Čela Oko Kragujevca i malo dalje…

28jul/100

Moj Everest 2010 – IV deo

Pemba donosi vodu sa reke

Život u logoru teče.
Odmaranje, akumuliranje energije. Spremni smo za vrh.
Bio mi je interesantan Pemba kako donosi vodu sa početka glečerske reke isod onog lednika. Snašao se.
Dani jednolično teku.
Prognoze su sve različite i retko se međusobno slažu.
Naši tajvanci prate kinesku prognozu. Mi od engleza imamo švajcarsku. Rusi se orjentišu prema svojoj. Gabrijel prati američku. Jedni kažu monsun dolazi ranije, drugi kasnije... Čovek samo da poludi.

Mladi ekolozi

Jednoga jutra mladi kinezi su sa vrećama skupljali papiriće oko naših šatora. To sigurno nisu naši papirići, jer mi toliko volimo planinu i strepimo od nje da nas može kazniti pa ni najmanji otpadak ne ostavljamo.
Kineze svi grde da su zagadili ceo Svet pa malo i nama da pokažu da rade na tome i da svoje mlade edukuju o očuvanju prirode.
Mi svi šaljemo izveštaje u medije širom Sveta pa im je to prilika da se promovišu.
Oni su poslušan narod i sigurno će im ta uspeti za koju deceniju.
Već sva sela imaju solarnu energiju. Ceo naš kamp ima solarne panele. Agregat se uključuje samo kada se isprazni akumulator.

Party kod rusa

9. Maja u naš trpezarijski šator je došao Aleksej Abramov da nas pozove na coctail party povodom ruskog državnog praznika i Dana pobede nad fašizmom.
Predveče smo otišli u njihov balon šator.
Pozvali su sve ekipe.
Rekao je da će biti jak vetar još 7 dana i da smemo slobodno da pijemo, jer ćemo se dotle oporaviti (rusi, englezi i još po neki su to poslušali) Poželeo je da u planini budemo prijatelji a ne ekipe koje se takmiče.
Bilo je pića, od sokova, coca cole, piva, vina do vodke, wuskija... grickalica. Uveče su nas sve ponudili večerom.
Lepo smo se družili.
Opremljeni su super: plazma TV, DVD, internet... imaju jake agregate i struju u svakom ličnom šatoru. Čak su postavili 3-4m visoku svetleću reklamu "7summitsclub.com"
Družili smo se sa svima. Sve velike svetske agencije su bile tu.
Uživali smo. Upoznali smo brojne vrlo interesantne likove penjače najraznovrsnijih svetskih planina.

Engleski model aklimatizacije

Engleska ekipa je mahom išla bosa, u kratkim majcama, šortcevima. Ja sam bio u jakni, debelim pantalonama. Nije baš tako toplo uveče u šatoru; vidi se po odeći ostalih posetilaca. Oni to tako i u Engleskoj rade; zimi idu u kratkim pantalonama.
Ovaj momak u prvom planu, koga smo mi interno zvali "žućko" i koji je posle popeo vrh, kasnije smo saznali da je Svetski prvak u ragbiju.
Ovde stvarno ima likova za Kusturicine filmove.

Objavljeno u okviru: Moj Everest 2010 Nema komentara
28jul/100

Moj Everest 2010 – III deo

Došli su jakovi da prenesu opremu u ABC

Narednog dana 15. Apr. došlo je 98 jakova da prenese našu opremu u ABC na 6500m.
Krećemo u planinu.
Ja mnogo volim taj dan. Taj dan se unapred najavi okolnim meštanima. Oni nekada putuju dva dana da bi učestvovali u poslu. Njima je to solidan izvor zarade za njihove uslove. Mislim da je ta tura po jaku 120$. Putuje se dva dana u ABC i jedan dan nazad u BC.
Odjednom se ujutru pojavi puno naroda, originalnih autentičnih tibetanaca u nošnjama iz sela u podnožju Chomolumgma. Nastaje graja, gužva, živost. Svi su dobri i pažljivi. Uvek brinem da neki jak ne poruši moj šator; to se nikada ne desi jer su to tako dobre, mirne i pitome životinje da čovek odmah počne da ih obožava. Nose oko 60kg u proleće a oko 80kg u jesen (jer leti imaju sveže trave i ojačaju)
Pokret. Idemo.

Yak, yak, yak

Njihovom debelom krznu nije potrebna staja. Oni žive po brdima oko sela a ne u stalama.
Hodaju odmereno dostojanstveno bez velike žurbe.
Uz planinu su uvek brži od nas. Šerpasi idu u korak sa njima.
Bez problema će sa teretom izaći na 6500m. Ne žive ispod 3-4000m.
Kako su to plemenite životinje. Nisu kao naši volovi. Nema govora da nekoga udare. Mogu slučajno teretom samo da vas odgurnu sa puta, zato treba stati na gornju stranu puta kada oni prolaze.
Ako samo malo zamahnete rukom oni se polako sklanjaju.
Njihovo meso se koristi tek kada postanu veoma stari, jer im služe za rad; oni od toga žive.
Jakovi idu tamo gde automobili ne mogu.

Tibetanci piju čaj

Tibetanci su se okupili u grupama, piju čaj, druže se, doručkuju.
Verovatno se i oni retko viđaju jer su im sela međusobno udaljena.
Ne odlikuju se nekom higijenom. Odeća im je prljava; malo se osećaju u prolazu.
Pošteni su. Nikada ništa nikome nije nestalo u kampu i ako oni tu stalno dolaze, odlaze, trguju, donose svakojaku robu. Ovde se sve može naručiti i nabaviti. Sposobni su za business.
Zanimljivo je gledati ih kako se spremaju, pakuju, kako se druže, smeju.
Sve je veoma različito i vrlo drugačije nego kod nas.
Nas apstrahuju, kao da nas nevide, gotovo nas ne primećuju, skoro kao da nismo tu. Oni su došli da to odrade i šta imaju sa nama. Mi smo mi, oni su oni.
Žive svoj život u svom svetu vrlo dalekom od našeg.

Lepotica Tibeta

Ova mlada dama je sa mužem imala 3-4 jaka. Zajedno su ih tovarili. 400-500$ zarada. Za njihove uslove super. Vole da rade, da zarade. Vredni su; ništa im nije teško.
Gruba odeća za visinu i po neki tibetanski nakit.
Oblače se tradicionalno i ne primaju pomodarski zapadnu odeću.
Žive u svom filmu.

Oprema tibetanca za ABC

Ovo oni nose na put do ABCa.
Džakovi sa običnom slamom. To je hrana za jakove. Kod nas to stoka ne jede; ovde nemaju šta drugo.
I oni idu kao mi prvi dan u Middle camp na 6000m a drugi dan u ABC. Odatle se vraćaju opet u Middle i tek treći dan u BC. Ovo su im stvari za tri dana puta. Mi vučemo rančeve, imamo wind stoper jakne, pantalone, vreće za -40*... I njih i nas može isto da uhvati nevreme u planini.
Oni su čudo.

Pretovareni yak

Jaki su jakovi, ali nisu supremeni.
Ovaj jadan je dobio tri bureta i dve transportne vreće.
To je oprema pet planinara.
Mukica, ubrzo je poklekao pod tolikim teretom.
Ne može baš toliko da vuče.
Skinuli su mu deo tereta.

Everest kroz molitve

Spremamo se i mi.
Molitvene zastave lepršaju svom snagom.
Everstu, idem ti u zagrljaj širokog srca, ispunjenih grudi.
Radujem ti se.
Srećan sam što mi je sudbina dala tu privilegiju u životu.
Poštujem te. Poštovaću svaku poruku koju dobijem od tebe.
Hodaću bojažljivo i trudiću se da te ničim ne povredim.
Znam, osveta tvoja je strašna.
Želim da se vratim svojoj deci i ženi.

Šerpasi polaze

Kreću šerpasi; dan ranije da bi postavili ABC.
Uzimaju pirinač za molitvu na puđi.
Kad neko krene gore, svi ga ispraćamo; poželimo sreću - good luck
Odlazak u nepoznato. Da li će se vratiti.
Mi idemo sutra.

Glečersko jezero

Put vodi dužinom glečera Rongphu 5-6km, zatim skreće istočnim krakom do Middl-a i potom prema ABCu - ukupno oko 25km i visinskom razlikom 1000m. Na toj visini to nije lako.
Glečer u nižem delu ima nekoliko jezera.
Priroda je lepa kao na fototapetu.

Carstvo leda

Skulpture večitog leda postaju sve lepše. U ledu se vide godovi kako se vekovima slagao.
Priroda je izdašna u stvaranju lepota. Lepota je svuda oko nas, ali je treba prepoznati.
U Middlu imamo malu kuhinju koja je radila sve vreme ekspedicije i u kojoj nam kuvaju supu, čaj, a jedan tibetanac nas okrepljuje kada smo u prolazu.
Prvi put smo tu noćili. Kasnije se ide direktno u ABC. U Middlu je samo odmor.

Everest je sve bliži

Put od Middla prema ABCu. Ovo je na oko 6100m. Everestu već prilazimo iz drugog ugla, iz druge perspektive.
Glečer se u prošlom veku znatno smanjio pa je na sredini nastao kameni nasip po čijem grebenu je put.
Podilazimo pod stenu Everesta.
Ovo je najdosadniji deo puta. Bez MP3a i muzike je sumorno.
Put znamo napamet.
Prošle godine nas je vođa cimao četri puta gore dole, da bi nas iscrpeo i da bi sami odustali.
Sve je ovo trebalo prošle godine da uradimo, a ne da sada opet trošimo vreme, snagu i pare.

Ledene stene Rongphua

Ovo je već oko 6300m.
Ledene stene glečera postaju sve višlje, oko 20-ak m. Pored njih teče rečica od otopljenog leda
Tamo gde su nekada bila zaleđena jezerca sada izuvam gojzerice i u čarapama gazim vodu do kolena. Klizavo je to raditi bos. Srećom imao sam rezervne čarape.
Globalno otopljenje je strašno! Vidim razliku na glečeru samo za godinu dana.
Našao sam u Nacionalnoj Geografiji da se za 80god nivo ovog glečera smanjio 108m !

ABC 6500m

Izdignuti Bazni kamp. 6500m pod samom stenom Everesta. Tu odmorimo jedan dan kada krenemo u visinske kampove i na vrh.
Tu imam svoj šator, dušek, bure sa opremom... Imamo dining šator - za dnevni boravak; solarne punjače, stalnog kuvara.
Šator je na istom mestu kao i lane, na glečeru samo što se led glečera pomerio bar 5-7 m zbog globalnog otopljavanja (strašno; to je toliko očigledno za samo godinu dana).
U početku me noću budi pomeranje, pucanje glečera. Pomislim, neće se baš ispod mene otvoriti pukotina; nisam valjda toliki maler.
Visina iscrpljuje, telo više isparava,slab je apetit, gubi se snaga i nije preporučljivo nepotrebno tu boraviti.
Ove godine smo sveukupno tu boravili 9 dana a prethodne 21 dan.
Ovde je znatno hladnije - već nosim perjanu jaknu, perjane pantalone, uvek rukavice - "planina je to".

Put ka C1 7050m

Od ABCa ka C1 idemo prvo jedan sat kamenitim putem.
Na mestu Crampont point stavljamo dereze, penjački pojas. Odatle počinje večiti led.
U poređenju sa prethodnom godinom ta tačka je sada dalja 100m (opet znaci globalnog otopljenja. Mi ljudi smo zaista zaprljali planetu, gnezdo u kome živimo)
Na Crampon pointu stoji bure naše ekipe u koje ostavljamo opremu da je ne bi stalno vukli gore-dole. Ne zaključava se jer tu ništa ne nestaje. Bio bi zločin kada bi neko nekome nešto tu uzeo. Jednu sitnicu ako izgubite, ne možete dalje.
Idemo dalje još jedan sat glečerom do mesta gde počinje uže.
Tu je uvek mala pauza; čaj; tu ostavljamo pešačke štapove i prelazimo na cepine.
Uspon je oko 30-45* do 70*. Podloga je zaleđeni sneg a u nekim delovima čist led, ledene ploče.
Obilazimo 5-6 pukotina. Negde imamo lestve od 1-3m.
Odatle do C1 penjemo 3-4h. Treba dobro zapeti. Mnogima ne uspe da u jednom danu dođu u prvi visinski kamp; oni nisu za vrh. Takvi treba odmah da odustanu da ne muče sebe i druge..
Staza je kao i prethodne godine. Bila je bezbedna, ali ?!

Početak užeta

Počinje penjanje.
Odavde do vrha imamo uže. To postave kineski šerpasi neki dan pre nas. Ne dozvoljavaju da idemo pre njih.
Ovde je visina oko 6600m i možda neki metar više.
Odavde počinje pravi Everest. Sve dovde je šetanje, pešačka staza.

Pukotine

Obilazimo i prelazimo nekoliko pukotina. Na smem da povirim sa ivice i vidim koliko je duboka. Često je ta ivica previs koji može da pukne.
Iznad glava vise strehe, lednici. Slično je kao i pre godinu dana, neće baš valjda danas i u trenutku mog prolaska da pukne. Uzdam se u sreću.
Malo je pogodnih mesta za odmor. Opasnost je sve veća pa je slikanje sve ređe. Treba gledati ispred nogu a ne iznad glave, jer gore možeš da vidiš lednike koji svaki čas mogu da se sruše i zatrpaju te.

Put za vrh

Do C1 ima jedno odmorište 4 x 5m gde možeš da skineš ranac i sedneš na njega. Tako sedeći uživam u okolini, lepom pogledu. Dok hodam gledam gde gazim i ne zveram okolo. Svaki korak mora da je tačan.
Tu sam sreo Fika iz Sarajeva, jer je video majcu mog PD na ćirilici.
Korak uzdah - korak izdah. Osluškujem svoje srce, disanje i svaki deo svoga tela. Sve mora da je usaglašeno. Nekada kažem da mi srce nikada ne zalupa, jer idem odmereno, rasporedim snagu i vreme, ne jurim, ne žurim, štedim energiju. Najvažnija je briga o svom zdravlju.
Dok penje čovek mora mislima da je tu, a ne kod kuće ili na nekom drugom mestu. Koncentracija mora biti potpuna. Mozak mora da radi razborito, tačno, brzo i efikasno. Pored fizičke snage najvažnija je mentalna aktivnost.
Čovek mora da je pribran i u kritičnim trenucima.

Negde je to ovako strmo.

Ponegde ima dobrih strmina.
Ovo je Phurba na izlasku na greben.
Treba dosta dodatne energije da bi se ovo ispenjalo.
Dan je lep. Nema vetra. Lepo za penjanje. U duksu sam.
Osiguranje je dobro - dva užeta. Treba voditi računa.
Već je blizu 7000m
Blizu smo, ali ima još.
Neposredno pre C1 je najteže - najveća pukotina i najveća strmina, a sve manje snage i vazduha.

C1 7050m

I dođosmo na C1
Danas je 1. Maj Praznik Rada. (Šerpasi rade i za 1. Maj)
Šerpas je moj šator podvukao pod samu ledenu stenu.
Štrecnuo sam se - ako mi nešto padne na glavu. Ali, pomislio sam, sve je isto kao pre godinu dana - ništa nije palo; valjda neće ni sada.
Zaklonjen sam od vetra, ne može bolje biti.
Pola šatora je ispunjeno bocama kiseonika, šatorima; kao neki privremeni magacin.
Poneo sam tanki podmetač, pa sam se setio da stavim i platneni deo drugog šatora ispod vreće. Bilo je toplo. Milina.
Lepo sam prespavao noć. To se smatra završenom adaptacijom i da je organizam spreman za veće visine uz pomoć kiseonika.
Te noći sam čuo pahulje snega. Onda ih više nije bilo.
Kada sam se probudio pola šatora je bilo zatrpano.
Došao je Pasang i rekao da je loše vreme, da polazimo u 8h svi dole.
Nastalo je veliko trčanje. Svi smo se bojali lavine.
Strčali smo do kraja užeta za manje od jednog sata.
Da bih lakše disao skinuo sam maramu sa lica. Znao sam da ću se prehladiti. Kašljao sam narednih 10 dana.
Posle nekoliko dana odmora, spreman sam da krenem na vrh.
Sada čekamo dobru prognozu i lepo vreme.

Oluja na Everestu

Sišao sam u BC.
Vreme se izrazito pogoršalo. Ovako izgleda Everest kada je ljut, kada besni. Sve je crno.
Uveče je Bola došao i javio da je bila lavina ispod C1 i da ima stradalih.
Odvalio se svod jedne ledene pećine i zatrpao ljude.
Tuga je prekrila naš logor.
Sutradan smo saznali da je jedan mađar poginuo a jedan povređen. Taj je kao i mi bio ovde prošle godine pa nije popeo, a sada je došao ponovo.
Sutradan video policiju kod njegovog šatora; nešto su popisala, uzeli izjave i to je to. Ne mogu oni da idu gore. Mi smo po malo kao oni otpisani.
Dan po dan, živost se polako vraćala u logor.
Danima sedimo i čekamo. Prognoze nisu povoljne.
Sede i kinezi koji treba da postave užad.
Dani prolaze. Napetost se povećava.
Za ovakve dane su potrebni živci. Više od mesec dana smo u planini. Počinje kriza nerava.
U našoj ekipi je super raspoloženje. Sišli su i šerpasi.
žOd penjanja nema ništa. Proći će još dosta dana.
Ali šta da radimo. Sedimo i čekamo
Ako nas Everest pozove, ićićemo.
Viša sila.

Objavljeno u okviru: Moj Everest 2010 Nema komentara
28jul/100

Moj Everest 2010 – II deo

Stari drugari - Pasang, Sonam, Kebi, ja i Čumbe

Znamo se od prošle godine
Čumbe - stoji pored mene - tibetanac, nas kitchen boy od prethodne godine, iz onog nama ozloglašenog sela Tashi Zong.
Ja - široki Kilimanjaro šešir - u prolazu se me mnogi dozivali: "Acuna matata; O pole pole", jer mnogi od ovih ovde su bili i na Kilimanjaru.
Veoma je važna zaštita od jakog sunčevog zračenja, ultravioletnog i infracrvenog; zato svi ovde i nosimo "čarapu" koja može biti šal, kapa i maska za lice (divan pronalazak)
Pasang - sedi ispred mene - prethodne godine sam ga ocenio kao lošeg šerpasa, koji je u C1 isfolirao da mu nije dobro i napustio nas. Sada sam shvatio da je pametan jer kada je video da "vođa" pravi gluposti i da nema pojma, da nas tera u nemoguće rizikujući naše živote, napustio nas je pod nekim izgovorom da mu nije dobro i trčeći pobegao u ABC. Ove godine je bio Šlagijev odani, snažni, požrtvovani šerpas koji tačno i bez dileme zna šta treba raditi i bez pomuke je 4-5 put popeo vrh. On je pravi šerpas. Sa njim bih smeo svuda.
Sonam - sedi u sredini - prošle godine je bio vođa šerpasa, a ove godine je zbog prošlogodišnjeg fijaska i nekog muljanja i preprodavanja boca sa kiseonikom, degradiran načisto na običnog. Dodeljen je tajvancima. Nije popeo vrh.
Kebi je iz kaste Ziri, Musin šerpas. Popeo je vrh. Bio je 3.-4. na Everest maratonu. Od BC do Namche Bazara je pretrčao za oko 4h i 30min (!!) Mi to ne možemo da pređemo za manje od dva dana.
Strong equipe.

Sve je relativno - 14. Aprila je Nepalska Nova Godina

I to smo doživeli - 2067. god. po Nepalskom kalendaru. Doček je bio 14. Aprila. Oni računaju Novu godinu od početka buđenja prirode i od početka proleća. Ima i to logike. Treba poštovati običaje ljudi u zemlji u kojoj smo. Treba voleti različitost i šarolikost shvatanja i običaja na Svetu, to Svet čini lepšim.
Pitao sam kuvara Rackumara kako naprave tortu, kad nemaju rernu. Nekako pleh sa tortom stave u veliku šerpu, pa je poklope i na plinu ispeku. Nisam baš sasvim shvatiol, ali tako nekako. Svako slavlje, rođendan, obeležava se tortom.

Srećna Nova 2067.god.

Deluje malo vanzemaljski da uz nepalsku muziku, druženje, na 5500m čekamo 2067.god. Radosna lica šerpasa Purbe, Ang Guela, našeg Šlagija i Bleke. "Srećna Nova Godina"!!!
Purba živi u selu ispod Makalua (8463m), a Ang Guelo u selu ispod onog aerodroma pod nagibom, na 2700m u mestu Lukla.
Ovde je sve malo pomereno i pod nekim uglom u odnosu na normalno.

Pudja - Lama osveštava našu metalnu opremu i moli planinu da nas pusti na vrh

15. Aprila je došao Lama (iguman manastira Rongphu) da održi budistički obred "pudja" u kome osveštava kamenu piramidu, pored koje je naslagana sva naša metalna oprema.
On moli planinu da nam dozvoli da se popnemo na vrh; obećava joj da je nećemo povrediti, da ćemo je poštovati, da smo došli čistog srca i koliko može da se stavi na mesto drugog, garantuje za nas da smo dobri ljudi... Ta molitva traje bar dva sata, sa dobovanjem bubnja, zvonjavom ručnog zvona... bariton molitvom... povremeno je prekidajući pratećim ritualom prinošenja darova...
Sa velikim poštovanjem i smernošću prilazimo obredu.
Penjanje ovakvih vrhova je molitveni čin.
Molitva i Božija pomoć su potrebi da bi smo se živi vratili.
Nije važno koje smo vere, važno je da smo verujući.
Šerpasi jako drže do molitvi pre uspona. Oni su vrlo pobožni i to cene kod nas, smernost i poštovanje planine. Nije važno koje je ko vere; svako se moli svome Bogu.
Lama osveštava zajedničko molitveno mesto. Niko ni najmanje ne gleda popreko da li se neko krsti, klanja i kako već pokazuje svoja verska osećanja. Bog je očigledno jedan. Jedan je Stvaraoc Univerzuma i Zemlje kao njenog dela.

Verski obred je opušten - Lama priča mobilnim

Verski obred nije tako strog - sve vreme se pije čaj, drugi napitci, grickalice, može da se prošeta, može tiho da se priča, sa znakom poštovanja prema svemu tome.
Lami je zazvonio mobilni i on je prekinuo liturgiju da bi malo popričao telefonom. To nam ni malo nije bilo drago. Sve vreme obreda smo pratili kako to Lama radi i da li je to dovoljno "na nivou". Zapravo prošle godine je napravio jedan, za nas presedan. Na pola liturgije je prekinuo i 50-ak m dalje otišao u toalet (mala nužda) osmehujući se (jer to je zaboga normalna fiziološka potreba i normalno ako čita tri sata da treba i da ide u WC) Mi smo bili zgranuti. Nismo mogli da verujemo šta vidimo. U našim obredima je to nezamislivo. Zamislili smo kako bi to bilo kada bi naš na pola čitanja otišao da mokri, a bosanci su rekli kada bi efendija na pola dženaze otišao uz tarabu da mokri, prebili bi ga. Ovde je to prirodno. Takvu dilemu su oni rešili pre ko zna koliko stotina godina. Ovde je verski obred ležeran bez strogoće. Utripovali smo da nam ekspedicija lane nije uspela jer se Lama pomokrio na puđu, i sada kada je prekinuo da bi pričao na mobilni strahovali smo da će opet biti nešto slično. To pokazuje kisela faca Šlagijevog lica.

Lama, Čele, Šlagi, Bleka, Djoko

Sviđa nam se ovaj dan. To je svečani dan. Ništa drugo se tog dana ne radi, spremi se bolji ručak. Šerpasi vole kada poštujemo njihove običaj. U slučaju nekog podrugivanja i ismevanja njihovih verskih osećanja rizikuje se da okrenu leđa na 100m od vrha i odustanu. Bez njih je nemoguće popeti vrh.
Nema napuštanja BC niti bilo kakvog kretanja u pravcu vrha pre nego što Lama da blagoslov.
Ekspedicija počinje tek posle pudje.
Lepo je sedeti pored Lame dok on mrmlja molitve.
Sam ritual ima sličnih elemenata sa pravoslavnim ritualom i u nekim momentima nam je vrlo sličan. Isto se po tri puta ponavljaju neke radnje; tri puta se baca pirinač, tri puta sa obilazi okolo...
Osećao sam se pobožno radosno.

I Lama uživa. Svi nešto pijuckaju; kao neki verski cocktail party.

Svi uživaju dok se mole. Malo se pomolite, pa malo prošetate okolo, poslužite se, odete do svog šatora, vratite se... i lepo vam je. Opšta opuštencija. Svi su veseli. Svi su prijateljski raspoloženi i nema veze ko je koje vere. Svi su jednaki bez obzira u kojoj veri bili.
Lama malo čita, pa se malo okrepi, pa opet malo čita, pa malo deli uputstva pomoćnicima u obredu kako šta treba pripremiti, namestiti.
Svima je sasvim lepo.

Kucnuo je čas podizanja puđe

Posle bar sat i po službe, sveštenik je dao znak da se puđa podigne.
Svi su odjednom u poslu oko toga; prihvataju pet krajeva svetinje okićene raznobojnim zastavama sa ispisanim molitvama; razvlače kanape na pet krajeva Sveta; prinose potporno kamenje...
Nastala je opšta užurbanost; svi rade i pomažu, a da toliko ruku baš i nije neophodno. Važno je učestvovati u tom činu, biti tu i doprineti planiranom opštem uspehu svih nas. Svi želimo da popnemo Everest, i mi i svi šerpasi. Njima tako raste rejting, dobijaju premiju, summit bonus...
Svi smo u pokretu. Purba je dobio tu čast da podigne jarbol. Prilazi Phurtashi, kao najiskusniji, da kao da neki savet.
Svi želimo samo jedno - da od Lame i od Boga dobijemo blagoslov za vrh Everesta.

Vetar Everesta leprša zastave; molitve lete u Nebo.

Puđa je podignuta. Stotine zastava je zaleprišalo na jakom vetru sa Everesta. Stotine molitvi je tako poletelo u Nebo.
Svi kličemo od radosti. Mi se krstimo. Svako načinom svoje religije upućuje molbu Bogu da ga vodi na vrh i vrati svojoj deci, ženi i najmilijima.

Lamini "rekviziti"

Pred Lamom su dve posude pirinča kojim se posipa kao što mi to radimo pšenicom: uzme se u šaku, prvo se dodirne čelo, prekrsti, onda tri puta baci uvis i prema planini, zaim preko glave, širokim potezom na okupljene. Sve nas to čini radosnim i daje osmehe na licu.
Lamina knjiga je razvučena a strane se okreću prema napred.
Dve kupe od slatkiša ukrašene nekim nama ipak nerazumljivim simbolima kasnije postaju kolač koji se poslužimo.
Kolači, piće, čaj, naša oprema... sve je stavljeno za osveštavanje.
Lama produžava sa službom.

Phurtashi kač zastavu Planinarsko Alpinističkog Kluba Kragujevac

Običaj je da na puđu stavimo zastave naših klubova. Međutim, Glavni oficir kampa je upozorio da u Kini nije dozvoljeno isticanje nacionalnih zastava država.
Phurtashi koji je 11 puta popeo Everest, a sada samnom ide 12. put, stavlja na puđu zastavu Planinarsko Alpinističkog Kluba Kragujevac.

Za uspomenu - Krećemo !!!

Slika za uspomenu. Lama je rekao da možemo da krenemo na vrh.
Uspon na Everest može da počne !
Sve smo ispoštovali.
Snaga planine je bezbroj puta veća od naše snagice.
Naša volja je beznačajna prema njenoj volji.
Bojažljivo i skrušeno joj prilazimo.
Poštovaćemo volju planine.

Moj verni šerpas Phurtashi

Postajemo nerazdvojni.
Od danas pa do kraja on postaje moj prijatelj. On je moj domaćin u ekspediciji; sa njime se neposredno dogovaram.
Kada sam pre dolaska dogovarao emailovima o ekspediciji Bhim Paudel mi je rekao da će posebno brinuti o meni i da će mi dati najboljeg šerpasa. Zaista je tako bilo.
Phurtashi mi se i kao ličnost dopao; porodičan čovek koji školuje dvoje dece u Kathmanduu i brine da li će uspeti da ih izvede na put jer mora da radi opasan posao da bi dovoljno zaradio.
Živi u Pengbocheu u Kumbu regionu.
Vredan je kao čigra. Vrhunski šerpas.
Gorštaci su uvek bolji neko sunarodnici u dolini.
Phurtashi je najbolji čovek koga sam u Nepalu upoznao.
Dobar čovek. Na dobrom je glasu i među svojim šerpasima.

Amajlija za blagoslov

Dobio sam lični blagoslov; končić koji mi je Lama vezao oko vrata; da me vodi na vrh i da se srećno vratim; da ga nosim do kraja ekspedicije; a kada siđem sa vrha da ga skinem i ostavim na puđi, tu na Himalajima; da ne nosim kući.
Svaka njegova blaga reč mi se duboko urezala; to je bio zakon; srce mi je tuklo.

Najdraže amajlije: ženina svilena marama i Lamina ogrlica

Amajlije ispinjavaju dušu.
Na polasku moja žena Verica dala mi je svileni šal (da me greje i da mi miriše).
Lama mi je sada dao blagoslov i vezao svileni konac da ga nosim na vrh i donesem opet na puđu.
Da bi bio staložen do vrha i nazad čovek mora da nosi mir u duši. Onda taj mir širi oko sebe, a mir mu se onda opet vraća i pravi ravnotežu u duši. Samo harmonij duha sa telom, sa okolinom i planiom omogućava da sačuvamo mir i energiju za vrh i silazak sa njega.
Uspon na Everest nije snaga; to je filozofija života, duha sa svojim telom, sa prirodom. Samo ta ravnoteža može dati snagu da popnemo vrh.
Bog nas je stvorio da budemo mudri, tako što nam je dao moć da učimo.

Poklon šerpasa - molitveni svileni šalovi.

Vidite li te kristalno bistre osmehe čistih planinskih duša mladih šerpasa.
Ang guelo i Phurba sa radošću nam vezuju oko vrata svilene šalove sa napisanim budističkim molitvama. Kada tako nešto obavije Vaš vrat, duša se razlije, proširi po Himalajima.

Ekipa za vrh

Pored mene je Komba - kuvar u ABCu - preko mesec dana je kuvao na 6500m, dočekivao nas i ispraćao. Propao je mučenik. Stojički je izdržao.
Čele, Đoko, Šlagi i Bleka - slikali smo se prvo nas četvorica, a onda su vrlo hitro jedan po jedan pritrčavali šerpasi da se sa nama slikaju.
Pogledajte te osmehe, otvorenost duše. Nema ničeg skrivenog u tim očima.
Pasang iz Dingbochea - Šlagijev šerpas. Sila je. 4-5 put Everest.
Ispred je Angguelo - Blekin šerpas 2-3 put Everest.
Phurtashi. Pored njega Nouam Thenzing - tibetanac iz familije Tenzing Norgaja (sa Hilarijem popeo Everest). Zna kineski, čita, piše, prevodi na engleski, priča nepalski; običan je meštanin u selu na Tibetu ispod Chomolumgma. (ovde svi znaju po 2-3 jezika, a engleski obavezno)
Amrit Rai - kuvar u BCu - vrhunski majstor kuhinje. On je iz naroda Rai.
Kailash - šerpas, sponzorisan od North facea (!!)
Vrhunski šerpasi, fenomenalni ljudi.

Tibetansko oro - Oj ha !

Onda smo svi zaigrali tibetansko oro (crnogorci su se odmah uklopili).
Super je; malo napred, lupiš petom u tlo, korak nazad, korak desno, opet napred; pesma. Sonam lepo peva i predvodi.
Glasni smehovi, svi zagrljeni. Energija se prenosi i uvećava u bratskom lancu.
Everest nas gleda.
Radujemo se susretu sa njim. Valjda se i on raduje nama.
Krećemo na Everset !

Ovako nas hrane

Hrana je zdrava.
Uvek dosta povrća, testenina, pirinča, nekih preliva...
Meso vrlo umereno.
Hrane ima dovoljno. Uvek ima dodatak za malo gladnije.
Tri obroka kuvane, spremljene hrane.
Povremeno ima svežeg voća. Ima sveže salate.
Povremeno stiže nabavka.
Potreban je samo dobar apetit, ali njega često nema.
Na velikoj visini hrana gubi ukus. U ABCu na 6500 smo primetili da malo teže gutamo. Nekada jedemo na silu jer znamo da ne smemo da omršamo; gubeći težinu gubimo i mišićnu masu. Ako hoću da popnem vrh ne smem da izgubim kilažu.
Otkrili smo kako poboljšati apetit na velikoj visini: Chili - ljuta papričica.
To su one male, kratke a ljute kao otrov.
Ispeku ih na plotni, malo posole i poulje.
Šerpasi to ne jedu. Smeju se gledajući kako ih mi jedemo.
Šlagi je jeo po pet, pa ga je posle boleo stomak.
Jedna-dve sasvim je dovoljno.
Sve smo im pojeli, pa su posle doneli od engleza. Fina engleska gospoda to ne jede.
Nas sedam i naši šerpasi imali smo dva kuvara i 4-5 kichen boyeva.
Lepo su nas hranili.

Objavljeno u okviru: Moj Everest 2010 Nema komentara
28jul/100

Moj Everest 2010 – I deo

Ulična pijaca

Šetnja po živopisnom Kathmanduu

U Kathmanduu vekovima nije bilo ratova; budisti i hindu nisu nikada ratovali međusobno jer je budizam ćerka hinduizma i kako da ratuju sa ćerkom ili kako da ratuju protiv majke. Svi hramovi prošlih vekova, bilo hindu ili budistički, mirno stoje. Smenjivali su se vladari, nekada hindu, nekada budistički i sve to stoji. Niko ništa nije rušio. U krugu carske palate takođe i dalje postoje hindu i budistički hramovi.
Može puno toga da se nauči od ovih "primitivnih" naroda. Njihova višehiljadagodišnja civilizacija je monge dileme i konflikte društva rešila i davno već shvatila, pre hiljadu godina.

U majci PD Žeželj Kragujevac

Najveća zlatna statua Bude na ulazu u Swayamba hram

Pagoda sa pet krovova pored kraljevske palate u Bathaphuru

Bodna stupa - najveća budistička stupa na Svetu - okružena manastirima

Swayamba hram - hram majmuna - majmun je sveta životinja. Jure se u čoporima svuda okolo.

Uvek gužva, mnoštvo ljudi. Silazak iz Swayamba hrama. Ogroman ljudski potencijal, mnoštvo mladih ljudi, vrednih, skromnih.

Uvek me je oduševljavao taj ljutski potencijal u Aziji, mnoštvo ljudi, spremnih uvek da rade, skromnih, ljubaznih, laki na učenju, a svi znaju engleski. Kada sam video da i prosjaci govore engleski bolje nego ja, zbunio sam se.

Ko zna kada je niklo drvo u malom hramu na raskrsnici. Svako ima svoj život, i biljke i drveće, i ljudi i životinje.

Na jednoj raskrsnici čudna tvorevina - drvo poraslo iz malog hindu hrama. Sve ima svoju sudbinu i neka živi svoj život.

Krenuli smo 6. Aprila - Kodari - granični prelaz sa Kinom.

Nosači prenose tone i tone naše opreme iz nepalskih kamiona u kineske. Kinezi ne dozvoljavaju prelazak nepalskih kamiona u Kinu. Hiljade nosača, žena, dece prenosi naše šatore, hranu... svu opremu za naredna dva meseca. U pozadini su naši šerpasi koji nadgledaju transport, da se nešto slučajno ne bi izgubilo. Sve ovo deluje malo nadrealno, kao da nije sa ove planete. Izlazak iz nepala nema ni formalnu proceduru, međutim ulazak u Kinu je i te kako ozbiljan i strog sa kompjuterskim proverama. Na ulazu u Kinu je veliki slavoluk, kapija bar 10m visoka i 15-ak m široka sa zlatnim slovima i kineskim natpisom. Carinici opeglani, zategnuti sa belim rukavicama...

Hotel Snow land u Nylamu - shvatanje lepog se razlikuje. Prozori sa draperijama, zastavice...

Došli smo u Nylam 4300m - Hotel je nov, prelepo opremljen; u sobi plazma TV; kupatilo na kraju hodnika. Zastave svih boja krase sva lepa mesta.
Nylam ima nekoliko prodavnica, poštu, turističku agenciju. Zgrade su sve nove. U starom delu ima tibetanskih kuća iz prošlog veka. Lepo mirno mestašce od 10-ak hiljada ljudi. Ljudi su bolje obučeni nego ranijih godina. Standard ljudi u Kini vidno raste. Radi se i gradi na sve strane. Pogled iz Zangmua dole na most preko koga smo ušli u Kinu. Serpentine i moderan vrlo čvrst put. U Zangmu smo sada dobilo mnogo bolji hotel nego ranije. Hoteli su sve bolji, novi, sve bolje opremljeni. Ovida ne prolazimo samo mi već i brojni turisti hodočasnici koji pohode planinu Kailash, koju 5 vera smatra centrom Sveta i Univerzuma: hindu, budisti, taoizam, šintoizam...
Jedna ulica ide cik.cak uz vrlo strmu padinu - na kakvim sve mestima ljudi mogu da naprave grad. Zgrade imaju po 6-7 spratova i bukvalno su jedna iznad druge.
U toj klisuri sam video i staklenike. Vredni su, bez sumnje. Ima velikih samoposluga, dobro opremljenih prodavnica, elektronike - ozbiljan grad od 20-30 000 ljudi. Tu noćimo, pa sutra idemo dalje (i višlje)Granica je na sredini mosta. Dole je himalajska reka Na samoj granici slikanje nije dozvoljeno. To prate durbinom sa prozora jedne zgrade. Na kineskoj strani ima više desetina prodavnica kineske robe, a naši nosači onda trče, kupe po nešto i prenose u Nepal (sitan šverc) i zarade još po neki rupi.
Tu na drugoj strani čekaju nas džipovi Toyota, sa plavim tablicama. Niko ne može ući ovde nenajavljen. Dalje putovanje je strogo određeno i nema proizvoljnog šetkanja. Dalje produžavamo još 10-ak km do grada Zangmu na 2700m - adaptacija na visinu tako polako i neprimetno počinje.

Šetnja Nylamom - gore je "brdo" od oko 4500m, podesno za aklimatizaciju

Šetnja Nylamom. Ispred su Đoko i Bleka.
Išli smo u poštu. Bleka je kupio kineski telefon sa kineskim brojem. To se pokazala veoma pametna kupovina, jer su svi tekstovi za sajt bilo mogući samo sa tog telefona. Već je hladno. To je oko 3700m, duva vetar. Vegetacije gotovo da više nema, samo neko žbunje. Gradić je miran, uspavan. Ima jedan internet; uvek je gužva. I kinezi su se navukli na internet. Čak im iz restorana serviraju ručak ispred ekrana. Nervira me samo što puše dok su na internetu. Uvek čekaš mesto za slobodan kompjuter.
Postoji i prodavnica sa alpinističkom opremom, kineske proizvodnje (uglavnom ima sve) pa koje nešto zaboravio, može i tu da kupi. Jednom sam tu kupio rukavice "North face"
Tu smo u jednoj radnji jednom liku, koji skuplja novčanice iz celog Sveta, dali papirne dinare. Čovek je bio presrećan.

Kolona kamiona sa našom opremom penje se prema Tibetu

U Nylamu smo bili dve noći. Posle obavljene aklimarizacije - adaptacije na visinu, na obližnje "brdo, bili smo spremni za dalje uspone.
Svi smo zajedno: mi, šerpasi, englezi Adventure peaks. Kolona je dugačka. Put je odličan. Ranijih godina sam gledao dok su ga pravili - ispod je armirana betonska ploča 20-30cm debelja; sa strane betonski kanali - to je večno.
Pejzaži, sela pored puta postaju sasvim neobični, nesvakidašnji, kao nigde na svetu. I tu sam video plantažu staklenika. Sva sela imaju velika solarna postrojenja za struju. Kina je ozbiljno krenula u pravcu ekološkog razvoja.
Nestaje vegetacija - počinju beskrajne livade sitne osušene trave. Ovo je rano proleće.

Kapija Tibeta - prevoj La lung 5500m Bleka, Čele, Šlagi, Djoko

Naši džipovi i kamioni su došli na prevoj La Lung. Slavoluk označava ulazak u Tibet. Daleki vidici. Vidi se Šišapagma oko 8060m. Vide se desetine kilometara okolo; venac Himalaja sa brojnim vrhovima preko 7000m. Na drugoj strani beskraj Tibeta. Kao da je iz dimenzije X.
Ekipica je na okupu. Ne osećamo visinu. Prilagođeni smo super.

Evo ga Everest. Prvi pogled. Da li ćeš nas pustiti na vrh?

Putujući prema gradu Tingri 4300m, ukazuje se prvi pogled na Everest. Tu je pauza, slikanje, ukočeni pogledi, razrogačene oči, srce lupa, strahovi na licu. Da li će nas pustiti da se popnemo na vrh. Naša snaga, volja... nisu od presudnog značaja. Planina treba da nas primi. Treba mnogo mudrosti, velika želja iz srca, poštovanje planine i njene volje i Božije volje. Da li će neko od nas ostati zauvek na njoj?

Svet je jedinstven. Moramo poštovti svaki oblik života oko nas.

Svet je međusobno povezan: ljudi, biljke životinje. Ne možemo jedni bez drugih. Čovek mora poštovati svaki život bio on humani ili animalni.
Ručak sa englezima
Ko ne ume da barata štapićima, ostaće gladan.
Na sredini stola točak na koji se tavlja hrana, a mi okrećemo kao ringišpil. Velika kačica pirinča i puno činijica sa raznim barenim povrćem; mrvice mesa.
Ova otmena i gorda engleska gospoda, uzdržanog držanja, posle dve nedelje u Baznom kampu postali su bradati, prljavi, razuzdani gorštaci, zaboravljajući svoje džentlmensko držanje.
Na zidu je poster o jedinstvu života u prirodi.

Tibet - pustinja na 4300-4500m - Koja Energija.

U Tingriju boravimo dva dana.
Peli smo se na obližnje "brdo" od oko 5000m. Problema nema. Podnosimo kao od šale. Uživamo. Bleka i Šlagi se stalno smeju, pričaju neke dogodovštine; kao da smo na nekom izletu.
Šerpasi i kamioni su otišli dan ranije da postave šatore i podignu Bazni kamp.
Iz Tingrija putujemo dalje ceo dan preko Tibeta prema našem BC 5500m.
Neobični predeli, kao da smo na drugoj planeti. I ljudi su nekada takvi, kao da dolaze iz nekog drugog paralelnog sveta.

Serpentine, serpentine, do beskraja.

Čudni predeli, čudna priroda, čudan put. Sve ovde viđeno ne nalazi se nigde više na Svetu.
Putovanje se odužilo. Ceo dan putujemo.
Ovo je sve kao neki san; kao da sam u nekom filmu koji se snima.
Sve je drugačije: ljudi, kuće, putevi, životinje, oblaci su sasvim nisko, na dohvat ruke, mi smo među oblacima. Dobri džipovi ovo prelaze sasvim lako. Super je. Neponovljiv doživljaj. Putovanje preko mogućeg.

Everest - u sredini. Preko mog desnog ramena Makalu. Na suprotnoj strani Cho oyu

Primičemo mu se.
Sa jednog prevoja vide se : Makalu, Lothce, Everest (Chomolungma) Cho oyu - To je područje sa najvećim vrhovima na Svetu. Na kratkom rastojanju se nalazi 5-6 vrhova preko 8000m
Sve smo bliži. Lepi moj Everestu.

Severni greben - pravac našeg uspona

Zumirano, odavde se najbolje vidi put našeg završnog uspona.
Ledeni greben sa leva nadesno do ivice Svernog grebena, zatim njime do vrha.
Na početku kamenitog grebena je C2 - 7800m
Gore gde niži greben izlazi na višlji i put skreće 90*, u tom uglu nalazi se C3 - 8300m.
Ova perspektiva pokazuje ceo završni smer, dočarava strminu.
Ne vide se: BC, ABC i C1.

Rongphu manastir 5300m

Ronbuk ili Rongphu manastir, verski objekat na najvećoj nadmorskoj visini na Svetu koji funkcioniše, i uz to unazad oko 6 vekova. Ni jedna religija na Svetu nema verski objekat na većoj nadmorskoj visini. Ovo je sveto mesto budizma. Mnogi verski mislioci unazad vekovima su boravili ovde i nalazili inspiraciju u svojim razmišljanjima u blizini Čomolumgme. Ovaj manastir radi bez prestanka 6-7 vekova.
Prekoputa manastira je hotel Rongphu sa prodavnicom, restoranom, tridesetak soba. Mnoge turističke grupe dolaze dovde. Kasnije sam jednog dana šetao dovde; bili su neki francuzi u hotelu. Mnogi dođu dovde; odavde je predivan pogled na Everest. Ovde uvek ima naroda, uvek je neka gužva. Srećan sam kad dođem ovde. Ranijih godinama, dok sam ovaj prizor znao samo sa slika, žarko sam želeo da dođem ovde, a sada mi se pružila prilika da to bude drugi put u mom životu. Ovo je predivno i energetsko mesto.

Prelepa razglednica Everesta pod snegom

Everest je pod snegom i još lepši. Prošle godine sam malo strahovao kada sam ga video, a sada mi je lep, još lepši ovako beo. Ta belina neće drugo ostati jer snažni vetrovi obrišu sav sneg sa granitnih crnih stena. Dan je sunčan, vidljivost izvanredna. Radujem se dolasku ovde. Valjda će i planina osetiti moju radost zbog ponovnog viđenja. Srećan sam što sam ovde. Ovo je kao Sveta zemlja. Mnogi sveci su ovde hodali. Prošetao sam kroz manastirsko dvorište, okrenuo veliki molitvenik, visok preko 2m, i desetine malih militvenika na ulazu; desetine mojih molitvi je tako poletelo u nebo. Bože, prati nas na našem putu; blagoslovi našu žarku želju.

Bazni Kamp 5500m pod snegom

Došli smo u BC - kako nas je lepo dočekao, beo sa malo snega. Predivan prizor. 11. April. Ovde ćemo biti do kraja Maja. Šta li nas sve čeka? Nedelje aklimatizacije, usponi do visinskih kampova, rizičan i opasan završni uspon. Svi mi mnogo toga od svog života rizikujemo i stavljamo na kocku, čak i svoje živote da bi smo bili na vrhu ove planine. Šta nas to vuče tamo? Želja za avanturom; traženje svojih granica; nešto što se ne može opisati, iskazati. Ja volim tu energiju planina, tu snagu ogromnih planinskih masiva koja mi ispunjava grudi, sreća koja me obuzme kada sam na takvom vrhu nagoni me da opet idem tamo, na neki drugi vrh preko 8000m. Nemam strah. Naravno, znam sve opasnosti, rizike, ali poštujući sve to i razumno donoseći odluke, vrh se može popeti. Ipak o tome odlučuje vrh a ne ja.

Došli smo u trpezarijski šator lepo uktašen po ukusu šerpasa

Šerpasi su za dan postavili ceo Bazni kapm; trpezariju, kuhinju, magacin, sve naše i njihove šatore... Lapo su ga i ukrasili - baš su se trudili - ukrasi na prozorima, na svodu... Dobri su to ljudi. Bilo nam je milo kada smo ušli. Ima tu i novog nameštaja; jastuci za stolice; mnoštvo radio stanica u ćošku, solarni punjač, agregat, a na stolu puno poslastica, najbolji termosi na Svetu koji drže toplu vodu po dva dana. Ovde ćemo se družiti, provoditi dane i večeri, slušati muziku, igrati karte, čitati knjige, jesti, radovati se, dogovarati, pričati ; ovo je naša zajednička kuća.

Moj šatorić - moja kućica, moja slobodica; moje bure, sva moja svojina ovde.

Uselio sam se u moj šator. Imam debeli dušek od sunđera, prozor sa pogledom na vrh Sveta.
U buretu je sve što ovde imam, sva moja oprema, sva moja lična imovina; kao puž sa kućicom.
Lepo je za spavanje. Na ekspediciji se naspavam kao slabo kada kod kuće. Na počinak se ide oko 22h, ustaje oko 8-9h - to je 10-11h spavanja svakog dana. Odmor je jako važan.
U Aziji spavaju više nego mi. U 21h-22h sva svetla u gradu su pogašena. U Kathmandu posle 22h na ulici nema više nikoga; šetaju samo neki zbunjeni nemci, amerikanci... i čude se gde ode ovaj narod, šta se to desilo pa više nigde nikoga nema. U restoranu u 21h konobarima pada glava od umora i čude se što ne idemo već jednom da spavamo. Zato su celoga dana svi smireni, nasmejani, ljubazni i vredni, rade ne staju.
Lapo je spavati dva meseca u prirodi, na čistom vazduhu. Dok ležim u šatoru čujem samo hujanje vetra, mahanje krila ptica, po neku pesmu šerpasa. Nema zvuka motora, mobilnih telefona, nema trčanja na posao, po radnjama... Ekspedicija je odmor za živce; vreme se meri po položaju sunca a ne po kazaljci sekundare sata. Volim život na ekspediciji.

Uspon uz zaleđene slapove reke

Nema sedenja. Da bi smo organizam navikli na znatno veće visine svakoga dana idemo u šetnje na okolna brda. Tako stičemo novu kondiciju, treniramo tokom ekspedicije, privikavamo se na visinu.
Korito zaleđene reke je lepo zbog zaleđenih slapova ispod kojih se čuje hučanje brzaka. Zaleđena klisura se penje do lednika na oko 6000m. Na grebenu duva vetar a ovo je fino u zavetrini.
Penjemo se od doručka do podneva a onda se spuštamo u BC na ručak.
Strepeo sam da ne nabasam na himalajskog tigra.
Nema žurbe; to su šetnje za uživanje.

"Selo" sa "restoranima" i "hotelima"; poslednja tačka za turiste.

Kada imamo vremena, po nekada prošetamo do "sela", tako smo zvali mesto sa tridesetak šator-restorana i šator-hotela. Dotle dolaze autobusi sa turistima.
Ispred tih montažnih restorana i hotela su tezge sa himalajskim suvenirima: ćilibari, srebrni ukrasi tibetanske nošnje, fosilni ostaci okamenjenih morskih puževa (Tibet i Himalaji su nekada bili morsko dno i još se podižu - Himalaji su svake godine 2-3 cm sve veći i veći). Obavezno cenkanje, priča sa prodavcima na "Vinetu" engleskom.
U jednom šatoru je "China post" gde možete kupiti razglednice, poslati pisma sa pečatom "Everest base camp". Službenik je samo po nekada tu; na velikom panou stoji broj mobilnog na koji ga treba pozvati da bi došao (?!).
Kada je lep dan i kada se uželimo da vidimo malo narod siđemo 5-6km do "Sela", procunjamo po "trgovinama" i do ručka se vratimo u naš BC. Pošto tako prelazimo "granicu" moramo da ponesemo pasoš. Naš BC je eksteritorijalno.

"Merak" u tibetanskoj "kafani"

Ovako to izgleda unutra: "sećija" postavljena skroz okolo. Tu se preko dana sedi, a noću spava. U ćošku je gomila jorgana, ćebića i jastuka.
U sredini prostorije je peć koja se loži ovčijim brabonjcima ili stočnom balegom (jer nema drva).
Ispred su stočići na koje serviraju naručeno piće - jasmin tea (tibetanci za čaj kažu "čaa", pa samo i mi naručivali "čaj"; razumeli su nas).
To je i "hotel" jer na ovim sećijama možete prenoćiti.
U pozadini se vidi "šank" sa raznim pivima, pićima. Može se i po neka sitnica kupiti. Ovde, na kraju Sveta, možete naći sitnice ako ste nešto zaboravili.
Prijatno je. Druželjubivi su.

Objavljeno u okviru: Moj Everest 2010 Nema komentara