Tih dana je bilo nevreme. Ko se zatekao na vrhu, bilo je manjih smrzavanja. Gore je sa vetrom bilo biološki -50. U BC postoji meteorol goji daje prognoze tri dana unapred. Prati se meteorloško stanje nad Pacifikom jer se odatle menja vreme.

Vrh !!! pao sam. Sreća. Suze su mi pošle od sreće. Taj osećaj ushičenosti na vrhu prvi put sam tako snažno osetio. I od tada opet težim vrhovima jer posle tolikog napora, tolike skoncentrisanosti na taj cilj, zadovoljstvo je ogromno, kao uskrsnuće. To je lično zadovoljstvo. To nikome ništa ne dokazujete, samo sreća. Ja više nedaća imam zbog ovog sporta nego koristi. Većina i ne razume tu želju i taj cilj. Nema materijalne koristi, samo šteta. Kada se popneš nema nikoga da te gleda kao kad daš go na punom stadionu, nema televizije. Sam si a srećan što si na vrhu. I dalje oprezan jer treba da se vratiš. Srce…

Do konfluentiae i nije tako daleko 12-13km. Polako se penjemo glečerskom dolinom. Stalno nas prate neki psi. Jedan veliki žuti je bio sa nama tri nedelje. Ovde sam gledao kako dva psa jure zeca po ovim zelenkaso-crvenim dinama. On je jadan bežao uzbrdo, zamakao iza brda. Produžili su za njim. Stigli su nas posle 15-ak min. Šta je bilo sa sirotim zekom, nisam video. Aconcagui prilazimo krećući se ulevo i zaobilazeći sa one strane. Ima bar 5'-60km da se hoda do podnožja završne stene. Šta pa drugo radimo svih narednih dana.