treba da živi. 5-6 kuvara i devojaka koje poslužuju su se zadirkivali, smejali, radili, dočekivali ispraćali goste. U nekom trenutku i 10-ak plate dalbata je stajalo spremno da se odmah posluži u prvom minutu kako gosti autobusa dođu. Helihoptera nije bilo. Onda sam prošetao uzduž sela. Domaćin mi je rekao: čim čiješ helihopter trči na heliodrom. Šetao sam do kraja sela gore, pa do kraja sela dole.

Bujna vegetacija, žbunje cveće na ogradama, seoska dvorišta i uvek i svuda okolo puno dece. Našao sam heliodrom. Bilo je puno opreme za Annapurna BK, koreanskih paketa Mr Kim-a; bez šaka penje već godinama. Moja transportna torba je bila na heliodromu. Ljudi prolaze, autobusi, džipovi… nema govora da to neko nešto uzme i da tu nešto nestane. Primicalo se podne. A onda evo ga! Zvuk motora. Iz donjeg dela sela trčim na heliodrom. Duša mi je u nosu. Stižem.

Okupilo se pedesetak ljudi i dece da gleda sletanje i poletanje helikoptera. Za utovar i istovar uvek ima dovoljno vredinih ruku. Svi rado pomognu. Domaćin mi je rekao da će helikopter prvo prenosti opremu u Annapurna BC a posle toga sam ja na redu. Dva puta je odleteo visoko, visoko, kao da je lift, prešao neki greben i nestajao. Onda su točili gorivo. Meštani su sa flašama dolazili da im kopilot da kerozin. Pitao sam zašto; odgovorio je: gas petrol lamp light. Razumeo sam. Oni nemaju struju. Odavno sam u Nepalu shvatio pročitani podatak da 1/3 ljudi na kugli zemaljskoj nema struju. Bio sam samo ja putnik za Italian BC; onda su napunili helihopter punim kantama kerozina, da ga odnesu gore, da bi dosipali gorivo na Dhalagiriu.

I najzad smo krenuli oko 13h. Pravio je polukrug oko južne strane Dhaulagiria. Preletao je nisko preko šumovitih grebena koji se spuštaju sa litica Dhaulagiria. Lepi vidici planinskih sela i livada, šuma i planinskih reka. Posle 10-ak min leta primetio sam da je pod mokar; otkud?! Curi kerozin! Pokazao sam kopilotu. Odmah je uzeo svoju maramicu da to kao briše. Mokra mrlja se širila. Posumnjao sam na kanister pored mene; rekao mi je da ga ispravim i držim. Držao sam sve vreme u vrlo iskrivljenom položaju ruke, zatrpan stvarima i kantama. Ali izgleda da nije samo on cureo. Uplašio sam se. Ovo isparava; neka varnica iz komandne table može kresnuti i u sekundi bi izgoreli u buktinji. Ne bi smo ni na zemlju pali, nestali bi u letećoj vatrenoj lopti u vazduhu. Molio sam Boga da sletimo. Tih 5min leta do Italian BC su bila napeta i dugačka. I oni su bili vidno uplašeni. Srećom, sleteli smo. Izleteo sam iz helikoptera i pobegao što dalje od njega. I moje stvari što dalje. Plašio sam se da ne eksplodira. Njih dvojica su užurbano izbacili sve postojeće iz helikoptera; sav kerozin, moje buriće, opremu, i sedišta i patosnice… Sušili su ga i čistili bar pola sata. Na ovoj visini to brzo isparava.
Malo sam im i pomagao. Okolo je stajalo desetak ljudi šerpasa i dva neka trekera. Iznenadilo me je da niko nije prilazio da bilo šta pomogne. Šerpasi često pritrče da iznose stvari. Ovi su samo nemo gledali i nepomično stajali kao da nisu Nepalci nego vanzemaljci.

Kada je helihopter otišao pitao sam ih da li ima šerpasa Seven summit. Bledo su me gledali, pojma nemaju. Tu ima jedna dužna zgrada od kamena i drveta sa natpisom: TALIJA HOTEL & CAMP (baš tako sa “J“, kao da je neki naš pisao) Itali BC je na 3650m. Ljude u lodgu sam takođe pitao za Seven summit; niko ništa nije znao. U baraci iza, neki šerpasi su spremali hranu. Pitao sam: može li se kod njih jesti; rekli su ne, ali da pitam u lodgu. U lodgu je jedna žena ložila vatru na podu, ognjište bez dimnjaka. Oni kao da još nisu došli do otkrića šporeta i dimnjaka. Sav dim ostaje u prostoriji, a otvaraju dvoja vrata i prave jaku promaju da bi dim izašao. Žena nije govorila, samo je klimala glavom, odobravala i smeškala se. Pomislio sam: pa dobro doći će neko, ako ne danas onda narednih dana. Ima da se jede, može tu da se spava, zidani objekat, nisam na otvorenom… i to je OK. Pitao sam šta ima da se jede; naravno dalbat, šta bi drugo, i tibetian bread slično uštipku. Susedna soba je room N 1. (nema room N 2) Više magacin nego soba, bez kreveta, prašnjavo, kao i većinom sve u Nepalu. Rekli su da sačekam, da prvo počiste. Dugačkom metlom je rasterao prašinu sa poda u sredini prostorije, podigao prašinu, oterao je u ćoškove; stavio je na patos mattress, sunđer oko 3cm debljine presvučen plavom plastikom; odozgo ide vreća za spavanje i šta ćeš lepše. G-đa kod ognjišta je mesila loptice testa, otkidala sitnije parčiće i oklagijicom razvlačila kao palačinke, pekla na vreloj plotni. Zagledao sam u njene ruke; nisam siguran da ih je skorije prala, ili samo to nisam primetio da čini. Ispred ulaza je kofa sa slavinom, plavi sapun kakvim automehaničari u radionici peru crno motorno ulje sa ruku. Osim mene slabo ga ko koristi. Tu peru sudove. Posle sat i malo više pozvali su me na ručak; veoma ukusna hrana; kako da ne, na toj visini nema buba štetočina, pesticida, sve sveže, povrće malopre ubrano. Vegetarijanski; prelivaš pirinač dalbat sosom, pomešaš sa dinstanim zelenišem, slično blitvi, dospeš jedno pa drugo više puta. Obavezan ritual obroka je dosipanje i nutkanje sa po još 2-3 zalogaja. Lepo sam ručao. Onda sam namestio sebi ležaj za odmor i taman da legnem kad odjednom upadoše neka dva šerpasa na vrata, du! Pitaju za mene. To su oni, Seven Summit. Super! Povezao sam se sa svojom grupom. Njima treba oko 5-6h pešice od Dhaulagiri BC. Zapravo dva kitchen bois, Pasang i još jedan tih, koji se više smeška nego što šta govori, kome nisam čuo ime do kraja ekspedicije. Rekli su im da ostanu tu dan ili dva, dok ja ne kažem da sam spreman da idem gore. Pitali su me kako mi je. Nemam tegoba, glavobolju, bilo kakve znake visinske bolesti. Oni su uglavnom sedeli sa osobljem lodga, a ja sam šetao okolo, slikao… uživao. Zalazak sunca, zraci kao snop svetla u bioskopu, prelivanje i promene boja snežnih vrhova, senke planina, hučanje brojnih vodopada i poveće glečerske reke koja tu počinje. Italian BC je jako lepo sunčano mesto na južnoj padini Dhaulagiria. Veoma strmo uzdiže se ogromna stena Dhaulagiria bar 4500m i više. Naspramno sa Tsaurabong glečera tekla je reka sa 5-6 vodopada koji su se smenjivali jedan za drugim bar 2000m niz stene. Neverovatan prizor. Bujna planinaska trava, žbunje makije i po neko drvo gornje granice planinske šume. Već od oko 200-300m iznad nivoa IBC počinje sneg i večno snežno ledeni vrhovi okolo.

Spavao sam sam u tolikoj prostoriji bar 8 x 10 m. Čeona lampa pri ruci, flaša vode i MP3 muzika u ušima. Ulazio je dim iz susedne prostorije. Šerpasi su pričali, šalili se do dugo u noć. Spavao sam nepomično, opušteno, zadovoljno; ekspedicija je počela. Ovde je lepo i može se boraviti više dana; a tako je bilo i u povratku.

Ujutru doručak chapati maple sirup, med, black tea… Šerpasi pitaju kako sam. Naravno dobro sam i želim da idemo u BC. Merkali su moju opremu; dva bureta od po 20ak kg, transportna vreća, ali bila je kutija sa 12 litarskih flaša khukri ruma, nepalskog 43% alcohol. Pakovali su bure pa vreću, bure pa piće, podizali, odmeravali težinu; malo je poteže.

Pitali su da li mogu jedno bure da ostave za naredni dan? Smejao sam se. Naravno, a piće da ponesu, moje bure nije bitno. Šerpasi željno očekuju piće. Smeškali su se, merkali opet… a onda su ipak sve spakovali. Jedan je nosio bure i transportnu vreću, a drugi drugo bure i kutiju khukria. Dobro se dosetio da sve to stavi u veliki džak, da mu se ne bi pomeralo. Dobro su se natovarili. Nagore je potrebno oko 7h hodanja, a meni onda 8h. Ali to nije bitno.

Prvo ide mala uzbrdica iznad Italy BC sa memorijalnim pločama poginulih na Dhaulagiriu, čisto kao opomena i podsećanje na opreznost u planini i da se neki nisu vratili; zatim iza grebena veoma strm silazak na glečer koji kao most ispunjava kanjon i reku. Kao iz pećine širine 20ak metara i visine 10ak metara, ispod kraja Chhongardan ili Chombardan glacier debljine stotinak metara leda, počinje Myagdi Khola (reka). Širina glečera na svom kraju je oko 300-400m. Glečer je po površini uvek kamenit jer led potiskuje kamenje na površinu. Sa druge strane kanjona počinje dobra uzbrdica oko 300m na siparu; zatim put dolazi ispod nekoliko stotina metara okomite stene, koja sigurno ponekad ima rocky avalanche što stvara rizik da nešto padne na glavu dok hodamo. Zato osluškujemo zvuke prirode, ukoliko bi čuli padajuće kamenje odmah bi se priljubili uz zid stene. Rizično je slušati muziku sa bubicama u uhu.
A onda satima hodemo po kamenju kroz glečer. Nema puta, samo ponegde magareća kaka, uspravljen pločasti kamen ili manje gomile naslaganog kamenja, obeležavaju pravac kretanja i obilazak pukotina. Kad vidiš kamenu markaciju ideš ka njoj, a kada vidiš magareću kaku znači da si na pravom putu. Hodam polako i pažljivo, da ne iskrivim nogu ili okliznem se. Pažljivo hodam, svaki korak gladam. Prvo stanem, pa posmatram okolo, slikam i uživam u prizoru. Ne gledam okolo dok hodam, mogu se spotaći.
Sa obe strane veliki zaleđeni vodopadi stotinama metara uvis. U daljini povremeno poneka lavina. Planina oseća kad je voliš i prijateljski te prima. Šerpasi veruju da i planina ima dušu. Dhaulagiri je Bog u hinduizmu. Sve ima dušu, i ljudi, i životinje, i biljke, i kamenje, samo na različitim nivoima. Obraćaju joj se i poštuju kao božanstvu. Apsolutna tišina. Nigde nikoga. Kada bi ljudi bili bar pet dana u Himalayima spoznali bi Božanski mir.

Posle oko 1,5h hoda livadica u suncu, travnat proplanak, rosa, porušena koliba sa mnogo garbage, polomljene plastične stolice, mokra odeća u raspadanju… Swiss BC. Pauza, možda koji gutljaj vode, po koja slika, odmor 15-ak min. Pošli smo jutros rano. Sunce se sada pojavilo iza vrha planine. Srce mi je puno, duša se širi, srećan sam, dobro sam, u planini, čist vazduh, sunčan dan, bezbedan sa dva šerpasa i svom svojom opremom samnom. Na tolikom putu a ništa se nije izgubilo, sve ide glatko, nigde ništa nije zastalo. Naravno opet nigde nikoga.

Stena planine je impresivna, oko 4000m iznad glečera. Posle sam našao da je to najveća stena na svetu. Početkom 19.veka tridesetak godina se mislilo da je Dhaulagiri najveća planina na svetu. Posle toga se mislilo da je to Kanchenjunga. Prvi put je popet 1960 god a drugi put 1970. Nije to baš tako davno. Bio sam gimnazijalac. Stena Dhaulagiria je ogromna, surova; jezičci glečera i zaleđenih vodopada koji se spuštaju sa vrha. Slikam ih misleći na penjače zaleđenih vodopada kako bi ovde mogli birati uspone. Naspramno je venac vrhova Dhaulagiri II-III-IV-V, svi od 7600 do 7750m. Impresivna družina.

Na jednom odmorištu nalazimo automobilsku gumu 175/65 R14 Pitamo se: otkud ona tu. Kako je mogla stići; kome je to trebalo. Udaljeni smo tri dana hoda od puta. Guma je bila vruća od zračenja sunca na ovoj visini od oko 4500m. Dvojica smo seli na nju da odgrejemo stražnjicu. Bilo je prijatno i odmah veselo. Smejali smo se događaju. Mislili smo da je ponesemo, ali nije baš laka; ko će to da vuče na ovom razređenom vazduhu. Sa žaljenjem smo je ostavili.

I opet kaka i kameni putokazi u ovoj ledenoj pustinji. Izgleda da sve češće odmaramo. Oči su mi pune lepote prirode izolovano od bilo kakve civilizacije. Nepomične glečerske ledene stene sa obronaka Dhaulagiria, oblaci, jedine žive pokretne pojave raznovrsnih i na vetru dinamičnih oblika. Vazduh je oštar, dišem kroz maramu, prekrivenog lica do naočara. Na glavi sombrero šešir nepal trek, windstop jakna sa kapuljačom preko šešira; produvava. Mokar sam od hodanja i pauze traju kratko da se ne prehladimo. Šerpasi nisu više pričljivi, ćute i oni, idu i nose. Stalno ih kopiram, gledam šta rade, kako su obučeni, gde odmaraju. Šta rade na odmoru; oni su lokalci i sve bolje znaju.

Još jedna krivina i BC je na vidiku, na uzvišenju glečera polulevo, obasjan suncem. Glečer se širi u konfluenciju dva glečera. Onda malo veći glečerski potok. Tražimo mesto gde bi smo ga prešli. Korito glečerske reke je uglačani led kao bob staza. Udubljeno kao krug ¾ u ledu. Ako se upadne u njega nemoguće je izaći jer je sve glatko, strmo, brzo i ne može se zaustaviti jer se nema za šta uhvatiti.

Uvek se podsetim Baltoro glečera u Pakistanu kada se porter udavio jer sa teretom na leđima nije dobro preskočio. Prešao sam na bezbednom mestu gde je obala malo niža i sigurnija. Iz BC su već posmatrali ko to dolazi. To je retka pojava; dnevno po neko dođe a nekada i niko ne dođe. Onda su se moja dva pratioca odvojili od mene jer nije više bilo potrebno da me paze; verovatno da im je to mučno, idu polako i ćute, to im je posao. U planini su prirodno tri puta brži od nas. Njihova telesna građa je vekovima adaptirana za život na velikoj visini; njihov grudni koš je u odnosu na telo proporcionalno razvijeniji nego kod nas; njihova gustina kapilarnog krvotoka u tkivima je veća nego kod svih ostalih naroda na sveta; jednom sam pročitao da se genetski razlikuju i imaju neka četri gena drugačija nego bilo koji narod na svetu; to ih i biološki čini drugačijim od svih ljudi na svetu i izdržljivim na ovim visinama.

Polako sam se peo uz poslednju uzvišicu na kojoj je BC. To je već 4800m. To će biti moj dom narednih bar mesec dana a možda i više. Dočekali su me kitchen staff. Dobrodošlica, welcome; ne poznajem gotovo nikoga, to su Dhaulagiri region sherpasi; svaki vrh ima svoje osoblje, uglavnom iz te oblasti. Iz dining tent-a me neko poziva: Doktor. Odgovorio sam Rosa! Greška, bio je Injigo. Grljenje, radost susreta. Dobro smo, opet zajedno. Onda Mikeli Sherpa sirdar, šef šerpasa, i moj novi šerpas Lakpa. Vode me do šatora. Oduševljen sam jer je ulaz okrenut na Istok; (samo tako spavam nogama okrenut na istok) kailash tent, nov, prostran postavljen toplom prostirkom 7-8mm, dušek bar 15cm debljine slično stiroporu, malo mekše; veliki predprostor, tenda u koji staju oba bureta, ispunjavajući oko ¼ ulaza. Vidik iz šatora je fascinantan, severna strana Dhaulagiria i ice fall glečera, Tukuche wall, takođe ogromna kao zid ravna južna stena Tukuche peak 6920m. Između je širok glečer Chhongardan (ili Chombardan) glacier koji polazi sa leve stran od French pass-a 5400m i sastaje se sa kraćim 11km glečerom Dhaulagiria koji polazi od C1 5900m. Moćni Himalaya, srce, besput, danima daleko od bilo kog puta, bez ikakvog signala radia ili bilo koje mreže telefona; samo satelitski, koji nemam. Preko French pass-a, visoravni Hidden walley 5050, Thapa pass (ili Bamphus pass) 5230m do Yak Kharka 4200 do Marpha i Jomosom aerodrom 2713m, ima dva dana hoda. Savršeni mir prirode, čistina vazduha, čistota vode glečerskih potoka; jedino zvuci vetra, reke i po koja ptica. Samo mi po malo kvarimo harmoniju prirode; ali i mi smo deo prirode.
Pokušavam da se setim ko beše Mikeli Sherpa; naravno on mene zna; priča o ekspediciji Kanchenjunga 2011. Naprežem se da se prisetim likova; pitam: čiji je šerpas bio; Kleo; sećam se; porastao je; tada je bio baš mlad dečkić; nešto su ga zadirkivalio, malo i zbog čudne klient; jednom je plakao. Sada je stasit momak i već više godina vodi Dhaulagiri BC kao sirdar, šef šerpasa. Srdačan je, veseo, uvek raspoložen, cheerful, praveći happy atmosferu. Zamolio sam ga za satelitski telefon da mojoj darling pošaljem SMS. Prokomentarisao je da je kredit mali. Razmenili smo ideje o radu ekspedicije; ispričao sam mu o sastanku kod deputy minister. Nije uzeo za ozbiljno da sam ja leader team-a, što mi se svidelo, do toga mi nije stalo i odgovornost mi ne treba. On je profesionalno lice odgovoran za ekspediciju.
Pričao je o devojci kineskinji iz Hong Konga; da između ekspedicija ide kod nje. Oduševljen je Kinom, druge zemlje i ne pominje. Carlos Soria je tražio da bude jedan od njegovih 6 šerpasa.

Kuhinja
Ugledao sam Nima Dorjee, mog prošlogodišnjeg šerpasa sa Lho tse-a. Rezervisano srdačno smo se pozdravili, jer smo se prošle godine na kraju ekspedicije hladno rastali. Sve je bilo manje više dobro na završnom usponu, ali je na kraju on bio jako nezadovoljan summit bonus-om od 1200$, kao i drugi šerpas, smatrajući da je to malo; žalili su se Tashi Sherpa (šef Everest BC), koji je došao i hladno rekao u smislu: Šta bi vi hteli, dosta vam je i otkačio ih. Onda mi je zimus Nima Dorjee preko facebooka slao poruke da će i on ići na Dhaulagiri i da bi voleo da bude moj šerpas. Odgovorio sam mu da ja to ne određujem nego glavni boss Mingma. Više mi se nije obraćao. Sada je bio jedan od šerpasa Carlos Soria. Jak je, Lho tse je popeo bez kiseonika, jer mu se boca pokvarila, ali je živčan, kratak fitilj, brzo se nervira. Prošle godine je bio i bezobrazan; kada sam išao na aklimatizaciju C2-C3, bez mog znanja je ostao u BC i lenčario 5 dana, umesto da kao moj šerpas bude samnom. Drugi šerpas je spavao ceo dan u C2; kada sam mu rekao da idemo u C3, odgovorio je: Ne mogu, moram da spavam; i spavao ceo dan. Išao sam sam. Tužio sam ih kod Ang Rinje Sherpa, šefa kampa C2. U završnom usponu su se popravili, slušali me i nije bilo problema. Kritika je urodila plodom. Vrh smo popeli perfekt. Onda su se bunili da im je malo 2 x 1200$. Drugi šerpas je nagovestio da mu dam sleeping bag pride (koja košta 500$) Za takav bezobrazluk trebao sam im dati još i manje.

Injigo je iz San Sebastiana, Baskia. Peli smo Makalu 2014. Zajedno sa Naoko smo putovali sami avionom u Tumlingtar, zatim 5-6h džipom do mesta Num na oko 3000m. Tu smo nekoliko dana čekali helikopter. U BC me je oduševio kada je veoma mladom indijskom timu na čelu sa Arjun-om, koji su non stop puštali trešteći indijsku i western muziku vičući rekao: I like party, but this is to much!
Na žalost naredne godine je na Anapurni imao promrzline pa su mu skratili gotovo sve prste na obema šakama. Često je veoma originalan, otvoren i direktan sa neskrivenim mislima. Prošle godine je bio ovde ali nije popeo.

Mog šerpasa Lakpu ne poznajem. Postariji sa povećim stomakom; kaže da je 6god bio vođa šerpasa u nekoj drugoj agenciji. Prošle godine je popeo Dhaulagiri sa irancem Sadi sa kojim sam peo Lho tse 2016. Lakpa Deluje iskusno, korektno, kooperativno. Videćemo.
Drugi moj šerpas Phubthile donosi u šator buriće opreme. Naravno stariji šerpas je poslao mlađeg da donese buriće, da se zna ko kosi a ko vodu nosi. Tih, vredan, mlad, izgleda jak. Ne govori mnogo. Prozborio je 2-3 reči; kao da je malo stidljiv. Deluje pouzdano.
Vadim nasumice stvari iz burića, šta mi je sve potrebno za prvo vreme, čeona lampa, knjiga, prostirke za spavanje, vreća, popke papuče, naočare za sunce; raspremaću se danima, raspakivati i pakovati, premeštati i slagati. To su moje stvari za narednih mesec i po dana.
Obilazim šator šerpasa, kuhinju; upoznajem se sa svima. Većinu ne poznajem. Onda glavni kuvar Rindži; kaže da ima 60god, a deluje starije od mene. Takođe stalno nasmejan, po nekada veštački i usiljeno, ali i tako je lepše. Odmah nudi sok, posluženje. Godinama je kuvar u Dhaulagiri BC. Tokom ekspedicije je pokazao kuvarske sposobnosti. Odličan je; hrana je bila veoma ukusna, raznovrsna, maštovita. Spremao je vrlo neobična jela; u pirinač stavi povrće, pa nekada belo meso, pa nekada razne začine, pa obična tikva na razne načine ukusno spremana… a povrh svega mislim da je nivo higijene kuhinje bio bolji nego ikada do sada na ekspediciji; nisam imao proliv, nikada znake nekih tegoba varenja, a takođe ni ostali članovi; o tome sam i sa drugima pričao i svi su ga hvalili. Do sada je često bilo problema sa stomakom. Pohvalio sam ga krajem ekspedicije da je najbolji od svih kuvara. Kuvar Pema u Everest BC sprema stereotipno, veoma klasično. Chandra sa Macalu je dobar, ali je Rindži bolji. Obećao sam da ću ga pohvaliti kod Mingma boss, što do danas nisam učinio.
U lunch time pojavila se Rosa Fernandes Rubio, g-đa sa kojom sam popeo Kanchenjung 2011. Imam prijateljski stav prema njoj, jer je bila prijatelj i najavljivala mi pakosti drugih članova ekipe, posebno nekog Teda, oficira RAF-a, engleske avijacije, koji me otvoreno nije podnosio, valjda zbog rata i bombardovanja 1999. Zapravo mi nismo bombardovali ni Englesku, ni Švajcarsku. Oni su bombardovali nas i mrzeli nas. Pričao sam im o leganju na pod kad padaju bombe, grljenju dece na patosu… umesto griže savesti ispoljavali su bes prema meni. Rosa mi je šaputala i najavlivala njihove namere. Bilo mi je održano i “suđenj“. Onda su me izbacili iz Western ekipe i prebacili u kineski tim, gde sam upoznao vrhunske kineske penjače, kinesku kulturu, poštovanje drugog, gde sam se osećao čovek. Dobio sam i par njenih saveta o penjanju, kojih se često prisećam u planini. Sa njom sam na facebooku. Rosa je biciklista, živi od shopa za prodaju bicikli, a možda i servisa, jer su joj šake ispucale, vrlo razvijene i po malo grube za jednu damu koja samo sedi u prodavnici. Živi u Asturiasu, severozapadna Španija, na Atlantiku. Po nekada je pričala o svojoj zemlji i mislim da tamo mora da je mnogo lepo. Jednom sam hteo da idem na letovanje, ali se žena protivila. Put dalek, zametan, nema direktnog leta. Pominjala je ćerku, a ovoga puta je pokazivala i slike devojke, kaže da ima 37god. Pokazala i sliku muža, koga ranije nikada nije pominjala; ako je sve to baš tako, ako nije po malo lagala. Ljudi po nekada pričaju bajke o sebi. Na Dhaulagiriju je bila i pre mogo godina. Na ranijoj ekspediciji je pričala o nekom liku koji se u povratku izgubio jer nije skrenuo ka C1 nego produžio pravo i nikada ga nisu našli. Kada sam joj sada to pomenuo, nije imala pojma. Znači da pomalo lažucka.
Rosa je organizovala ženski biciklistički klub u Asturiasu. Na fejsu često pokazuje grupne slike dama u biciklističkoj opremi na Pirinejima, nekim lepim predelima. Organizovala je biciklističku turu od Lase do Kathmandua. To je zaista lep doživljaj. Ovo joj je 20-a ekspedicija. Ima 6 vrhova preko 8000m, kao i ja. Pričala je da je ovde bila na treku, recimo 1993.god, preko French pass-a Hidden valley do Marpha i Jomoson.
Opet grljenje, radosno pozdravljanje. Verujem u njen osmeh. Sigurno se raduje. Tada sam bio veoma bolestan od upale pluća i umro bih da mi nisu svi pomogli. Taj Western team mi je pomogao. Valjda su ukapirali i time se prema meni iskupili. Rosa je bila tu, prisutna u mojoj agoniji. Sada je sigurno radosna jer sam živ, zdrav i opet penjem po planinama u ekspediciji. Srdačni razgovor o proteklim godinama, događajima u životu, mahom o planinama. Primetio sam mnogo bora na njenom licu i oko usana. Na dozvoli za ekspedicije sam video koliko ima godina. Mislio sam da je malo mađa; malo je mlađa od mene, što onda baš i nije malo. G-đa je kulturna, ljubazna, otvorena, ali je žena pa po nekada malo tračari, što je i normalno. Tim mi je super.
Pojavio se i poljak Valdi, zapravo Valdemar. Prošle godine smo bili zajedno u EBC. Uvlačio se zapadnjacima. Od šerpasa Mingme je tražio da popnu Lobuche usput, pre dolaska u EBC. Mingma mi je u poverenju rekao da je crazy. Često je pušio van dinning tenta, ali ove godine je pušio marihuanu posle ručka ili večere. Čim bi zapalio ja sam izlazio, opravradajući se dopping kontrolom u mojoj zemlji. Prve večeri sam sedeo u dinning tentu dok je on pušio, ne znajući da je to trava. Te noći sam spavao bez pomernja; ujutru ustao težak i mamuran sa glavoboljom. Verovatno se tako oseća kada se puši hašiš. Od tada sam bežao čim bi uzeo cigaretu u ruke. To su radili i drugi. Svoje stvari je imao raspoređene po celom stolu; pored mog tanjira neku eksternu bateriju koja se non stop punila mesec dana. Njegova sardina je stajala na sredini stola sve vreme ekspedicije. I tako još 5-6 stvari. Od dva momka koji su služili obroke jedan je samo njega posluživao, a drugi nas, jer je stalno imao zahteve; donesi mi ovo, ono, promeni mi ovo ono… stalno neke posebne želje ne obazirući se na druge ljude koji to ne dobijaju. Prvo bi zamolio a ako bi ga odbili povišavao je ton, postajao grub i preteći. Meni je ličio na kriminalca koji se krije među sportistima. Često je imao preteće držanje, pa sam ga se pribojavao. Krupan, snažan, kao ragbi igrač, blizu 2m visine, bar 110kg, veoma mišićav. Glumio je ljubaznost, ali mu pojava nije takva. Na obrok je dolazio sa zakašnjenjem minimum 15min do pola sata i više. Njemu se posebno donosilo. O Nemcima je govorio sa ljubavlju, a o rusima sa prezirom. Angela Merkel je njegov idol. Španci su ga nemo slušali bez komentara. Na njegovoj stolici je nedeljama stajala novina sa krupnim naslovom: Neonatzy na granici. Niko je nije pomerao niti uzimao u ruke i kada danima nije bio tu. Stalno je pričao o alkoholu, opijanju, o hašišu, kako je to dobro i šteta što nije legalizovano; o žurkama pića i droge. Kako on i žena subotom puše marihuanu i njegov brat hirurg posle napornih operacija… Uvek je drugima nudio da puše hašiš i bio napadan u tome: probaj, zašto ne, to je dobro, danas je posebna prilika zbog ovog ili onog. Mene baš nije toliko nudio; valjda sam ja drven i krut. Morali smo stalno da ga tolerišemo i sklanjamo mu se. Nije imao šerpasa a stalno je tražio da mu neko nešto pomogne. Nije imao kiseonik a raspitivao se za moje boce, koliko imam i gde su. Nije hteo da plati fiksno uže, kao da šerpasi to treba da rade za džabe. Imao je samo BC service, što znači hrana i šator u BC i ništa više. To je oko 1/3 cene moje ekspedicije, a tražio je da ima sve kao i mi. Njegove šale nisu bile smešne.
Prošle godine je otišao na aklimatizaciju u C3 na 7300m i ostao 6 dana, dobio promrzline prstiju nogu. Tada je imao šerpasa koji ga je posle tri dana napustio i rekao da mu je hladno i da će sići u BC. Hramao je, sišao u Namče Bazar, a kada smo mi peli vrh vratio se helihopterom u BC. Sreo sam ga u povratku sa vrha; nije me primetio. Nisam znao šta je uradio, a nije me ni interesovalo. Sada čujem da je popeo. Valjda.
Ima 5-6 ekspedicija; toliko priča o vratolomijama, padovima u crevasses, lavinama, zatrpavanjima snega, burnim doživljajima koje mi sa po 15-20 ekspedicija nemamo. Nije mnogo lagao, malo je uveličavao; budala koja upada u neprilike radi nekog veličanja sebe. Te promašio put, te stajao na ivici ledene strehe, zatrpala ga lavina, pesnicom probio sneg da dobije vazduh, spavao zatrpan u snegu i bilo mu divno toplo… Od njega se treba sklanjati.
Pudja
Onda je došao dan pudje. To je budistički obred moljenja planini, da nas primi, obećanje da je nećemo povrediti. Planina se može popeti samo ako nam ona to dozvoli. Uspon na vrh nije rezultat naše snage, nego volja planine. Planini se prilazi sa strahopoštovanjem pred njenim moćnim silama. Ona je toliko jaka, jača hiljadama puta od svakog pojedinca. Njene sile nas mogu strahovito kazniti za svaku gordost i nepoštovanje prema njoj. Suviše veliki ego može nas koštati života. To: Ja, ja sam snažan, ja sve mogu, obično se završava fatalno. Penjanje planine nije dozvoljeno pre obreda pudje. Onda se okupimo svi, i budisti i hindu i šintoisti hrišćani, muhamedanci… i svi se molimo, svako svojom molitvom. Znači da mogu ljudi različitih religija da se mole na istom mestu u isto vreme i pred istim osvećenim mestom Pudja. To samo budizam može da tako ujedini sve religije sveta. Oni samo poštuju verujuće, a kome se Bogu konkretno molite to nije bitno. Samo je užasno ako krenete ka vrhu a prethodno se ne pomolite na puđi. Takođe po povratku sa planine prvo se odlazi na pudju i zahvaljuje Bogu što nas je štitio da se bezbedno i zdravo vratimo u BC.

Pudja je ozidani stub kamenja sa konusnim piramidalnim završetkom, udubljenjem kroz sredinu kroz koji se postavi jarbol sa zastavama: crveno belo plava žuto i zeleno. Na zastavama su ispisane molitve koje se mašući se na vetru uzdužu prema Nebu. Od stuba se postavljaju 5 užeta, dužine po nekoliko desetina metara, koji natkriljuju naše šatore i štite nas od zlih duhova. I zastava moje zemlje je crveno belo plava. Sada nismo imali lamu da nam čita molitve. Rindži i jedan stariji poslušnik u kuhinji, su nešto malo mantrali budističke molitve. Puđa je bila pomalo improvizovana, ne baš onako kako je to po obredu. Ovog puta nismo doneli šiljate delove svoje opreme; dereze cepin štap, koji mogu povrediti planinu. Treba ih staviti na osvećeno mesto, iza puđe i obećati planini da je nećemo povrediti.

Taj dan je praznik u BC. Sprema se malo bolji ručak, kolači, donese piće, popije neko pivo. Tražio sam kukuri, pa nas je sve dobro zagrejao.
Obred nije tako strog kao kod nas i većine drugih religija. Za vreme molitve služi se čaj, gricka, malo se prošetate, pa se vratite, tiho sa nekim popričate. Pravite slike, snimate, uživate u obredu koji po nekada podseća na pravoslavni. Tri puta se baca pirinač (kod nas pšenica) tri puta se dodiruju čelo i stomak… Kada smo na Everestu imali puđu, lama je na pola prekinuo, ustao, otišao 50-ak metara dalje da se pomokri, pa se vratio. Pa to je normalno. Obred traje preko sat vremena. Naš musliman je rekao: kada bi hodža ovako na pola dženaze otišao da mokri, prebili bi ga tarabama. U budizmu je sve to mnogo prirodnije, opuštenije i normalnije. Budistički obredi su veseli, puni radisti i optimizma, a ne kao kod nas, strogi i ozbiljni kao na groblju. Onda svi zajedno, sa dugim usklicima Oooooo, tri puta bacamo tsamp-a (ječmeno brašno) u pravcu planine; onda mažemo jedni drugima lica sa brašnjavim rukama, i tako svi veseli brašnjavih ruku lica i odeće počinjemo sa nazdravljanjem za sreću zdravlje i povratak sa planine. Onda počne muzika i veselje. Svi se okupimo, klienti, šerpasi i posluga. Opšte veselje. Hrana se postavi na puđu, ritualne ponude, šerpasi služe okolo, prilazimo sami uzimamo… ima kolača, nekih ukrasa, figurica od marzipana (šećer i mleveni badem) sa budističkim verskim motivima.

Onda nam je Mikeli uz blagoslov svima oko vrata vezao po žuti svileni konac, kada se sklopljenih šaka klanjajući zahvaljujemo. Taj konac strogo čuvamo do kraja ekspedicije. Kada se tuširam, strogo pazim da ga ne zaboravim u nekom džepu shower tent-a, ili učvršćujem čvor vezujući ga još dva puta da mi se klizajuća svila ne razveže i izgubim ga. To bi značilo nesreću. Nekada kažu da ga po završetku ekspedicije skinemo i stavimo u kamen puđe, a ove godine je bilo tumačenje da ponesemo kući. Moguće je da se običaji razlikuju sa kraja na kraj Nepala. Stavljaju nam oko vrata svilene molitvene šalove, sa: Good luck.
Oko puđe nadleću tibetanski ili himalayski gavrani, krupni, zift crni, snažni. Sa lakoćom krstare Himalayima. Pomislio sam da bih voleo da u narednom životu budem Himalayski gavran, da letim po Himalayima ceo život, da uživam u najlepšoj prorodi na Svetu. On nema prirodnih neprijatelja, jer na toj visini sem njih nema drugih ptica ni životinja. Sa divljenjem ih uvek posmatram, kako mirno raširenih krila jedre na vetru, koriste strujanja, naglo se uzdižu. Nemaju visinsku bolest. Prelaze 7000m. U to sam se uverio na Notrh col-u gledajući kako preleće prevoj od 7100m veslajući uz snažni vetar da bi sa Tibeta prešao u Nepal. Veslao je iz sve snage, uprkos jakom vetru, polako se pomerao unapred, i čim je prešao prevoj, naglo se spustio niz strminu na drugoj strani. Na svetu neobična ptica. Žive samo na tim visinama u ledenim predelima planina. Dok je ekspedicija jedu ostatke hrane koja im se baca na jedno mesto iza kuhinje. Čime se posle hrane, nije mi baš jasno, jer ovde nema ni muva, ni miševa, ničeg živog. Svet sisara ne prelazi 5000m. Svet šuma je do 4000m, a trave do 4500m. Ima ih priličan broj, što znači da ipak ima šta da se jede i da tu lepo žive.
Zastavice
Preturajući non stop po stvarima, raspremajući, premeštajući, našao sam zastavice Kragujevca i Srbije. Stavio sam ih na šator i napravio nekoliko selfija sa snežnim vrhovima Dhaulagiri II u pozadini. Možda stavim na moj sajt kad se vratim ili na nekoj prezentaciji pokažem. Poslednjih godina nisam isticao nacionalna obeležja niti obeležja grada, kluba.

Moj grad me ignoriše kao da ne postojim, Planinarski savez me ne priznaje; Niko me ne finansira, niko me ne sponzoriše; novac za ekspediciju sam zarađujem štedeći na svemu mogućem; ne uživam u luksuzu, vozim stara kola, porodica živi skromno; Deset meseci radim po ceo dan da bih sakupio novce za dva meseca planine. Više puta sam pred ekspedicije imao inspekcije na osnovu prijava, finansijske kontrole, sa proverama mog poslovanja; pretpostavljam ljubomornih koji se pitaju odakle mi novci za ekspedicije. Bilo je otvorenih pitanja partijskih aktivista: ko te finansira. Domaći alpinisti kažu da su bolji od mene, samo što ja imam pare pa idem na ekspedicije. Nalaze mi manu da nemam završene domaće alpinističke kurseve, pa me ne priznaju, a to što penjem sa najboljnim alpinistima sveta, treniram sa spasilačkim timom Everesta, to nema veze. Prvi kurs alpinizma sam imao pre 38god. Na sajt sam stavio crno bele slike iz tog perioda. Ali avaj; ne žele da znaju. Mislim da znaju moj rad i put samo se prave da ne primećuju. Prvi put ove godine novi predsednik PSSa Iso Planić me je pozvao da pre skupštine saveza prikažem film o usponu na Lho tse. Došao je ceo Upravni odbor; dobio sam plaketu za najveći uspeh PSSa u toj godini. Ne mogu biti zlopamtilo. Rešio sam da nešto malo promenim.

Onda popodne karavan mula donosi opremu mešovitog tima Mr Kim Korea, njegova devojka kineskinja, tajvanac i još jedan kinez. Šatori su sponzora Red bull. Mr Kim je popeo Dhaulagiri, ali je sponzor tražio lepše slike, pa penje ponov. Malo neobično. Nekoliko staff šerpasa i jedan climbing sherpas formiraju BC. Penjači će doći narednih dana helikopterom. Mule su mirno jele zob na podnevnom suncu. Počelo je i ovde kao na Andima da koriste mule za nošenje opreme na visinu. Nema yakova. Mirne su, polako idu, jake, dobro nose, seksualno nisu aktivne. Yakova je sve manje. Sve se menja, čak je i ovde 21. vek.

Posle tri dana odmaranja u BC pošao sam u adaptacionu šetnju na French pass 5400m. Mikeli mi je dao kichen boy da mi pokaže put. Momak je većinom mrzovoljno ćutao; verovatno mu je to bilo smorno. Išao je lagano, kao i svi šerpasi. U farmerkama, patikama, tanjoj perjanoj jakni, kao što mi šetamo po gradu.
Pola sata puta vodi kroz glečer, i zaista je bolje da vodi neko ko je tuda prolazio. Obilaženje glečerskih jezeraca, pukotina, urvina. Posle toga se penje ka grebenu iznad glečera, suprotno od Tukuche peak, sunčanom stranom. Udaljavamo se od stene Dhaulagiria koja postaje sve lepša. Put je pregledan, bez previše krivudanja. Na horizontu se vidi prevoj French pass.

Sunčana strana je bez snega, grebenska ivica glečera.

Sa Tukuche peaka se spušta omanji glečer i spaja sa Chhongardan glacier koji počinje ispod French pass. Put je šljunkovit sa mnogo lomljenog pločastog kamenja. Opet reka topljenja ledenih vrhova sa mnoštvom malih slapova, brzaka; nešto između vodopada i brzaka; hučno, bučno prolamajući tišinu planine.

Izlazimo na greben. Vidik Dhaulagiria je sve lepši. Planina se javlja u celosti. Vidi se greben kojim ćemo se peti. Put je po malo monoton. Pre dolaska sam u knjizi trekova Nepala video sliku Dhaulagiria sa French passa i zamislio da to moram videti.

Zaista je lepo i sve lepše kako sam išao naviše a udaljavao se od planine. Iz daljine se bolje videla. Posle oko 2h hoda momak me je upitao, da li ću se vratiti na ručak. Rekao sam da ručak nije bitan i da ćemo ići dalje. Shvatio je da mora na vrh prevoja, znao je sada cilj i nastavio malo jačim tempom.

Pogled na okolne proplanke iza Dhaulagiri II je bio sve lepši, prošran poluistopljenim snegom, ogoljeni delovi sa ledenim santama, prava potpuna divljina snežnih obronaka. Vidik se širio sve dalje i dalje. Horizont French passa je bio sve bliže. Želeo sam da vidim šta je iza linije spajanja Himalaya i neba. Nesmanjenim tempom sam nastavio dalje i dalje. Moje košarkaške patike su gazile dobro sa manjim propuštanjem vlage i mokrim vrhovima prstiju.

Vetar je sve jače duvao; imao sam tanju perjanu jaknu a preko nje crnu jaknu za vetar; preko sombrera navukao dve kapuljače, vunene rukavice. I najzad greben. Stigli smo. Četri gompe, kamenom ozidani stubovi sa piramidom na vrhu, po budističkom verovanju, skupljaju kosmičku energiju.

Molitvene zastave, svileni šalovi ko zna kada stavljeni, na suncu izbledeli, od vetra i mraza iskrzani. Prizor je divan; srce Himalya; ogromna planina, brojni vrhovi preko 6-7000m; nikakva ljudska tvorevina na vidiku; Prva planinska sela su danima daleko odavde. A opet siguran, bezbedan. Uživanje u lepoti prizora.

Momak me je slikao. Onda je rekao da mu je hladno na prstima. U rancu sam imao rezervne vunene rukavice i dao mu. Nije ih skidao do kraja. Opet sam pravio filmčić za zamišljenu prezentaciju. Momak je slikao i rekao: Dancing; zaigrao sam, tašio rukama, širio ih kao krila, vrteo se u krug; uživao sam; malo je i redak vazduh doprineo takvom ponašanju; nema veze, to je sve normalno; ne možemo uvek biti ukrućeni i dostojanstveni; Možemo se nekada ponašati otvoreno bez sakrivanja emocija. Istočni narodi su otvoreniji, spontaniji u ponašanju, otvorenog uma, open mind, lakši u komunikaciji, za razliku od zapadne civilizacije gde se ljudi ponašaju kao preparirani fazani.

Vetar je hladio uši i skratio moje uživanje. Posle 15ak min krenuli smo nazad, znatno brže; ponovo uživanje u prizorima iz suprotnog ugla; došli smo na kraj ručka. Ova šetnja je priprema za C1; ne da nisam imao tegoba na visini nego mi je bilo lepše nego u nizini.

Odmor popodne, učenje engleskog. Jednu knjigu čitam bar dve godine. Malo muzike, odmaranje, štednja energije. Ekspedicije su štednja energije i kiselonika. To sam poprimio od pok Mr Yanga, koji bi sedeo oko dve nedelje u BC a onda krenuo ka vrhu, bez ikakve pripreme za uspon na veću visinu. Govorio je da to nije važno, da treba štedeti energiju; da nije problem doći do C2, a kada bi se dočepao kiseonika, više nije bilo problema. I uvek je uspevao. Popeo je 12 vrhova preko 8000, a onda su ga na 13. ubili talibani, kao osvetu za US napade dron letilicama. Bizarno, kao da on, kinez, sportiska, ima neke veze sa tim. I ja sam tako počeo; malo se pripremam za visinu, a veći deo odmaram u BC i štedim energiju. Tako sam popeo Lho tse. Drugi su se ubijali od svakodnevnih treninga, uspona ovde onde, trošili snagu, zglobove. Popeo sam pre njih.

Onda se pojavio Debashish.
Posle 4-5 dana došao je Debashish, iz Kalkate. Peli smo zajedno Kanchenjungu, zatim Makalu, zatim Lho tse dva puta. Popeli smo zajedno. Uvek je bio ćutljiv. Na Makalu gotovo nije progovarao, možda zbog prisustva drugih indijaca, pa mi je bio malo i sumnjiv. Pitao sam ih ko je on i šta je. Rekli su da radi u poreskoj upravi; da je završio matematiku. Jedva da je šta govorio. Nismo se družili. U EBC smo se više družili. Služio nam je kao spona sa Indian army teamom; bili smo zajedno u C4. Prošle godine smo se baš dobro i intenzivno družili, bili u istom dining tent, sedeli naspramno za stolom gotovo mesec dana. U tom delu su sedeli indijci, pakistanci, kinezi. Sa njima mi je prijatnije druženje nego sa englezima, belgijancima… Bolje smo se upoznali, a valjda i on mene. Valjda je shvatio da zazirem od zapadnih naroda.
Debashish je proveo 2-3 dana i Italy BC, radi aklimatizacije. Kao i svi indijci malo je svilen, ne podnosi dobro zimu, nisu tako snažni a i na visini su slabašni. Potrebna im je duga aklimatizacija i često imaju problema u planini. Posle 4-5 dana od mog dolaska pojavio se jedno popodne u BC. Šerpasi su ga dočekali sa velikom dobrodošlicom. Govore isti bengali jezik. Čovek im nikada nezna, govore po 2-3 lokalna jezika. Svi se razumeju; šrpasi razumeju tibetance, razumeju indijce, tibetanci znaju kineski, svi znaju engleski… Posle sam shvatio da Debashish šerpasima nalazim posao u Kalkati van sezone ekspedicija, da im daje jedan od svojih 8 stanova da u njemu besplatno borave dok rade. Zato ga vole, pomažu i čuvaju.
Došao je polako, tiho, i uvek ide polako, nikada ne žuri, a opet stigne. Lho tse je popeo prvi u sezoni i posle 5 godina da ga niko nije popeo. U EBC je čak bio bolestan pa su ga Helikopterom prebacili u Kathmandu, a posle 4-5 dana vratili; a onda je prvi popeo Lho tse. Odprilike moje konstitucije, po nekada malo otsutan. U Dining tent je slabo komunicirao, mislim da ne voli zapadne narode, ali da nas toleriše. Tokom obroka bi gledao film u laptopu sa slušalicama, otsutan. Retko je sa nama učestvovao u razgovorima. Najviše je samnom komunicirao. Poštovao sam ga. Dobar je; ne misli zlo; gleda svoja posla. Imao je satelitski telefon ali je stalno govorio da je Christopherov iz Canade; zapravo lagao je, onako na sitno kao svi indijci. Naravno nikada mi ga nije ponudio. I drugi su imali satelitski telefon ali se nikada nisu prevarili da mi ponude da pošaljem SMS. Po 10 dana nisam komunicirao sa porodicom što me je nekada činilo jako zabrinutim i depresivnim.
Debashis takođe kao i ja nije mnogo forsirao treninge; štedeo je energiju. Jednom je otišao na French pass i to je sve. Kao i ja po malo bi šetao po kampu, do Tukuche wall, to je pola sata šetnje uz glečer. Nekada je odlazio u donji kamp, često je u kuhinji sa šerpasima vodio razgovore. Bio im je blizak jer nisu imali jezičku barijeru, a i kulturološki su slični.
Po malo se šalio; japancu Hedeki Nakoyama je govorio da ima četri žene, na šta se ovaj iščuđavao, i kao svaki pošteni japanac verovao u izgovorenu reč. Pokazivao je slike tonskog studija, koji ortački drži sa dva drugara, da tu prave razna snimanja tona za filmove, razne žanove muzike. Nisam mu baš sasvim verovao ali sam učestvovao u priči kako se to radi; bar je bilo zanimljivo.
Imao je šerpasa Pasang, koji je jedan od najboljih, ozbiljan, stabilan, iskusan. Više godina su zajedno. Naravno i njemu nalazi posao van sezone ekspedicija. Daje mu fotoaparat Nikon coolpix, isti kao negov. Onda mi je pričao kako je do sada napisao 8 knjiga sa 8 ekspedicija, jer na njegovom bengali ili bangla jeziku nema takvih knjiga, a taj jezik govori Bangladesh i indijska savezna država Zapadni Bengal to je oko 350 miliona ljudi. Napravio je 8 dokumentarnih filmova koje prikazuje na festivalima dokumentarnog filma. Onda sam shvatio da mu neke delove filma snima šerpas istovetnim aparatom. Pokazivao nam je te filmove na svom laptopu. Lepo. Ovo moje pisanje knjige je pod njegovim uticajem, s tom razlikom što on knjigu piše i tokom ekspedicije na laptopu. Nekada ode u šator i tamo piše, piše dok mu traje baterija. Ima interesantnih ljudi.
Jednom sam mu pomenuo kako sam zbog ekspedicija napustio fakultet i mesto profesora, a posle toga i samu bolnicu, da bih imao po dva meseca slobodno. Pričao je o svojim nedaćama zbog ekspedicija, ljubomori ostalih državnih činovnika, da ga premeštaju čak i u druge gradove posle javnih promocija i objavljivanja knjiga; svuda je isto; ljudska ljubomora je univerzalna u svim kulturama sveta.
Govorio je da se ne raspravlja i ne svađa sa ženom; u takvim trenucima odlazi u svoju sobu da radi na knjizi ili filmu, jer što bih trošio svoju energiju i vreme na tako negativne stvari; povukao bi se bez reči i posvetio drugom poslu. Žena je često nosila teret njegovih ekspedicija; ima dva sina; jedan je sada završio srednju školu, upisao fakultet u drugom gradu 700km daleko; žena je sama to sve organizovala, prijemni ispit, odlazak tamo, slala mu ljute poruke kako ne brine o porodici… Sin 17god je sam odlazio vozom na ispit i upis, verovatno i nalaženje smeštaja. Trebao je otac biti sa njim. Imaju i mlađe dete. Sigurno da je sve to stresno i da je žena bila ljuta. On se nije mnogo brinuo oko toga. Često su telefonom razgovarali; to njima nije skupo jer je razdaljina bliska.
Često mi je služio kao tumač indijske i nepalske kulture. Objašnjavao ono što ne razumem. Špance nije baš gotivio, što smo na kraju ekspedicije obojica otvoreno pokazali u završnim komentarima. Kada sam mu pričao o knjizi Artashastra – umeće vladanja, bio je oduševljen, jer je shvatio da zaista poštujem i zanimam se za indijsku kulturu. Azijske kulture, kineska japanska i indijska su nepresušne i za mene otkrovenje, jer u našoj prozapadnoj edukaciji nismo ništa učili o istoriji i tradiciji tih naroda. O njima pojma nemamo, a od njih možemo najviše naučiti, više od drugih koje su nam nametali.
Hideki
A onda je došao Hideki Nakoyama sa kojim sam bio na Dhaulagiriu 2013 god. Tada je posle desetak dana i delimične aklimatizacije, sišao je u Hilary BC, a možda i dalje i više se nismo videli. Učitelj hendikepirane dece u penziji. Stariji je godinu dana od mene. Začuđeno sam ga tada pitao kako je već u penziji a ja imam još 7 godina do penzije. Objasnio je da je to zbog toga što je radio u školi za retardiranu decu. Imao je šerpasa koji zna japanski. Onda je moj tadašnji šerpas sa njim lepo i tečno pričao japanski. Mnogi šerpasi nauče japanski jer ima puno japanaca koji kao turisti ili alpinisti posećuju Nepal. Pričao je da je bio kod svojih klijenata u japanu više puta. Tada Hideki nije bio previše pričljiv; sa šerpasom se nije bogzna slagao, pa sam povremeno shvatao da se po malo raspravljaju, a šerpas trpeljivo ćuti i odmahuje glavom praveći grimase.
Ovoga puta Hideki je bio veoma simpatičan, otkrivao se sve više. Možda sam i ja pomogao svojim pričama o japanu i razmenom mišljenja. Moja tri boravka u Tokyu, putovanja u Kobe, Himeji, penjanje na Fuji… mislim da su ga iznenađivali; pričao sam sa simpatijom i poznavanjem japanske kulture a donekle i istorije. Pošto je to bila neutralna tema, većinom je razgovor u dining tentu počinjao sa: In Japan… Slušali smo bezbroj divnih priča o Japanu, običajima, hrani.
Imao je mladog šerpasa koji je bio nepalski glumac, a na šatoru istakao transparent: Nepali actors Association. Bilo je interesantno kako razgovaraju na japanskom. Stalno ga je oslovljavao sa: My sherpa guide.
Ispod stola je držao kesu sa kesicama japanskih supa: Misso soup, soya bean soup… vadio je vakumirane alge, nori za sushi, dried salmon, red harring, pickled plum, pickled pappers, and many kind of strange tasty food. Svakog jutra je sa vrelom vodom pravio supu i govorio: Misso soup make my stomack warm. Kako u Japanu ne jedu junetinu, svinjetinu… i još mnogo toga, ali se kasnije rado prihvatao suvog mesa, Yak meat, kobasica i svih vrsta gurmanske hrane.
Više puta smo kao poslasticu posle obroka imali parče lubenice. Hideki je korom trljao čelo, obraze lice, objašnjavajući da oni to rade u Japanu jer smanjuje bore. Posle toga smo i mi posle ručka ispravljali bore na licu, smejali se. Govorio je da treba krcati i jesti semenke lubenice jer su i one dobre za lep ten lica. Japanci su zaista mladoliki, mada mislim da je to zbog pirinča koji ima puno hijalina.
Jednoga dana smo prevodili značenje svojih imena; bio je zaprepašćen mojim prezimenom, pa mi je to preveo na japanski. Ja se zovem RYUTARO TETSUNOSUKE. Njegovo ime znači Visoko drvo, a prezime U planini. Rekao je da ne voli svoje ime, a u stvari je zapravo podsmešljivo; nizak je rastom, čak i za japance. Pričao je da je njegova žena višlja od njega, govorio je: I climbing my wife kada hoće da je zagrli; kada u kuhinji treba nešto dohvatiti ona to radi umesto njega, podigne ruku i: Evo ti. Zove se Yoko, čime smo bili zadivljeni, jer asocira na Yoko Ono, za koju on nije čuo; Yoko Nakoyama. Jednom je samo meni pokazivao svoje porodične slike u telefonu; gospođa je fina dama, tako sam i prokomentarisao, na šta je odmah ljubomorno reagovao. Pričao sam da je moja žena mršava i krhka kao japanka. Rekao sam da nema 50kg, da ima tanke ruke i koščice kao ptica, na šta su se svi prisutni iščuđavali.
Pričao je o svojoj bašti pored kuće u dvorištu, kako u njoj ima svega i svačega, interesantnih biljaka, raznog povrća po nekoliko strukova. Iza kuće gaji pirinač; U japanu gotovo oko svake kuće gaje pirinač; svako parčence zemlje je zasađeno raznim povrćem. Mnogo toga ne kupuje u marketu. Štedljiv je veoma, rekao bih cicija.
Većinom je sedeo pored mene pa sam ga stalno zapitkivao o običajima u Japanu; potvrđivao je moje priče; Japan je kulturološki šok za nas kada tamo odemo, ali i oni su kulturološki šok za nas kada se sa nama druže. Razlikuju se od svih naroda na Svetu i od svih azijskih naroda i ako su u Aziji.
Pričao je o svom ocu koji ima 93 godine, i da je skoro operisao kataraktu, da bi dobio dozvolu da vozi traktor. Pokazivao je slike majka koja ima 87 god; dva sina inženjera u Toyoti, unuke… Stogodišnjaci.
Ustajao je rano, pa sam ga često čuo u 6h kako užurbanim koracima ide gore dole po kampu; mislim da to nije dobro jer je vazduh tada najhladniji što oštećuje pluća. Planinari obolevaju od emfizema pluća zbog oštećenja alveolarnih septuma hladnim vazduhom.
Šetao je često ispod samog Tukuche wall, slikao cveće koje tu raste; savetovali smo ga da to ne čini jer stalno pada kamenje sa visokih litica, i da je svo kamenje tog dela glečera palo sa njegovih stena nošeno lavinama. Nudio je da me vodi da mi pokaže to cveće; odbijao sam sa izgovorom da u Kathmandu ima monogo više i mnogo lepšeg cveća.
Onda je šetao satim po glečeru i tražio kristale; nalazio je zaista neobično kamenje; treba imati oko za to; za mene su to bili milioni parčića odlomnjenog kamenja, oštrih još neuglačanih ivica, crni, monotoni. Donosio je silicijumske staklaste kristale, mermerne kamenčiće, a jednog dana je doneo jedan žućkasti grumen, verovatno mesingane građe; uzvikivali smo da je to zlato, da je pronašao rudnik zlata, gold mine, da će naredne godine tu imati veliku eksploataciju, da nam neće dozvoliti da penjemo, da će postati bogat, dolaziti helihopterom. Naravno zabavljali smo se izmišljajući neke nemoguće situacije. I on se smeškao znajući da je to mašta. Samo je Valdi kratko odbrusio: To je mesing.
Naspram njega je sedela Rosa; pažljivo i ljubopitljivo ga slušala, klimala glavom, smeškala se. Govorila je: Simpatico man; to ga je inspirisalo, pa je stalno nešto izmišljao; zapravo bio je profesionalni učitelj pa se i prema nama odnosio kao prema đacima. Pričao nam da u Africi ima cvetova velikih preko 1m, pokazivao rukama. Od njega smo čuli mnogo zanimljivih đačkih priča. Njegove priče su bile vesele; a kada bi smo se mi evropljani upuštali u međusobne razgovore to je brzo prelazilo u politike, konfrontacije predubeđenja, napetosti. Onda bi smo se vraćali njegovim pričicama i bajkama o japanskim čudima.
Onda su došli španci.
A onda kao da dolaze prinčevi, došao je španski tim; Carlos Soria i još neka dva lika uvlakača. Zapravo na ime dedice od 79 god koji deveti put pokušava da popne Dhaulagiri, prave medijski cirkus, uzimaju pare od sponzora, grebu se oko njega. Došlo je puno španaca, meksikanaca, čileanaca da bi bili deo tog medijskog cirkusa. Na kraju ekspedicije sam saznao da su imali budžet kojim bi oko 10-15 normalnih alpinista penjača moglo da plati ovakvu ekspediciju. Došli su u Nepal bar tri nedelje pre mene, pa išli u Khumbu region na aklimatizaciju; bili u Pokhrari 2-3 dana, a onda direktno, tako pripremljeni došli u BC. Carlos Soriu sam upoznao prošle godine u holu hotela Vaishali, sa ostalim španskim timom koji je i tada pokušavao da popne Dhaulagiri. Pitanje je da li se to njima zaista i penje ili samo prave priču da bi od sponzora uzimali novac. Carlos je kao prijatelj španskog kralja pa mu svi daju kapom i šakom. Kada su stigli, odmah su se izolovano i separatistički ponašali; imaju svoj zasebni dining tent, TV studio. Inigo i Rosa nisu deo tog tima, jer su oni iz Baskije i Astruriasa, a ovi VIPovci iz Madrida, kao što su kod nas nadmeni beograđani prema provincijalcima… Primetio sam ljubomoru. Samo dva tri puta su bili udostojeni da uđu u njihov šator; ja nikada.
Carlos je star čovek koji više ne kapira mnoge stvari, vodaju ga, slikaju po sto puta svakoga dana, kao da je manekenka, a to je malo smešno; iskrivljeni deda foto model. Onda te slike šalju, prave svaki drugi dan intervijue, verovatno emituju. Često kao on odlučuje, čekaju šta će on da kaže. Malo glupo.
Svaki drugi dan su išli do French pass ili malo kraće. Meni je to dosadno ali i negativno trošenje energije. U BC hrana nije suviše jaka i kalorična tako da prevelika aktivnost dovodo do gobitka mišićne mase. Kondicija se stiče pre ekspedicije. Šerpasi takođe odmaraju kad god mogu i skupljaju energiju.
Pas u BC
U BC se pojavio krupan crni pas. Obilazio je okolo, njuškao kuhinjske šatore. Kada sam ga video da je krenuo ka mom šatoru uplašio sam se za pršutu koju sam u potaji svakoga dana po malo jeo. Poslednjih godina ponesem oko 1,5kg suvog mesa, jer je hrana u BC većinom biljna i sa nedovoljno proteina. Da bih sačuvao mišićnu masu zaključio sam da moram nositi meso. Ako bih to izneo svima, pojeli bi mi za dan dva. Ovako posle ručka, popodne oko 16-17h bih pojeo po 3-4 parčenceta. Držao sam ga u duplom delu šatora, na ledu, umotano u mesarski papir pa u kesu. Malo se hvatala plesan ali bih je nožem ostrugao. Pas bi mi to sigurno nanjušio, a možda ispod šatora i ukrao. Pošao sam za njim prateći ga. Produžio je i otišao u korejsko/kineski kamp. Pršutu sam mogao držati u buretu, ali je ovako imala bolju ventilaciju, bolje se noću hladila. Mislim da bi mi se u buretu brzo pokvarila. Nekoliko dana se pas čuo noću kako laje; danju sam ga povremeno viđao ovde onde. Po neko ga je namamljivao hranom i sa njim se igrao.
Kada smo se vratili sa priprema u C2 više ga nije bilo. Pitali smo se šta je sa njim. Možda je prateći nekoga sišao u Italy BC. Sem onog mog ćutljivog šerpasa koji je samnom došao od Itali BC do Dhaulagiri BC, ovih dana niko nije išao dole. Pitao sam ga šta je sa psom i da li zna gde je; pitao sam ga da li je pas sa njim išao nadole? Rekao je da nije. Valdi je nabacio ideju da su ga kinezi i koreanci pojeli. Oni jedu kučiće. Pričao sam im da u mom gradu kinezi međusobno prodaju meso psa za oko 380 rupee/kg. Tiho smo se smejali na tu temu, aludirajući da su ga kineski kuvari skuvali, da će sada koreanci i kinezi biti jači od nas jer oni, dabome jedu dog meat, a nama daju chicken… posle nekoliko dana smo prestali da se tako šalimo, jer bi možda Mr Kim i njegov tim to čuli i naljutili se. Ali pas se zaista nikada više nije pojavio do kraja ekspedicije. Nismo ga videli ni u Italy BC kada smo posle ekspedicije sišli i tri dana dole bili. Šta se sa njime desilo ostala je tajna.
Aklimatizacija C1-C2
A onda je 23. Aprila krenula ozbiljna priprema za uspon. Ove do sada je bilo samo zagrevanje, treking turizam. Malo sam se pribojavao da li ću baš sve to lako proći. Prvi uspon od glečera, pored Ice fall, izraženo strma ledena i kamena stena, do pod okomit greben, malo me je brinula. Posmatrao sam iz BC druge i video da ne idu baš prebrzo. Dogovor je da krenemo oko 7h 30, posle doručka. Opušteno. Sailung Ge Climber Phubtile Sherpa je samnom. Lakpa je iskusniji i stalno ga određuju u fixing team. Možda mu je to lakše nego da se bakće sa klijentima. Oko pola sata se pešači preko glečera, uzbrdo nizbrdo…

Onda crampon point. Mala pauza; mokrenje, zatezanje opreme. I ove godine sam zamolio šerpase da mi pred uspon provere i dotegnu krampone. U ranijim ekspedicijama sam imao iskustva sa spadanjem dereze, lomljenjem. Na ovom ledu bez toga je to pogibeljno. Phubtile sherpa mi je dotegao. Došao je i naš logorski pas. I drugi timovi su krenuli. Jedan amerikanac se dugo igrao sa psom na krampon pointu. Pravio filmove.
Onda sam lagano krenuo uz liticu; prvo kosi led, pa sve strmije i strmije, a onda počinje kamena i delom ledena vertikala desetak metara, pa opet malo kosina oko 70*. Zapinjao sam iz sve snage. Šerpas je bio iza mene. Uspeo sam. Nisam ni ja baš od juče; toliki uspni, tolike ledene stene; naučio sam. Sa malo znoja na leđima došao sam do manjeg odmorišta pod crnom stenom. Pitao sam ga kakav sam bio. Rekao je: OK, dobro je. Odatle počinje koso uže koje dalje vodi ivicom glečera. Odmorio sam 10ak min. Puštao sam druge da me pretiču. Ljudi se pokazuju i takmiče u nižim delovima, misleći da će tako biti i gore, ali obično je obrnuto. Opet manje doterivanje opreme, šlem na glavi. Nosim šlem od stiropora za snowbording jer pokriva uši i slepoočnice. Ovi drugi, kao penjački, stoje samo na vrh glave, a vrat i uši su goli, što mislim da nije dobro ni u slučaju pada. Ispod nosim tanju kapu i uvek mi je toplo i na najvećem minusu. Pokazalo se dobro na Lho tse, a nadam se i ovde. Gazimo dubok sneg, zato propuštam sve moguće da bi staza bila što bolje utabana. Put se prti mnogo puta, jer vetrovi uvek nanose sneg i iznova ga zatrpavaju. Lagano se penjemo snegom pokrivenim grebenom. Niže od nas su pukotine lednika na početku ledopada. Izgledaju stravično. Ne žurim. Današnji cilj je C1 5900m. Stići ću do popodne. To mi je posao za danas. Uvek mogu ići malo brže, ali osluškujem srce, usklađujem disanje, korak udah, korak izdah; na usponima dva udaha, izdaha pa korak… Ako bi se srce uzlupalo tri uzdaha pa korak. U našem sportu se samo broji ko je bio na vrhu, a ne ko je prvi popeo. Bezbednost je najvažnija, zato oprezno gazim, karabinerom se pričvršćujem za fiksno uže. Napredujemo. Mislim da sam među poslednjima. Osluškujemo povremeno obrušavanje kamenja sa stena, ili parčića leda, ili lavinica. Na nekim strminama se vide i nedavni nanosi, skorašnje lavine. Ovo je kao u ratu, kada borba počne. Strah postoji pre borbe, a tokom borbe koncentracija, osluškivanje, korišćenje svih čula, razmišljanje, brzo donošenje odluka. Pošto nema više realnih ratova, ovo je surogat. Sada su ratovi virtuelni. Kao što neki vole da idu u rat tako i mi volimo ovakve planine, jer takvih izazova i takvog adrenalina ima samo u pogibeljnim sportovima.

Posle oko sat vremena i jednog odmorišta ispod vertikalne stene sa kamenom strehom, put prelazi na sredinu glečera. Malo je bezbednije od lavina, ali sunce se podiglo visoko pa je zračenje veliko, refleksija sa okolnih snežnih padina Dhaulagiria i Tukuchea velika. Postaje sparno, vrelo, vazduh je zbog toplote još ređi a kiseonika još manje, kao da smo na 7000m; Isparavanje tela na niskom atmosferskom pritisku je znatno veće nego u podnožju pa se gubi dosta vode iz organizma, dehidrira i stalno žedni. Postajem sve sporiji, više se zamaram.

Dugom ravnicom glečera bar sat hoda, sa već brojnim ledenim pukotinama, dolazimo do podnožja ledenog uspona.

Pre uspona svi odmaraju, to je normalno, ali je mesto nebezbedno sa velikim rizikom lavine. Polako sporim koracima velikom strminom prelazimo posle oko sat vremena na sledeći plato koji se primiče strani Dhaulagiria. Onda nestaje put i uže. Bila je velika lavina koja je uništila oko 300m puta. Sami pronalazimo put, obilazimo neosigurane pukotine. U daljini vidimo nastavak užeta i pobodene štapiće bambusa sa crvenim zastavicama, koji obeležavaju stazu. Idem ispred šerpasa; i on se plaši; mlad je, ima malu decu. Ubrzao sam korak jer je mesto jako rizično. Brojni seraci vise sa ledenih strmina Dhaulagiria. Posle pola sata preskakanja ledenih stena nanetih lavinom, izlazimo ponovo na ranije fiksiran put. Udaljili smo se od stene i sada je malo bezbednije. Opet idemo ka početku glečera, takođe sa brojnim visećim ledenim bregovima. Oni će se sigurno jednog dana pomeriti, ali nismo baš te zle sreće da to bude sada. Možda će biti za koji mesec ili najesen. Većinom tada tu nema nikoga. Nekada lavine budu noću, pa je mala verovatnoća da se to desi baš u trenutku kada mi prolazimo. I opet uspon, preskakanje sve većih pukotina. Nema lestvi, samo uže. Pomažemo se međusobno, nekada šerpasu pružim štap da ga povučem kad preskače, jer on nosi puno opreme i pod velikim je teretom. I opet polako dolazimo pod sam ledeni greben samog početka glečera. Onda se put okreće nalevo i blagom kosinom penje ka C1. Većina je već u svojim šatorima. Nisam umoran; ovo je bila samo duga šetnja. Ovakvim tempom mogu hodati do mraka. Uspon je oko 1100m, a dužina puta 11km. Na obronku vidim Mikeli; doziva me i bodri. Šerpas na oko 300m pre C1 pravi pauzu; pametno, da skupimo energiju; nesreće se često dešavaju pred samim ciljem. Onda je Mikeli sišao sa termosom čaja. Divno. Osvežio sam se, sakupio snagu i relativno svež došao u CI. Ovi bez šerpasa su još uvek pravili sebi šatore; pozdravljali me. Svi nekako vole kada je doktor tu. Počeo sam da galamim: Where is toilet. No shiting everywhere in mountain. Mikeli, make toilet this side for man and other side for woman. Javljao sam se ostalim klientima: Anybody sick, anybody diarrhoea. Smejali su se i odgovarali da su svi dobro, da nemaju tegoba. Rekao sam: I can sleeping quietly. I ako sam došao gotovo poslednji sve je bilo OK. Raniji šerpas Ang Kami sa kojim sam posle zemljotresa pre tri godine išao do Gorak shepa, pozvao me je na kafu. Lepo; popio sam onu tri u jedan, okrepio se. Phubtile je još bolje pripremio šator, napumpao mattress. Imao sam dva šerpasa u šatoru. Super je. Služili su me, spremali kuvali, nutkali, napunili termose; jeo sam, popio neki vitamin, odmarao, ležao… Treba se oporaviti i sakupiti energiju za sutrašnji uspon u C2 6500m
Ujutru sam opet polako spremao opremu, zapravo otezao sam sa polaskom da bi što veći broj krenuo pre mene i prokrčio put. Malo doručak, sporo pakovanje, pripremanje opreme. I najzad polazim. Šerpasu kažem da krene posle mene, jer sam mu sigurno dosadan sporim kretanjem. Odmah je prihvatio. Iz daljine sam video da puši; zapravo mnogi šerpasi puše ali se kriju od nas znajući da mi ne pušimo, da to ne volimo, a po neko ih zbog toga smatra manje vrednim. U dovoljnoj su prednosti nad nama pa su i sa cigarama daleko brži i jači nago mi na ovoj visini.
Volim da hodam sam, sam sa sobom. Mislim da je to dobro da čovek nekada popriča sam sa sobom; zato tišina i snaga ovih planina donose mudrost, shvatanje o svojoj malenkosti u prirodi i među ljudima, o pokoravanju pred snagom prirode, koliko smo sitni, mrvica. Često su koraci praćeni molitvama u mislima; jedan korak jedna reč, drugi korak druga reč; hiljade puta ponovljeno: Pomozi Bože; Gospode pomiluj, Oče naš koji si na nebesima… govorio bih da se u planini više molim Bogu neko tokom cele godine. Mislim da je svaki vrhunski sportski rezultat povezan sa molitvom. Velika je snaga molitve; ona daje smirenost, stabilnost. Ona daje snagu izdržljivost. U nevoljama daje nadu; Takođe zahvaljujem Bogu posle svake opasnije deonice, posle svakog napornog dana, posle svakog uspona prvo molitva zahvalnosti na pudji – puja. I hindu i budisti imaju isti obred zahvalnosti Bogu, slavljenja Božije volje. Zapravo cela ekspedicija je Božija volja. Objašnjavao sam i drugim članovima ekipe našu izreku: Čovek snuje, Bog odlučuje. I drugi su pobožni. Posebno Hindu i budisti; ovi zapadnjaci i nisu baš, ali po malo i oni veruju.
Krenuo sam sam, polako, ne zamarajući se, uživajući u lepoti prevoja. Staza je ledena, a u nekim delovima plavi led sa tankim snežnim prekrivačem. U daljini sam video Iniga. Išao je brže od mene. Bez kompleksa manje vrednosti sam puštao sve druge da idu brže od mene. Mislim da sam ja više uživao od njih. Dhaulagiri je lepa planina, zaista, ali ne tako lepa kao neke druge, za koje sam mislio da su me htele uzeti zauvek jer sam bio zaljubljen u njih. Napredovao sam lagano. Mislio sam da je C2 na vrhu prevoja, na početku grebena. Pogrešio sam. C2 je bio znatno iznad početka grebena. Posle 1h hoda stigao je Phubtile; Puštao sam ga da me pretekne, pa da me čeka, pa da me propusti pa da me opet prestigne pre sledećeg odmora. Na zaravni pri vrhu prevoja bila je španska ekipa sa Carlosom. Pre uspona su pokazali zadovoljstvo što idem u isto vreme sa njima; ipak sam doktor, Ipak je Carlos star i postoji uvek rizik da mu nešto pozli u planini. Njihov doktor još nije stigao. Koristili su neki energetski žele iz nekih tubica. Ljudi previše veruju u neke pilule, neka pomagala, pa opet ne uspeju. Više se ugledam na šerpase koji se penju sasvim prirodni bez mnogo tehnologije i modernih dostignuća. Španci me nisu previše interseovali niti impresionirali, kao sve ostale španskog jezičkog područja, šta god da su radili. Nosili su naizgled velike rance, ali lake kao pero, samo da bi na slikama izgledali kao pravi alpinisti. Sa strane vezani kabasti podmetači za vreće, koji nemaju ni 100g. Samo su se slikali, snimali. Spoljni efekat im je važniji od suštine događaja. Treba opravdati pare kod sponzora. Otišli su užurbanim hodom. Duže sam sedeo na zaravni, sačekao bračni par meksikanaca, koji su pričali da nemaju dece i da su im planine deca. Muž je govorio da eto već ima 60god i da se penjanju bliži kraju. Začuđeno sam rekao da ja imam više i ne pomišljam na prestanak penjanja, a u ostalom kako i Carlos u 79 pokušava da popne vrh. Žena meksikanka nije zatvarala usta; drobimla je neprestano, bez veze, bez značaja, samo da nešto priča; ko zna možda je na koki. Bila je dosadna. Muž je samo ćutao kao i jedan momak amerikanac koji je sa njima zajedno išao. Gospođa je svojim praznoslovljem komandovala. Prema meni su bili respektabilni i pažljivi, tako da nisam imao razloga da ispoljavam netrpeljivost. Naučio sam da tolerišem ljude i kada ih ne cenim, i kada mi nekim ponašanjem idu na živce, ali me ne diraju. Svoje predrasude sam krio, jer te ljude nisam dobro ni poznavao, a ne mogu im suditi samo prema nekim detaljima ponašanja. Svako ima neku ličnu vrednost, svako živi svoj životić.

 

Onda sam shvatio da sam podcenio današnji put. Mislio sam da je C2 mnogo lakši. Krenuo sam ledenim grebenom. Šerpas me je stalno držao na oku i sa po nekoliko stotina metara daljine. Vidik je postajao sve lepši. Anapurna se pojavila u svoj svojoj širini sa brojnim vrhovima. Oblaci u dolini između nas, mene i Annapurne. Odavde gledano ne deluje zastrašujuće, koliko je samo života do sada uzela. Čini se da ni uspon nije previše veliki. Zapravo ima neka deonica C2-C3 kojom često prolaze lavine i odnosi mnoge živote. Posle toga je uspon uobičajen.

I ovaj greben ne izgleda posebno težak. Sneg je dubok; biram gazišta prethodnih stopala; već je popodne. Shvatam da ću teško stići to touch C2. Oni brži su počeli da se vraćaju, ali gazeći nadole, proklizavajući rušili su već oformljene stepenike gazišta u snegu. Bilo je još teže gaziti na gore, proklizavati u snegu, kao da prtim novi put. Sve češće sam ih sretao. Zapeo sam da stignem do pod samu stenu C2. Sreo sam špance; onda sam sreo Mikel koji je ispoljio zabrinutost zbog mog slabog prolaznog vremena na putu u C2. Već je bilo popodne. Tada sam rešio da ne idem u C2 nego samo još malo do jednog balkonskog ledenog useka u grebenu.
Gore me je čekao Phubthile. Navlačili su se oblaci, sunce je nestajalo, dan je postajao tamniji, vidljivost se smanjila. Odmorio sam desetak min i pošao nadole. Treba imati snage da sutra ponovo prođem ovo i dođem u C2 6500m.

Bili smo gotovo sami. Samo se u početku neko video u velikoj daljini. Potom se i taj izgubio. Povremeno su nailazili gusti oblaci da se put nije video, vetar ga je zasipao. Phubtile je sada išao tri koraka iza mene. U više navrata nisam znao kuda dalje. Onda smo zajedno gledali i tražili jedva uočljive tragove u ledu. Kada bi smo videli bambus sa zastavicom laknulo bi mi jer sam na pravom putu. I tako sam više puta pomišljao da smo se izgubili. Počinjao bi strh koji pojačava napetost traženja pravog puta. Provejavao je sneg, mećava, magla vetar susnežica. Ništa se nije videlo. Počinjala je frka. Kamp se nikako nije pojavljivao. Više puta sam sumnjao da smo zalutali. Odužilo se. Činilo mi se da je bilo kraće nagore nego sada nadole. Mislio sam da će uskoro noć. A onda sam u sumaglici video nekoga da dolazi. Mislio sam da se i taj izgubio. Bio je to Hideki. Tek je stigao u C1 i krenuo na kraću aklimatizaciju, da bi bolje spavao. Rekao sam mu da ne ide dalje, jer je rizik nestajanja u planini; posle 200-300m pojavio se kamp. Svi su već bili u njemu, osvežavali se, odmarali. Taman smo se raspremili i ušli u šator, vreme se razvedrilo, sunce zasijalo, plavo široko nebo otvorilo, bele daljine. Dan još nije odmakao. Pomislio sam: možda sam i mogao doći do C2, mada je ovako sigurnije; safety is important. No summit, life is important.
Opet odmor, dva šerpasa koji me služe. Nema bolje. Iz C1 je lep vidik BC, vazdušna linija.
Debasish se žalio da ima diarrhoea pa sam u mu poslao Bulardi. Izlečio se do mraka. Razgovaramo kroz šatore, ležeći, dovikujući se; sve se čuje. Tišina prirode je apsolutna. Iz C1 se vidi početak grebena našeg uspona, stena C2 i ceo greben do C3. Ne deluje stravično; ali je sami led. Sa druge strane doline Dhaulagiri II-V i desno Tukuche. Skroz u daljine French pass. Lepo je i opasno u isto vreme, boraviti na ovom mestu.
Oprema mi je dobra; ispod mene je gumena prostirka sa alu folijuom, a preko nje mattress na naduvavanje 5cm debljine. Spavam u vreći za -40*. Toplo mi je. Mnogo energije se gubi na zagrevanje tela; zato se dobro oblačim, malo više nego drugi; preventiva je važnija od lečenja ako se razbolim. Koristim perjane jakne, tanju pa deblju, perjane pantalone. Imam perjanu odeću za svaki dan u BC i drugu za visinske kampove. U šali kažem da imam 10kg guščjeg perja, a u stvari je tako nekako. Kada saberem dve perjane jakne, pantalone, dve tanje jakne, prsluk i dve vreće za spavanje možda ima i više. Lepo spavam na 5900m. Više se noću budim kod kuće nego u planini. Jednom Pi bottle; sve normalno. Lepo mi je. Kada mi je po nekada teško dok penjem, pomislim: pa ti ovo voliš, uživaj u tome. I trudim se zaista da uživam u svakom vidiku, trenutku; ovo je nesvakidašnje, ovoga nemam kod kuće, nema ni u dolini; ovakvi vidici do kojih se ne dolazi baš lako; ovakvi predeli čiste prirode, nimalo promenjen ljutskom rukom; mi to volimo, zato se stalno vraćamo; jedni isti ljudi iz raznih krajeva sveta. Ti ljudi su u nečemu isti kao ja, zato se na ekspedicijama nikada ne brinem ko će biti, koga ću sresti, jer ti ljudi, odakle god da dolaze vole isto što i ja i po mnogo čemu su kao i ja, bolji drugovi i prijatelji nego bilo ko iz moje zemlje. Ti surovi uslovi, upućenost jednih na druge, ponekada borbe za opstanak, toliko zbližavaju ljude da kada se ponovo srećemo na novim ekspedicijama osećaj je kao da srećeš brata, najmilijeg. Često jedni drugima dugujemo za neku važnu pomoć u teškim momentima. To nas zbližava. Kod kuće smo na fejsu, pratimo kretanja jedni drugih, znamo gde ko putuje, radujemo se međusobnim uspesima u svim područjima života. Na mom profilu su uglavnom neki čudni ljudi dalekih zemalja, Sigapura, Čikaga, Londona, Irana, Tokya, Španije, a ponajviše šerpasa iz Nepala. Mi se svi poznajemo, poštujemo i volimo jedni druge drugarski. A to drug znači: drugo ja, i to je velika reč, veća nego prijatelj. Drug je isto kao ja samo druga osoba. Na svetu su ljudi stereotipni, konfekcijski, šablonski, zombirani, sa biološkim potrebama preživljavanja, gramzivi, bez duha i ideja. Samo se mi drugačiji srećemo u ovim planinama.
Šerpasi su spremali tzampa; to je neka žitarica, mislim raž, mlevena, pa tvrda kaša kao kačamak; zaljutili su je dobro. Sa gordošću sam pričao da znam šta je to, da mnogo volim, da sam tako popeo Everset jer je sherpa Phutashi to spremao. Naravno da sam morao pojesti sve što su mi spremili. Bilo je toliko ljuto da sam imao tegobe želuca do ponoći, kiselinu, ljutinu, gorušicu. Slabo sam spavao. Iza ponoći se to nekako smirilo.

Ujutru, lagano spremanje za ponovni uspon u C2. Ovoga puta nema odustajanja. Naoružan iskustvom od juče, krećem malo jačim tempom. Sve je normalno, vreme je mirno; susretanja poznatih lica; neko ide brže, neko sporije, neko odmara više, neko manje. Svako ima svoj stil penjanja. Bez problema dolazim do odmorišta, pa opet uspon sve većom i većom strminom grebena Dhaulagiria. Kada sam došao na jučerašnju tačku već je prešlo podne, vreme se opet kvari, oblak, susnežica. Dolazim pod pukotinu i stenu na kojoj je C2. Sustiže me bračni par logoroične meksikanke. Hteo sam kao džentlmenski da ih propusti, ali moj Phubthile sherpa ih je košarkaški zagradio i rekao meni: idi ti idi ti. Prvo je vertikala od 5-6m sa udubljenim gazištima za uspon, pa strmina čistog leda. Vešto sam krenuo krupnim koracima držeći žimar sa dve ruke, pomerajući ga brzim pokretima nagore, nagore. Za 20-ak sec sam savladao stenu. Zadihao sam se dobro i stao da sa desetak udaha vratim kiseonički deficit u krvi. Opet sam nastavio sa dve ruke penjanje uz žimar. Zapravo uže je bilo ledeno, prekriveno snegom pa sam ga levom rukom ispred žimara čistio od leda da ne bi proklizavalo. To je opasna situacija jer proklizavanje žimara može dovesti do padanja. Za 7-8 min sam prošao oko 70-80metara od 45-80* i bio u C2. Pitao sam Phubthile sherpa: kako je bilo. Rekao je odlično. Ovi naši prijatelji koje smo zagradili da nas ne pređu, stigli su u C2 bar 20-ak min kasnije. Mučili su se. Morali bi smo da ih čekamo svo to vreme, na vejavici na užetu.

 

Lakpa je već napravio šator, namestio nam podmetače, pripremio dobrodošlicu, čaj, hranu. Odmah sam ušao u šator, spreman za odmor do sutra ujutru. Pokazao mi je toalet; jedan je bio ispod a drugi iznad šatora. Šerpasi su divni ljudi dok ne izuju čizme i dok me ne zapahne smrad njihovih čarapa. Ne odlikuju se posebno čistoćom. U visinskim kampovima ne peru zube, nisam video ni da peru ruke, a spremaju mi hranu. Poneo sam sapunčić iz hotela; perem ruke snegom i sapunom, ispiram vodom, da bih im nekako dao primer, ali ne vredi, ne slede me. Kada sam se vratio u BC rekao sam Mikele: A sada šerpasi da peru čarape; i video sam puno čarapa da se suše na konopcima šatora; sigurno im je preneo. Kasnije je situacija sa smrdljivim nogama bila malo bolja. Toaleti u C2 su bili pristojni. To nije teško; iskopati dve lopate snega u dubinu i napraviti zidić okolo; to je bar 70-80cm, dovoljno da čučneš da ti se guza ne vidi i da vetar oko nje ne svira.

 

Uglavnom kuva Phubthile, noodle soup, black tea sa dosta šećera. Ovde jedem šećer jer je to energija; kod kuće ne. Iz BC sam poneo neke grickalice, slani keks koji volim; jer šerpasi ponesu onako s` reda šta zakače, neznajući moj ukus. Pripremim u BC šta volim spakujem u kesu i dam im da ponesu: krekera, oats biscuits, čokoladica, i moja crna čokolada. Potrebne su kalorije na ovoj visini. Oni nose chilli. Na visini preko 6000m se gubi čulo ukusa; hrana postaje bezukusna, nestaje apetit; znam za caku zaljućivanja da bih pojačao želju za hranom. Šerpasi ljute baš dobro. Sinoć sam se preljutio pa sam danas jeo bez i malo čilija. Opet je išlo. Moram jesti, ponekad na silu. Odmaranje, spavanje, akumulacija energije, rehidracija, što više da bih bolje mokrio i izbacivao toksine iz krvi. Trudim se da pijem što više tečnosti, i tokom noći, ali slabo mokrim. To nije dobro. Trudim se. Ujutru pogledam bocu i kad vidim da nije bistro nego tamno žuto, zamućeno, zabrinem se. Znojim se dok penjem, puno isparavam. Noću se često budim; previše ležim, preko 15-17 sati. Nekada sednem sa vrećom, lakše dišem. Nekada mi se nos noću zapuši, stavljam kapi; imam malo devijaciju septuma ulevo. Osluškujem šerpase; spavaju i ne pomeraju se cele noći; ja se okrećem, obrćem, budim, sedim, pijem vodu… Ne znam tačno, ali temperatura je bar -15*. To je privikavanje na visinu. Nemam glavobolju, ne guši me, Nemam problema. Primetio sam da je Lakpa doneo bocu kiseonika u šator, valjda za svaki slučaj, ako meni ne bude dobro. Dobar šerpas, brižan, brine o klijentu; Iskusan.

 

Ujutru divan dan; mirno bez vetra, čisto nebo, beskrajni vidik Himalaya. Divan vidik na vrhove Annapurne. Široka, stabilna, masivna, sa nekoliko špicastih vrhova. Koji je pravi ne znam tačno, ali predpostavljam. Odavde ne izgleda nešto naročito. Dhaulagiri je strmiji, strožiji; teži je od Everesta; upoređuju ga sa Kanchenjunga. Nisam očekivao; Mislo sam da je jedan od lakših vrhova.

C2 6500
Današnji plan je povratak u BC direct. Nije ni to baš lako i ako je sve nizbrdo. U vreću za pakovanje sleeping bag ostavljam neskupocene stvari, rezervne rukavice, presvlaku, dux, okovratnik… za završni uspon. Jedna od poenti uspona je raspoređivanje opreme po visinskim kampovima, gde je šta potrebno, da se ne bi opterećivali bespotrebnim nošenjem gore/dole.

Ne ostavljam suviše važne stvari bez kojih bi u slučaju gubitka uspon bio nemoguć. Ne bojim se krađe, jer ovde su svi pravi iskusni alpinisti, šerpasi budisti; jer buda je rekao: Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi učini tebi. Nekada lavina, jaki vetrovi odnesu šatore ili ih veliki snegovi zatrpaju da nestanu. U C1 imam opremu za dole; ostaviću opremu u povratku potrebnu za gore. Šator nije samo moj; i drugi će u njemu spavati, menjati se. Ne pada mi napamet da nešto nečije uzmem. Svi smo sujeverni, i mi i šerpasi; ako bih nešto loše uradio, mogu samo očekivati nešto još gore, osvetu same planine. Dhaulagiri je Bog.

Polazim; put znam i sam; ostavljam šerpasima vremena da rade sa opremom; ne moraju me stalno imati na oku. Oni to neće sami uraditi dok im ja ne dam odobrenje. Znam njihove obaveze i trudim se da im olakšam što više. Težak je posao šerpasa, rizičan, obolevaju, ginu. Svake godine po neki šerpas strada. Nedavno je stradao naš šerpas u C2 Everesta, navodeći helihopter da sleti, povlačio se korak po korak unazad i upao u pukotinu, potiljkom tresnu u led i na mestu ostao mrtav. Many story. Ekspedicije su pune jakih emocija.

Silazim sa eight niz uže. To mnogo volim jer me podseća na lift; bez uporebe snage, odgurujući se malo nogama o led, spuštam se vrlo brzo i efikasno u podnožje stene C2. Nosim sombrero, obilato mažem nepaly sun protection 25 koji ne deluje i nema ni 5. Izgoreo sam kao žiška. Reflektuje led pa se gori i odozdo. Kada sam na prvoj ekspediciji dobio opekotinu nosa iznutra, shvatio sam da kremu treba i u nos stavljati i mazati ga unutra. Polako silazim grebenom nadole; posmatram levo, pa desno, pa ispred, pa dole. Kakav divan dan. Polako, polako, pazeći na noge, kolena; povreda je kraj ekspedicije, zalud bačen novac, potrošeno vreme i sva dosadašnja energija. Ovim parama se može kupiti auto srednje klase. Negde na odmorištu sustiže me šerpas. Vreme je mirno.

Pre dva dana po vejavici i smanjenoj vidljivosti išao je pored mene na 3-4 metra, a sada na 300-500m. Volim i ja samoću; možda sam po malo autističan. Na neki način ovo je individualan sport, ali uspeh se ne može postići bez snažnog i složnog tima. Neki se penju nagore. U C1 pravim pauzu bar pola sata, uzimam deo opreme za dole, nešto ostavljam za naredni put za gore. Mora postojati plan. Malo tečnosti, hrane. Počinje toplota. Nastavljam nekako brzo, bez poteškoća, lako mi ide. Ima dosta pukotina, a zbog toplote postaju sve veće i opasnije. Povremeno se čuje po neka lavina sa Tukuchea ili levo sa Dhaulagiria. Idem i idem, i nije mi teško. Puštam korak. Phubthile me ponegde čeka, sustiže, ostaje da kradom ispuši duvan sa drugim šerpasom. A onda na kraju glečera, kad put prelazi na ivicu ledopada, ispod stena sa padajućim kamenjem i parčićima leda, ide pored mene. Pod strehom stene uzimamo pre tri dana ostavljene šlemove. Na mom piše SRB. Mislio sam da će ga neki NATO alpinista oštetiti, baciti ili uništiti; paranoičan sam; niko ga nije pipnuo; niko ga za to nije briga; sve je u mm isto kako sam i ostavio.
Put postaje rizičniji, a na samom kraju okomito se spušta stotinak metara ka crampon point-u. Vidim našeg kichen boy-a. Shvatio sam da je Phubthile talk-walk-iem javio da dolazimo i naručio sok.
Uvek bih pitao da li ja idem prvi ili pozadi. Ovoga puta ja prvi silazim. Nije baš lako, Na jednom mestu je usek pukotina kroz koju se spušta; može ali odgurivanjem sa jedne pa na drugu stranu kramponima po kamenu, škripi, proklizava; onda klin u sred stene, promena safty karabinera, pa provlačenje osmice; treba iskustva; nije za početnike. Na tri mesta promena užeta, opet strmi zaleđeni sneg; Kichen boy nemo sedi, posmatra, i ako bih pao i skršio se mislim da se ne bi pomerio. Došao sam do njega; sipao mi je topli tang, multivitaminski prašak; jedno lonče 0,5 l, iskapio sam ga; onda drugo, polako sam pio dok sam skidao dereze, seo na stenu, na svoje podmetnute rukavice; čekao sam šerpasa; ni njemu nije baš lako; nosi bar 20-ak kg neke opreme, moju vreću, sve moje stvari i još ponešto. Silazio je polako. Onda me je kichen boy ponudio trećim lončetom soka. Prvo sam odbio, pa na insistiranje prihvatio. Lagano pijuckajući popio sam i to treće lonče. My body water deficit je bio bar 2-3 litra. Odmorili smo svi skupa a onda po kamenju glečera krenuli u BC. Osećao sam vraćanje tonusa tela nadoknadom vode. Lupao sam čizmama po kamenju, obilzio pukotine, preskakao potok. Posle pola sata dolazak u BC; Vreme ručka. Spuštanje stvari kod šatora, bez sedanja odlazak na puja, molitve i zahvalnost Bogu, Dhaulagiriu što sam se zdravo vratio. Kršćenje, bow, klanjanje. BC je civilizacija, na tracking putu; može doći helikopter, mule, porteri, kuhija. Bezbedan sam. Dobar ručak, i puno tečnosti. Pijem ness coffee, jasmin tea, green tea; više tečnosti nego hrane; tek posle sat vremena sam počeo jesti.
26. April. Moja aklimatizacija je završena. Sada mogu odmarati i čekati povoljnu prognozu vremena za vrh. Prilično rano. Kako smo krenuli vrh bi mogao biti početkom meseca.
Počele su šale u BC; susedni šatori su bili jednog tajvanca, kineza, Mr Kima, južnokoreanca i njegove devojke kineskinje Vivian. Njen šator je bio pored šatora Hidekija. Kaobajagi sam ga nagovarao da promenimo šatore, da ja budem pored Vivian. Onda je on pomenuo kako je to jutro razgovarao sa njom. Ushićeno smo reagovali: blago tebi; on se sav važan smeškao. Jednom sam šetao ka gornjem delu kampa i sreo tu devojku kada je izlazila iz njihovog dining tenta, valjda idući u toalet; ljubazno mi se javila; kulturna devojka. Onda sam se u našem diningu hvalio kako sam je sreo, kako mi se javila… zapravo samo smo se šalili, pravili prijatnu atmosferu na bezazlene teme. Govorio sam kako je Mr Kim jak i opasan i ako to čuje, može biti neprilika. Zapravo sve to nema veze. I oni su bili prijatni momci koji su se uvek ljubazno javljali. Ujutru su veoma bučni, dovikuju se po BC, puštaju jako kinesku muziku… ali to je International expedition, zajednica različitosti, poštovanje tradicije i tolerancija. Možda i ja nekog iritiram, ali to niko ne pokazuje. Svi smo mi puni predrasuda i predubeđenja. Treba prvo dobro upoznati nekoga pa tek onda o njemu suditi, ako upošte imamo pravo o bilo kome bilo šta suditi.

 

Hideki je rano ustajao, oko 6h; govorio je da je on stariji čovek i da malo spava. Rekao sam mu da je godinu dana stariji od mene a ja spavam 9h, i da je san potreban, i da je minimum spavanja 7,5-8 sati na dan. Ujutru bih čuo Hidekijeve užurbane korake, trening, kako bar tri puta šeta do dna kampa, pa onda do vrha kampa. Napomenuo sam mu da to nije dobro za pluća jer je u to vreme vazduh najhladniji, bar oko -10*, i da je bolje šetati u podne, kada je sunce i vazduh topliji. On je imao svoje i nastavljao je tako tokom cele ekspedicije.
Dr Carlos
2-3 dana po povratku sa aklimatizacije došao je helikopter sa dugo najavljivanim doktorom Carlos tima. Tenzija je rasla, dolazi doktor! U kampu je bilo još doktora. U donjem kampu je bio čileanac doktor urgentne medicine. Ali sve je to malo važno. Najvažniji je doktor Carlos. Onda je stigao Helikopter sa PR medija španskog tim i Dr Carlos. Bio mi je interesantan, pravi španac, oko 39 god, oštrih otsečnih matadorskih pokreta, malo duža crna kovrdžava kosa gelom učvršćena. OK, mlad doktor, energičan, samouveren. Bio mi je simpatičan. Carlos je izašao na heliodrom da ga dočeka. Sve vrlo srdačno, brojni šerpasi; lepo. U prolazu prema dining tentu pozdravio se samnom, upoznali smo se. Pristojan, kulturan momak. Doktor sportske medicine, iz Cordobe a živi u Granadi; kaže da mu je to bliž planini. Uže se opredelio za planinarenje. Inigo ga je takođe srdačno dočekao jer je i njegov doktor koji ga je lečio posle promrzlina na Annapurni, i amputacije svih prstiju po 1-2 falange. Dr Carlos je uvek bio srdačan i ljubazan sa poštovanjem prema starijem kolegi. Trudio se. Brinuo je o kampu, obilazio kuhinju, snabdevanje vodom… Ovo je njegova osma ekspedicija, i ima iskustva. Sada je zvanično doktor tima i to je odgovorno radio. Komentarisao sam da mi je drago da prvi put od kada idem na ekspedicije i ja imam doktora, da mi je to lakše jer sada i o meni neko brine.
Drugi PR media gospodin, čije ime nisam saznao do kraja ekspedicije, bio je kao neko zvaničan, jer je on u Španiji zadužen za neke verifikacije uspona, kao neki funkcioner u njihovom Mountaineering savezu. Igrao se nekim dronom, slikao ledene detalje glečera, nosio po 2-3 fotoaparata, jedan sa teleskopom; pravio naše portrete; i mene je slikao desetak puta en face i profil. Nije bio socijalan, oskudno je govorio, pozdrav, klimanje glavom, dve reči i ode. Ne znam koja je njegova uloga bila u tom timu, sem što je sigurno za džabaka bio četri nedelje u Nepalu i na planini, samo u BC. I to je dosadno; ne znam da li bih pristao na tako nešto. Nikome ništa loše nije rekao, nije bio interesantan. Nije ostavljao utisak, više smuti pa prospi, kao neko mrtvo puvalo. Nekada sam kopirao njegovo slikanje, jer mislim da je imao dara za fotografiju. Kada bi nešto slikao prilazio sam da i ja to slikam. Verovatno sam i ja onda bio dosadan. Njegov šator je bio pored mog; hrkao je straobalno. Noću se to čuje u planinin i sa velike daljine.
Super glu
Na prethodnoj ekspediciji su mi se oštetile čizme kramponima. Razmišljao sam o popravci, proučavao metode krpljenja obuće i zaključio da je dovoljno da ponesem Syntelan lepak. Kada sam stigao u BC zalepio sam otcepljeno platko. Pasang koji me je pratio od Italy BC je pažljivo posmatrao šta ja to radim. Kada je ukapirao da je lepak dobar, sutradan je doneo svoje patike, odlepljene na 4-5 mesta, da mu zalepim. Mislim da sam operaciju uspešno obavio. Sutradan se pojavio novi šerpas sa odlepljenom čizmom, pa Rinje, i tako još nekoliko. Rado sam im pomagao. A kada se pojavio Dr Carlos sa dva bureta lekova i sanitetskog materijala, obraćali su se samo njemu za lekarsku pomoć. Na pola ekspedicije sam rekao da ove godine radim više kao shoe-maker nego kao doktor. Na ranijim ekspedicijama sam pregledao šerpase, klijente, delio im lekove, a sada sam samo krpio cipele. Bilo im je simpatično, a meni nije smanjivalo ugled u ekipi. Drago mi je kad mogu pomoći ljudima na bilo koji način.
Kada sam završio ekspediciju mnoge stvari sam dao šerpasima, porterima… dao sam i taj lepak, onako zajedno sa desetinom drugih sitica. Onda me je Pasang pitao da mu dam lepak. Rekao sam da sam ga već dao sa svim tim stvarima. Tražio ga je tražio i nije ga mogao nači. Neko ga je čvrsto prisvojio.

Higijena je tokom ekspedicije veoma važna; pranje ruku, umivanje, redovno pranje zuba. Zube obično perem ujutru i uveče, ostali to čine još i nekoliko pita preko dana. Ispred dinninga je velika termos kanta sa česmicom i toplom vodom, tečni sapun. Kupanje je poseban ritual. Prvo se najavi dan ranije ili tog jutra za doručkom. Ako ima više interesenata pravi se raspored. To je najbolje činiti oko 11-12 sati, kada je sunce i u šatorima toplo i preko 30*. Shower tent je recimo 2 x 2m, nekada sa predprostorom za presvlačenje. Na podu je krupno pločasto kamenje, u ćošku stolica radi presvlačenja. Kishen boy bi doneo kofu 20l tople vode, lonče. Obično svoje krupnije stvari ostavim ispred šatora, da ih ne bih poprskao, a sitniji veš u džepove ili zadenem za šipku na krovu. Posle lončiranja i završenog kupanja uvlačenje garderobe kroz zip radi oblačenja. Treba se dobro obući, kapa, kapuljača, duks, tanje perjane jakne i obavezno bose noge. Onda trčeći do šatora, u kome je opet veoma vruće, dobro za sušenje kose, jer nema fena. Tek posle oko sat boravka u svom ličnom šatoru mogu izaći van, opet pojačano obučen. Svako razbolevanje je i kraj ekspedicije. Jedna od veština ekspedicije je i kako sačuvati zdravlje u surovim uslovima života, velikoj hladnoći bez grejanja. Ekspedicija je stalna briga o sebi i svom zdravlju.
Simone
Odmarao sam, sa namerom da odmaram do završnog uspona. Štedeo sam energiju; plašio se da ne izgubim suviše težinu, onda oslabim i nemam rezervu energije za vrh. Ležao sam po celi dan, po nekada u dokolici malo prošetao okolo, posmatrao događaje u kampu; nisam ni ja nešto dojmio druge ljude pa mi nisu poklanjali previše pažnje. Gledao sam svoja posla. Ponekada bi neko iz susednih kampova, dolazio na sedeljku kod nas. Jedno predveče je došao Simone; sredovečan gospodin, 50 i neka godina. Kada je čuo da sam iz Srbije, kao i svi zapadnjaci nastaje psihološka pauza od nekoliko sekundi; kako nastaviti razgovor. Navikao sam i bolelo me je uvo za tu njihovu paranoju prema srbima, iz perioda kada su nas proglasili za životinje koje treba ubijati. Ali onda je izgovorio: Iso Planić; sa pohvalama za našeg sadašnjeg predsednika PSSa, da su peli zajedno Broad peak, i Dren Mandić… i puno priča i pohvala za tu ekipu. Priča se nadovezala, sa uzajamnim razmenama informacija. Malo sam bio iznenađen njegovim poznavanjem. Nema ekspedicije na kojoj neko od šeršpasa ili klijenata ne pomene tu ekspediciju kada se desila velika nesreća pri silasku sa K2 i pohvale za ekipu Vojvodine.
Zapravo Simone je došao da se dogovara sa Valdijem oko njihovog samostalnog izlaska do C3 i privikavanja na tu visinu jer im je namera da bez kiselonika popnu Dhaulagiri. Sedeo je bar jedan sat u našem dining tentu.
Narednog jutra njih dvojica su krenuli sa puno opreme, hrane, jer nemaju šerpase… da ih rasporede u C2 – C3… Krupni su i jaki obojica. Simone živi u Dolomitima u italiji. Omiljen je među špancima jer odlično govori španski. To popodne se iz C1 vratila Rosa i rekla da ih je srela, da je Simone bio bled i prilično iscrpljen, kao mrtvac, i da on nije baš mnogo snažan, a da je Valdi bolje išao i da je on jači. Valdi mi je ostavio radio stanicu sa molbom da ga u vreme ručka i večere zovem. Zvao sam ga ali nikada nije odgovarao. Izvodili smo kerefeke: Waldi, Waldi, soup ready. Mislili smo da mu je otišla baterija jer je ova u BC stalno na charger-u. Nekome se javio da su u C2, da su krenuli u C3… onda sledećeg dana vest da je Simone pao niz liticu i da je najverovatnije poginuo. Šok. Tajac u kampu. Kako?! Sve je bilo malo sumnjivo; takav alpinista koji je ceo život u planini, sa takvim iskustvom da tako nesmotreno omakne. Vest je došla uveče; Valdi je Mikeli-u javio da je Simone ušao u šator, da ga je vetar oduvao. Nastao je muk u BC. Nestao je u ambisu. Odjednom je sve stalo. Šta će dalje biti. Čekali smo povratak Valdija. Posle smo čuli da se to dogodilo popodne, a da je on to javio tek predveče. Počela su nagađanja; očekivao sam da će doći neka policija, onaj odgovorni officer, helihopter. Niko nije dolazio. Posle dva dana sišao je Valdi; ćutljiv; seo je na svoje mesto u dinig tentu; kichen boy mu je doneo hranu. Došao je Mikeli; rekao je da je Simone ušao u šator, da je dunuo jak vetar; da je zajedno sa šatorom skliznuo niz strminu; možda se okrenuo u šatoru, nakrenuo i vetar ga je oduvao. Rekao je: Valdi, Vadi! Whate happen?! I to je sva priča. Mislio sam da će neko tražiti izjavu; da će morati da napiše nešto; ali ništa. Niko nije otvoreno govorio, ali sam primećivao sumnju kod svih. Okolnosti nisu baš sasvim jasne ni logučne. Valdi je stajao van šatora a nije ga vetar oduvao. Simone nije rekao: ala duva, kakva oluja… ili slično; nego iznenađeno: What happaen?! – što bi značilo da je sve bilo mirno, a šator je odjednom krenuo. Samo Bog zna šta se gore desilo. Da li je Valdi željan avanture i neverovatnih podviga, samoisticanja, nešto tu dopunio, nikada nećemo znati. Znamo samo njegovu priču. Počeo sam da ga se plašim. Sa onim neonacističkim novinama na rukohvatu stolice, zaista sam počeo da sumnjam. Počeo sam da kujem planove kako da ga izbegnem u usponu, jer je uvek moguće da ti povuče uže da padneš u pukotinu, ili kako već ti neko može nauditi. Bilo je nekih vesti, posredno, Inigo je voleo da prenosi šta čuje po kampu, kako je neko iz ambasade išao kod ministra i tražili izveštaj… Roza je veselo tražila da zovemo Mikele i pitamo šta je bilo. Prvi put sam umislio da sam zaista vođa ekspedicije i rekao: Ne! Ako Mikeli ima nešto da nam kaže on će doći i reći nam. Mislim da on o tome ništa nije znao. Zapravo, nesvesno zaštitio sam Valdija, da se o tome ne čačka previše. A mislim da Mikele o tome zaista nije imao pojma. Rosa je iznenađeno zaćutala.
Mislim da šerpase nije mnogo briga za nas. Kada je na Lho tse poginuo šerpas prekinuli smo ekspediciju. Kada pogine klijent, idemo dalje, nema veze.
A onda posle tri dana saznajemo da dolazi Migma boss, da je stigao u Italy BC; da je žena Simona tražila da ga nađu, rescue, da ima dobro insurance i da sve plaćaju. Narednog jutra, veoma rano doleteo je Mingma sa žutim helikopterom sa natpisom Altitude air. Nastala je velika živahnost u kampu; pozdravili smo se; sedeo je u kuhinji; zahvalio sam mu što mi je dozvolio da nastavim ekspediciju i ako sam dužan 3000$. Rekao sam da ne brine ni malo i da ću prvoga dana kad stignem kući sve to platiti (tako je i bilo) U spašavanju je učestvovao Alex Gavan Romania i Mingma Rosa sherpa. Odleteli su u predpostavljanom pravcu prema opisu mesta nesreće. Posle 15ak min su se vratili sa vešću da su nešto videli. Opet su odleteli; iz helikoptera je iskočio šerpas, sa oko 3m iznad glečera; zapravo iz snega je virela vreća za spavanje. Vratili su se i doneli vreću za spavanje i perjanu jaknu, pohabanu. Našli su ga u visini C2 ali nekoliko stotina metara dalje u pravcu mesta odakle je pao i oko 300m leteo kroz ambis. Helihopter je odleteo po treći put. Onda je usledila jeziva scena; helikopter se vraćao sa visećim telom Simona, na 3-4 metra užeta, zaleđenim, smrznutim polomljenim u kičmi sa preklopom unazad. Klatio se u vazduhu; u luku se primicao heliodromu, ljuljao na vetru. Onda se polako spuštao pomerajući se ustranu da ne bi saonicama na njega zgazio. Na kamenju je ležalo smrznuto truplo: Glava kao da je bila nabijena u grudni koš, prekrivena jaknom, lice se nije videlo. Zaleđeno telo je zveknulo o kamenje kao polutka; Dvadesetak šerpasa je nemo stajalo u krugu. Mnogi nisu prilazili i gledali sa 50ak 100m razdaljine. Valdi je takođe stajao na 20-ak m, trom i balsamovan, sa rigidnim pokretima, pio čaj i pušio. Onda je prišao i posmatrao ga, mobilnim slikao?! Aleks i Mingma su kopali, kopali sneg u glečeru oko njega a onda ga užetom vezali oko struka i helikopter ga je isčupao; već je postajao deo glečera, jer je posle nesreće padao sneg. Iz helikoptera su izvlačili šator, šatorsku užad. Svi smo forenzičarski posmatrali; i ja sam gledao da li je uže presečeno, ali nije bilo. Valdi je takođe prebirao po užetu i uzeo da ga odnese; onda su svi povikali: ne diraj, ostavi to; Alex je iz helikoptera vikao: ostavi to. Svi smo sumnjali. Simone je bio bez dereza; znači zaista se izuo i ušao u šator. Uže nije prerezano, i ako Valdi nosi veoma veliki i jak nož. Ja nemam ni perorez kada idem u planinu. Imam samo švajcarac u šatoru kada kradom jedem pršutu. Ostaje samo mogućnost da mu je otkačio uže sa klina, ili da ga Simone, mrtav umoran zaista nije dobro pričvrstio. Ležao je 15-ak min a onda su šerpasi počeli da ga umotavaju u šator, onim užetom vezuju. Pakovali su ga Nima Dorje moj lanjski šerpas, Pasang kichen boy, Pasang Debasish sherpa… Mingma boss je nadgledao, davao uputstva. Kada su ga uvezali, poneli su ga do helikoptera i nekako ugurali. Gledao sam i snimao ispred helikoptrera. Onda je u Helikopeter ušao Mingma, mahnuo mi. Helikopter je počeo da pojačava, uzleće i brišućim letom niz glečer odlazi, ubrzo nestajući prema dolini. Tišina. Onda sam pratio šerpase, a i ja sam otišao do puje da se pomolim.

Kraj života. Jedna ljudska istorija je završena. Poznati alpinista, jedna porodica bez podrška; Kraj. Šerpasi su se molili na puje, skidali grehe. Bilo je tiho i kratko. Taj ritual sam gledao na Makalu kada su šerpasi kamenjem gađali ka glečeru jer su nosili mrtvog Janeka. Takav strah od smrti, grimase na licu u životu nisam video. Kao da su sa paklom komunicirali. Ovoga puta je sve bilo tiho. Valjda se i oni razlikuju. Ovo su Dhaulagiri šerpasi, a tamo su bili Makalu šerpasi, što je oko 300-400km daleko odavde.
Od Waldija su svi zazirali. To popodne su ga pozvali Alex i jedan italijan. Bio je kod njih celo popodne do unoć; svi su se napili; možda su hteli da ga pijanog provociraju da nešto kaže. Noću je pijan tumarao po kampu, pravio gluposti; mislim da je hteo i u moj šator da uđe. Narednog dana sam čuo da Aleks i taj italijan napuštaju ekspediciju; što je logično i normalno. Naravno Valdi ostaje; kao da se ništa nije dogodilo. Trudio se čak da bude veseo, da pravi štoseve; što je bar meni bilo skaradno, a i drugi su bili suzdržani.
Onda je počeo javno da puši marihuanu. Posle ručka i večere zapalio bi po cigaretu marhuane. Prve večeri nisam shvatio šta je to. Te noći sam spavao ne pomerivši se. Ujutru mi je glava bila mamurna i teška, nisam se razbistrio do popodne; šator je mali prostor i kada on puši marihuanu, udišemo i mi. Bilo mi je odvratno. Od tada pa do kraja ekspedicije sam vrebao: Čim bi palio hašiš odmah sam izlazio iz šatora. On je negodovao prema nama, umesto da on izađe napolje pa nek puši kol’ko hoće. Onda su to počeli i drugi da rade; jednom je Debasish rekao da je gledao film i nije primetio da je sam sa njim u šatoru, da je bilo zadimljeno kao u magli; da je izleteo iz šatora. Tragovi marihuane se mogu naći u kosi; Vadio sam se na dopping kontrolu u mojoj zemlji i da ako mi to nađu, gotov sam zauvek i za svagda u svakom pogledu; da bi i pacijenti rekli da doktor puši hašiš. To mi je bilo užasno, sport i droga. Napadan je; uvek nudu drugoga da puši, i Debasisha: ‘ajde, u Indiji je to normalno; pa Rosu: danas je (zbog nečega) poseban dan, uzmi, probaj malo, zašto ne, to je dobro; a da se nešto desi, onda bi se vadio kako ne puši samo on, eto i drugi puše, kao na primer taj i taj. Podseća me na dillera droge, tako ima fore za namamljivanje. Postajalo je neprijatno, kako se odbraniti od njega. Stalno mu nešto treba, nečija usliga, treba svi da ga služe; stalno neke budalaštine u vidu alkohola i droge. Pio je; na momente je bio mračan.
Posle nekoliko dana nekoliko šerpasa je išlo u C3 noseći opremu. Inigo je preneo da su našli dereze Simone. Valdi je ljutito odbrusio: Dosta više sa Simone. Ne želim da više čujem bilo šta o njemu.
Od tada ga pred njim više niko nije pominjao.
Posle je Rosa rekla da je njoj pričao kako mu je teško, kako je potresen zbog te pogibije… Ko će mu verovati.

Život u kampu se nastavljao. Jedne večeri Rinje je napravio iznenađenje; spremio je pumpkin soup u izdubljenoj tikvi, sa četvrtastim poklopcem kroz koji je prosekao tikvu, izvadio sadržaj, od toga napravio supu sa dodatcima, a onda je servirao u toj istoj izdubljenoj tikvi, sa poklopcem sa drškom tikve. Bilo je originalno i po izgledu i po ukusu. Radovali smo se iznenađenju. Narednih dana u više jela smo imali kuvane parčiće tikve, grilovane, kao dodatak uz druga jela. Zaista je ukusno. Rinje je uvek pravio razna jela sa sitnim interesantnim dodatcima, veoma maštovito. Od svih ekspedicijskih kuvara zaista je najbolji.

Svakoga dana hrana je imala maštovita iznenađenja. Recimo ražnjići od povrća mesa, mleveno meso rolovano sa kuvanim jajetom u sredini; dodavao je kim, razne začine i mirođije što je hrani davalo maštovit i uvek drugačiji ukus. Pa ½ paprike, zapečena sa kačkavaljem, sitnim pečurkama… pa malo kečapa kao nadev i ukras… pa takozvane sizzle – cvrčeće pečeno meso pileće ili yaka, sa špagetama izmešanim sa prezlama, povrćem, šargarepe, karfiol, krompirom, preliveno kečapom; zapečeno na tučanom ovalu, a servirano na drvenom poslužavniku; Kada to unose, sve cvrči, dimi, da li ga preliju alkoholom da se puši, vrelo. Brzo unose, dođe po 5-6 kuvara i pomoćnika, nastaje žagor, slikanje, sve se dimi pršti cvrči; veoma svečana atmosfera. Kako sve to naprave u improvizovanoj kuhinji nije mi jasno; Često peku kolače, torte, a nemaju pećnicu.

 

Peku i peciva, kao neke kroasane, lisnata testa. Mislim da to rade u poklopljenoj šerpi, ili neko duplo dno prave; neće baš da otriju tajnu kako sve to uspevaju. Hrana je važan deo ekspedicije, važna je i za telo i za duh. Zdravlje i snaga idu iz stomaka. Trošimo mnogo kalorija i moramo puno i hranljivo jesti.

 

Espana medija je pravio seriju slika o kuvarima i kuhinji. Pratio sam ga i slikao njegove kadrove. On ih je okupljao, pravio zajedničke slike sa kuvarskim keceljama; igrali su pred kamerama, veselili se, valjda misleći da će biti na španskoj televiziji. Slikali su se ispred kuhinje, puje; život je bio veseo i dalje.
U dinning tentu je postajalo veoma vruće, nekada nepodnošljivo za sedenje. Nekada bi smo se skinuli u sasvim tanke majice, a nekada bi smo otvarali vrata sa obe strane i puštali promaju da hladi šator. To je naravno opasno kad tako lepo hladi. Onda se nema kud; i u ličnim šatorima je veoma toplo. Dani postaju sve topliji a boravak u šatorima kao u sauni. Po lepom vremenu bih iznosio stolicu ispred dining tent, sunčao se, upijao energiju; pomerao se u zavetrinu; uvek bih pri ruci imao termos šolju sa poklopcem čaja ili kafe, koja je po sat dva ostajala topla. To bih uveče poneo i na spavanje i posle sat dva sve popio dok je toplo.

 

Obično sam sedeo blizu termos kante sa toplom vodom i slavinom, veoma posećenom mestu za pranje ruku, voća, zuba. Nalazilo se između našeg i Carlos tent-a. I drugi bi ponekada izneli stolicu, sedeli bi smo pričali i uživali u pogledima na snežne vrhove Dhaulagiri I i II glečer, ice fall, kao da smo na terasi nekog delux hotela u Alpima. Bez kape i naočara uživanje nije moguće jer je na 4800 zračenje veliko i UV i kosmičko i infracrveno. Tako sedeći i posmatrajući po nekada bih video lavinu sa Dhaulagiria ili sa Tukchea. Iza BC sa Dhaulagiri II su visili neki glečerski seraci. Nadao sam se da odatle neće tresnuti neka lavina, jer bi nas mogla pobiti. Na svu sreću odatle nijednom nije bila.

 

Lavine su se obrušavale sa grmljavinom, oblakom snega, treskom ledanih stena: spuštale se do glečera, a snežna prašina je nekada dolazila do nas. Uglavnom nikada nikoga nije bilo na tom mestu. To da se zadesiš baš tu u tom momentu je ipak velika retkost. One nekada budu noću, nekada uveče, neke će biti posle ekspedicije, ali retko da baš tada neko od ljudi budu tu. Ne treba se od njih previše plašiti; one su sudbina; od njih nema spasa. Podseća na ruski rulet ili bombardovanje. Ta mala doza kockanja takođe daje adrenalin alpinističkom sportu; uglavnom ako se ne rizikuje ne može se ni uspeti, kao i u životu. Kada opasnost srećno prođe osećam katarzu, očišćenje duše, opuštanje. Od kada idem na ekspedicije život mi je miliji nego pre.
Po nekada bih sedeo ispred kuhinjskog šatora, džakao sa kuvarima, šerpasima. Nisam ulazio u šerpa tent, jer oni vole da budu sami sa sobom, opušteni. Mislim da su po malo i pili, pušili, i da ne vole da mi to vidimo jer odmah sumnjamo u korist od njih. Tu su se uvek čule neke novosti, neka dešavanja, prenosile informacije, planovi, dobijali izveštaji o radovima u planini, dokle su šerpasi stigli i šta su uradili. Iz kuhnje bi odmah iznosili čaj ili stolicu za sedenje, ako nisam poneo svoju.
Izbegavao sam da ulazim i u kuhnjski tent, više zbog higijene. Doktor Carlos je ozbiljno shvatio svoju ulogu pa je obilazio kuvare i nadgledao njihov rad, odlaganje smeća… Sve je bilo besprekorno.
Iza BC je proticala jedna od glečerskih reka. Vodonoše su tu skupljale vodu u buriće. U celom BC toaleti su sa jedne strane a uzimanje vode sa druge strane. U potok su postavili dugo crevo za vodu koje je donosilo čistu vodu sa stotinak m daljine. Punili su buriće 50-ak litara i po dvojica između sebe donosili pred kuhinju, poklopcem zatvoreno.

Sa druge strane potoka u ledu je do vrha bilo zakopano bure frižider. Na nekoliko dana bi helikopterom dolazilo sveže meso i tu ostavljano. Zatvara se hermetički poklopcem i veoma je dobro zaštićeno od logorskog kera.
Sa druge strane potoka je bila 5-6 m visoka stena, duga desetak m, nepravilna sa previsom. Tu su se odvijala nadmetanja u slobodnom penjanju. Takmičili su se, nekada bosi, golim prstima, kačeći se za pukotine stene. Iznenadilo me je da je moj Phubthile šerpa većinom bio pobednik. Pribojavao sam se da ne padne i povredi se jer nema zamene šerpasa. Ovo je suviše daleko i ako ostaneš bez šerpasa gotovo je. Zabava free climbing takmičenja je bila gotovo svakodnevna kad šerpasi nisu bili u planini. Mikeli im je često davao po dva dana odmora posle C2. Smatrao sam da je to dobro i humano. Međutim povremeno loše vreme i česta odmaranja šerpasa su imala konačni ishod da šerpasi nisu do kraja završili svoj posao, da vrh nije fiksiran i da se nismo popeli.
Uglavnom sam se dosađivao. Smenjivali su se lepi i loši dani. Nikako nije nastupalo sasvim lepo vreme. Do podne bi bilo sunčano a od podne vetar, oblaci, sneg. Mesac dana je svakoga dana bilo popodne loše vreme sa padavinama. Svakoga dana sam posmatrao stazu početka uspona bočno od Ice fall; gotovo svakoga jutra je bila zatrpana novim snegom ili nanosima vetra. Svakoga jutra se sneg ponovo prtio i nova staza pravila i tako sve do C1 i C2 iznova. To zahteva mnogo puta ponovno trošenje energije. Primicalo se vreme uspona. Kako smo bili dobro krenuli mislio sam da ćemo odmah po Prvom Maju biti na vrhu. Šerpasi su govorili da se nadaju da će 10 Maja biti kod kuće. Međutim, prošao je i 10. Maj a mi smo bili gotovo na početku.
Suviše sam lenčario; šerpasi su ipak povremeno išli gore dole.Ostali članovi drugih timova su samo povremeno išli na French pass, ali meni je to bilo već glupo, klizavo sa rizikom povrede. Odlazio bih iznad logora, na 20-ak min od BC, još dalje od garbage tent-a do jednog usamljenog kamena, tu sedeo i molio se, molio, dugo; molio sam planinu da me prihvati i da se bezbedno vratim. Svidela mi se ova planina, bila je lepa snažna i mnogo jača nego što sam očekivao, ali se više nisam smeo u njih zaljubljivati kao što sam se zaljubio u Kanchenjunga pa me umalo nije zauvek uzela i ostavila sebi. Svidela mi se ali nisam bio opčinjen njom. Ice fall je bio tu na 50-ak metara, veoma blizu ali dovoljno daleko i bezbedno od visećih ledenih stena. Po sunčanom danu, tako usamljen daleko od ljudi bilo je veoma prijatno za toalet. Ma da to nije baš mnogo kulturno, uvek je veoma prijatno i prirodno kao što rade druge životinje. Sve bih lepo zatrpao gomilicom kamenja. Nema muva, noću je temperatura u velikom minusu i mislim da je to normalan proces raspadanja i kruženja materije u prirodi. Dolazio sam na stotinak metara do Tukuche wall, sedeo i gledao na 1000 m visok zid sa koga su povremeno padali kamenčići. Svo ovo kamenje po površini glečera bilo je odatle. Držao sam distancu da me ne bi neko kamenče čvoknulo. Skinuo bih prsluk, seo na njega, okrenu leđa suncu i grejao kičmu. Tako bih sedeo bar 15ak min do pola sata. Tišina Himalaja je njegova tišina Himalaja; čovek tu tišinu može naći u sebi. Misli su jasne; monolog sa sobom, po neka glasno izgovorena reč samom sebi, daje mudrost. Brojne nepotrebne sitnice, košmari, otpadaju, ostaje samo srž suština samog sebe. Čovek postaje pošten prema samom sebi, ne laže samog sebe, nikome ne glumi nešto. To predivno, snažno i opasno mesto čini naše misli o sebi jasnim i tačnim. Šerpasi smatraju da je Dhaulagiri Bog; pred njim nema izigravanja, samo ponizno strahopoštovanje svoje malenkosti, mrvice među kolosima, osećaj krhkosti svoje snage, lakoće nestajanja prema snazi planine.

Vraćam se pročišćenog otvorenog uma, bistog pogleda, nazad u BC u interakciju sa ljudima, držanja do svoje ličnosti, prikrivanja svojih misli, smišljanja prigodnih odgovora, izbegavanja neprijatnih tema, zaobilaženja istine… Gotovo svakodnevno sam odlazio u šetnju na početak glečera jer mi je tamo bilo lepo. Posmatrao bih sa 200-300m daljine one koji idu gore dole do French passa. To je vežba snage, a ovo moje je vežba duha i meditacije. Na pola puta na jednoj steni je napravljena gompa, piramidalna gomila kamenja, lepo mesto za meditaciju, molitvu, upijanje sunčeve energije, grejanje kostiju. Šetao bih tako do ručka i vraćao se na Rinje specijalitete. Birao sam razne pravce glečera, obilazio glečerska jezerca, koja su iz dana u dan menjala oblike, kako se glečer pomerao. Kamenje koje je išlo iz Chhongardan ili Chombardan glacier-a od French pass-a bilo je žuto, a ovo sa Dhaulagirija i Tukuche-a crno. Onda bi se sastajali i pravili jasno liniju spajanje žute i crne glečerske reke.
Christopher Manninand Waldemar:
Waldi je sada bacio oko na kanađanina Christopher Manning, mladića 31god, bez nekog iskustva, sa možda samo popetom Cho oyom. Tražio je kao climbing partnera, obilazio ga u donjem BC. Christopher je sharing satelyt phon sa Debasish-om. Debasish je stalno tvrdio da je to Christopherov telefon, a na kraju ekspedicije se zapravo Christopher zahvalio njemu za pozajmljivanje telefona; indijste sitne lagarij.
Christopher je gotovo svakdnevno dolazio u naš dinning tent, družeći se sa Debasishom. Pričao je da je student, da pere sudove po restoranima za školarinu i ekspediciju; da su roditelji imućni ali mu ne daju dovoljno novca jer mora sam da zaradi. Deluje neiskusan, zaluđena zamlata, bez poznavanja realnog života i stvarnosti, bez pronicljivosti i mudrosti. Waldi ga je služiol sokom, nutkao, osmehivao mu se ljubazno, što prema nama nikada nije ispoljavao. Pevao je kao ptičica umilnim glasom. U mojoj sumnjičavosti, video ga je kao novu žrtvu. Dogovarali su se da idu zajedno do C2-C3. Ni on nije imao šerpasa. Planirao je da penje bez kiseonika; naivno derište; meni je izgledao korak do pokojnika. Došao je i dan kada je trebalo da krenu na uspon. Međutim ujutru je Waldi ostao u kampu; Nismo pitali ali smo pretpostavljali da je Christopher odustao. Tako je i bilo; Onda nam je transmiter Inigo, koji voli da prenosi abrove i prepričava tuđa mišljenja, preneo da se zapravo ceo donji kamp usprotivio i zabranio Cristopheru da ide sam sa Waldijem, jer je previše sumnjiv. Odahnuo sam; zaista sam slutio novu katastrofu. Waldi je ćutao, nije komentarisao; ništa nije rekao. Posle 2-3 dana Christopher je došao do ulaza u naš tent, nije smeo da uđe, a onda se iz predsoblja šatora javio Waldiju. Ovaj je nešto promrmljao, pa nešto poluglasno odgovorio, pa rekao u smislu OK… i posle 5-6 min Christopher je ušao, kada je bilo još 6-7 ljudi u šatoru. Waldi je ostao bez tog planiranog uspona i navodne dodatne aklimatizacije. Christopher je kasnije išao okružen meksikancima, čileancima, nikada više sa Waldijem.

A onda je počeo sneg, sneg… dva dana. Padalo je padalo, još i više u kampovima C1 i C2. Mr Kim miss Vivian sa tajvancem i kinezom su otišli u C2. Nisu uspeli da se probiju zbog dubokog snega. Vratili su se u C1 i tu ostali zavejani dve noći. U šali sam Hidekiju govorio da brinem da li je gospođici Vivian hlado, da se ne prehladi… Oni su nam slali informacije o šatorima koji su prekriveni debelim snegom, neki se sasvim uvili i polegli. Otišla su dva šerpasa da očiste šatore. U C1 je bilo sve sačuvano. Imao sam deo sitne opreme gore. Nisam ostavio važnije stvari, jer sa dva šerpasa dozvolio sam sebi luksuz da svu opremu bez koje nema uspona na vrh, spustim u BC. Plašio sam se da je neko ne uzme, upotrebljava, spava u mojoj vreći. Bilo je i nekih amerikanaca, meksikanaca pa im nisam verovao da su pošteni u planini. Moje sumnje su bile preterane jer se tokom ekspedicije tako nešto nije desilo. Onda su šerpasi otišli u C2 i javili tužnu vest, da je sve zatrpano, da ničega nema, da se ne vidi ni gde su šatori bili, da je uže zatrpano. Da li će naći šatore, otkopati ih, pronaći opremu. Uže je zatrpano; treba ponovo postavljati fiksno uže, mnogo toga iz početka. Vreme prolazi, dani odmiču. Nekima je već počelo odbrojavanje. Ambiciozniji su imali kartu za povratak 19. Maja, neki 24. maja… ja sam bio bezbedan jer sam rezervisao 31. Maj. Onda satelitom odlaganje letova, komplikacije… Šerpasi izvidnica su se vratili a da ništa nisu pronašli. Posle dva dana je krenula velika ekipa gotovo svih šerpasa, na iskopavanje šatora C2. Da li su polomljeni, da li su više upotrebljivi; puno boca kiseonika je ostalo zatrpano, mnoga oprema za završni uspon. Sa njima je pošao i problematični Waldemar Dominik Kowalewski. Opet je napravio problem. Nije hteo da plati fiksno uže. Jer te kilometre konopca debljine 8mm, brojne klinove, pa i rad šerpasa koji to postavljaju, svi mi platimo učešćem u ekspediciji. Ne znam koliko je to ovde bilo, ali na Everestu je cena toga 800$. Verovatno je slično. Umesto toga ponudio se kao radna akcija otkopavanja C2. Carlos je bio veoma ljut zbog tog nekorektnog i nekolegijalnog gesta i počeo da ga prezire, kao i komplet španski tim. Otišao je i Hideki šerpas, jer je i on ostavio šator, dve boce kiseonika… Strepeli smo šta će biti. Ako je sve izgubljeno možemo prekinuti ekspediciju i vratiti se kući. Možda imamo 2-3 šatora u rezervi ali ne baš toliko da sve nadoknadimo.
Otišli su u C1, pa sledećeg dana u C2. Sneg je bio preko metra povrh šatora. Kopati na 7500m vrlo je zamorno i za šerpase. Radili su celoga dana. Vesti su bile povoljne; našli su šatore; nekoliko je polomljeno ali se novim šipkama mogu popraviti. Međutim Hideki šerpas nije našao šator. Hideki je smatrao da nije sasvim potrefio lokaciju. Počeo sam da sumnjam da mu je onaj Waldi to ukrao i odneo prema C3 da bi koristio za završni uspon. Nije imao ni kiseonika, ko zna da li je imao drugi šator za gore. Možda je to odneo gore, pa tek uveče javio da je Simone poginuo. Naravno možda sam opet kvaran u mislima, ali Hideki nikada nije našao svoj šator, boce kiseonika i opremu. U završnom usponu je pošao sa šerpasom dan ranije da bi ponovo kopali, orjentišući se prema drugim pronađenim šatorima, ali na tom mestu nije bilo ničega. Kada smo svi peli C2 on je odustao, suznih očiju kiselog osmeha… Propala mu je ekspedicija ali i bar 2-3000$ opreme.
Šatori u C2 su otkopani, popravljeni, sva oprema pronađena. Opet se vratilo raspoloženje u BC; idemo dalje, ekspedicija može da se nastavi. Na ekspedicijama često ima preokreta kada misliš: gotovo je, kraj, propalo je; a onda se iz neke sitnice sve otvori i opet krene dalje. Sve je to adrenalin, napetost, strepnja, nada, pa oduševljenje. I zbog toga volim ekspedicije. Sve su drugačije, i sve imaju neke posebne izazove. Ekspedicije su veliki novci, veliko vreme, dva meseca posvećenosti, dva meseca rada, mnogo energije, napora, teško je to, a onda od neke sitnice sve dođe u pitanje, misliš kraj, pa opet nekom sitnicom se otvori zračak nade, novi put i idemo dalje, a nekada i sve propadne. Ekspedicije su stalno savladavanje i rešavanje nekih problema ili u organizaciji ili opremi ili sa sopstvenim zdravljem. Nekada pobediš a nekada i izgubiš.
Šerpasi su se vratili. Onda čujem da je moj Lho tse šerpas Nima Dirje povredio nogu. Zapravo užuljala ga je čizma, rana se inficirala, zagnojila, noga otekla. Čudilo me je; popeo je Lho tse, ili to nisu njegove iste boot. Ja bih mu dao dva antibiotika i ostavio ga. Carlos doktor ga je „operisao“ sa skalpelom, hirurškim rukavicama, obiljem hirurškog materijala gaze, rivanola… čistio mu ranu, obrađivao je. Nisu me zvali, nisam se ni mnogo nametao. TV Espana media je snimao tok operacije; pravili su TV atrakciju, scenario. Nima se preznojavao od bolova. Prošao sam, pogledao, bacio pogled i pozdravio akciju pohvalama za doktora. Carlos je zaista bio fino vaspitan momak, kulturan, požrtvovan; voleo je da se pokaže, a bio je onaj pravi važni provincijski doktor. I meni se to svidelo, mlad čovek, neka ga neka se istakne, željan afirmacije. Redovno ga je previjao narednih 5-7 dana. Nima je sedeo u šatoru, povremeno sunčao operisanu nogu, govorio je da mu je sve bolje. Završni uspon se primicao; rana mu je zarastala, mlada kožica se regenerisala. Bilo je jasno da ne može ići na vrh. Bio je jedan od šest šerpasa Carlosa. Mikeli mu je rekao da će morati da napusti ekspediciju. Nadao se helikopteru. Istinito sam se šalio da od toga neće biti ništa i da će pre dobiti mula transport. Zapravo nije dobio ništa, otišao je pešice. Prodao je boot za 150$ jednoj čleanki. Video sam ga kada je pred odlazak otišao u Carlos tent da traži bonus. Malo mi je bilo milo, kao revanš za prošlogodišnju svađu samnom što mu je 1200$ bonusa bilo malo, tužio me kod Tashi Sherpa, a ovaj ga od*ebao u smislu: šta bi hteo više, dosta ti je, to je to za taj vrh. Posle sam pitao Pasanga koji mi je rekao da je od Carlosa dobio 500$ za sav dosadašnji rad; pa ipak nešto. Nisam ni primetio kada je nestao. Niko ga više nije ni pominjao. Otišao je bez pozdrava.
Glasno sam hvalio Carlos doktora. Govorio sam mu da piše radove o visinskoj bolesti, da učestvuje na međunarodnim kongresima sa tom temom. Mislio sam da je na univerzitetu, ali je rekao da nije. Rekao je da piše knjigu. Pohvalio sam ga ali mu sugerisao da piše naučne radove za medicinske časopise sa temom medicine u planini. Bio mi je simpatičan, požrtvovan posvećen sa dostojanstvenim doktorskim držanjem seoskog doktora. Rođen je u Sevilji, što me je posebno oduševljavalo jer sam kao student u toj bolnici bio mesec dana na praksi i sa ljubavlju pričao o tim danima uspomena. Naravno kao i svakom lokal patriotu bilo mu je milo i neobično da neki doktor iz Srbije poznaje njegov grad, bolnicu i školu. Onda se, kaže preselio u Granadu, zbog blizine planine, da bi bio više posvećen medicini planine. Završio je specijalizaciju sportske medicine. Kako bilo bio je prijatan lik i svetla tačka naše ekspedicije.
Svi su se dosađivali. Rosa je svaki drugi dan išla na French passa. Mislim da je to rasipanje snage i energije, trošenje zglobova i mišića. U 59god, koliko ona ima, bolje je malo prištedeti se. Ni šerpasi ne idu svaki čas na French pass. Uvek je tražila društvo. Bar dva puta je išla sa špancima i bila srećna kada bi je pozvali; oni su kao neko krem društvo iz Madrida a ona je verovatno provincijalka iz Asturijasa. Bila je srećna i vesela i na odlasku i na povratku. Sa njima je sve bilo lepo i super. Uvlakačica i folirantkinja. Trudila se da se ogrebe od njih za neku novu ekspediciju, da uđe u njihov tim, ali mislim da joj je bilo uzalud. Jednom je išla sa svojim šerpasom Mingma koji je na njen poziv bio srećan, širokog osmeha belih zuba na tamnom tenu. Mlađi je bar dvadesetak godina od nje. Uvek su me čudile te babe i matorke kada glume klinke, pa utanje glas, pa se vrckaju. Valjda se mučenik poradovao nečemu. Odavno sam naučio da su bilo kakve seksualne veze na ekspediciji nepoželjne jer izazivaju netrpeljivost svih ostalih. Te iskompleksirane žene za kojima se na ulici niko ne okreće, na ekspedicij, gde su 90% muškarci, usamljeni bez žena, misle da su nešto. Vratili su se posle 3-4 sata; Mingma se cerio od sreće. Ko zna, možda je nešto i bilo. Posle dan dva je pitala mene da idemo zajedno u šetnju; odmerio sam je strogo, ledeno, k’o četnik, kako je to često umem, i rekao da ću ići do Tukuche wall i da ne volim taj pravac. Zaćutala je, valjda je mislila da je zavodljiva i da može baratati muškarcima. Mislim da je narednog dana opet išla sa Mingma šerpasom. Ako neka ih. Možda će mu to biti summit bonus. Opet se vratio srećan i važan pred drugim šerpasima. I oni su prosti naivni, često nepismeni, odrasli u zabitim selima Himalaya pa im imponuje g-đa baba. Međutim posle dva dana Rosa diskretno by the way najavljuje odlazak sa Waldi-jem u šetnju. Užurbano i veselo se sprema, sva važna kako je upacela mladića lafa; on je otišao prvi a ona, kao neprimetno, oko 5min za njim, na oko 200-300m rastojanja, ipak žureći da ga stigne. Posmatrao sam šerpasa Mingmu; bio je tužan, ljubomoran, uzvrpoljen, zapalio cigaru, pa drugu, pa išao gore dole, negde u drugi deo kampa, Bochi bochi team. Vrteo se besciljno, snuždio kao zaljubljenik za odbeglom dragom. Ta agonija je trajala opet 2-3 sata. Vratio se Waldi, nezainteresovano, kao nema pojma o čemu se radi; pa onda Rosa ozbiljna suzdržana, kao ništa ništa pada kiša… Ništa nisu pričali. Ona se uglavnom oduševljavala njim. Kada je on pokazivao slike porodice bila je oduševljena; kada sam ja pokazivao slike unuke, pih ništa naročito. Odavno sam odrastao i sazreo pa me takve reakcije ljudi ne dotiču; to govori o tim osobama. Ko zna da gleda govor tela, koji mnogo manje laže nego reči, i tumači između redova, jer se tako shvati mnogo tačnije i shvati mnogo više, taj ima mudrost. Odavno ne slušam previše ljudske priče, jer su lažljive, gledam samo šta rade, razmislim šta stoji iza toga i koji je motiv zbog čega to čine, zašto to rade. Relacija sa Mingmom je bila hladna, nadalje se nisu više primećivali, pa sam se do samog uspona pitao da li će on ići sa njom i biti njen šerpas. I zaista uopšte više nije išao sa njom. Tek je u završnom usponu, u C3 počeo da joj pomaže.

Himalaje Volim i zbog zvezdanog neba. Toliko biliona zvezda nije moguće videti nigde na svetu; krupne, troduplo veće nego bilo gde u nizini. Hideki je bio interesantan jer je poznavo sazvežđa. Pričao nam gde je Orion, Lav, Zodijak, Andromeda, Jarac… Oduševljeno je pričao o Jupiteru, koji se vidi iznad C1 kao krupna crvena planeta. Ja nisam mogao da nađem ni zvezdu Severnjaču. Trudio sam se da nađem Velika kola, pa da produžavam točkove. Uočio sam je u pravcu Dhaulagiri III. Onda je slučajno u noći, idući na spavanje, tuda prošao Hideki i potvrdio moje otkriće. Onda je pokazao Saturn, u poravcu jugozapadne strane Dhaulagiria, Sirius… i redom. Naravno većinom nisam ukapirao, jer je zvezda previše i ne mogu ih jasno razlučiti. Hideki se i prema nama odnosio kao učitelj prema đacima. Voleo je prirodu, botaniku, minerale i o njima puno toga interesantnog znao. Te priče o prirodi su bile plemenite i nisu izazivale konfrontacije predrasuda od kojih mi belci bolujemo.

Jednog jutra se pojavila himalajska jarebica, verovatno bolesna; čučala je iza mog šatora. Povremeno bi menjala mesto, skakutala do drugih šatora, do šatora šerpasa, pa oko kuhinjskog šatora. Oni su je odmah hranili i pojili, a mi smo je samo slikali; tako u praksi izgleda verovanje u reinkarnaciju. Viđao sam je još dva dana, a onda je sasvim nestala, verovatno uginula negde između stena.
Šatori su postajali sve višlji i višlji. Sada su kao na plastovima sena od leda, kao na tornju, bar metar od okolnog tla. Sunce zagreva tlo i kamenje, pa se led oko šatora topi, a onaj deo ispod šatora, bez sunca ostaje hladan i ne topi se. Danju oko šatora teku potočići. Pored mog šatora i nadole se pojavila pukotina. Bojao sam se da će se led naglo otvoriti i moj šatro propasti. Noću dok spavam, čuje se pucanje glečera. Led odlično provodi zvuk pa je to vrlo glasno i uvek se čini da je neposredno ispod. Dok ne shvatimo da je to varka zbog pet puta brže provodljivosti zvuka u ledu nego u vazduhu, plašimo se da se noću ne otvori pukotina pod nama i proguta nas; međutim to ne može biti odjednom i tako naglo. Sada puzeći uzbrdo ulazim u šator. Šerpasi moraju često da popravljaju šatore jer se sa glečerom neprimetno stalno pomeraju, oko 5-6cm dnevno.

 

Lakpa i Phubthile su došli sa krampovima do mog šatora, donosili krupno kamenje, napravili mi četri stepenika da bih mogao ući. Došao je i Mikele; kichen boy Pasang im je doneo topao tang sok; pomagao je Ang Kami, moj šerpas 2015 u vreme zemljotresa; tada smo se rastali u lodge-u Gorak Chep. On je žurio i brinuo kako je kući, a ja sam sam nastavio pešice prema Lukli; i svi smo mi prijatelji; mnogi teški i lepi trenutci nas vezuju. I dok su oni veselo radili, sedeo sam u šatoru i slušao muziku. I sve je bilo lepa zabava. Ja sam uvek zadovoljan svime što mi pomognu, zahvaljivao im i hvalio i na taj način pozitivnom energijom ih podsticao; dok im je Inigo, u šatoru pored mene, komandovao, naređivao, negodovao, vraćao da poprave… kao i svaki pripadnik kolonijalnog naroda kome siromašni treba da rade i robovi da ih služe.
Šerpasi su u BC uvek bosi, u nekim papučama, sa perjanim jaknama i perjanim pantalonama. Tako su i sada radili bosonogi u apostolkama, kao da su na plažu pošli. Uglavnom ih kopiram pa i ja za kamp imam bušne bele popke, a ne cipele. Kod kuće moje slike iz BC izazivaju zaprepaštenje što hodam bos u papučama po ledu. Oni kažu: ako ti je hladno na nogama i rukama obuci kaput.
I puja je postala toranj, kao spomenik na Kadinjači. Šerpasi su je popravljali, donosili kamenje, podziđivali je, podupirali sa svih strana, zatezali konopce jarbola sa zastavama… jer ne sme pasti. Ako se to kojim slučajem desi od vetra ili onako samo od sebe, to je loš znak za celu ekspediciju. Brižno su je čuvali. Svakoga jutra i večeri sam dolazio tu i molio se. Dolazio je i Debasish i sklopljenih šaka, pognute glave stajao prema Istoku. U poverenju mi je pokazao neku figuricu koja je neopaženo stajala pored slike Shiva na jednom kamenu u čelu puje. U horizontalnom delu liči na uterus i simbolizuje plodnost, a kroz sredinu, popreko kroz telo uterusa nagore izlazi valjak sa poluloptom na vrhu, što simbolizuje falus i simbol muškosti. To je hindu relikvija. To je za njih normalno, lepo i sveto, jer njima polni organi nisu tabu tema kao nama već simbol života i nešto prirodno i uzvišeno, što u stvari i jeste.
Stari kichen boy bez imena i glasa, je svakog jutra palio smerkine grančice koje su davale mirisni dim slično tamjanu. I šerpasi bi šakom zahvatali po malo dima, kao mi na kandilu, stavljali tri prsta na čelo pa pod grudi, tri puta gore dole. Mi činimo isto i još popreko prema ramenima, čineći krst. Hideki je sklapao šake ispred srca, tako sklopljene podizao iznad glave pa do želuca tri puta, onda se klanjao prema Dhaulagiri-u pa prema Tukuchea i opet po tri puta. Sa istim mislima i željama svako se molio na svoj način i u svojoj religiji. Vera je jedna i istovetna svim religijama; svi veruju u Vrhovno biće, graditelja Univerzuma i mole mu se za svoje zdravlje, porodicu i večnost duše. Ovde dolaze slični ljudi u različitim izdanjima: buda, hindi, tao, shinto, muslem, jewish, orthodox, protestant, roman catholic… Lepota različitosti. Svet je veliki i lep i treba ga upoznati.
Jednog jutra, kada je bio malo veći sneg, vraćao sam se iz WCa po tragovima. Sanovan išao pravo, nisam obratio pažnju na skretanje, otvorio šator i začudio se; nije bio moj; prepao sam se, brzo povukao zip nadole, i polomio drščicu zatvarača; zatvorio sam do pola i pobegao što pre. Niko me nije video, ili sam ja to samo tako mislio. Upao sam u šator Espana media. Otišao sam u moj susedni šator, sedeo bar pola sata na ulazu čekajući da ga vidim da mu se izvinem. Prošao je idući ka šatoru. Ispričao sam mu, izvinuo se; samo je odmahnuo rukom, ma ajde, nema veze; i opet sam se tokom dana bar još dva puta izvinuo kad god bih ga sreo; a onda sam shvatio da postajem dosadan. U dinningu sam pričao jutrošnju dogodovštinu; bilo je malo smešno, ali drugima ne baš toliko interesantno.

Posmatrao bih prolaznike u BC, pozdravljao ih, javljao im se, razmenjivao vesele komentare. Trudio sam se da uvek budem raspoložen cheerful, da dajem pozitivnu energiju. Nije mi baš uvek sve bilo potaman; sa porodicom gotovo da nisam imao kontrakta. 14 dana me niko nije zvao. Čuo sam da se moj sin vratio iz Nemačke i da se sprema za Ameriku. Razmenio sam 2 SMS od početka ekspedicije, ili dva puta po minut razgovora sa ženom. Ona uglavnom nije znala da priča satelitskim telefonom, da pravi pauze u razgovoru, nego je stalno pričala, a taj ubrzani, dupli razgovor se gubi i prekida; onda bi ponavljala alo, alo, jel me čuješ… i tako 3 min po ceni od 7$ minut. Nervirala me je ali mi je i to bilo dovoljno, dve reči, samo alo, da čuju da sam živ. Razmišljao samo crno, da možda kod kuće nije sve u redu, da su nas opljačkali, da se nešto deci dogodilo. Često sam bio veoma zabrinut, depresivan. Na momente sam se osećao kao matori vuk samotnjak, koji više nikome nije potreban; deca su porasla, dovoljno snažna da brinu o sebi i nije im više potrebna pomoć. Žena prirodno okrenuta deci, njima se posvećuje, obilazi ih i ide za njima. Ženi je samo bitno kako su joj deca. Za mene znaju da sam još dovoljno jak i da mi nije potrebna pomoć, da sam čudak i kao da mi kažu: idi živi u svom svetu sam. Nisam im potreban. A ako i nestanem, verovatno nikom ništa, svejedno, no matter. Osećao sam se usamljen i tužan. Nakayana mi je rekao: You scare about home. Ne znam šta je kod kuće. Mislim da se nešto dogodilo, neka nesreća, bolest, krađa kuće… Nisam mogao da spavam. Rešio sam da tražim satelit od Mikeli i da zovem Vericu ili Nešu ako mi se ne javi. Svi imaju telefone a niko me nikada nije ponudio ni SMS da pošaljem. Onda sam čuo da se telefon može iznajmiti, pa sam već odlučio da to uradim za narednu ekspediciju. I ako bih kupio telefon za oko 1000$, opet ga ne bih mogao koristiti jer su potrebne neke saglasnosti u zemlji. Za Srbiju je to neka cena daleko veća nego za zemlje osnivače Thuraya-e. Za njih je minut razgovora oko 1$, pa drugi krug zemalja oko 7$ min, a za nas oko 17$ min, tako da se to nama ne isplati. Kasnije mi je Pemba manager rekao da je rent 300$ za ekspediciju; tako da sam to za ubuduće već rešio.

Plašim se. Vrh je težak. Teže je nego što sam mislio. Sve sam stariji, slabiji, više se plašim. Mislim da je to svojstveno starenju. Biološka amortizacija ljudskog organizma je 1% godišnje. Mislim da se i Carlos plaši, zato svake godine odustaje. Sa godinama, čas umiranja je na vidiku. Nije isto ako stojiš na pruzi kad je voz u Kraljevu ili u Grošnici. Ako je u Kraljevu, onda opušteno, ali ako je u Grošnici onda frka.
Plašim se. Više nego pre. Ranije sam samo strepeo. Nisam baš siguran u sebe. Učinio sam najviše moguće. Ne smem se ni suviše forsirati.

Svakodnevno praćenja prognoza. Debasish je bio nekako najaktivniji ili se to meni činilo pošto sedi preko puta mene, već drugu godinu. Tako smo sedeli i na Lho tse. Prognoze su se menjale; tražio se prozor od 4-5 lepih dana. Vreme nikako nije u potpunosti bilo dobro; nikada celoga dana nije bilo sunce. Nagoveštavali su da će ipak to lepo vreme doći. Debashish je gledao indijsku prognozu. Smatrao je da švajcarska, US ili druge prognoze ne mogu znati bolje od Indijske. Pomenuo sam mu kinesku, jer je ranijih godina za Himalaje ona bila najbolja. Pošto nisam imao nikakvu tehnologiju, mogao sam samo da verujem u nešto. Mikeli je čekao odgovor Carlos tima, jer je on najznačajnije participirao u budžet ekspedicije. Tako to ide. Naravno, ostali se zbog toga nerviraju, da najbogatiji odlučuju. Dan polaska se 2-3 puta pomerao.

Inigo deluje negativno; stalno se raspravlja, negoduje. Uvek nalazi primedbe, kritikuje sve i svakoga. Prošle godine je bio ovde i nije uspeo. Priča sve najcrnje. Rekao sam mu da sam našao podatak da je prošle godine 52 ljudi popelo vrh. Poludeo je. To nije tačno. Zapravo moj šerpas Lakpa je nabrojao bar 18 za koje zna da su popeli. Inigo je besneo. Pokazao sam mu na telefonu da imam sliku izveštaja. Tvrdio je da to nije tačno; ali možda su tu dodati i jesenji usponi, ako ih je bilo. Govorio je o 8 rescue helio od C1 i ispod C2. Sumnjao je u sve živo; ali kad sada posle ekspedicije pogledam, za nešto je i bio u pravu. Management je ipak bio loš. Kada bi bio u pravu zadovoljno se smeškao.
Ovaj poginuli Simone me opsedao. Nisam mogao da shvatim da čovek nestane a da niko prstom ne mrdne. Mislio sam da će se ipak nešto desiti. Waldi je imao rezervisan povratak za 19. Stalno je menjao kartu, štelovao da čim sleti u Kathmandu iz zgrade lokalnog saobraćaja odmah pređe u međunarodni, da mu let bude 2-3 sata posle dolaska. Stalno je bio na telefonu, panično menjajući letove kako se ekspedicija produžavala. Njegova žena je kolima išla u Berlin, u sedište Turkush airline da mu zameni kartu. Mislim da se plašio da se ne suoči sa nekim u Kathmandu. Stalno je bio nervozan, napet. vikao na kichen boys-ove, agresivan, preteći je gledao, usiljeno korektan. Povremeno je tumarao izgubljen, ili ga je marihuana ošamućivala.
Onda je stigla vest da je na Šišapagmi poginuo neki bugarin. Od bugarskih penjača poznavao sam samo Atanasa iz Slivena. Posle dan dva smo saznali da je to Bojan Petrov. Nisam ga poznavao. Hideki ga je znao i sa njim prošle godine bio na ekspediciji, pričao o njemu.

8. Maja je doneta odluka: Polazimo 11. a Vrh penjemo 14. Phubthile sherpa ide samnom. Lakpa je fixing team. Vraća se u C3 pa ide samnom ponovo na vrh.
Nije sve spremno. Od C3 nema više fiksnog užeta. Mikeli je predlagao da pet šerpasa krenu sa nama i odmah odu u C2, dok bi mi bili u C1. Kada mi pređemo u C2, oni u C3; kada mi idemo u C3 oni fiksiraju vrh. Od tih pet šerpasa jedan je i moj Lakpa; nisam se mnogo bunio. Ostao mi je Phubthile da se ne razdvaja od mene. Nema moj tvoj šerpas, svi smo zajedno, a šerpasi opslužuju sve, što znači: nema odgovornosti. Opteretiće mog šerpasa. Vrh se penje timski i ne mogu misliti samo na sebe. Lho tse sam popeo sa dva šerpasa pored mene sve vreme. Makalu isto. Ali šta da se radi. To je Mikeli plan. Rosa je dala šerpasa Mingma i trebala da ide bez šerpasa. Debasish je takođe dao šerpasa Pasang; Ceo Carlos tim je dao jednog šerpasa; i mislim da je neki drugi tim takođe dao jednog šrepasa. Dok bi mi peli C3 oni bi trebalo da postave fiksno uže do vrha, oko 800metara; što je meni bilo sumnjivo i nemoguće. Govorio sam da ne verujem da 5 šerpasa mogu postaviti toliku maršutu za jedan dan. Moj šerpas bi trebao to veče da se vrati u C3 i opet oko 22h ide samnom na vrh. Pričao sam sa njim i rekao mu da je to veoma naporno, previše i praktično nemoguće. Mislio sam da je možda bolje da kada se vrati odmorimo, pa sutradan krenemo na vrh. Meni nije bitno da se popne ujutru; vrh se može popeti i popodne, a vratiti uveče i po noći. Nije baš prihvatio. Tražio sam da ostanemo još jedan dan odmora u C3, pa sledeće noći krenemo na vrh, što nije bilo prihvaćeno. Bilo je u smislu: videćemo; zavisi i od vremena; ili su već znali da od ta posla nema ništa i da vrha neće ni biti, a da je sve ovo kaobajagi. Imao sam tri boce kiseonika i smatrao da mogu na toj visini boraviti dan duže; ali drugi to nemaju. Bio sam skeptik

Malo sam bolje od kad smo napravili plana za vrh, kakav takav. Šetam, čuvam zdravlje.

9. Maja – Pripreme za polazak na vrh; sortiranje opreme, hrane, lekova, vitamina; ni gram nepotrebnog se ne sme poneti.
Ali noćas je bio jak vetar i 20cm novog snega. Znači sve je opet zatrpano. Plan je i dalje da 11. Maj bude start, 14. vrh.
Zebnja. Strah. Uspon je i onako težak, novim snegom još teži. Mogućnost lavina. Vreme se ne poboljšava. Prognoze lažu. Ipak idemo svi u grupi, klienti i šerpasi; sve grupe, svi timovi, ceo BC je složan. To je malo bezbednije. Ali ipak ostaje iscrpljenost prevelikim završnim usponom.
Mislim da planina nije dobro koncipirana i da je potreban C4 ili noć spavanja u C3. Od C2 do vrha je oko 1700m uspona i povratka bez spavanja i odmora. Na Everestu je završni uspon 750m. Lho tse takođe, makalu oko 850m… Ovo je prenaporno.
10. Maj Noćas je pao novi sneg; još 20cm. C1 šatori su zatrpani. C2 (?)
Sve se ovo produžava.
Postalo je dosadno i mučno čekanje
Ne ide mi se bar još naredna 2-3 dana, dok sneg malo ne slegne i nove lavine prođu.
Uveče, posle večere, Mikeli je rekao da se polazak na vrh odlaže za 17. Maj.
Kao da me je grom udario.
Toliko čekanje. Došlo mi je da napusti.
Zapravo ekspedicija traje 50 dana, što znači da se 25. Maja kamp zatvara. Produžetak su dodatni troškovi i mislim da oni to neće uraditi. Na K2 sam mislio da ostanem još 2-3 dana, ali kuhinjski šator su srušili, baš ih briga, kuvari idu kući; kažu nema hrane, dining tent se ruši i gotovo. Posluga jedva čeka da pobegne odatle i ne interesuju ih naše ambicije.
Svakoga dana sastančenje, bezbrojna ponavljanja istih priča; dogovori; napetost. U šali sam govorio da se neki vrhovi po nekada ne popnu. Preteći su me pogledali kao pticu zloslutnicu. Stizale su vesti sa drugih vrhova; popeta je Anapurna, Makalu, Kanchenjunga, naravno Everest i Lho tse. Samo je na Shishapagmi bila nesreća, poginuo je bugarin Bojan Petrov i nismo čuli da je iko popeo vrh.
Strah raste. Planina je teška a uslovi postaju sve teži i teži. Izgleda da je ipak tačna statistika koja me je zabrinula dan dva pre polaska: Success rate 20%, Mortality rating 20%.

Došao je i taj 17. Naravno krenuo sam; treba imati šansu; sumnjao sam u uspeh. Prognoza je pokazivala 5 dana veoma lepog vremena. Prosto neverovatno ako je mesec dana bilo loše vreme.
Zakazanog dana smo svi krenuli, apsolutno svi i čileanci, meksikanci amerikanci, tajvanci, koreanci… svi svi svi. Šerpasi. Carlos tim je krenuo u 05h. To mi se nije svidelo jer se mora rano ustati, staza je opet zatrpana i ne bih da prtim put. Ali ima druga kveka, kasnim polaskom počinje vrućina, nedostatak kiseonika, daleko veće iscrpljivanje i dehidratacija. Krenuo sam oko 7h 30 gotovo poslednji. Možda me je još 5-6 prestiglo. Nisam mario za to. Taj dan je za to i stići ću u C1, pa makar i predveče.
Spremajući se ispred šatora uočio sam Waldia kako žurno sustiže one ispred sebe, krajičkom oka posmatrajući mene. Shvatio sam da i on cvika od mene, verovatno smatrajući da su srbi opasni. Bojao sam se i ja od njega, pa mi je bilo milo što će biti daleko.
Do krampon pointa nas je ispratio Dr Carlos i Espana medija; oni ostaju u BC. Dr kao eventualni rescue, ako treba sa helihopterom. Zategao sam fit krampone i krenuo. Iza mene je bio neki amerikanac. Mnogo sam lenčario pa sam se pribojavao da sam atrofirao. Malo sam i težinu nabacio, stomak mi se uvećao… Uz ivicu Ice fall bar oko 150m stene i na momente vertikalnog uspona, popeo sam se bez neke muke. Na tom prvom odmorištu ispod stene sam sve polako radio, nastojeći da se ne zamorim na samom početku. Onda je staza išla laganim usponom kosinom ivične stene glečera, sa fiksnim užetom. Već iza prve krivine, ranija lavina je potpuno promenila izgled puta; mnogo napadalih stena, odrona. Sunce je otskočilo iznad sedla iznad C1; nije bilo vruće; još uvek prijatno za uspon. Onda se čulo neko zujanje, kao usisivač; dron nas je nadletao, snimao, mahao sam mu; on me je primetio, stao, približio se i snimao me sa 10-ak m daljine. To ga je Espana Medija poslao da nas slika kako krećemo na uspon; Odleteo je napred, a posle 5-6 min sa vratio i ponovo me zumirao. Phubthile se dosađivao pored mene. Nosio je puno opreme i za druge klijente. Ipak moj šerpas je bio stalno samnom. Inigo šerpas sa Inigom, jer je on zapravo invalid, bez prstiju; često ne može neke operacije uraditi sam. Posle bar dva sata hoda dolazimo do kraja penjanja ivicom glečera. Ispod jedne balkonske stene ostavljamo helmet-e. Sada više ne razmišljam da li ću ga opet pronaći. Stavljam sombrero; preko nekih pukotina prelazimo na glečer, i sve više i više sredinom glečera. Kolona je dugačka. Neki su već na kraju glečera i penju se prema C1. Pukotina je još više nego pre. Put nije sasvim isti; zbog lavina staza je na više mesta promenjena i pomerena na centar glečera. Opet povremeno ostavljam šerpasa da puši i odmara još 15-ak min posle mog polaska, jer me on začas stigne za 10-15min, dok ja hodam pola sata. Nekako nije mi baš danas dobro išlo. Video sam da se i drugi nešto muče. Debasish je stalno bio iza mene. Iznenadilo me je da su Mr Kim i miss Vivian takođe znatno iza mene; ona je kašljala pa sam malo sumnjao u njen dalji uspon. Nekako sam došao do završnog uspona na kraju ravnice glečera; malo odmorio i krenuo uz izraženu ledenu strminu kao uz po pola metra visoke stepenike; Sporo sam penjao, po tri uzdaha pa korak; i tako bar naredni sat. Nekako sam se ispeo na naredni plato. Mislio sam da će C1 biti odmah nekako tu blizu, ali sada mi je sve ovo bilo znatno dalje nego pre. Prošlog puta mi se nije činilo tako daleko. Počelo je jako sunce; postalo je nepodnošljivo sparno; teško sam disao; preznojavao se, dehidrirao. Mnogo sam sporo išao; po 6 uzdaha pa korak… što znači za minut pređem 5-6 koraka. Bio sam malaksao. Glava mi je bila vruća ispod sombrera. I ovi iza mene su takođe veoma kilavili. Šerpas bi me pretekao, seo na neku uzvišicu, sumnjčavo me posmatrao, vrteo glavom i po pola sata me čekao. Iza svake krivine ili prevoja sam mislio da je C1 odmah tu, ali opet bi se pojavila nova krivina, pa nova uzbrdica i nikako da se primaknem. Već je uveliko bilo popodne; sunce je pržilo, Mislim da mi je i pored šešira malo udarilo u glavu; bio sam sav mokar. Mislio sam da ću dobiti toplotni udar. Pantalone su crne i malo debele za tu sparinu. Tek sam kasnije ukapirao kako se otšniravaju sa strane, da bih se bolje hladio. Normalno ispod sam imao dugi veš, ali je to sada sve bilo pretoplo; skinuo sam se samo u tanki duks… jedva sam mileo. Vrućina me je ubila. Shvatio sam da je Carlos koristio rano jutro da izbegne vrućinu. Tako sam i na Lho tse jedva došao u C2 zvog velike vrućine i refleksije snega sa obe strane glečera, i jarkog sunca iznad temena. Zatražio sam odmor, ali je šerpas rekao da nije bezbedno; postoji veliki rizik lavina; povremeno su se čule neke sa strane. Ako bi udarila lavina s` čela, gotovi smo. Pri samom kraju uspona velika pukotina, crevasse. Duboka ko zna koliko, nekada i po više desetina metara. Ako upadneš, uglavnom nema spasa, zbogom, adio. Vezan za uže ne bih baš odledeo u dubinu ali bih se verovatno polomio. Onda me mogu izvući. Šerpas je bio pored mene spreman da me spašava. Preskočio sam bar 1,5 metar široku pukotinu; sa čizmama, rancem, opremom, a na ovoj visini to baš nije lako. Onda je skočio šerpas sa 5 puta više tereta od mena i pao; srećom ostao je na drugoj strani i ivici pukotine sa jednom nogom u ambisu. Zastao je 3-4 sek da se sabere i polako se izvukao za dalje. Malo smo odahnuli i nastavili. Ni tu nije bilo dobro mesto za odmor. Temperatura je visoka, led se topi, pukotine se povećavaju, a rizik lavina sve veći. Na ovoj planini, ranijih godina, mnogi su nestali u ovim pukotinama. Put posle 60-ak m skreče ulevo, pa još 200m kosinom prema grebenu C1. Onda je rekao: ovde možemo odmoriti. Pravilno; odmarali smo dugo; još 200m i bićemo u šatoru. To još pola sata hoda. Tamo nas čeka sve spremno. Mikeli nas je ugledao i sa termosom 2-3 litra tanga, multivitaminskog soka, došao. Debasish je ubrzo pristigao, takođe na ivici snage kao i ja. Odmarali smo bar pola sata, rehidrirali se i malo svežiji krenuli u C1. Kada smo stigli drugi su već uveliko odmarali, jeli, šalili se, Hideki se šetkao. Rekao sam da sam najlošiji, ali da sam ipak stigao pre Mr Kima. Sve to nije bitno, važno je da se stigne zdrav. Počinje oporavak. Odavno mi je poznato da je u sportu najvažniji oporavak sportiste, da sutra bude svež i spreman za nove napore. Mislim da sam bio sa Debasishom u šatoru i da nam je moj šerpas spremao, kuvao… trudio sam se kao obično da pijem što je moguće više tečnosti. Ovde je sve to komplikovano. Svaka i najprostija operacija zahteva 3-5 puta više vremena nego što bi to bilo u BC. Tražio sam down suit, ali ga nije bilo; Lakpa ga je odneo u C2.
Sutradan puta za C2. Vreme je više nego dobro; govorio sam da je to Debasish forecast i da će, ako uspemo, biti heroj, a ako ne uspemo biće kriv za sve. Danas sam bolje išao; trudio sam se da držim tempo sa grupom i da ne zaostajem previše. Bilo je toplo, ali na ovoj sada visini ne prevruće; na prevoju je stalno pirkalo. Sada sam odmah znao da otvorim pantalone sa strane, da se bolje luftiram i da se ne ukuvam. Dobro sam išao. Raspoređivao sam snagu; znao sam deonice; i sada je to mnogo bolje išlo nego juče. Setio sam se onog Jaćimovića koji je govorio da Čele ide sve bolje kako ide gore. Uživao sam u okolini, glatkim belim padinama Tukuchea, rebrastim i kao dirke klavira crnim stenama istočnog grebena Dhauladiria. Već na 200-300m silazio je Hideki šerpas artist, suznih očiju nešto prozborio, da je Hideki gore. Posle 20-ak min susreo sam Hideki, razgolićen, samo u duksu, rezigniran; sa tužnim osmehom rekao da nije našao šator, ništa od opreme i da je za njega ekspedicija završena. Poželeo mi je uspeh, okrenuo se i nastavio silazak. Shvatao sam njegovu tugu, ali čovek je po prirodi sebičan, misli samo na sebe, i nije me baš puno doticalo što su mu se srušili snovi i što je on silom prilika ispao iz uspona.

Bez većih napora sam došao do stene C2. Ledeni zid se malo promenio, padavinama se deformisao i bio nešto teži nego prethodnog puta. Uže je bilo veoma nategnuto i teško za žimarenje. Sa malo više napora sam popeo. C2 je imao više šatora nego prethodnog puta; nove toalete… Lakpa nam je sve pripremio; stavio sam vreću, podmetače, raspremio se, našao vrećicu sa ostavljenim stvarima i sve je bilo OK. Ubrzo noodle soup, black tea, biscuits… Sva oprema je stajala u zajedničkom šatoru. Zatražio sam down suit, ali! Nije ga bilo! I drugi su ga kao nešto tražili i nisu ga mogli naći; nema pa nema. Prošlo je bar pola sata traženja, i polako su prestajali da ga više traže. Postajao sam očajan. Hvatala me je panika. Shvatio sam da je i za mene ekspedicija završena kao i za Hidekija i da mi se snovi ruše. Debasish me je tešio: Ma ajde ćuti, nije sve završeno; ima on neke tanje perjane pantalone, pa će mi dati, i da obučem penjačke ispod; pa dve jakne… ne paniči. Nije kraj ekspedicije. Biće nešto, naći će… Komentarisao sam: Nije dobro ni kad imaš dva šerpasa; Lakpa kaže Phubthile carry, Phubthile kaže Lakpa carry, i niko ne ponese. Mislio sam da su zaboravili u BC i da nisu ni poneli. Samo je Debasish tvrdio da su sve poneli iz sherpa tent-a i da ništa tamo od opreme nije ostalo. Posle pola sata Mikeli brat šerpas je pokazao zelenu vrećicu sa mojim imenom. Vikao sam: Moje je! Moje je! Našao sam! Bio sam srećan. Ekspedicija se nastavlja. Dobio sam apetit; jeo neke splačine, čorbe, čajeve sa dosta šećera, čokoladice… šta bilo, samo guraj da vratiš energiju.
Te noći nisam baš dobro spavao; budio se, pio po nekloliko gutljaja vode. Termos sam jedva otvarao jer bi poklopac zaledio. Na pipanje pritisnuo dugme na zatvaraču, na slepo sipao u čašu termosa i pio. Onda se čaša mokra vrati, zašrafi i naravno zaledi do narednog otvaranje. Nije bilo dovoljno kiseonika pa sam posle ponoći bar 2-3 puta sedeo da ne bih dobio edem pluća; jer je srce tada najslabije. Mislim da su Debasish i Phubthile lepše spavali od mene. Nisam ih čuo da imaju nekih problema.
Još u BC Lakpa je rekao da ja uzmem kiseonik od C2; što su neki šerpasi sa potsmehom i čuđenjem prokomentarisali. I meni se to činilo suviše rano, jer sam kiseonik do sada uzimao tek iznad 7000m. Mikeli je odredio da Inigo Debasish i ja, valjda kao najslabiji, od C2 krenemo sa kiseonikom. Nisam se mnogo bunio; jeste malo blam, kao kilav si, ali sa tri boce kiseonika sam pomislio: a zašto bih trpeo i mučio se kada sam platio, šerpasi su doneli.
Ujutru opet neki kao bajagi doručak, black tea, biscuit… veoma malo za ovoliki napor, ali koliko toliko, neka podloga. Zato treba imati rezerve, masne jastučiće. Čitao sam da alpinisti u završnom usponu troše oko 18000cal/dan, na fizički napor i zagrevanje tela. Isparavanje tela na ovom niskom pritisku je mnogo veće i dnevno se gubio oko 6 litara tečnosti; potrebna su dva termosa čaja. Mnogi zapravo umru od iscrpljenosti, dehidriranosti; exhaustion.
Phubthile se iznenadio kada sam tražio da mi donese bocu kiselonika. Nije bio siguran šta da radi pa je čekao da mu Mikeli to potvrdi. Po nekada je malo otsutan, ćutljiv i zamišljen; ne priča mnogo, sluša, jak je, utreniran, poznaje penjačku veštinu, korektno brine o meni. Namontirao sam se i krenuo među prvima. Nagib postaje sve veći. Posle stotinak metara grebenskog uspona staza kreće ukoso popreko na drugu stranu padine, smanjujući nagib penjanja. Padina je strma bar 70*. Polako hodam pažljivo gazeći svaki korak jer sneg može da prokliza, a uže nekada i da ne zadrži. Napredovao sam polako. Ovde uglavnom nema preticanja, nego čekaš onog ispred sebe ili čekaju oni mene. Na nekim mestima su ledeni prevoji veoma opasni pa sa velikom opreznošću i strahom prolazim. Posle oko sat vremena se dolazi do terasastog odmorišta oko 2 x 3m širine. Neko je čučao u samoj sredini, ne puštajući druge da priđu, niti prođu. Čekao sam strpljivo desetak min da se ta osoba pomeri. Ljudi nemaju obzira; sebični su po prirodi. Stao sam na drugi kraj odmorišta, ostavljajući prostor za još bar dvoje troje da odmore koji minut. Hteo sam malu noždu, ali me je bilo sram zbog prisustva drugih. Produžio sam 20-ak metara do drugog odmorišta koje je bilo i ravnije i šire. Tu sam se olakšao. To je veliki napor; moraš popustiti kaiševe, raskopčati perjane pantalone, pomeriti više slojeva odeće. To zahteva dodatnu energiju i kiseonik. Sa kiseonikom sam lepo išao; do sada najbolje. Većina je hodala bez kiseonika. Možda sam strina, ali me nije briga; čuvam svoj mozak, srce, nerve i svoje zdravljhe. Dovoljan je fizički napor, hladnoća i nizak atmosferski pritisak.
Onda počinje greben kamenja. Samo po malo leda između krupnih kamenih blokova, opet kao uz stepenike preko pola metra visoke. Ovde ima više prostora pa me po neki šerpas prestiže. Carlos je ispred mene i dva španska penjača. Carlos ide bez kiseonika i zaista je dobar. Mogu ići i brže, ali čemu to. Dobar sam. Onda ponovo izlazak na čist led. Po stotinu metara uže uz sami i veoma strmi stakleno kristalno plavi led. Naoštrio sam krampone dobro, znao sam šta me čeka. Dereze hvataju odlično. U prvoj sam grupi. Ispred mene je 5-6. Prelazim Iniga koji je pocrneo u licu i penje bez kiseonika. Rekao sam mu da uzme kiseonik. Rekao je: šta ću sutra; treba mi za sutra. Delovao je veoma slab i iscrpljen. Nije baš racionalan; možda je zato ostao bez prstiju na Annapurni, jer je izgubio rukavice; zato ja uvek imam rezervne.
Posle jednog sata dolazim do ledene ploče na kojoj stoje ostaci nekih klinova. Mislim da je to mesto gde je Simone postavio šator i otišao. Sam sam i nemam koga da pitam. Svi su zaokupljeni samo sobom. Znatno iza je Phubthile sa dosta opreme. Šerpasi su većinom pozadi. Pored mene i često ispred ili iza je Mikeli brat. Nije baš zadužen za mene, ali ipak vodi računa o meni. Idem dobro, među najboljima. Iza mene su Debasish i Rosa. Onda me Rosa prestiže, bez kiseonika, sa bitno velikim naporom i grčevima na licu. Trudi se iz sve snage da dostigne Carlos grupu na 100-ak m ispred mene. Mislim da hoće da se pokaže, dodvori i da je uzmu za narednu jesen u Shishapagma tim. Ljudi traže sponzore. Ona to dobro uspeva, obzirom da nema para a ovo joj je 20-a ekspedicija. Zato mora da se pretvara i ulizuje bogatima. Ovaj uspon mi nije bio posebno težak. Sem uobičajenog fizičkog napora nisam imao nikakvih poteškoća. Sa maskom se gubi manje vode i manje dehidrira. Pio sam vode ali nisam bio posebno žedan. Na momente sam i uživao.

Često sam bio prvi u grupi; ispred mene je labavo uže. Čekao bih da se još neko okači na uže i zategne ga da bi žimar lakše vukao. Ovako sam povlačio sam jednom rukom uže da bih se izvlačio žimarem. Nekada bi mi se dugačak konopac motao oko nogu i smetao mi. U jednom momentu kada sam bio na oko 10m od pređenog klina i mučio se sa užetom, u nezgodnom momentu, neko mi ga je zategao, mislim jedan amerikanac, da sam se ja spotakao o uže, pao i padajući kramponom rasekao perjane pantalone oko 6-7cm, da je perje počelo na tom mestu da ispada. Okrenuo sam se, ljutito odmahnuo rukom na tog lika. Pravio se blesav. Ima sadista, odvratnih ljudi koji hoće da napakoste i u ovim teškim uslovima. Svađom bih samo iscrpeo svoju energiju. I kasnije sam ga 2-3 puta ljutito odmerio. Nije progovarao. Kreten.
Dan je bio lep, sunčan. Više nema vrućine. Prešao sam 7000m, a C3 je na 7500. Onda je počelo da duva. Vetar je nosio kristale leda. Nije bilo oblaka. Na momente su udari bili snažni pa sam morao da zastanem i polegnem da me ne obori. Mislio sam da je C3 na samom kraju grebena sa malom zaravni pri vrhu. C3 je bio stotinak metara niže, ispod velike stene. Stigao sam ranije nego što sam očekivao. 4-5 šatota je bilo postavljeno u nizu na ivici grebena i mnogo ostataka pocepanih šartora od pre, izmešanih sa slojevima leda. Vetar je lepršao ostatke starih šatora. Oblaci vetrovitog inja su postali sve jači. Na momente bih morao da čučnem da me vetar ne bi zaljuljao i preturio. Poslednjih 50-ak metara je trajalo bar pola sata. Nisam znao gde da se smestim. Carlosu i špancima je već bio napravljen šator; odmah su ušli. Protekcija. Nisam imao šator. Strpljivo sam čekao na vetru bar 15-ak min. Onda je došao moj šerpas i rekao mi da privremeno uđem u jedan šator, dok ne naprave drugi. Našao sam neku spakovanu vreću, podmetnuo je i seo na nju. Nisam skidao dereze, pa su mi noge bile u predvorju šatora. Nisam skidao kiseonik. Bilo mi je toplo; i nos i uši. Sa kiseonikom sam se brzo odmorio i nisam se plašio prehlada, mada mi je veš bio prilično mokar. Presvlačenje je nemoguće.
Ubrzo se pojavila i Rosa. I njoj su rekli da čeka u ovom šatoru. Bila je kivna i ljuta, jer je Carlosa čekao šator a za nas ništa. Diskriminacija. Već su se raspremili, ušli u vreće, veselo pričaju,spremaju hranu, a mi čekamo, mučimo se i ko zna dokle ćemo čekati dok se ne smestimo. Vetar je bio veoma jak. Postavljanje šatora je zaista veoma teško. Onda se pojavio Debasish. Sklupčali smo se svi troje, kao sardine i bar dva sata čekali izradu našeg šatora. Možda smo se malo rehidrirali iz termosa. Onda je došao Mikeli brat šerpas, iscrpljenog izobličnog lica. Rekao je da je naš šator gotov. Bio je toliko iscrpljen, ljut i ciničan, besan na nas, gledao oštro kao rob na gosopodara, što nam je po ovakvom vetru ponizno pravio šator. Pravio sam se da ne primećujem njegovu zlovolju. Polako smo izlazili iz ovog šatora da bi otišli u novi gde ćemo odmarati. Kada sam izašao video sam meksikance, čileance, ove bez šerpasa kako sami kopaju led na vetru, prave prvo prostor za šator. Do postavljanja šatora još nisu ni došli. U sumaglici je vladala panika borbe za opstanak. Video sam da dolazi Vivian, kašlje i cvokoće. Gužva je bila velika; niko nikoga nije gledao; svi su se borili za sebe. Vetar je snažno duvao i pravio snežne bičeve. Bez fiksnog užeta bilo me je strah da prođem kroz tu gužvu, da me neko ne gurne. Čekao sam Phubthile, koji je sišao da bi me sproveo; i on je bio nešto ljut što mora da mi pomaže. Verovatno ni on nije bio siguran za sebe. I oni se plaše. Išao je ispred mene, dao mi bailu. Zabadao sam je u led i držeći se za nju kao osiguranje prošao kroz tu izbezumljenu gungulu kao na brodu koji tone. Šator je bio veoma mali. Mislim da je to šator za dvoje. Nismo mogli da se smestimo. Tražili su da popreko legnemo, ali morao sam da skupim noge, da se savijem da bi smo se tako spakovali. Smeštaj je bio loš. Tu kao treba da odmorimo do 22h i da krenemo na vrh. Vetar nije jenjavao. Oko 18 sati se pojavio Lakpa moj šerpas, Migma Rosa šerpas, Pasang Debasish šerpas. Nisu fiksirali vrh; ostalo je još 500m! Pretpostavljao sam.
Mikeli je preneo vest da nećemo noćas krenuti, jer je vetar jak. U pravu je. Slagao sam se sa tim. Navijao sam da ostanemo tu još jedan dan pa da sledeće večeri krenemo na vrh. Šerpasi su vrteli glavom. Traversna nije fiksirana, to je sami led. Nemoguće je bez užeta tuda proći; predugo je. Tačno. Ćutao sam. Ni ja tuda ne bih prošao bez užeta. Nisu završili posao. Nisam hteo da negodujem. Po prirodi sam strog i prgav, pa je bolje da ne dolivam ulje na vatru. Ispostavilo se da će sa nama u šatoru biti i Mingma Rosa šerpas. 4 u šatoru za dvoje. Bilo je previše tesno. Nisam mogao pomerati ni ruke ni noge; stisnuli smo se Debasish je bio u dnu šatora, pa ja, pa Rosa, pa Mingma. Rosa je bila ispijena, umorna; bore na licu su joj se produbile, ostarila je još 10god. Slabo smo jeli; Mingma je u predprostoru nešto malo skuvao, neku supu, čaj. Jeo sam neki keks. Uslovi su bili veoma loši. Ustati, naći nešto za hranu je veoma naporno. Moraš sačekati one oko tebe da oni završe, pa da onda ja nešto uradim. Nisam dovoljno popio tečnosti. Mučenje kao kalupu.
Pokazivao sam razderotinu na nogavici iz koje je ispadalo perje i širilo se po šatoru, ulazilo u nos. Sačekali smo Pasang Sherpa, jer je on imao duck tape. I to je napor. On ode u svoj šator, donese stick oko koga je obmotana traka za lepljenje. Debasish je bio operator. Nakrenuo sam se kao da mi ušiva nogu. Neobično ali traka nije htela da lepi, niti imalo da drži. Operacija nije uspela. Šta sada?! Debasish je bio strpljiv i smislio drugo rešenje. Izvadio je svoju prvu pomoć i običan beli medicinski flaster. Zalepio je. Fenomenalno se zalepilo. Prihvatio je za plastiku, čvrsto se zalepio kao da je to sve iz jednog sloja. Odlično. Nisam više sejao perje po šatoru. To me je razgalilo. Baš mu hvala; Pomogao mi je.
Počela je noć. Nekako smo se nameštali da zaspimo. Budio sam se sto puta. U pola noći sam osetio jaku žeđ. Imao sam coca clicu. Pomislio sam, bolje da je sada popijem kad mi se pije nego da je i dalje čuvam za uspon. Našao sam je, otvorio; ali to je bila flašica leda. Grejao sam je rukama, otopio jedan gutljaj pa popio, pa opet grejao rukama, pa popio. Malo se prosulo. Od šećera flašica je postala lepljiva, kao i moje ruke i između prstiju. Nemam ih čime obrisati. Nastavio sam tako da malo grejem, pijem. To je trajalo sigrno jedan sat bez spavanja; malo sam utolio žeđ, a šećer se odmah trošio na energiju. Pio sam i po malo čaja iz termosa… Povremeno su se i ostali budili, nešto muvali po svojim pregradama i kesicama. Ovo je bila noć umora a ne noć odmora. Jedno vreme sam ostavio kiseonik, a onda sam pomislio; zašto ga štedim, zašto bocu ne potrošim do kraja i opet je priključio, stavio pod glavu. Ledene iglice su padale sa šatora čim bih ga dodirnuo, jer je šator iznutra bio prekriven injem. Isparavanje disanja se ledi. Dodirivanje, vetar, potresanje šatora izazivaju neprijatnu padavinu inja i snega po licu i rukama, topi se i vlaži.
Od ponoći vetar je prestao. Vreme je postalo stabilno. Mislio sam da će se srediti i da ćemo ujutru krenuti dalje.
Pred zoru mi se mokrilo. Video sam da je Debasish mokrio i prosuo van šatora pa se i meni još više primokrilo. Nisam poneo Pi bottle. Neočekivano, Debasish mi je ponudio svoju. Iznenadio sam se ali prihvatio; jeste da mi je to malo ogavno ali bolje nego da izlazim van; jer dok se spremim, dok izađem i vratim se, potrošim mnogo energije, rashladim se i rizikujem da se okliznem i nestanem. Tako je poginuo Babu Shiri Sherpa, jedan od najboljih šerpasa svih vremena, kada je noću bez dereza izlazio u toalet. To je jedna od prvih priča o nesrećama u Himalajima koju sam upamtio. Bočica je bila neka mala flašica kao od lekova, sa malo širim grlićem. Ovde se ne mokri puno. Mokraća stoji po celu noć u bešici, vrlo je koncentrovana zbog dehidratacije i zaudara. Mokrio sam. Onda sam se nagao i zalegao preko Debasisha da je prospem. Otšnirao sam šator, i spoljni deo, ali to nisam dobro uradio, i umesto da urin prospem što dalje van šatora, on se prosuo u međuprostor između platna. Zasmrdelo je odvratno; i meni je bilo muka, dobio sam nagon za povraćanje. Debasish je počeo ljuto da galami: šta si to uradio; što nisi lepo prosuo. Smrdelo je odvratno. Počeo je da se nateže da povraća; muka mu je bilo; rigljao je, ispljuvavao u toalet papir natežući se da povrati. I ja sam se uzdržavao da ne povratim. Bilo me je sramota šta sam uradio. Zašnirao sam šator i nadao se da će se to brzo izvetriti. Posle 15ak min, valjda se to zaledilo, i prestalo odvratno da smrada. Ubrzo se i Rosa uzvrtela. Htela je da mokri. Nisam mogao da joj pomognem. Mogu samo da zažmurim, okrenem glavu; ne znam kako to žene rade. Vrtela se vrtela desetakl min, onda me je preskočila, i Debasisha, kleknula u ugao šatora: Okrenuo sam se da ne vidim. Zasmrdeo je znoj prepona i polnog organa; mislim da je pi botlle, kao tegla, stavila ispod sebe, uzjahala, urinarnim delom zatvorila široki otvor i tako mokrila. Ona je to malo bolje prosula van nego što sam to ja uradio. Bilo joj je lakše; stidno se osmehivala; baš me briga za babu od 59 godina.
Počelo je da sviće. Šta sada. Očekivao sam pripremu za polazak na vrh. Bilo je nekog komešanja, dovikivanja šerpasa. U šatoru ispod nas je bio Carlos. U jednom momentu sam čuo da je neko od njegovih rekao: jesi li dao Karlosu lekove. Pretpostavljao sam da mu nešto daju. Mingma je izašao, napravio nam malo prostora. Stalno sam nešto radio sa svojim stvarima, ali to je tako naporno i usporeno da je već bilo mučno.
Onda se čuo razgovor u vremenskoj prognozi; provera weather forecast. Opet je Carlos team odlučivao. Načuo sam da se ide dole; neki su već krenuli nadole; brbljiva meksikanka. Šrpasi su bili ispred šatora. I Lakpa je već nagoveštavao da je uspon nemoguć jer nema fiksnog užeta. Da je deonica u ledu preduga pa se ni improvizovano preko nje ne bi moglo preći. Onda sam čuo Mikeli kako je vreme loše; kvari se, vetar, oblaci i da moramo svi sići dole. Da li je to baš istina ili to oni nama namerno rade da bi po 2-3 puta platili istu ekspediciju, nisam siguran. Po nekada mislim da se neki vrh i namerno ne popne da bi agencija više para zaradila. Bio sam u nedoumici. Verovao sam svom šerpasu. Iskusan je; dva puta je popeo vrh; bio je vođa šerpasa u drugoj agenciji. Debasish je nešto pričao sa svojim šerpasom na nepalskom, indijskom bengali ili kojim već jezikom komuniciraju. Izašao je prvi iz šatora. Onda je izašla Rosa spremajući se za silazak. I ja sam se polako spremao. Zvao sam šerpase da mi pomognu; imam ih dva; sada nisu baš nešto bili mnogo raspoloženi da mi pomažu, ali sam im ja tražio. Bolje da se utegnem dobro nego da silazeći poginem. Pripremio sam se i krenuo. Tražili su da ostanu radi pakovanja šatora. Razumem; sve to treba da rasture, spakuju i snesu dole, svu opremu, kiseonik i moju vreću… Krenuo sam polako. Vreme je bilo lepo. Vidik je bio beskrajan. Trebalo je da napravim puno slika; ali kad ekspedicija ne uspe, čovek je ljut, nije mu nidočega niti do slikanja. Kada se vrh ne popne počnu kritike, optuživanja, svađa. A ako se vrh popne, sve je super, svi su veseli, pomire se i ako su se pre toga svađali, sve teškoće se zaborave samo ostane radost uspeha.
Polako sam silazio. Svi su polako silazili. Nisam žurio. Osmicom sam se polako vozio nadole; negde držeći rukavicama se sa dve ruke za uže polako proklizavao. Nisam odmarao, samo sam polako išao. Čemu žurba. Već negde u donjoj trećini sam imao potrebu za velikom nuždom; veoma nesrećno mesto za to. Mislio sam da izdržim do stenovitog odmorišta i ona dva platoa. Ugledao sam ih; neki su sedeli, odmarali; polako sam silazio čekajući da odu. Otišli su ali jedan šerpas je ostao. Primakao sam se i na desetak metara ispred opet odmarao i čekao da ode. Nisam mogao pored njega. Imao je signal mobilnog telefona, pričao i pričao i pričao. Posle 10-ak min mi je dao znak da prođem. Šta da radim, stisnuo sam se još malo, prošao ga i krenuo nadole. Onda je bila traverzna sa veoma strmom kosinom, potpuno nemoguće za bilo kakvu akciju. Polako, polako, plašeći se da ne proklizam niz ledenu liticu i da se ne uneredim, došao sam do C2. Kamp je več bio poluprazan; neki šatori su već rastureni. Neki su sišli ranije i brže. Našao sam svoj šator, raspremio se i odmah otišao u toalet. Neki su iznad toaleta rasturali šator, Okrenuo sam im leđa, polako rašnirao dow suit i posle više sati trpljenja se olakšao; kao da sam imao proliv; možda prehlada, coca cola, nehigijena. Iznad je bila tišina; da li su me snimali; baš me briga; sve je to normalno i prirodno, a na ovoj visini posebno. Bio sam okrenut leđima i lice mi se nije videlo. Mirno sam se raspremio u šatoru, montirao savoju opremu, prilegao, odmarao. Bio sam umoran jer celu noć nisam spavao. Dan je bio prelep. Po neko bi prošao, po koju reč razmenio, odmorio, spremao se i produžio dalje. Ovde mi je bilo lepo. Dan je bio sunčan, bez vetra, u šatoru toplo. Malo sam jeo, pio čaj, posmatrao kroz vrata šatora. Želeo sam da ostanem ovde. Mogu prodižiti dalje, ali zašto bih se iscrpljivao. Ovo nije prevelika visina i mogu još jednu noć ostati ovde. Ekspedicija je završena pa završena.
2-3 sata posle mog dolaska došli su i moji šerpasi natovareni ko kamile. Rasporedili su opermu i rekli mi da se spremam za dole. Nisam se složio. Rekao sam da je ovde lepo, da imamo sve što nam treba, da je vreme lepo, da sam umoran od neprospavane noći i da bih ostao još jednu noć ovde da spavam. Gledali su me u čudu. Nisu znali šta da mi rade. Ponovio sam im još jednom da bih ostao ovde još jednu noć, a oni ako ne žele neka idu; samo neka mi spreme termose pune čaja: sići ću sutra sam. Ekspedicija je gotova. Izdvojili su se malo dalje i većali 5min. Vratio se Lakpa i rekao da će Phubthile ostati samnom, a on će sići u C1. Složio sam se. Konačno sam uživao, u lepom vremenu, lepom danu, u planini, lepom osećaju. Bio sam zdrav, dobro raspoložen. Zašto bih konjosao, trčao dole, a onda nekoliko dana sedim i čekam dalji povratak iz BC. Dok svi ne stiđu sa planine ne napušta se BC. Ne treba mi kiseonik. 6500m je odlično za opuštanje i relaksaciju. Malo sam šetao okolo, odmarao popodne, rehidrirao se. Phubthile je takođe odmarao, družio se sa drugim šerpasima koji su silazili. Lep dan za uživanje. O tom nevremenu, vetru, snegu, o kojima je Mikeli pričao, nije bilo ništa. Izgleda da oni nas ipak lažu ili španci foliraju. Šerpasi nisu uradili svoj deo posla i zato vrh nije popet.
U šatoru su bile neke kese i vrećica sa natpisom Debasish. Rekao sam da će verovatno sada doći i Debasish. Nije mi bilo jasno gde je; krenuo je pre mene. Lakpa je rekao da je Debasish otišao na vrh; štrecnuo sam se; kako to!? Otišao je sa svojim šerpasom. Elem, tek sada sam saznao da se jedna grupa nije složila sa Carlos i Mikeli odlukom da se siđe i prekine dalji uspon. Nastavili su; Waldi, amerikanci,čileanci, Christopher, Debashish i svi oni bez šerpasa, avanturisti, krenuli su dalje. Samo je Pasang Debasish šerpas bio sa njima. Lakpa je i dalje tvrdio: Summit no possible. Dok smo sedeli u šatoru pričao je talkiwalkiem sa Pasangom i rekao da su došli do end point fixing rope. Sujeta mi je govorila da im zavidim, da su me prevarili, da sam mogao i ja na vrh. Razum je govorio da bez šerpasa ne bih išao i bez fiksnog užeta ne bih rizikovao život. Očekivao sam da će se desiti nesreća, nove pogibije. Nisam se mnogo pokolebao; ali prognoza je bila pogrešna; vreme je bilo lepo. Samo su nas lagali da bi prekinuli ekspediciju. Carlosu trebaju idealni uslovi, slab je, boji se smrti, pa je odustao. Nastavili smo pomno da pratimo šta se gore dešava. 12-15 ljudi sa jednim šerpasom, ne sluti na dobro; neki napucani španci, umišljeni amerikanci, Christopher, Waldemar i slični. To nije moje društvo i ne bih baš sa njima išao; to je mnogo rizično. Grupa hazardera. Popodne je Lakpa otišao. Predveče je počelo da duva, da se kvari vreme, pa sam našao malo opravdanja za prognozu o lošem vremenu. Oporavio sam se. Bilo mi je lepo. Spavao sam u šatoru, ali opet sa brojnim buđenjima tokom noći; 5-6 puta sam u mrklom mraku na pipanje pio čaj; imao sam pi bottle; sve je bilo bezbedno. Ujutru je Phubthile skuvao neku supu, malo nekog keksa; jeo sam ono što sam poneo iz BC.

Bilo je oblačno, prohladno, maglovito, malo ledenog vetra. Nije baš bilo sjajno vreme. Onih po prognozi 5 dana lepog vremena skratilo sa na 2,5. Phubthile je rekao da mogu sam krenuti, jer on treba da rasturi šator, spakuje svu našu opremu. Znao sam dobro put i rekao da bez problema i bez brige mogu sam ići nadole. To jutro je pre mene možda neko sišao, a možda i nije, ali su gotovo svi juče sišli, a neki već došli u BC. Krenu osam sam. Ali počeli su problemi; Ledena stena se pomerila još više, uže se toliko zateglo, gotovo da prsne, da je bilo nemoguće proturiti 8. Silazio sam bez 8. Baš sam se uplašio. Došlo mi je da se vratim po šerpasa. Mučio sam se. Samo sa rukama, na mišićima, držeći se čvrsto šakama za zaleđeno uže, silazio sam niz vertikalnu ledenu stenu. Sam; nigde nikoga. Magla, vetar, ledeno inje, klizavo zaleđeno uže. U velikom strahi i sa krajnjim fizičkim naporima ruku i nogu, mic po mic, pažljivo osmatrajući svaki korak i potez ruke, nekako sam se spustio do podnožja stene. Sve je bilo mnogo rizično. Sišao sam. Svanulo mi se. Preživeo sam. Onda sam napravio sebi dužu pauzu da se nadišem vazduha i priberem. Pretekao sam. Opet radost života. Živ sam. Posle 15-ak min sam krenuo niz greben po dubokom snegu. Vetar je zatrpao tragove. Neko je jutros prošao, ali su tragovi slabi. Bio sam veoma pažljiv. Milo mi je što juče popodne nisam tuda prošao jer bi mi onako umornom to bilo još duplo teže. Silazio sam i silazio; na 100-200m pravio pauze, pio vode, sedeo, odmarao, posmatrao. Boleli su me mišići nogu, po malo i zglobovi; usporavao bih tempo; nema žurbe; ovo je još danas i nema više ovoga za ovu godinu, možda iduće, ako da Bog. U mojoj zemlji nema ovakvih planina niti ovakve prirode. Ovo uživanje je sada i ko zna kada i da li ikada. Oblaci su se razišli, vidici su se otvorili; Opet Annapurna. Lepa široka, sa nekoliko testerastih vrhova. U daljini između Tukuchea i Anapurne Tibet, ogromna visoravan, pustinja na 4000m. Testerasti vrhovi Himalaya prema brežljkastoj valovitoj zaravni Tibeta. Nestvarna slika, kao da nije sa ovoga sveta, jer ovakvih pejzaža, a ni sličnih nema nigde više na kugli zemaljskoj. Još malo uživanja u lepoti prirode; pozdravljam se sa Dhaulagirijem. Da li ću opet ovde doći i ponovo probati uspon na vrh, to je Božija volja i zavisi od previše faktora: mog zdravlja, zdravlja u porodici, finansija, mira u državi, mojoj i Nepalu i na celom putu dovde; od ekipe koja mi ovo orgnizuju i da li će se sakupiti dovoljno ljudi da bi se mogao ponovo organizovati uspon na vrh. Problem ovih planina je: malo učesnika, time i malo šerpasa, a preveliki zahtevi za radovima u planini. I ovaj broj šerpasa se pokazao nedovoljan da se do kraja pripremi planina za uspon na vrh. Uspeh je samo ako se dođe do kraja, do vrha; sve ostalo je neuspeh. I ovih 7500 do kojih sam došao je neuspeh. Uspeh je zapravo što sam živ, zdrav. Često koristimo frazu: Summit not important, life is important. Ove planine stoje i čekaju nas, stajale su i stajaće još mnogo godine.
Sišao sam do sedla i prevoja, sasvim sam. Nigde nikoga. Ni ispred ni iza na celom putu C2-C1. Volim da tako sam uživam u planini po lepom vremenu, kada sam bezbedan, dobro opremljen i znam put. Volim samoću u planini. Šetao sam polako, bez napora, radovao se životu. U planini sam shvatio radost života. Kada čovek prođe teške i po život opasne situacije raduje se što je živ, srećan je i uživa u životu. Mislim da od kada penjem velike planine više volim život i radujem se običnim stvarima, uživam u sitnicama. Većina ljudi nije svesna dragocenosti života. Ekspedicija je uspela i srećan sam tek kada se zdrav vratim kući.
Stigao sam u C1. Moj šerpas me još nije stigao. Našao sam svoj prethodni šator; seo na ranac ispred, okrenuo leđa suncu, grejao ih, mirno posmatrao dolinu, BC i uživao. Opet ne žurm. Mogu i ovde ostati još jedan dan. Imam sve, šator primus, hranu, vreću, podmetač. Šta mi više treba. Dan je bio prelep i tih. I po ovom vremenu se mogao peti vrh. Ali šta je tu je; tako se dogodilo; ko zna zašto je to bolje; Božija volja; čemu sikiracija. To je Onaj odozgo tako odlučio. Blizu su bili mexican couple. Ona kokoška nije prestajala da kvoče. Praznoslovlje; reči bez značaja; misli bez ideja; neka logoroja; salata. Muž i american boy su ćutali. Dva glupa muškarca koji slušaju tupavu ženu. Više desetina puta su se slikali sa zastavama sponzora; gluposti; prazni osmesi; čuvene glupave planinarske slike koje se mogu i u foto shopu napraviti. Pakovali su se, pakovali i samo torokali bez veze. Gledali su me čudno. Objasnio sam da čekam šerpasa iz C2. Sedeo sam tu bar dva sata. Otišli su konačno. Opet je nastala tišina. Nikoga u C1. Sasvim sam. Lepota života. Nisam brinuo. Očekivao sam šerpasa. Bio sam bezbedan i blizu BC. Gledao sam nebo, snežne vrhove Himalaya, pio čaj, sunčao leđa.
Ubrzo se pojavio Phubthile sa plastom opreme na leđima. Kako ovi šerpasi ovoliko nose nije mi jasno; od čega su im kičme; ne žale se na diskuse. Građa im je zaista različita od drugih ljudi na svetu. Spustio je teret, odahnuo. Pitao sam ga za opremu u šatoru; nisam hteo bez njega da brljam. Ipak su to oni sređivali, znaju čije je šta, i sve će to oni na leđima dole spustiti. Presvukao sam se; skinuo jaknu, dow suit, obukao lakšu… sve on to sada nosi, a ja u lakoj opremi, pantalonama kao leptirić silazim dole. Od vejavica i mećava koje je Mikeli predvideo nema ništa. Od mene pa nagore dvadesetak ljudi je još uvek u planinin. Idu ka vrhu. Mećava bi bila pogubna. Šta je Mikeli gledao nemam pojma; ili je to samo izgovor za to što šerpasi nisu odradili svoj posao. Ali onda i njima nije dobro, nema summit bonussa, manje para. Loš management. Mikeli nema snagu vođe tima. Moja uloga lidera je bila zanemarena od svih redom, i španaca i šerpasa, a posebno Mikeli; podsmevao se. Nije mi baš sve to bitno; nemam sujetu; osećao sam se lepo, bio sam u planini, uživao, pročistio ti dušu.
Nešto smo se okrepili, malo jeli, pili čaj i spremali se za dalje. Današnji cilj je BC. Poslovali smo, pakovali za dole. Opet polazim, prvi ali najavljujem da ću ga čekati pre velike crevasse, jer ne smem sam da preskačem. Ako upadnem, gotovo. Waldi je pominjao da su neki poljaci nestali u tim pukotinama na povratku sa vrha; verujem da je tako. Vreme je sve toplije, glečer se sve više pomera, pukotina je tri puta više. Pošao sam bezbrižno i polako; sve je lepo. Phubthile me je posle pristigao u planirano vreme na planiranom mestu. Oprezno, skoncentrisano, sa velikom snagom, skočio sam i preskočio više od 1,5m ambisa. Sve mi se protreslo, i kičma, i vrat i operisano koleno. Počeli su malo bolovi u kolenu, ali šta je tu je, gotovo, ako je nešto krcnulo lečiću kod kuće. Stao sam da zategnem uže, da se Phubthile povuče u letu. Skočio je i sa velikim teretom kao zamajcem, preskočio je pukotinu, pao unapred potrbuške, pljoštimice. Malo je ležao tako a onda je polako ustao; i to je teško sa neudobnim čizmama i velikim teretom. Prišao sam da bih mu pomogao ali je on to sam uradio. Dobro je; nastavili smo, dalje i dalje. Prepoznavao sam deonice koje sam nagore satima prelazio gušeći se na vrućini. Onda je usledila dugačka nizbrdica, naišla je sumaglica, oblak. Vozio sam i vozio nadole niz uže. Nije naporno, ali opet može se omaknuti, proklizati. Sišao sam. To je bilo ono odmorište ispod ledene strmine. Na ovom raskravljenom melting snegu nije mi palo napamet da tu odmaram. Dodao sam gas i sam žurno produžio sredinom glečera nadole; sada su po glečeru bila jezerca istopljenog snega, gacao sam po bljuzgavici i kljačkavici; Okolo su se zaista formirala jezera vode duboka možda i pola metra. Tu se može propasti u dubinu samo tako, kao u živo blato. Prolazio sam između, pratio uže, putokaze bambus štapova sa crvenim zastavicama, po tragovima prethodnih koji su tuda prošli. Ostavio sam šerpasa, dodao gas sve više i više. Kiseonika je bilo sve više i moja energija je bila sve jača. Išao sam sve brže i brže. Nisam osećao umor; žurio sam da što pre izađem iz ovog opasnog rastopljenog glečera i domognem se kamenog grebena. Išao sam i išao, sam. Sve sam ostavio iza sebe; mnoge sam pretekao i one meksikance. Nisam se osvrtao. Nisam stao bar dva sata. Došao sam do kraja glečera; i tu je bilo opasno; linija obrušavanja glečera se pomerila; pratio sam uže koje je išlo ulevo. Počele su široke duboke pukotine u koje sam morao da siđem, pa iz njih na drugu stranu da izađem. Glečerski potoci istopljene vode su tekli na sve strane. Na nekoliko mesta put je gotovo nestajao, pa bih ga sa druge strane opet video. Bio sam sam. Išao sam i išao. Ovde na oko 5000m ima puno kiseonika pa koraci vuku i vuku. Konačno sam prišao uz greben glečera na snegom prekrivenu kamenu padinu. Nema više pukotina i propadanja da bi me glečer progutao. Ali ima lavina; nisam valjda baš te sreće. Na puno mesta lavine su izmenile put, pa sada prelazim preko više metara visokih nanosa snega. Sam sa sobom, Don Kihot, koji ne vidi svet, sve čini za sebe, radi ličnog ispunjenja. Sa zanosom umetnika koji ne vidi teškoće nego samo svoj cilj i svoje zamišljeno delo. Kockarski rizik me čini srećnim kada prođem mesto lavina. I tako dalje i dalje do nove opasnosti. Svaka prebrođena opasnost me čini sve srećnijim i srećnijim. Glečar je postao siv, još suroviji nego što je bio, sa gadnim pukotinama, mesto bez života. Ovde nema nikakvog života, ni biljaka ni životinja, ledene sive gromade, nepregledno duboki ambisi. Često se negde čuje lavina, sa druge strane, negde pozadi sa strane, negde gore visoko. Uvek se zastane, oslušne, tražni mesto za bežanje. Dalje i dalje. BC se vidi, šatori u dolini, naši šatori, dining tent. Još malo, a to malo je bar još dva sata. I onda stena sa previsom, balkon i moj šlem. Stoji; niko ga nije pipnuo; SRB. Seo sam pod stenu da sačekam šerpasa. Nisam stao bar dva tri sata. Kao ispod balkona, bezbedno od lavina i padajućeg kamenja ali je kapalo sa stene kao kiša, slivalo se, sve više i više; nije baš bilo lepo. Pomerio sam se na sunce. Već sam naučio po tragovima u snegu da razlikujem rizična i bezbedna mesta. Ovo je mesto bilo bezbedno; ravan nedirnuti sneg na koji nije pao ni jedan kamičak niti grumen leda. Seo sam na ranac, rehidrirao se, žvaknuo neki keks. Posle 15-ak min pojavio se Phubthile. Ništa nije rekao; nije negodovao što sam mu pobegao i što me je dva sata jurio sa 40-50 kg na leđima. I on je seo da odmori. Odmarali smo; nismo ništa pričali. Njegov cilj je takođe da sačuva glavu i da me vrati živog dole; da snese što više opreme da se ne bi vraćao ponovo za ostatak. Pričao je radiom, javljao se BC-u. Nastavili smo. Kosina je opet bila drugačija nego kada smo išli nagore; nove lavine, odroni… Sve se menja. Ne postoji sigurno mesto, niti postoji sigurnost u planini a ni u prirodi, kao ni među ljudima ni među životinjama; svako od nečega strepi, svako od nečega i od nekoga može stradati. Ako ovde ne vodiš računa i ako se nešto desi slabo te ko može spasiti; moraš brinuti sam o sebi. Na 10ak m odstojanja idemo dalje. Posle oko pola sata dolazimo do kraja grebena i kaskade Ice falla. Odatle počinje ono vertikalno uže nadole. Video sam Kichen boya koji nas čeka sa termosom na crampon pointu. Phubthile im je javio da silazimo i da nas čekaju. Lepo. Počeo je silazak. Kaže da ja idem prvi; Osmica, polako nadole, nadole; onda kamena vertikala desetak metara i na pola toga klin, zamena safety, eight, Vov, teško mesto, mokro, sneg se topi, uže je mokro, klizavo; voda se sliva, rukavice mokre. Uf! baš je gadno. Da li se uže skuplja od vode, postalo je tako teško, tako zategnuto da jedva postavljam osmicu, jedva je skidam, zatežem iz sve snage, prsti me bole. Do dole se menjaju tri užeta od preko 50-60m. Negde se slivaju potočići preko užeta, ruku, ulaze u rukav. Baš je gadno. Pazeći samo na bezbedost polako savladavam teškoće jednu po jednu. Poslednje uže; bez osmice, držeći se samo rukama za uže, polako silazim. Idemo usaglašeno; čekamo jedan drugog. Dobro je. I konačno kraj užeta. Kilometri i kilometri na užetu i konačno kraj. Kichen boy mirno sedi tupavo i bez reči posmatra. Prilazim mu, skidam krampone, prilazi da mi pomogne, otresa ih; spuštam ranac na pljosnatu stenu, sedam. Nudi mi lonče pola litra vrućeg đusa; popijem na iskap; nudi mi drugi; pijem ali već polako. Posmatram Phubthile koji silazi niz poslednje uže. Neki šerpas gore se veoma muči, preturio se, teret ga je povukao nadole, visi naglavačke sa nogama nagore, vuče ga teret. Koprcao se, izvlačio, mučio na užetu i nekako se izvukao, podigao i nastavio dalje. Došao je i Phubthile. Uvek je ozbiljan, kao da ima masku na licu; nema osmeh, nema promenu raspoloženja, lice voštano zategnuto, uvek isti izraz lica. Dve reči su obično najduža priča; ne smeta mi; nije dosadan. Gleda, prati, pomaže; sluša me; daje savete, pomaže mi. To je dovoljno od šerpasa. I on navaljuje na tang juice. Posle 10-ak min nastavljamo preko glečera. I tu ima pola sata. I to se promenilo, nova jezera, reke su veće, nove pukotine; može se i ovde izgubiti i nastradati. Krenuo sam sam i naravno pogrešio. Kichen boy mi je dovikivao da idem gornjim putem, da im se približim. Nekako sam pronašao put. Opet uzbrdo nizbrdo uz glečerska brdašca približavali smo se šatorima sa gornje strane. Prošao sam pored mog šatora, spustio opremu i ne sedajući prvo otišao na Puja-u. Molitva: Hvala ti Bože… za mnogo šta prvo treba zahvaliti Bogu što sam se vratio zdrav i snažan. Iz kuhinje iz prikrajka blagonaklono posmatraju moj gest. Ne činim to zbog njih nego zbog sebe, zahvalnosti planini Dhaulagiri, Bogu. Imao sam i nesreća u planini; vraćao sam se i bolestan, sa povredama, umirao sam u planini, ali ipak nisam umro; zato zahvaljujem Bogu što sam krepak i snažan došao u BC. Ovo je kao civilizacija; ima ljudi, hrane, može doći helikopter, mule. I ove nepristupačno mestu na 4800m osećam kao civilizaciju.
Uzburkalo se u BC. Zapravo, onda kada sam bio u C2 i kada je Lakpa razgovarao sa Pasangom da su hazarderi došli do kraja užeta, posle dva sata grupa je javila da su na vrhu. Mikeli je propitivao da li vide dead body sa desne strane, rekli su ne. Šerpasi su tvrdili da nije moguće od kraja užeta do vrha doći za dva sata nego je potrebno 8 sati. 500m na toj visini zahteva puno sati penjanja. Grupa je već slala satelitske poruke da je popela vrh, počele su čestitke, a kamp je tvrdio da to nije istina, da je to prevara… Čak je i Mingma Boss poslao čestitke verujući u tvrdnje klijenata. Šerpasi veruju u izgovorenu reč i ne umeju da lažu; mogu samo da prećute. Klupko se odmotavalo. Kasnije se ispostavilo da je Debasish svom šerpasu rekao da će mu dati dupli bonus ako ga izvede na vrh. Ovaj je pošao; za te novce je spreman i da ćuti. Mikeli je pokazivao satelitski snimak vršnog dela Dhaulagiria, kako se penje na vrh i da nije moguće da je vrh popet. Oni su negde izašli, na greben znatno niži od vrha. Pošto je vrh bio daleko i trebalo je traversnom ići deso i još nekoliko sati, šerpas je okrenuo nalevo, pravo uzbrdo, na greben. Izašli su na oko 8000m, ali su i tokom kontakata neki rekli da vide vrh tamo dalje i da nisu sigurni da su izašli na vrh. Većina je tvrdila da su popeli, da imaju slike sa vrha; zapravo svi imaju laptop-ove i mogu napraviti fotoshop za kratko vreme. Bio sam ljut kako ljudi lažu. Željni uspeha lažu da su popeli. To mi je nespojivo sa sportom, sportskim duhom, verovanjem u Duh planine. Kontrola penjanja vrha ne postoji, nema GPS-a. Mnogi su slagali da su popeli vrhove. Bilo je čudno kako Mr Kim, koji je navodno bio na vrhu, nije znao put i da to nije vrh. Možda je zato njegov sponzor Red bull tražio nove slike sa vrha pa je on došao da ponovo penje Dhaulagiri. Koji su to prevaranti. Nisam zavidio nikome, ali takvi lažovi me uvek ljute. Polemike su bile žustre. Silazili su u C3 i dalje. Većina je i dalje tvrdila i slala informacije da je bila na vrhu. Kako se 15 ljudi udruži i kolektivno laže, kao organizovani kriminal. Silazili su naredna dva dana. Polemike su bile žestoke, žučne i preko celog dana. BC je tvrdio da vrh nije popet a ekipa u planini je tvrdila da je popela. Već su otišle vesti preko TV Espana. Carlos Soria je dao izjavu da niko nije popeo vrh, pa ni neki čileanac koji je već bio slavljen u svojoj zemlji kao pobednik. Moj šerpas Lakpa je sasvim sigurno tvrdio da apsolutno nije bilo moguće popeti vrh. Čekao se dolazak prvih iz grupe. Bio sam prisutan kada je Debasish stigao. Tvrdio je: Bio sam na vrhu, bio sam na vrhu, i samo kao verbigeracije jedno isto ponavljao; imam slike sa vrha, imam slike sa vrha… Okružili su ga jedan španac, Dr Carlos i još po neki šerpas. Svi su ga sumnjičavo gledali. Postavili su mu nekoliko pitanja. Bilo mi je mučno to gledati; smatrao sam ga prijateljem, ali indijci su skloni laganju. Onda se pojavio Waldi; njega su šerpasi uveli u njihov šator na dribling. Posle pola sata su izašli i rekli da je rekao: da je imao još 2-3 sata vremena, popeo bi vrh. Prošli su i neki španci, meksikanci, US, bez reči promakli i pognute glave otišli u svoj kamp. Na dalje su svi ćutali o svom podvigu, niti su ga više jednom rečju pominjali. Satelitski telefon Debasisha je stalno kliktao jer su mu stizale čestitke. Postala je velika blamaža cela ta prevara. Da BC nije bio uporan oni bi svi bili summiteri Dhaulagiria. Alergičan sam na to. Ti ljudi mi nisu važni u životu i ne tiču me se, neće mi doći na Slavu, ali me nerviraju lažovi i prevaranti, još kada te prave na budalu i ljute se što im ne veruješ. Za mene su postali ljudi bez morala dostojni svakog prezira.
Vrh se više nije pominjao, kao da na njega nismo ni išli. Počelo je pripremanje povratka. Čuli smo da je Hideki sa šerpasom preko French passa otišao u Marpha, a odatle autobusom u Pokharu. Šalili smo se da on sada pije Marpha brandy. Taj put je prešao za dan, što je zaista podvig. Onaj ćutljivi kichen boy se vratio, i takođe je taj put unazad prešao za dan, što je još veći uspeh jer je sve veoma uzbrdo i mnogo veći uspon od 1500 na 4800m i oko 35km puta.
Onda je usledilo davanje bonusa šerpasima. Čim sam stigao u BC, odmorio se, otključao sam bure sef, podelio novac u dva koverta, po 1000$. Otišao sam u dining tent i pozvao moja dva šerpasa. Naravno odmah se tu našao i radoznali Mikeli da snimi koliko ću im dati. Zahvalio sam Lakpi i Phubthile na pomoći u planini, na brizi o meni i pružio koverte; rekao sam da jeste da je kovert Lakpe malo veći nego Phubthile (na šta je ovaj odmah napravio facu) ali unutra je isto novca, po 1000$. To mi je bio mali štos. Mikeliju sam ponovio da je u oba koverta po 1000$ samo je jedan koverat malo veći a jedan malo manji. I šerpasi su mi se zahvalili; Posle sam čuo da su bili veoma zadovoljni dobijenim bonusom. Moj stav je da im uvek dobro platim, poštujem ih, posao im je težak, bili su korektni. A oni posle pričaju drugim šerpasima, hvale se, pričaju o meni, pišu po face booku; poznaje me mnogo više šerpasa nego što ja poznajem njih i taj glas o meni se uvek širi.
Injigo je bio začuđen mojom svotom i rekao da svom šerpasu neće toliko dati, jer mu je našao brojne zamerke i ako je ovaj stalno bio pored njega, pomagao mu onako bez prstiju da se obuje, obuče i svuče. Rosa je takođe bila iznenađena. Rekla je da je planirala 500$, na šta je Mikeli gotovo protestvovao. Onda je ona počela priču da će javiti mužu da joj pošalje novac, pa kada stigne u Kathmandu da će dati šerpasu 1000$ i tako samo uz obećanje, ipak za svaki slučaj, sada mu nije dala ništa. Ova moja dvojica su bili veseli, Migma Rosa šerpas utučen i depresivan. Naravno ako ode kući bez kinte stvarno je to problem za njega i njegovu porodicu. Eto mu samotne šetnje po glečeru sa klijenticom. Verovatno je mislila time da mu plati.
Waldi je bio začuđen kada je čuo koliko dajem obojici šerpasa podjednako. Pričao sam o ranijim ekspedicijama i bonusima za šerpase. Nije mogao da veruje koliko novaca im dajem i koliko mene ekspedicije koštaju. On je platio samo hranu u BC a traži da ima više nego ja. Oni misle da ti ljudi treba za džabe da ih služe, da im pomažu i rizikuju svoje živote.
Pakovao sam dva bureta opreme za ostavljanje za narednu ekspediciju. Pakovao za transportnu vreću koja će helikopterom biti spoštena u Italian BC. A ja sam trebao da nosim samo mali rančić sa stvarima. Zapravo Mikeli je opet imao neki čudan plan. Zapravo većina šerpasa je odmah otpuštena. (valjda da ih ne plačaju više) Lakpa i nekolicina šerpasa su sutradan otišli, takođe preko French passa.
Dogovoren je polazak. Ako je trebalo da ustanem u 06h, Phubthile je došao pola sata ranije, požurivao me da uzme vreću za spavanje i odnese je u Italy BC; toliko je žurio kući; mladi ljudi dva meseca odvojeni od žena. Žurno je uzeo sleeping bag, pozdravio se i otrčao. Više ga nisam video. Pitao sam Mikeli šta kažu moji šerpasi za bonus. Rekao je da su veoma zadovoljni. I to mi je drago da me ne olajavaju i ne otrcavaju.
Inigo, Rosa, Waldi, Mikeli brat i ja krenuli smo ka Italy BC. Pratio nas je Espana dron. Plan je da španci, Carlos team, ostanu taj dan, a da ih helikopter sutra spusti direktno u Pokharu. Ja sam imao plaćen helikopter od BC a opet sam išao pešice. Po običaju nisam hteo da protestujem i kvarim opštu koncepciju. Idući надоле има све више кисеоника, иде се све лакше и брже, осмех постаје све шири, расположење се поправља. Микели брат је ишао брже од нас па смо се трудили да не заостајемо. Међутим Валди је имао проблема са хитрим ходом. Прво је ишао у тоалет, па смо га чекали. Па се опет развлачио. Био је успорен и тром. На пола пута је оштро протествовао, повишеним тоном му се обратио. Микели шерпас га је пустио да иде први а ми за њим; убрзо је настао проблем јер није знао пут, није пратио мула каке и кренуо ка неком тренутном глечер језеру. Онда је опет шерпас преузео вођство.

Околина се знатно променила; тамо где су раније били ледопади сада су настали дивни водопади; Мање снега по обронцима глечерске клисуре; знатно топлије. Овуда сам прошао пре око 7 недеља; sada je пролеће увелико. Водопади су били широки и богати, са више каскада. Водопад испод Јапанског БК је почињао 500-600m високо да није долазио до дна глечера, него се у безброј водених капљица распршивао у облак који је ветар носио уз кланац. Појава је за мене до сада невиђена. Ширина водопада на почетку није занемарива, сигурно бар 4-5 метра широка глечерска река. У том делу су нас оросиле капљице, правећи дугу на јутарњем сунцу.

 

 

Природа Хималаја је невиђена и непоновљива, снажна импресивна. Овакав водопад би могао снабдевати водом цео мој град. Дебашиш је посустајао; у почетку смо га чекали а касније више не. Мислим да је тако хтео. Мислим да је направио глупост са лагањем да је попео врх; добијао је многе честитке, а онда се испоставило да је слагао. Жена му је рекла да још не долази кући, ваљда док прича мало слегне, ако се то уопште може слећи. Шалио сам се да је и мени жена поручила да не журим кући јер ме чека пуно посла; одмарај и уживај у природи колико год ти је то могуће.

 

На пола пута смо прешли руинирани мост са веома мало попречних дасака. Река је била 7-8м широка, а даске наслагане на две дугачке облице између две наспрамне стене на обали реке. Све се јако љуљало и вибрирало па сам као најстарији, да бих га пробао, без тешкоћа први прешао четвороношке. Роза је такође прешла са лакоћом. Онда сам посматрао трапавог тромог и тешког Валдија, али је и он некако прешао. Чекали смо Дебашиша да дође стрепећи да не упадне у реку. Може се удавити у овој матици а може и одвући на водопад и у понору испод глечера нестати. Чекали смо прилично дуго; одмарали и превише. Дебашиш је најзад дошао, после дужег концентрисања лагано почео прелазак и после пуно застајкивања успешно завршио. Сви смо сада били на истој страни реке. Ове реке није било када смо ишли нагоре; тада је био лед. Питао сам се како сада муле прелазе и како још нико није страдао.
Мало смо се развукли; уживао сам још мало у лепотама Далагирија. Иако пут углавном иде надоле, на неким местима се прилично пење узастрану, да би се надвисили неки водопади. Река је снажно хучала. Природа је била другачија него прошлог месеца.

 

Прилазили смо крају. Глечер прави завршну узбрдицу у на завршетку је дебљине 100-ак м, а река излази из леденог тунела и наставља даље кроз кланац. На том месту пут прелази на другу страну као преко леденог моста. У подножју завршног успона пре Италијанског БК сам направио дужу паузу, молитвама захваљивао за безбедан завршетак, молио да ми Бог омогући нови долазак.
Ињиго, Роза, Валди и шерпас су журно отишли u ИБК. Дебашиш још није био на видику. Чекао сам мало подуже не бих ли га видео. А онда се појавила црна тачка која се помера, што сигурно није био камен. Продужио сам ка Кампу. Успон је вема велики, сипар, клизави облутци; сам. Додатно сам опрезан; несреће се некада дешавају на корак до циља. Попео сам се на гребен; пукли су нови видици. Са десне стране се указао предиван водопад, заправо 6-7 водопада у низу, сваки по 100-ak м висине, богати водом, изражено чујног хучања. Такође оваквог водопада тешко да има где више на Свету. Опчињено сам стајао и посматрао. Већ је било поподне, глечер се изражено топи а глечерске реке вишеструко надођу преко дана, а током ноћи готово усахну када се температура спусти испод нуле. Овога у одласку није било.
Онда сам обилазио плоче у меморијалном пољу погинулих на Далагирију. Разне нације: немци швајцацри, кинези, грци, бугари… Плоче већ обрасле жбуњем и крупном макијом. Шта да се ради; живот иде даље; све ми то знамо а опет ризикујемо и ради ове лепоте долазимо, ради личних изазова, упознавања граница својих могућности. Неку славу овако човек више не може добити; 250 људи је већ попело Далагири и готово сваки врх; Еверест 6-7000. Свет је презасићен, инертан и незаинтересован за туђе успехе, неуспехе, али и за туђе смрти; мало кога ово више интересује; нема медијскog праћења, медијске пажње, нема практичне користи, само лично задовољство; али нема везе. У центру мога света сам Ја. Ако би центар мога света био ван мене онда човек живи само за друге, онда је то ексцентар и то ствара фрустрације. Трудим се да испуним своје породичне дужности, али и да остварим своје снове. Ако човек не оствари своје снове постаје депресиван. Једном сам размишљао које сам књиге читао када сам био мали. Био сам опчињен књигама о Роалду Амундзену, Васко Да Гами, Контикију… обожавао сам књиге о експедицијама и истраживачима. То сам и постао. Да ово не радим, вероватно бих убедио себе да је то ко зна због чега боље, али би вероватно била нека празнина тамо негде дубоко у несвесном. Другови из школе ми кажу: ниси био спортиста, ниси играо ни фудбал са нама, а сада си врхунски спортиста; како то?! Као ђак сам имао све петице само 4 из фискултуре, па би ми на наставничком већу поправљали да бих био Вуковац. Чудни су путеви Господњи и никада не знамо шта ће Божија воља са нама урадити.
Стигао сам у ИБК. Френдови су ме питали да ли сам видео Дебашиша; рекао сам: Да. Ипак бринемо једни о другима, ми смо тим. После готово сат времена Дебашиш је дошао, тужан, и даље постиђен због своје лажи.

 

 

Сместили смо се у заједничку спаваоницу; наливали се black tea из тролитарског термоса. Спремао се далбат. Испод лоџа је била њива са том као блитвом, коју динстају, обаре пиринач и мало меса ако има, ако не инда неко јаје, чорба од дала, слично чорби сочива са мало зачина. Обичај је досипања; сипате пун тањир, поједете, онда вам досипају свега поново и пиринча и кромпира и дала и веџетабле… и тако по 2-3 пута док се не наједете; није калорично али се лако вари; са оваквом храном нема проблема са пробавом.
Рано сам се пробудио, пре изласка сунца; али иза огромног Далагирија сунце излази око 11сати. Пошао сам у тоалет око 150м удаљен. Необично био је веома чист. У лоџу је био глувонеми послужитељ који jе све то у беспрекорној хигијени одржавао. Само се смејао крупним осмехом са белим здравим зубима, климао главом, до не би смо схватили да не чује и не разуме. Само је газдарица лоџа гестовима са њим комуницирала. Слушао је бесперкорно, као што то глувонеми иначе чине; бољe од било ког пса чувара.

 

 

Враћајући се из ВЦа, у јутарњој магли оскудном светлу појавиле су се три силуете. Зaчудио сам се одкуда ови људи у ово доба. Убрзо су до лоџа дошла три шерпаса, мокрих панталона; дали су им другу одећу, пресвлачили се. Заправо шта је било. Они су јуче кренули 2-3 сата после нас. Када су дошли до оног климавог моста, њега више није било; на јаком сунцу надошла глечерста река га је однела. Могу замислити колико је то било. Kada смо ми прелазили вода је била бар метар испод моста. Остали су на тој страни, преноћили и чекали зору, када је најнижа температура и када се ниво реке највише смањи, да би је прегазили. Онда су тако мокри сатима ишли без одмора јер би се стајањем прехладили и разболели. Онда смо чули и да је 15-ак мексиканаца, американаца, чилеанаца… такође спавало на обали реке чекајући да се водостај смањи. Већином је то била група превараната, несуђених summiter-a Dhaulagiria.

Сукцесивно после сат два три, долазили су један по један, исцрпљени због неспавања, већином суви јер су имали резерве пресвлаке, преморени, контузовани, по мало дезорјентисани. Окупили су се око ватре која је на поду у ћошку лоџа горела, задимљујући све око ње. Промаја је вукла из све снаге и извлачила дим напоље. Сви су били узбуђени, преморени, причали у глас, по мало избезумљени. Очекивао сам да ће ноћити и чекати хелихоптер; али они немају буџет за то и после сат два одмора, наставили су трекингом наредних 17-20км према подножју и наредном одморишту. До пута имају најмање два или три дана пешице, где ће узети бус. Мучење. Увек сам говорио да на планину идем да бих уживао, а не да бих се мучио и на њој умро.
Опет неке надмене препотентне приче, као да су ванземаљци, као да ми нисмо били тамо.
Приче о хашишу са американцем; помпезни доживљаји пада у пукотину, а Валди скаче и хвата га у лету за руку, извлачи из амбиса; спашавање у делићу секунде… Ловачке приче сензационалиста, дечија машта, као да то некога интересује и као да неко у то верује.
После два три сата гунгуле одлазе у мањим групама, журећи да стигну пре мрака до првог села и неког коначишта.

 

 

Италијан БК је опет остао готово празан; само нас пет, домаћица, кувар и глувонеми слуга.
Надали смо се да ће хелихоптер доћи и да ћемо сићи у подножје. Причао сам да сам на Макалу 5 дана чекао хелихоптер. Опет су ме оштро погледом пресекли и рекли у смислу: језик прегризао. Проблеми су почели; време се нешто покварило; чекали смо хелихоптер у нади да ће се разбистрити; лежали у доколици на сунђерастом метрису, сунчали се у тренуцима размицања облака, померали мало тамо, мало овамо.

Одшетао сам до гребена изнад лоџа и сат два у осами седео, посматрао ону невероватну каскаду водопада која се око 2000м спушта низ литице; дивио се лепоти планине.

Са дуге стране је била ледена стена Далагирија, можда највећа на Свету. На тој стени је негде врх. Од 3650m ИБК стена се подиже до 8165 што је око 4500м изнад главе. Прелепо. Облици се мењају, светло током дана, облаци који некада досежу подножје, некада по средини, а некада сам врх планине. Планина је моћна и снажна, много снажнија од мојих очекивања; мислим да сам је подценио и да је нисам разумео.
Од подне се смањују шансе за долазак хелихоптера; долазе облаци из долине. Tако је и било; после ручка, пива, поподневног одмора, сунце залази, постаје хладно. Мир, тишина. Нема ничега. Ваљда ћемо сутра бити боље среће.
Посматрам људе, гониче мула, који седну одморе један сат, прстима поједу далбат, јер непалци не користе прибор за јело; не користе ни штапиће ни виљушке. Када су сами са собом једу прстима. Ако седе са нама из куртоазије могу узети виљушку, али више воле да су сами. Са теретом свака мула носи џак сена да би на паузи јела. Остављају џакове зоби да би их прихранили.
Ињиго се нервира. Каже: више воли да хода него да седи цео дан и чека. Нервира се што није кренуо са пријатељима; до сада би био на пола пута до подножја. Зове Ташија, пита шта је са хелихоптером? Лоше време. Виче. Нервозно шета по терасастим равнатим платформама испред лоџа. Ако хелихоптер сутра не дође он ће ићи пешице. Ћутимо, слушамо га и игноришемо. Што се мене тиче због оперисаног менискуса, не планирам да пешачим 50-ак км. Можда бих и могао, али чему то, не бих се оптерећовао. Никуда не журим. Карлос и ВИП теам је остао у БК и вероватно се нервира још и више него ми.
Долази нова ноћ; имам кров над главом, зидани објекат, до пола камен 1,5м а од пола брвнара; спавам на патосу; имам топлу врећу, храну неограничено. Место је лепо и прелепо, мирно, сигурно; могу летовати данима; ништа ми не смета. Авион за кући полази за 8-9 дана.
Валди спава у врећи поред мене; пушта гласно музику, нападан је, немаран према другима, себичан, агресиван. Трпимо га и иза леђа гунђамо.
Домаћица лоџа је подебела г-ђа која непрестано прича, као радио реклама или као да је на телефону. Ко зна шта прича; већином је нико не слуша; у другој половини лоџа има свој office, sobu без прозора, у потпуном мраку. Поподне се повуче, вероватно спава. Тамо нико не улази; врата су већином отворана и са врата јој се обраћа. Када оданде изађе као да је под гасом; закључили смо да цирка чанг, као пиринчану меку ракију. Углавном наређује кувару. Само ако је кувар отсутан узела би да спреми далбат; барење пиринча поврћа и кување дала. По некада неко прича са њом. Углавном седи на поду, некада лежи и куња у ћошку. Једном ми је рекла да има ћерку у Америци. Лоџ ипак ради. На путу за Далагири нема се куд проћи, него поред тог лоџа. Вероватно је зарада солидна.

 

Посматрао сам је често. Ништа је наравно не разумем. Једном сам питао Дебашиша: шта та жена нон стоп прича, и када нема никога у просторији, и када одлазиш, она стално меље као воденични точак. Рекао је да је не разуме 90%. Често је деловала пијана. Роза се нервирала, зашто нешто не ради, може у једном ћошку да продаје бисквите, неки кекс, 7 up, ми би смо то сада купили док чекамо и зарадила би још неку пару. Сем далбата пива и кока коле, ничега више није било. Један по један смо отишли на спавање. Улазна врата собе су широм отворена јер дим ложења ватре долази из просторије дневног боравка. Онда је ноћу хладно.
Сутрадан опет леп дан, сунце али хелихоптера нема па нема. Чекамо, ослушкујемо. Можда нас Таши лаже; можда хелихоптер има бољи посао за веће паре у Еверест региону. Стрпљив сам. Прижељкујем да дође али ме не нервира што га нема.

 

 

Из долине долази групица портера. Један се издваја са војничком капом и маскирним панталонама, крепак са тенденцом командовања осталима у групи. Називам га Гурка. Распоређују опрему, разапињу шаторе и на тераси ниже од лоџа припремају мањи камп. Појављују се неки косооки. Један такође са качкетом налик војничком, исправљених леђа као у ставу мирно; називам га мајор; двојица метиљавих мршавих бледуњавих као испијени јапанци. Волим да тумачим говор тела и да се тако забављам. Све сам ово гласно коментарисао Валдију, Дебашишу. И новодошли су испитивали околину. После сат два су почела краћа обраћања и упознавања; Испоставило се да је шерпас заиста гурка, а мајор је пензионисани пуковник корејске авијације. Она два метиљавка су професори аеронаутике у војној школи. Мало смо се дружили. И они су од мадам тражили чанг, посебно пуковник. План им је да остану два дана.

 

Доручак pankake сa maple sirup; опет премештање са столицу на метрис, шетања око лоџа, по терасама горе доле, упознавање са мулама.

 

И опет ништа; дан прође хелихоптера нема.
После вечере Валди је по обичају скупљао неке мрвице хашиша, а онда онако случајно питао кувара да ли можда има хашиш за продају. Овај је одговорио: Little bit. Waldi се одушевио. Онда се укључила мадам и из њене мрачне собе донела једну куглу као мандарина, сасвим црна и тврда; Валди је питао да ли је то можда мула кака. То је био хашиш, у жаргону ганџа; мени све ово није познато. У преговоре се укључио Дебашиш као преводилац. Њему је то све било нормално, јер каже у Индији тога има колико хоћеш и дa је тo готово нормално; није легално али се и не санкционише богзнашта. Питао сам шта је то ганџа. Дебашиш ми је објаснио да се између дланова трљају листови хашиша који испушта уље, а онда сe ножем струже сa длaнa и лепи у куглу. То је сасушено и очврсло уље хашиша. Валди је добио сужење свести; сем те црне лоптe ниje примећивao више ништa. Терали су ме да сликам; нисам смео, плашио сам се да не полуди на мене, нити ми је све ово било пријатно, мало ме је и плашило. Роза је узела апарат, снимала муви, фотоапаратом, блиц је севао. Понављала је тихо: Мама миа ке персона?! Мислио сам да ће се љутити што га сликају, али не; он то није примећивао, ни блиц, ништa, само хашиш и ништа више; наркоман. Ножем је стругао куглу ганџе, увио и направио танку цигарицу, пушио. Oнда су му се очи укрстиле, као да је мортус пијан. Седео је на поду непомично наслоњен уза зид, зурио на пола, у неку тачку на метар испред очију, а некада би магловитим погледом прешао по просторији не примећујући ништа. Мени је ово било ужасно. Мадам му се задовољно смејала; ваљда како јој је добар хашиш. Кувару је било све једно, мирно је спремао вечеру, као да се ништа посебно не дешава.

 

Гоничи мула су вечерали и нису то ни гледали, не желећи да било шта знају о том. Прибојавао сам се шта ће даље бити. Спавам поред њега, може ме задавити; лудак. Дебашиш ми је рекао да је све океј, да неће бити проблема, да није агресиван, да ће тако и остати. После рецимо сат времена мало се разборавио, почео је по мало да говори. Мислим да је ту куглу купио повољно, за око 50$, а то је каже довољно за цео party да се сви лепо надувају. Хоће то да понесе кући. Иде Туркишом преко Истамбула и каже да они нису тако строги као у Емиратима. Ја бих умро жив са тако нечим. Када би ме ухватили био бих мртав у сваком погледу, и као доктор и као спортиста. Ињиго се запрепашћивао; Мадам traffic Хашиш. Дирао сам Розу како мадам не продаје бисквите, али ваља дрогу у лоџу на 3650м. Мајко мила, који су ово ликови.

 

 

Опет смо отишли на спавање. Слушао сам MP3. Овај до мене је кркљао, роптао. Ујутру је тражио пуно хране, јер каже да се од хашиша пуно огладни. Јео је као провала. Непалци су се смејали. Било им је мило што је хвалио њихов хашиш, добар квалитет. Заносно је описивао да одавно, а можда и никада није пушио тако добро. Да оно што продају у Катманду на улици је веома лоше, гарбиџ у поређењу са овим квалитетом. При томе нуди све да пуше заједно са њим, само мене не. Мени се не обраћа али се и не крије. Увек и по ко зна који пут сви га одбијају, културно захваљујући на понуди као да им нуду чоколаду. Али то није понуда то је намамљивање.

 

 

Трећи дан. Таши је јавио да ће хелихоптер доћи. Нервозно ишчекивање до подне. И заиста се појавио. Радост, узвикивање. Онда изненађење, девојка пајлот; још приде врло лепа непалка; сви је слушамо и као у Бога гледамо. Наређује шерпасима, трче око ње, доносе јој воду, она им командује. Не скидамо очи са ње. Заиста све је необично; врло лепа девојка у официрској унифирми вози хелихоптер по клисурама и гудурама Хималаја. Оставља нам копилота и део терета. Мислили смо да ће нас покупити и спустити у подножје, у село Thakam. Али план је другачији; одлази у БК да покупи прво Карлоса и ВИП екипу, да прво њих спусти у подножје. Роза је бесна. Протекционизам. Опет прво Карлос и његова екипа, а ми другоразредни ако стигнемо дo поподне. Они су све време имали кувара и шерпасе, а ми ову мадам бабу и једно исто јело већ трећи дан. Али не вреди. Lady pilot одлази сама са хелихоптером уз кланац Далагирија ка БК. После око пола сата хелихоптер нас прелеће без заустављања и директ у подножје одвози господу Карлос екипе. Опет завист. После пола сата се враћа и опет прелеће одлазећи право у БК. Шта се дешава? План је да прво спусти сву експедицијску опремо у Италијан БК, па тек када то заврши, онда да спусти нас у подножје. После пола сата дошла је са пуним хелихоптером опреме, бурића, шатора, примуса; два шерпаса су истоварали, али врло споро; православо самилосно сам пришао и помагао им; остали су гледали. Мислим да је и нама у интересу да то што пре урадимо, јер се поподне могу опет навући облаци. Опет је отишла горе, опет после 20ак мин пун хелихоптер опреме. Било је свега, и опреме наших шерпаса који су још пре 2-3 дана отишли својим кућама, а ми им то истоварамо. Онда су полако пришли и Валди, Дебашиш и Микели шерпа брат. Или су следили мој пример или су укапирали да је и за нас боље да се то што пре заврши. Кренуло је мало брже. Сада смо брже истоварали. Није гасила машину. Кореан пуковник је пришао хелихоптеру, шпијунски га посматрао, сликао изнутра. Каже ми да је радио са хелихоптерима и у корејској војсци. Био је одушевљен дешавањем. Опет је одлетела горе; па опет после 20ак мин пун хелихоптер свега и свачега. То су биле стотине килограма; бар 200-300кг по једном лету.

 

 

Гомила истоварене опреме је постајала све већа и већа. Журио сам из све снаге. У паузама чекања хелихоптера шалили смо се и делили улоге ко је Мр донки, ко је мр хорс а ко мр мул. Причали смо да није фер да су сви шерпаси отишли кући, а клијенти истоварају сву експедицијску опрему. Ињиго и Роза су седели испред лоџа и мирно гледали као да их се то ни мало не тиче. Нити су нас бодрили нити са нама причали. Оваквих летова је било око 13-15. Радили смо заиста као коњи. Већ је почело поподне. Из долине су се појављивали први облачићи. Онда је долетела са Ринџи куваром и неколико кичн бојова, чиме је евакуација БК била завршена, позвала нас је руком да се укрцавамо. Куцнуо је час. Наши ранчеви су већ три дана спремно чекали за упадање у хелихоптер. За пар минута смо се угурали у хелихоптер и стиснули се као сардине. Полетање, махање офис шерпасима, кореанцима и особљу лоџа. Леди пајлот нас је спуштала надоле, јако ниско на двадесетак м изнад реке, много ниже него када сам долазио; ово је и мало опесније. Возила је као луда, вијугала пратећи брзаке и слапове реке, на моменте врло ризично и опасно. Онда се клисура реке ширила, почеле су њиве и ливаде, прве куће планинских села. Надлетала jе широку зелену долину и спустила нас у Такам. Село, бујна вегетација, зелена пoља, кукурузи преко 2,5м висине, цвеће i дрвеће.

 

На ивици те ливаде хелиодром, поред пута где смо слетели, чекала нас је Карлосова ВИП екипа. План је био да их хелихоптер одатле одвезе у град Похара, сличан нашем Охриду, а ми да продужимо џипом наредних 7 сати вожње. Џип варијанта је труцкање по макадам путу са одваљивањем бубрега и сабијањем дискуса пршљенова кичме. Чим је нас истоварила одмах се вратила у Италијан БК дa узмe копилота и можда још неког.
На стотинак метар у некој недовршеној кући без крова, са ресторанчићем у виду омање гараже, прво је ручавао наравно ВИП Карлос тим, па када су они били при крају позвали су нас. Карлос доктор је био нешто веома љут. Онај смирени насмејани као сеоски доктор поносан, каквог сам запамтио у БК, сада је био наелектрисан, нерасположен за причу. Наравно због љубоморе, мало смо ликовали због тога, видећи да ни њима није све по вољи. Док су они ВИПовци ручали домаћини су нам дали своје приватне просторије да одморимо; изуо сам патике, прилегао на кауч. Ту је био ђачки сто, где деца пишу задатке, породичне слике на зиду, шифоњер са личним стварима; у другој просторији брачни кревет са свуда у нереду разбацаном гардеробом, црвено окречени зидови, розе завесе, розе прекривачи… Све сам усликао и уснимио. Било ми је интересантно да боравим у непалским приватним просторијама; то није културно, али су слике лепе. Фини људи, угостили су нас; одједном им је кућу испунила повећа група чудних људи. Из комшилука се сакупило пуно баба које су нас посматрале знатижељно како изгледамо и како се понашамо. Био сам љубазан и култиран према њима. Људи су срдачни, а зарадиће још и неку пару више.
После око сат времена дошао је џип. Већ је било касно поподне. Легао сам на ранчеве у гепеку, надајући се да ћу тако боље амортизовати потресе током вожње. Мајстор га је доста брзо терао по веома лошем сеоском путу са великим рупама и камењем. Летели смо по џипу, одскакивали, трескали задњицама о седишта. Сви су се држали за рукохвате. Можда је њима мање тресло између точкова, али сам ја имао бољу амортизацију. Они су се грабили за седишта.
И тај је пут интересантан; правили смо паузе у чудним забаченим селима Хималаја пуним људи и деце, који живе незнам ни ја од чека. Њивице су веома плодне са пуно воде и топлом климом, али их мало има.
Дошли смо у Пoкхару. Цивилизација. Хотел, купатило туш, 3*, веома чисто лепо и удобно. Коначно имам телефон НЦЕЛ, ради, имам сигнал; делим собу са Ињигом. Али он нема везу, нема непали фон као ја. Хладно тражи да му дам телефон да се јави својима. Схватам. Али све време експедиције ми никада није понудио свој телефон нити сам му ја тражио. Шта да му кажем. Дајем му. Јавља се кући. И тако опет сутра тражи, и тако више пута наредних дана, као да је то нормално, да то ништа не кошта и да сам ја то дужан. Да ли уопште схвата да је љубоморно чувао свој телефон, а сада најнормалније узима мој. Некада не каже ни хвала.
Онда чујемо да је Леди пајлот oсталa у Италијан БК, јер се хелихоптер покварио, a онда од хладних ноћних температура акумулатор je цркао. Наредног дана смо авионом отишли у Катхманду. Хелихоптер је бар три дана био у Италијан БК, све док другим хелихоптером нису дошли механичари и поправили га. Ми смо већ увелико били у Катманду, а неки већ отишли кући, када је Карлос ВИП тим после 3-4 дана дошао. Шалили смо се да би било лепо и да смо три ноћи били са леди пајлот у БК, али нека хвала, ипак је овако је боље.
Када смо дошли у Катманду Валди је стално бојажљиво гледао чека ли га ко. Када смо ушли у Норбу линка хотел, пратио сам га. Такође је загледао има ли кога од Симонове фамилије. Очекивао сам да ће га позвати у полицију. Само је сутрадан ујутру Дошао Дава брадер и бар сат времена насамо и тихо у холу са њим причао. Валди је сутрадан отишао. Оставио је ствари. Ствари су стајале неколико дана и нико за њих није марио. Пемба манагера није интересовао његов пртљаг.

Онда почиње туризам у Катхманду валеј. Ишао сам у Бактапур, обишао Чангу Нарајан све под заштитом УНЕСКа. Путовао сам локалним аутобусима, уживајући посматрајући добри културни љубазни народ Непала. Са Дебашишом сам обилазио индијске ресторане по његовом избору; био на вечери са Бип Раи; Сретао познанике са ове и ранијих експедиција. Експедиције су се углавном завршиле и сви су са разних врхова сишли у Катхманду. Ишао сам и у Министарство да потпишем бројне папире о експедицији, да смо оставили камп чист, да смо смеће уклонили… да смо се сви вратили и да врх нисмо попели.
Хималаји, Катхманду и Непал још једном остају у лепој успомени.