Grupa na vrhuA na kraju banja u Puenta del inka, divlja, neuređena, napuštena, ali topla voda radi. Onako prljav, iscrpljen, kada sam ušao u toplu sumpornu vodu opustio sam se predivno. Do tada sam mrzeo banje, jer je to za neke invalide, a od tada sam ih zavoleo.
Ovde smo lepo stavili šator, na heliodrom. Baš je bilo lepo i ravno. Srećom, sačuvali smo šator. Šta bi bez njega. Morali bi dole.Berlina. C2 6000m Ko prvi dođe zauzme ove drvene kućice. Bio sam među njima. Nije baš bilo ni dobro jer nema vrata da se zatvore. Sneg je navejao nad glavom, pa mi je glava bila na snegu cele noći. Nisam se baš naspavao. Polazak je oko 01h. Umalo mi se prsti nisu smrzli jer sam toplije rukavice stavio u ranac, ne sluteći da je toliko hladno. A kada sam heo da ih izvadim, plastične kopče ranca su na hladnoći bile tako tvrde da sam ih jedva otvorio promrzlim prstima. Tu sam se uplašio ako ne mogu da izvadim rukavice smrznuće mi se prsti. Uspeo samPogled sa vrha na ČilePogled na južni glečer, kuda smo išli na aklimatizaciju
Našao sam još slika na CDu za koji sam mislio da više ne radi. Ovo je jezerce iznad puenta del Inka, odmah na startu i pogled unazad. To su kadrovi iz filma Sedam godina na Tibetu.A ovo je Confluentia 3300m u sumrak. Zalazak sunca na vrhu planine. U našim šatorićima u podnožju je već mrak.Prizor sa prve aklimatizacije u podnožje južne stene. Kolika jeJužna stena a pod snegom. Tih dana je bilo nevreme. Ko se zatekao na vrhu, bilo je manjih smrzavanja. Gore je sa vetrom bilo biološki -50. U BC postoji meteorol goji daje prognoze tri dana unapred. Prati se meteorloško stanje nad Pacifikom jer se odatle menja vreme.Pogled na stenu Akonkagve iz Plaza de mulas u sumrak. Peščana stena
Pošli smo.Levo je Gavra sa TV B92, a desno Stepa Pobeda. Ličimo na neke planinare. Predstoji nam ceo dan šipčenja 18km do 43000m. Uzput je jedan lik na oko 4000m dobio visinsku bolest. Otekao, pukao. Podelili smo stvari njegovog ranca po 2-3kg svakom, da bi on bez ranca nastavio dalje. Na kraju ni to nije vredelo, jer je posle 3-4 dana odistao, i iskoristio prazan helihopter za dole i iz BC se vratio u Mendozu. Dok smo se mi smrzavali, mučili po šatorima, on je putovao u Patagoniju, Santjago de Čile... Putovao 15-ak dana po Argentini. Kad bolje razmislim i to je lepo, možda i lepše nego ovo naše.Penjem se polako. I što se višlje penjem sve mi je lepše, sve bolje idem. Prizor je za uživanje. Mešavina snega i zaleđenog peska raznih boja, sumporno žut, crven, crn. Ovde sam video nemca, umetničkog fotografa, profesionalna koji godinama dolazi i slika pejzaže u stilu apstraktnih slika. Ovaj reljef je zaista apstraktan. Do mraka ćemo stići do Plaza de mulas,.Odoszdo smo došli penjući se ovom dolinom. Ovo je već oko 4200m. Pogled unazad. Ovuda ću u povratku strčati za dan do Confluencije. Dole sam u povratku video svež leš mule koju su hijene čapale. Prvo su razvrcale utrobu i pojele džigericu; meso su valjda ostavile za sutradan. Pravi pustinjski prizor. Već počinje štednja baterije, jer sam ih zaboravio u Mendozi, a sve vreme sam mislio da su mi ispale u Puenda del Inka. Sve sam redom pitao, da li neko ima sličnu rezervu, neka četvrtasta od 9V. I gde je nađoh. Niko nema takvu bateriju. Od tada imam fotoaparate samo sa sasvim običnim baterijama od 1,5V; nikakvi punjači; nikakvi eksperimenti. Zato ova Akonkagva ima tako malo slika. Čuvao sam malu rezervu za vrh. I to je bilo sve od mog slikanja.Andi - lepo samo kad ima snega. Bez toga samo sivo, brao, crno i crveno. Na ovoj visini više nema ni trave. Kamenje raznih boja.Plaža za mule - Plaza te mulas - naši šatori. Mesta koliko hoćeš. Razmileli smo se. Kuvar se zvao Ariel (kao prašak za veš) cicija. Kuvao je jako malo. Po parče mesa za večeru, male porcije. Malo je falilo ta izbije pobuna. Ali srećom je otišao jer mu se žena porodila. Došla je neka priučena "kuvarica", studentkinja DIFa (sporta) na raspustu. Bilo je to malo bolje, ali opet samo improvizacija. Voda je plastičnim crevom dolazila sa ivice glečera i polako punila jedno bure. Nisam mogao da verujem, bela skoro kao mleko, zbog silicijuma. Zahvatali smo jednim lončetom, onako sa vrha, jer se stajanjem u buretu pesak polako taložio, a posle 2-3 dana morali smo da praznimo bure puno peska. Nisam dobio kamen u bubregu (samo pesak)Nido de condores - Condorovo gnezdo - 5400m - C1 - Tamo je Čile. Tu je granica. Čemu graničari. Ko da beži tuda. Jedan plato pun kamenih gromada od 0,5-1m, onako okrugli. Tek posle sam shvatio da to pada odozgo. Pa kako bude, ako imaš sreće da te pogodi ovakva stena, gotovo. Bojan i ja smo našli jedan lepi plato, finu zaravan, malo udaljeno od ostalih. Baš fino. Onda ujutru strahovita buka, zvuk nekog motora, strahovito strujanje vetra, da nam odnese šator. Kapiramo: to je heliodrom. Sputa se helihopter. Istrčali smo iz vreća za spavanje i poluobučeni leglu preko šatora raširenih ruku i nogu da ga ne pokida. Helihopter se spustio se na 10m od nas. Divno mesto smo našli. Transportovali su nekog lika koji se smrzao i nije mogao dole. 5500m je krajnja visina koju helihopter može da dostigne. I nema više slikanja. Štednja baterije za vrh. Kada smo bili na berlini 6000m odjednom sam video jedrilice koje vetar nosi uz planinu. Čudna slika. Zalazak sunca, 5 jedrilica nošene vetrom iz podnožja izlaze na vrh planine. Mislio sam: ovi se ludaci zezaju. Tražili su mladića čileanca koji se izgubio prethodnog dana. Uočili su ga kako čuči ispod stene. Rendžeri su ga posle pokupili. Živ. Promrzline, ruke, prsti, glava na ramenima. Odvojio se 10-ak m od grupe da slika, naišao je oblak, nije video put, ostao sam i izgubio se. Potrebno je 10-ak sec da nestaneš. Bio sam srećan; znači traže te kada se izgubiš. To je onih 300$ na ulazu. Najbolje je da ih ne potroše na tebe, najbolje ni na koga, ali desi se. I taj helihopter košta, i te jedrilice, i tri rendžera koja su spavala u susednoj drvenoj kolibi pored mene i gledala ko ide gore. Ne puštaju grupu manju od troje. Posle oni da te traže po planini. Sve je to ispravno. Na Berlini jedan poljak je dobio edem pluća. Došao je njihov doktor i naredio da siđu dole. On se protivio, kao mogu ja, nije to ništa, još pred ženom. Ne, idete dole ! i kraj. Rendžeri ga sprovode. Svaka im čast.Vrh !!! pao sam. Sreća. Suze su mi pošle od sreće. Taj osećaj ushičenosti na vrhu prvi put sam tako snažno osetio. I od tada opet težim vrhovima jer posle tolikog napora, tolike skoncentrisanosti na taj cilj, zadovoljstvo je ogromno, kao uskrsnuće. To je lično zadovoljstvo. To nikome ništa ne dokazujete, samo sreća. Ja više nedaća imam zbog ovog sporta nego koristi. Većina i ne razume tu želju i taj cilj. Nema materijalne koristi, samo šteta. Kada se popneš nema nikoga da te gleda kao kad daš go na punom stadionu, nema televizije. Sam si a srećan što si na vrhu. I dalje oprezan jer treba da se vratiš. Srce se poveća. Možda čovek mora da se rodi da bi ga ovakva sreća ispunjavala i postala cilj života. Ovakav intenzitet sreće sam osećao samo kada su mi se deca rađala, kada sam postao otac.Onda slikanje uokolo. Bilo mi je čudno da na vrhu nema trunke snega. Vetar je sve oduvao. Onda uzmeš neko kamenče za uspomenu (a sada ne znam ni gde mi je). Ne treba dirati prirodu.Na vrhu me očarava i modra boja neba. Kamen, nebo. Karakterističan krst na vrhu. Savija se, ima zglob u podnožju (valjda da ga snažni vetrovi ne bi polomili) Gvozdena kaseta sa debelom knjigom za upisivanje. Ostavljaš poruku, potpis da si bio na "krovu Amerike" - ovo je najveći vrh obe Amerike. Lepo. A onda polako dole. U povratku je teže. Ja onda počnem da uživam, Polako, razgledam, odmaram, opušteno, polako, koncentrisano. Najverovatnije da više nikada u životu neću biti ovde. Lepo je. Duva vetar, kroz kanaletu, onako malo, oko 60km/h. Kada smo išli na gore, svanulo je na kanaleti. Uplašio sam se kada sam video likove oko sebe. Iscrpljeni, cele noći penjanje, u hipoksiji, bledi, nekima modre usne. Bože me oprosti kao... A sada u povratku smeh, zezanje, ekskurzija.
