Narednog dana 15. Apr. došlo je 98 jakova da prenese našu opremu u ABC na 6500m.
Krećemo u planinu.
Ja mnogo volim taj dan. Taj dan se unapred najavi okolnim meštanima. Oni nekada putuju dva dana da bi učestvovali u poslu. Njima je to solidan izvor zarade za njihove uslove. Mislim da je ta tura po jaku 120$. Putuje se dva dana u ABC i jedan dan nazad u BC.
Odjednom se ujutru pojavi puno naroda, originalnih autentičnih tibetanaca u nošnjama iz sela u podnožju Chomolumgma. Nastaje graja, gužva, živost. Svi su dobri i pažljivi. Uvek brinem da neki jak ne poruši moj šator; to se nikada ne desi jer su to tako dobre, mirne i pitome životinje da čovek odmah počne da ih obožava. Nose oko 60kg u proleće a oko 80kg u jesen (jer leti imaju sveže trave i ojačaju)
Pokret. Idemo.
Njihovom debelom krznu nije potrebna staja. Oni žive po brdima oko sela a ne u stalama.
Hodaju odmereno dostojanstveno bez velike žurbe.
Uz planinu su uvek brži od nas. Šerpasi idu u korak sa njima.
Bez problema će sa teretom izaći na 6500m. Ne žive ispod 3-4000m.
Kako su to plemenite životinje. Nisu kao naši volovi. Nema govora da nekoga udare. Mogu slučajno teretom samo da vas odgurnu sa puta, zato treba stati na gornju stranu puta kada oni prolaze.
Ako samo malo zamahnete rukom oni se polako sklanjaju.
Njihovo meso se koristi tek kada postanu veoma stari, jer im služe za rad; oni od toga žive.
Jakovi idu tamo gde automobili ne mogu.
Tibetanci su se okupili u grupama, piju čaj, druže se, doručkuju.
Verovatno se i oni retko viđaju jer su im sela međusobno udaljena.
Ne odlikuju se nekom higijenom. Odeća im je prljava; malo se osećaju u prolazu.
Pošteni su. Nikada ništa nikome nije nestalo u kampu i ako oni tu stalno dolaze, odlaze, trguju, donose svakojaku robu. Ovde se sve može naručiti i nabaviti. Sposobni su za business.
Zanimljivo je gledati ih kako se spremaju, pakuju, kako se druže, smeju.
Sve je veoma različito i vrlo drugačije nego kod nas.
Nas apstrahuju, kao da nas nevide, gotovo nas ne primećuju, skoro kao da nismo tu. Oni su došli da to odrade i šta imaju sa nama. Mi smo mi, oni su oni.
Žive svoj život u svom svetu vrlo dalekom od našeg.
Ova mlada dama je sa mužem imala 3-4 jaka. Zajedno su ih tovarili. 400-500$ zarada. Za njihove uslove super. Vole da rade, da zarade. Vredni su; ništa im nije teško.
Gruba odeća za visinu i po neki tibetanski nakit.
Oblače se tradicionalno i ne primaju pomodarski zapadnu odeću.
Žive u svom filmu.
Ovo oni nose na put do ABCa.
Džakovi sa običnom slamom. To je hrana za jakove. Kod nas to stoka ne jede; ovde nemaju šta drugo.
I oni idu kao mi prvi dan u Middle camp na 6000m a drugi dan u ABC. Odatle se vraćaju opet u Middle i tek treći dan u BC. Ovo su im stvari za tri dana puta. Mi vučemo rančeve, imamo wind stoper jakne, pantalone, vreće za -40*… I njih i nas može isto da uhvati nevreme u planini.
Oni su čudo.
Jaki su jakovi, ali nisu supremeni.
Ovaj jadan je dobio tri bureta i dve transportne vreće.
To je oprema pet planinara.
Mukica, ubrzo je poklekao pod tolikim teretom.
Ne može baš toliko da vuče.
Skinuli su mu deo tereta.
Spremamo se i mi.
Molitvene zastave lepršaju svom snagom.
Everstu, idem ti u zagrljaj širokog srca, ispunjenih grudi.
Radujem ti se.
Srećan sam što mi je sudbina dala tu privilegiju u životu.
Poštujem te. Poštovaću svaku poruku koju dobijem od tebe.
Hodaću bojažljivo i trudiću se da te ničim ne povredim.
Znam, osveta tvoja je strašna.
Želim da se vratim svojoj deci i ženi.
Kreću šerpasi; dan ranije da bi postavili ABC.
Uzimaju pirinač za molitvu na puđi.
Kad neko krene gore, svi ga ispraćamo; poželimo sreću – good luck
Odlazak u nepoznato. Da li će se vratiti.
Mi idemo sutra.
Put vodi dužinom glečera Rongphu 5-6km, zatim skreće istočnim krakom do Middl-a i potom prema ABCu – ukupno oko 25km i visinskom razlikom 1000m. Na toj visini to nije lako.
Glečer u nižem delu ima nekoliko jezera.
Priroda je lepa kao na fototapetu.
Skulpture večitog leda postaju sve lepše. U ledu se vide godovi kako se vekovima slagao.
Priroda je izdašna u stvaranju lepota. Lepota je svuda oko nas, ali je treba prepoznati.
U Middlu imamo malu kuhinju koja je radila sve vreme ekspedicije i u kojoj nam kuvaju supu, čaj, a jedan tibetanac nas okrepljuje kada smo u prolazu.
Prvi put smo tu noćili. Kasnije se ide direktno u ABC. U Middlu je samo odmor.
Put od Middla prema ABCu. Ovo je na oko 6100m. Everestu već prilazimo iz drugog ugla, iz druge perspektive.
Glečer se u prošlom veku znatno smanjio pa je na sredini nastao kameni nasip po čijem grebenu je put.
Podilazimo pod stenu Everesta.
Ovo je najdosadniji deo puta. Bez MP3a i muzike je sumorno.
Put znamo napamet.
Prošle godine nas je vođa cimao četri puta gore dole, da bi nas iscrpeo i da bi sami odustali.
Sve je ovo trebalo prošle godine da uradimo, a ne da sada opet trošimo vreme, snagu i pare.
Ovo je već oko 6300m.
Ledene stene glečera postaju sve višlje, oko 20-ak m. Pored njih teče rečica od otopljenog leda
Tamo gde su nekada bila zaleđena jezerca sada izuvam gojzerice i u čarapama gazim vodu do kolena. Klizavo je to raditi bos. Srećom imao sam rezervne čarape.
Globalno otopljenje je strašno! Vidim razliku na glečeru samo za godinu dana.
Našao sam u Nacionalnoj Geografiji da se za 80god nivo ovog glečera smanjio 108m !
Izdignuti Bazni kamp. 6500m pod samom stenom Everesta. Tu odmorimo jedan dan kada krenemo u visinske kampove i na vrh.
Tu imam svoj šator, dušek, bure sa opremom… Imamo dining šator – za dnevni boravak; solarne punjače, stalnog kuvara.
Šator je na istom mestu kao i lane, na glečeru samo što se led glečera pomerio bar 5-7 m zbog globalnog otopljavanja (strašno; to je toliko očigledno za samo godinu dana).
U početku me noću budi pomeranje, pucanje glečera. Pomislim, neće se baš ispod mene otvoriti pukotina; nisam valjda toliki maler.
Visina iscrpljuje, telo više isparava,slab je apetit, gubi se snaga i nije preporučljivo nepotrebno tu boraviti.
Ove godine smo sveukupno tu boravili 9 dana a prethodne 21 dan.
Ovde je znatno hladnije – već nosim perjanu jaknu, perjane pantalone, uvek rukavice – „planina je to“.
Od ABCa ka C1 idemo prvo jedan sat kamenitim putem.
Na mestu Crampont point stavljamo dereze, penjački pojas. Odatle počinje večiti led.
U poređenju sa prethodnom godinom ta tačka je sada dalja 100m (opet znaci globalnog otopljenja. Mi ljudi smo zaista zaprljali planetu, gnezdo u kome živimo)
Na Crampon pointu stoji bure naše ekipe u koje ostavljamo opremu da je ne bi stalno vukli gore-dole. Ne zaključava se jer tu ništa ne nestaje. Bio bi zločin kada bi neko nekome nešto tu uzeo. Jednu sitnicu ako izgubite, ne možete dalje.
Idemo dalje još jedan sat glečerom do mesta gde počinje uže.
Tu je uvek mala pauza; čaj; tu ostavljamo pešačke štapove i prelazimo na cepine.
Uspon je oko 30-45* do 70*. Podloga je zaleđeni sneg a u nekim delovima čist led, ledene ploče.
Obilazimo 5-6 pukotina. Negde imamo lestve od 1-3m.
Odatle do C1 penjemo 3-4h. Treba dobro zapeti. Mnogima ne uspe da u jednom danu dođu u prvi visinski kamp; oni nisu za vrh. Takvi treba odmah da odustanu da ne muče sebe i druge..
Staza je kao i prethodne godine. Bila je bezbedna, ali ?!
Počinje penjanje.
Odavde do vrha imamo uže. To postave kineski šerpasi neki dan pre nas. Ne dozvoljavaju da idemo pre njih.
Ovde je visina oko 6600m i možda neki metar više.
Odavde počinje pravi Everest. Sve dovde je šetanje, pešačka staza.
Obilazimo i prelazimo nekoliko pukotina. Na smem da povirim sa ivice i vidim koliko je duboka. Često je ta ivica previs koji može da pukne.
Iznad glava vise strehe, lednici. Slično je kao i pre godinu dana, neće baš valjda danas i u trenutku mog prolaska da pukne. Uzdam se u sreću.
Malo je pogodnih mesta za odmor. Opasnost je sve veća pa je slikanje sve ređe. Treba gledati ispred nogu a ne iznad glave, jer gore možeš da vidiš lednike koji svaki čas mogu da se sruše i zatrpaju te.
Do C1 ima jedno odmorište 4 x 5m gde možeš da skineš ranac i sedneš na njega. Tako sedeći uživam u okolini, lepom pogledu. Dok hodam gledam gde gazim i ne zveram okolo. Svaki korak mora da je tačan.
Tu sam sreo Fika iz Sarajeva, jer je video majcu mog PD na ćirilici.
Korak uzdah – korak izdah. Osluškujem svoje srce, disanje i svaki deo svoga tela. Sve mora da je usaglašeno. Nekada kažem da mi srce nikada ne zalupa, jer idem odmereno, rasporedim snagu i vreme, ne jurim, ne žurim, štedim energiju. Najvažnija je briga o svom zdravlju.
Dok penje čovek mora mislima da je tu, a ne kod kuće ili na nekom drugom mestu. Koncentracija mora biti potpuna. Mozak mora da radi razborito, tačno, brzo i efikasno. Pored fizičke snage najvažnija je mentalna aktivnost.
Čovek mora da je pribran i u kritičnim trenucima.
Ponegde ima dobrih strmina.
Ovo je Phurba na izlasku na greben.
Treba dosta dodatne energije da bi se ovo ispenjalo.
Dan je lep. Nema vetra. Lepo za penjanje. U duksu sam.
Osiguranje je dobro – dva užeta. Treba voditi računa.
Već je blizu 7000m
Blizu smo, ali ima još.
Neposredno pre C1 je najteže – najveća pukotina i najveća strmina, a sve manje snage i vazduha.
I dođosmo na C1
Danas je 1. Maj Praznik Rada. (Šerpasi rade i za 1. Maj)
Šerpas je moj šator podvukao pod samu ledenu stenu.
Štrecnuo sam se – ako mi nešto padne na glavu. Ali, pomislio sam, sve je isto kao pre godinu dana – ništa nije palo; valjda neće ni sada.
Zaklonjen sam od vetra, ne može bolje biti.
Pola šatora je ispunjeno bocama kiseonika, šatorima; kao neki privremeni magacin.
Poneo sam tanki podmetač, pa sam se setio da stavim i platneni deo drugog šatora ispod vreće. Bilo je toplo. Milina.
Lepo sam prespavao noć. To se smatra završenom adaptacijom i da je organizam spreman za veće visine uz pomoć kiseonika.
Te noći sam čuo pahulje snega. Onda ih više nije bilo.
Kada sam se probudio pola šatora je bilo zatrpano.
Došao je Pasang i rekao da je loše vreme, da polazimo u 8h svi dole.
Nastalo je veliko trčanje. Svi smo se bojali lavine.
Strčali smo do kraja užeta za manje od jednog sata.
Da bih lakše disao skinuo sam maramu sa lica. Znao sam da ću se prehladiti. Kašljao sam narednih 10 dana.
Posle nekoliko dana odmora, spreman sam da krenem na vrh.
Sada čekamo dobru prognozu i lepo vreme.
Sišao sam u BC.
Vreme se izrazito pogoršalo. Ovako izgleda Everest kada je ljut, kada besni. Sve je crno.
Uveče je Bola došao i javio da je bila lavina ispod C1 i da ima stradalih.
Odvalio se svod jedne ledene pećine i zatrpao ljude.
Tuga je prekrila naš logor.
Sutradan smo saznali da je jedan mađar poginuo a jedan povređen. Taj je kao i mi bio ovde prošle godine pa nije popeo, a sada je došao ponovo.
Sutradan video policiju kod njegovog šatora; nešto su popisala, uzeli izjave i to je to. Ne mogu oni da idu gore. Mi smo po malo kao oni otpisani.
Dan po dan, živost se polako vraćala u logor.
Danima sedimo i čekamo. Prognoze nisu povoljne.
Sede i kinezi koji treba da postave užad.
Dani prolaze. Napetost se povećava.
Za ovakve dane su potrebni živci. Više od mesec dana smo u planini. Počinje kriza nerava.
U našoj ekipi je super raspoloženje. Sišli su i šerpasi.
žOd penjanja nema ništa. Proći će još dosta dana.
Ali šta da radimo. Sedimo i čekamo
Ako nas Everest pozove, ićićemo.
Viša sila.