Na vrhu. Drvena tabla sa natpisom. Skromno, efikasno. Požurio sam da napravim solo sliku na vrhu, bez gužve. Širok osmeh. Očigledno da se nisam umorio, da mi ništa ne fali. Došao je trenutak za uživanje. Na krovu Afrike. Lepo. Hvala mojoj ženi koja me je i nagovarala da krenem na ovaj put. Dvoumio sam se; pa ne poznajem nikog, nisam sa njima ranije peo... Šta fali; sve su to planinari, veoma slični ljudi. Ljudi iz istog hobija više liče jedni na druge nego ljudi iz iste profesije. Vrh! Najzad! Toliko putovanje; dani aklimatizacije; pripreme opreme; mnogo godina sa takvim načinom života.Pogled sa samog vrha na snegove Kilimanjara, sa druge strane, sa oboda kratera. Mislio sam da je sneg i na vrhu. Popeo sam Kilimanjaro a da nisam ugazio u sneg. Obične planinarske cipele kao za naše planine. Ovo su lednici, a ne snegovi. Na žalost mi ljudi ćemo i to uništiti. Mora da je ovde bilo prelepo pre 50god. Sada samo crna vulkanska šljaka na vrhu, kao koks, čvrsto, šupljikavo, bockavo. Poneo sam jednu kesu toga. Obično mi carinici nađu to kamenje i čude se šta to nosim - kamenje, svašta.Pogled na Mavenzi preko kratera i Gilmants pointa. Onde smo negde izašli odozdo, a posle oko 1/4 kruga se prođe obodom. Ima i nekih drugih prilaza vrhu, malo strmijih, malo težih, jer nema izgrađenog puta, ali opet je to isto, vrh je isti.Malo ulevo; unutrašnjost kratera, Mavenzi i Gilmants point. Svi znamo onu sliku Kilimanjara od spolja, a ovako iznutra nikada nisam video. Interesantno. Valjda vulkan neće da proradi dok sam ja ovde. Mislim da je neaktivan 3000god. Nikad se ne zna kad može opet da pukne.Detalj: deo table na vrhu, glečer sa druge strane, deo zaleđenog oboda. Umetnička fotografija sa kompozicijom. Lepo za igranje slikanjem. Sličice.Mislio sam da li da stavim ovu sliku; pa neka je; lepa je; videlo se već da sam bio na vrhu; to više nije cilj, već prikazivanje lepota vrha Kilimanjara, slojevitost lednika, kao godovi na drvetu, da se shvati da oni nastaju vekovima. Treba mnogo godina stalnog snega i leda da se ovoliko nataloži. Koliko vekova treba da se ovo obnovi i bude kao pre.Grupa se skupila za slikanje. Naravno gužva, rasprava; ljudi većinom imaju negativnu energiju i neprijatni su za druge; za neke je potrebna velika tolerancija. Pola su ovo turisti, a pošli na Kilimanjaro; ali šta da se radi. Samo da se zdravi vrate kući. Srećom bilo je sve u redu. Nikome ništa i ni najmanje nije falilo. Počele su da se vade zastave nekih državica, i što je državica manja zastava je veća. Do tada smo svi bili PD Pobeda. Odjednom zastave raznih planinarskih društava, više zemalja; neka glupa slikanja za sponzore; kobajagi neke reklame, koje tako nekvalitetne izrade niko nikada ne upotrebi. Svi planinari su pretežno lovci na sponzore. To je mnogo lepo kad voliš da putuješ da ti drugi plaća,a ti mu daš svoje slike sa tog putovanja. Dobra ideja. Samo što su mnogi prevaranti pa se slikaju sa belim platnom ili belim papirom, na koje posle u foto šopu napišu šta hoće, koju hoćeš reklamu za koga hoćeš sponzora. Nagledao sam se lažnih snimanja, glume po planinama. Naši alpinisti su skloni prevarama. Posle lažu da su uradili sve i svašta, bez pravih dokaza. Neki čak i zarađuju na tim lažima, medijski se lažno prikazujući. Mnogi misle da 100 puta izgovorena laž postaje istina, ali to ne prolazi baš uvek. U laži su kratke noge.Silazimo. Poslednji pozdravi legendarnom vrhu. Odugovlačenje, da siđem što kasnije može, da budem ovde što je više moguće. Treba uzeti deo ove energije. Treba ovo da postane deo čoveka, a ne samo da protrči ovuda kao muva bez glave i da priča kako je bio tamo. Na vrh idem zbog sebe, zato što ja to volim, što je to moja potreba, a ne dokazivanje pred bilo kim ili pred sobom. Nekada u stvari ispitujem svoje granice. Granice, nisam ih do sada video; one postoje samo u našim glavama i predubeđenjima,Malo sam sišao u krater. Dubok je bar 200m i ne bih gubio vreme i snagu na to. Samo onako, malo simbolično, za slikanje.Last view to Uhuru peak i krater Kilimanjara. Video sam ga; "šta vid'o, 'odo po njemu".
Prilazimo mu izbliza. Ovo je blizu 5000m. Sunce je jako. Stepa je merio saturaciju krvi - 96%, puls 90/min - dobar sam. Tu sam video da visina nešto bitno ne utiče na mene. To je tako urođeno, Bogom dano i ne valja da se čovek time diči. Vruće je hodanje po ovoj pustinji. Zaštita od zračenja mora biti maksimalna. Ovde je i sunčano i kosmičko zračenje daleko veće nego u dolini. Tkanina je najbolja zaštita. Nikakve kreme ne mogu imati efekat tkanine. Treba se zamotati kao beduin; rukavice obavezne.To je Kilimanjaro: malo snega, pustinja, mesečeva površina. Vulkanska lava, pepeo, šljaka. Nema drveta. Nema lepote reljefa. Okolo prazan prostor, samo nebo. U dolini je izmaglica i sa ove visine se ne vidi ništa. Na Andima imaš bar udaljene vidike; Dok penješ Akonkagvu gledaš Topungato; ceo venac planina pod snegom. Na Himalajima još i više, još i lepše. Kilimanjaro je monoton. Lepo utaban put, 2m širok, sa propustima za vodu, da ga bujica ne odnese.Stigli smo u Kibo. To je oko 5000m. U pozadini Mavenzi. Pre dva dana smo bili u podnožju onog snega. Na Kibu postoji zidana zgrada, spavaonica sa 50-ak kreveta na sprat. Lepo, čisto, da se malo odmori. Prema vrhu se kreće oko ponoći. Cilj je da se u zoru stigne na Gilmant s point, tačka gde se izlazi na obod kratera vulkana. Ovde već malo duvaTreba nešto i jesti. Ovo je obrok lake hrane prikladan visini. Lep piknik.Nosači su doneli naše transportne vreće. U pozadini puno gavrana skupljaju ostatke hrane. Gavran je čudna ptica; i na Himalajima ga ima gde ničega nema. Neko više voli da spava u šatorima. To je lepše, ali treba više opreme: šatori, vreće, podmetači... Ovako u zgradi je lakše i toplije. Mavenzi je lep, šaren, zanimljiv. Kilimanjaro je kao mesečev krater.Popeli smo se. Svanulo je. Na Gilmant s pointu. Lednici Kilimanjara gledano sa unutrašnje strane. Bilo je hladno. U stvari išli smo toliko polako da sam se smrzao. Svi su nas prolazili, neke babe francuskinje. Cilj je bio da se svi popnu, pa makar i na gurku. Nije smelo biti odvajanja. Nekoliko puta smo stajali u mestu i po 15-20min čekali neke kojima su i doktori zabranili da idu. Nervirao sam se, jer ja sam tu bio kao neko odgovorno lice za zdravlje i hladno bih bar 2-3 vratio u startu. Ipak nekako, zahvaljujući povoljnom vremenu izašli smo na greben kratera. Iznenadili su me crnci kada su nas stigli na pola puta i doneli termose sa vrućim čajem. Prijalo je. Ta pauza je bila lepa. Na samom Gilmants pointu neki matori englez zamotan u foliju čeka spasioce. Ima budala, nekritičnih ljudi koji misle da imaju 30god, a punoletni su 3-4 puta. Naravno onda traže humanost od drugih, a nehumani su prema drugima koje maltretiraju i primoravaju da ih nose niz planinu, skapavaju od napora. Neki misle kad imaju para da imaju i mladost. Planina nam stavi ogledalo pred lice i jasno pokaže ko smo.Ova mi se slika puno sviđa. Baš je uspela. Plavetnilo snega kroz koji prolazi sunce sa druge strane. Dok ovo pišem ko zna da li to tamo više postoji. Grupa je počela da se osipa. Nismo više morali da idemo kao đaci. I krenuo sam. Pustio sam korak.Pogled na drugu stranu, preko kratera, prečnik kruga. Na horizontu je lednik prema Keniji. U donjoj polovini slike unutrašnjost, krater Kilimanjara. Počinje slikanje na sve strane. Nekoliko slika na vrhu, a kad se krene sa vrha nadole slikanje dok se ne istroše baterije.Razmileli smo se na sve strane. U pozadini je "vrh". To je u stvari najvišlja tačka oboda kratera. I nije neki vrh. Zvanično to je vrh Uhuru peak - 5895m.Uvek ispoljavam sreću na vrhu. Umor nestaje. Ipak je ovo neko posebno mesto na kugli zemaljskoj. Ovo je najvišlja vulkanska kupa na svetu. Ovo je najvišlji usamljeni vrh na Svetu (svi ostali su u masivu nekih planina) Proslavljen je u celom Svetu. Malo je iole obrazovanih ljudi koji ne znaju za Kilimanjaro. Slikan je bezbroj puta sa snegom na vrhu, a onda nema snega na hiljade kilometara okolo, samo pustinje. Treba ga videti. Ko voli penjanje, treba ga popeti, ali ne dva puta. Dovoljno je jednom da se vidi sve ovo.
Opet smo došli skoro u mrak na Hormombo hut. Obišao sam malo okolo. Okruživali su nas neki čudni kaktusi sa ćubama na vrhu kao palma. Početkom noći to izgleda kao u filmu Čarobna šuma. Na ekvatoru, pa još na planini, zalak sunca je malo drugačiji.
zz
Gledano kroz oblake kao neki prapočetak nastanka Sveta. Ovde ljudi smatraju da je Homo sapiens nastao ovde. Nedavno sam čitao neka genetska istraživanja ljudi na Zemlji, i zaista je zaključak da je razuman čovek nastao ovde između Etiopije i Tanzanije pre oko 100 000god, i da je migrirao prema Arabiji i dalje na sve strane. (Dobro je da od genetike imamo neke koristi. Do sada smo dobijali samo gluposti).Na prvoj aklimatizaciji. 2-3km se ide putem prema Kulimanjaru, a onda na sedlu skreće desno prema Mavenziju. Uspavani vulkan se vidi u celosti. Snega ima samo malo sa leve strane. Tužno. Kako je bio lep na filmu "Snegovi Kilimanjara" 50-ih godina. Ovo baš i nije nešto lepo. Mi ljudi smo uprljali gnezdo u kome živimo, našu planetu. Prizor više potseća na Mars. Liči mi na one snimke sa Meseca."Borački krš", na ekvarotu i na 5700m. Šiljci, tornjevi. Težak je za penjanje. Može samo alpinistički. U nekim pukotina ima snega. Pipnuo sam sneg na ekvatoru. Malo paradoksalno. Čovek teži da objedini suprotnosti.Panorama Kilimanjara sa Manenzija. Vidi se stazica od Kibo huta, uz sipar prema obodu kratera. Tuda se ide na vrh. Desno je Kenija. Granica ide podnožjem sa desne strane. To je i uzrok sukoba Kenije i Tanzanije. Kenija bi htela da bude njen. Dobar biznis. Hiljade zanešenih matoraca koji su odrasli uz film Lorensa Olivijea dolazio da vidi snegove na Kilimanjaru, ali odavde gledano više ga i nema.Kada smo se vratili u Horombo hut obišao sam po danu onu čudnu šumu. Trava je polegla i pola metra debela. Nestabilno se hoda po tako debelom tepihu, noge se izvrću. Neobični pejzaži nenavikli našem oku.Naši "šerpasi"; mukice; Pevaju "O pole, pole", pesmu: polako polako. To povremeno rade da zabave bogate engleze, bivše kolonijaliste, čiji je kapital još uvek ovde. Zgodno za slikanje. Stanu tako da se vidi vrh u pozadini. Na jednog stranca dođe oko dva domoroca. Oni vam nose stvari, spremaju, sve vas slušaju. Vi nosite fotoaparat, vodu, i neku sitnicu u rančiću. Odmah pritrčavaju i podižu vam torbu. Mi nismo navikli na takvu servilnost odraslih ljudi. Englezi su ih vaspitali, i to je njima normalno. Nije im jasno kada je to nama čudno.Zora na Kilimanjaru. Ekvator. Lepo je. Sunce izlazi negde daleko, ispod horizonta. Doživljaj je malo jači nego obično.
Kilimanjaro. Januar 2006.god, ekvator. Arusha, glavni grad oblasti Kilimanjara u Tanzaniji. Zatim grad Moshi u podnožju. Organizator planinarsko društvo Pobeda Beograd. Ljubaznošću G-dina Matkovića primljen sam u ekipu. Ovako nas je dočekao Klilimanjaro. Pogled iz bungalova gde smo smešteni. Tada je počeo ptičiji grip. Znam sa su nam piletinu toliko pekli da je bila kao čips.Ovako je Kilimanjaro bio ujutru, pokriven snegom. Tako bi trebao da izgleda u prirodi, jer je tako izgledao nekada na filmu i sada u našoj mašti. Zagrejali smo planetu pa uskoro više neće biti ni malo beo. U podnožju je bujna vegetacija, mango, bazen za kupanje. Zemlja je vrlo siromašna. Uspon je sa desne strane nalevo (gledano u sliku) Vegetacija se menja. Počinje se od džungle i stiže do leda, kao da celu Zemljinu kuglu prelazite od ekvatora do pola.Džungla. Čuju se krici ptica, majmuna. Neki se pomalo plaše. Ipak je to neki put kojim idemo; tu prolazi narod, grupa je velika; ne bi trebalo da bude nešto. Krenuli smo dosta kasno; popodne. Kad nas ima puno onda se uvek neko čeka, i stalno kasni. Velika grupa je spora. Počelo je veče i morali smo da žurimo da bi stigli do Mandara hut - 2770m gde smo imali neke objekte za spavanje. Prvoga dana je oko 1000m uspona. Nije teško. Ima komaraca, malarije. Stalno se mažem Autanom. Sve vreme puta pijem i Delagyl kao preventivu bolesti. Pred put sam primio vakcine: žute groznice, meningitisa i revakcinu tetanusa. B hepatitis sam primio ranije. Potreban je žuti karton za putovanje.Bare, voda, komarci, počinje mrak, majmuni skaču oko nas po drveću vrebajući da nešto ukradu. Potreban je oprez. Neka rečica kratko teče. Upodnožju sela nemaju vode. Svako selo u centru ima UNHCR poklon cisternu gde dolaze sa plastičnim kanticama. Suša je velika. Tanzanija se pretvara u pustinju. Još malo pa će da padne mrak. Malo smo okasnili.Sutradan smo se peli dalje na Horombo hut 3770. Na oko 3300m smo izašli iz šume. Počele su livade sa žbunjem. Sve je drugačije nego kod nas. Ni trava nije ista. U pozadini je Mavenzi, treći vrh po veličini u Africi. Drugi je Mt Kenia. Kilimanjaro je najveći. Sada se otvara vidik i prema samom vrhu.Slika za uspomenu sa Mavenzijem. On je stena, kao naš Borački krš.
