Na vrhu Manaslua 8169m 04.10.2008.god. na moj rođendan Sada vidim da smo imali bezbroj sretnih okolnosti da se popnemo i da se vratimo sa jednog od najtežih vrhova Sveta.Statistika mu je poražavajuća: smrtnost oko 25%. Pre nas od 1956.god vrh je popelo 250 ljudi, poginulo 69.Zvanično četvrti vrh po težini na Svetu, posle Anapurne, K2 i Macalua. U ovoj sezoni od oko 300 alpinista celog Sveta koji su se skupili u Baznom logoru, popelo se oko 30, zajedno sa šerpasima. Kada sam išao nagore, sretao sam mnogo bolje od sebe kako odustaju i vraćaju se. Pitao sam se: da li sam lud. Nisam valjda ja pametniji i bolji od desetina alpinista koji imaju po 5 i više uspona na vrhove veće od 8000. Lagano smo ga popeli, bez problema. Umesto da na vrhu budemo 10-15 min i bežimo dole. Grupa se gušterisala, slikala, davala izjave za TV, pravila reklame. Tu smo izgubili bar pola sata vremena što nas je koštalo da nas je uhvatio mrak u povratku. Od 8000 sam silazio bez kiseonika jer su mi na suncu maglile naočare zbog maske kiselonika pa nisam ništa video. Razmislio sam: da li da se sapletem i odletim, ili da polako siđem bez kiseonika. Silazio sam do 21h 30. Sam sam išao niz Himalaje. To je jedna od mojih najlepših večeri u životu. Takav zalazak sunca, crveni oblaci ispod mene, pucanje lednika, lagano nogu pred nogu. Zbog takvih doživljaja čovek se odlučuje na sve ovo.
