22 Mart

Prvi put ekspedicijska obmana. Nikome nisam rekao gde idem. Zapravo Anapurna je najopasniji vrh; zašto bi ljudi strahovali; zašto bih se time gordio. Najopasniji vrh. Ne želim da drugi previše strepe. Danas sam gledao slike; užasno. Planinčina je grozna. Autotreningom se oslobađam straha. Podgrevam u sebi veru da to nije ništa teško. Kad bi se lagali.  Da će sve biti dobro.

Ako previše fiksiram misli na jedan strah, on će me pobediti. Ne dozvoljavam sebi da skliznem u tamne vode straha i crnih slutnji. Ako bih se u tome predogo zadržavao to bi dovelo do bola, očaja ili besa. Ali ipak, C2-C3 je katastrofa – Levak. Lavine sa tri strane.

Ostalo i nije baš toliko teško.

C1-C2 su lavine. Nisam valjda toliki maler.

Ubeđujem sebe da ne treba sve to uzeti preozbiljno.

Statistika je užasna, jer je u lavini 2014 stradalo 52. Zato je smrtnost 37%. Bilo bi upola manje da nije toga bilo.

Mnogi moji drugovi su popeli.

Kako šerpasi iznose opremu tuda?! Znači da može.

Trudim se da budem opušten.

Umesto Anapurna, koristim pojam Dalagiri, a pričam o Anapurni.

Svaki je vrh opasan. Svaka planina ima svoje mrtve. Ne zna se šta je gore.

Sutra je poslednji radni dan. Pacijenti navaljuju. Njih nema ko da pregleda. Kad neko od doktora shvati da vredi, napušta zemlju. Ovi bolnički doktori kao da ne smeju više da rade privatno.Ne viđam više nalaze bolničkih doktora. Tri dana se ne javljam na telefon. Ne zakazujemo. Dolaze na vrata. Agresivni su. Kao ja imam etiku; a oni to misle: da im budem sluga i da me koriste kad im padne napamet.

Samo da se u miru izvučem iz ovoga. Zapravo rastrgli bi me.

Gledao sam slike Visinskog Baznog kampa; turizam; ljudi se smeju, slikaju. A odatle počinje pakao.

Usmeravam misli na lepe stvari. Radujem se Katmandu. Masaža… akcija… Nepalska hrana. Putovanje. Novi svet. Drugi život.

Pakujem se danima.

Javio sam Furtengi šerpasu da mi u magacinu nađe burad sa opremom.

Okej. Dava je javio da su našli moja dva bureta. To će mi doneti u hotel.

Bib Rai sam javio da bih kupio novu vreću za -40*. Odgovorio je da je već spremna.

Za sada je OK.

U Istanbulu ću imati 1 sat i 20min. Ako avion kasni, opet ću putovati dva dana.

Polazim u nedelju 24. Marta u 20 sati 20min.

Stići ću sutradan u 11 sati po Nepalskom vremenu.

Još sutra da prođe u miru.

Verica će mi kupiti 1,2kg pršute. Ona to zna bolje. Treba da bude dobro sušena, a ne previše tvrda; da mi se ne pokvari u toplim predelima, na desetak dana puta do Baznog kampa.

Po svim spiskovima pakovanja, sve sam spremio.

Ekspedicije su pune iznenađinja, prepreka, nepredviđenih okolnosti. To je draž.

Polazim u neizvesno. Planirani cilj; a šta će biti do njega, videćemo. Avantura.

Ne znam kada ću se vratiti, i da li ću se vratiti.

Univerzum podržava čoveka ako ima: san cilj i rad.

San: šta bih želeo da imam čarobni štapić.

Cilj: definisati jasno.

Rad: Moramo se pokrenuti, pripremati. Ne mogu samo sedeti i maštati. Ako naporno radim Univerzum će mi pomoći.

Meni je zaista potrebna Energija Univerzuma. Naše telo pokreće čista energija koja je pokrenuta iz Univerzuma.

Pošto smo mi energija, mi imamo frekvenciju i vibraciju. Starost ne postoji dok to mi ne poželimo.

Natalija Behterev: Ljudski mozak uvek želi da gleda preko granice, preko predela, da ide tamo gde niko nikada nije bio. Da nije toga ljudi ne bi izašli iz pećine. Želja da shvati šta Čoveka čini čovekom. Uvek sam Želeo.

1. Emocije suštinski utiču na stanje mozga.
2. Kada postoji poremećaj emocija dobro je hodanje; sve vrste fizičke aktivnosti.
3. Naučen balans emocija, razumna gordost, istrajnost su najvažniji uslovi za realizaciju talenta.
4. Ako bi ljudi bili manje depresivni, a više uzbuđeni problemima, kreativni potencijal čoveka bi se znatno povećao.
5. Mozak štiti sam sebe od negativnih emocija.
6. Snovi.
7. Super zadatak – smisao budućnosti. Bez superzadatka čovekovo postojanje je lišeno smisla življenja. Životinje se rađaju, razmnožavaju, gase i nastupa smrt – kao da nisu postojale. A mi ne umiremo dok imamo cilj: da vidimo Svet, da napišemo knjigu. Starost ne postoji dok imamo energiju vibracija i ništa se ne završava sve dok mi to sami ne poželimo. Na višim vibracijama svest nam je povezana sa samim izvorom, misli su nam jasnije, bolje razumemo situaciju u kojoj se nalazimo mi, i svet oko nas. Naše akcije su pozitivne. Na nižim frekvencijama za nas je sve negativno. Možemo biti pozitivni i negativni. Emocije nam daju uvid u to na kojim vibracijama se nalazimo.

Kako podići svoje vibracije?

Na prvom mestu: povratak prirodi, dan na suncu i fizička aktivnost.

Godine odnose sve spoljašnje, sa starošću čovekova duša se postepeno oslobađa pokrova i pojavljuje se u izvornom obliku. Više nemamo potrebu da se sviđamo drugima, da igramo neke igre. Može se biti svoj, govoriti šta misliš i kako se osećaš. Na kraju shvatiš da je sreća to što možeš direktno sada i danas podeliti sa drugima, nešto sitno, krhko ali važno.

23. Mart

Moja duša se već uzdiže na C3 7500m i uspinje preko vrha ka univerzumu. Treba mi snaga Univerzuma da se popnem na tu planinu. Snagom Duha potiskujem okolne lavine da se uzdignu uz planinu, da ne padnu na moj put. Rasterujem ih.

Po nekada se osećam kao pokojnik koji hoda. Meditiram svoju smrt. To praktikuju budistički svešenici. Meditacijom istražujem svoju dušu, samoanaliziram se, kao što piše na hramu u Delfima: Spoznaj samog sebe. Drugima kažem da je dobro kad čovek malo popriča sam sa sobom, a za to na Himalajima ima i te kako puno vremena. Mislim da energija Himalaja tako daje mudrost.

Dignutih ruku uvis pozivam više sile da mi pomognu – Siđi Univerzume u mene!

Polazak

Nedelja. Vrtim se prepodne po kući. Autobus polazi u 15sati – Ćutanje. Koncentracija. Prikupljanje Energije.

Na Autokomandi me je čekala ćerka i odvezla na aerodrom. Sve je lepo.

Ubrzo sam se čekirao. Čekanje 3 sata do poletanja. Odmaranje u bescarinskoj zoni. Sve je po planu. A onda avion kasni 20 minuta. Video sam kada mi je torba ušla u avion. Onda sam ušao i ja.

Avion je dodao gas, pa je zakašnjenje smanjio za 5-7 minuta.

A onda ispred Istanbula kruženje. 5 krivina je napravio čekajući dozvolu za sletanje. Imao sam 20-ak min da pretrčim na gejt. Video sam da je 311. Trčao sam, trčao, gurao ljude, preskakao. Na kraju otišao na 305, koji je dalje, pa sam se vraćao 2-3 minuta. Gejt je bio prazan. Ona mustra je iskrivila usta kada je videla USA vizu. Ušao sam u autobus. Odmah je krenuo. U avionu sam bio poslednji. Seo sam. Sa torbom sam se oprostio i već pravio planove kako ću narednog dana ponovo na aerodrom, kada sleti sledeći avion iz Istanbula.

U avionu OK. Sedište pored VCa. Lik do mene je odmah negde otišao. Imao sam dva sedišta, dva ekrana; gledao Bolivud filmove, slušao muziku i pratio let aviona. Klopa lepa.

U Katmandu na automatu napravim skeniranje pasoša, imigracioni list. U redu 1 sat. Za 90 dana viza. Neki dvoje su zakočili pola sata.

Nervoza u redu. Na viza šalteru ispred mene čekanje sa jednom plavom madam oko 45god. Nervozna, rastura stvari, trpa na gomilu. Gleda u fon. Preko ramena zurim; kad nešto: „Kosovo“ Malo bolje pogledam: Ula. To je Ula Ibrahimi sa Kosova i Metohije. Nisam joj se obratio. Šta da je pitam?! Protestovala je što čeka sat vremena zbog dvoje ispred nas. Na šalteru joj zagledaju pasoš, pa se konsultuju, pa idu negde da provere. To je trajalo 5-6 min. Znači da im ne piše jasno, ne znaju šta je to. Da li sam maler da i ona ide na Anapurnu? Rano je došla za druge ekspedicije. Možda Lo ce? Ne želim da verujem da će biti u mom timu. Ako bude, biće zajebano. Uostalom mudriji sam od nje. Deluje kao šiza histeriks. Zagledao sam helmet (penjački šlem) Nije imala obeležja Kosova i Metohije. Ni na rancu, nigde. Jer obično te neiživljene nacije ističu velike zastave, ambleme na svemu i svačemu. Što je zemlja manja to je zastava veća. Sem USA koji je svuda stavljaju, i na dupetu je nose. Otišla je živčano.

Kada sam stigao na red ispostavilo se da 100$ za vizu treba platiti u banci, a ne kao nekad na šalteru. Nazad, pa opet u red. Gotovo 2 sata sam čekao da prođem granicu. Čekao sam da sve prođe pa da prijavim kašnjenje torbe.

Kada sam sišao dole traka više nije radila. Torbe spuštene na pod. Prošao sam za svaki slučaj na tamo i nazad i prema izlazu kod stuba. Žuta torba! Nisam mogao da verujem. Kakva sreća. Moja torba je stigle. Neverovatno!? Kako su uspeli?! Ura!

Na parkingu Amar. Hotel Holy Himalaya.

Odlazim u varoš, massage, kupim vodu i baterije.

Sretnem Ardžuna. Oduševljenje. I on ide na Anapurnu. Super.

Pojeo sam Vericinu gibanicu, jabuke i kafu.

Zastoj saobraćaja je daleko veći nego 2003. I oni sada trube. Ne nerviraju se baš mnogo.

Nepal nekada i sada nije isto. Zgrade sa 10-15 spratova. Toga nije bilo.

Jutros je bio Dawa. Upoznao sam dva člana. Singapur Dr anesteziologa mister Čin i Šamoni men Mišel. Fini ljudi, kulturni.

Malo razmene priča ranijih ekspedicija.

Ne deluju mnogo interesantno.

Napravljen je plan puta. Krenućemo sutra u 10 sati i 30 za Poharu.

Otišao sam kod Bib-a i Anite. Kupio novu vreću -42*, metris – pneumatik podmetač za BK i običan za gore. Krema za usne; dak tejp. Imam. Mislio sam da mi poklanja. Nema veze. Lepo sam platio 960 E ! Sve to. Zato uvek imam najkvalitetniju i najnoviju top opremu. Ispred šopa je stajalo moje bure od prethodne godine sa natpisom Dr Dragon.

U hotel su stigli i burići sa opremom. U 14 sati je sve bilo spakovano i zaključano. Iskustvo. Ovo mi treba za ovde, ovo za put, ovo za BK, ovo za uspon.

Obišao sam dve masaže i izašao. Prljavo, divlje. Jedna zaključana zbog kiše i toaleta. U jednoj su počeli neki tipovi da se skupljaju. Postalo je sumnjivo. Napustio sam. Na silasku niz stepenice sreo sam guzatu madam; rekao joj u prolazu Gud baj. Niz stepenice četvrti lik se začudio kuda ja to odlazim. Nešto su planirali. Verovatno da me opljačkaju. Vratio sam se u hotel

Welcome dinner 26. Mart.

Spakovao sam buriće. U 18 sati 15 min spustio ih liftom u hol.

Silazim. Dava me čeka. Burići su otišli. Videću ih za 7-8 dana u BK.

Mr Li Čin Singapuri već čeka.

Fali Mišel Šamoni

Kiša je. Nisam poneo kapu. Samo duks. Pešačili smo 10-ak min. Kosa mi je mokra.

Tamo Tunč izlazi; Arnold Kosner, Taši, Mr Čang

Onda se pojavljuje Mss Kosovo Ula Ibrahimi. Ustaje Taši, ustupa joj mesto i stavlja je pored mene. Šta reći?! Mislim da je to namerno uradio i da zna situaciju.

Pričali smo na engleskom. Mislim da zna srpski. Otac joj je bio oficir, što znači da je živela u našem govornom području i da je učila školu na srpskom. Pravi se blesava.

Penje južnu stenu Lo ce. Preambiciozno. Popela je Everest i Manaslu i odmah najteže na Svetu. Budaletina. Plaća je Red bul. Sirotinja. Gine za male pare.

Pričali smo. Nije bilo politike. Stavovi su jasni i ne treba trošiti reči, nervirati se, ubeđivati. Rekao sam joj da ni ona ni ja nismo u poziciji odlučivanja, a ovde smo zbog planine i sporta.

Rus Sergej se zaprepastio, a onda se umetnuo u razgovor. Zapravo, nabacivao joj se. Posle VCa se nisam vratio na mesto pored nje.

Sedeli smo do 23 sata. Džakali. Nešto onako kao matori mangupi. Malo planina. Pri kraju počinje priča o Janeku sa Makalua. Kad to je prijatelj Mišela. Uveo ga u alpinizam 2010. Ispratio ga na taj put na kome sam mu ja potvrdio smrt. Mišel je ustao za VC. Kada je otišao u žljebu fotelje sam video njegov pasoš koji mu je ispao iz džepa. Nije primetio. Kada se vratio malo smo ga sikirali, kao gledali nešto  pasoše. Kada je primetio da ga je izgubio uhvatila ga je panika. Posle 5min sam mu vratio. Grlio me je od sreće.

Pohara 27. Mart. Okupljanje u hotelu Anapurna 5*. Kinezi tu odsedaju. Seven samit pravi sliku sa Bosovima Taši, Dava i stavlja sliku u sajt: Prva ekspedicija u sezoni 2019 Anapurna. Verica prati taj sajt i sada će jasno videti gde sam otišao. Šta da se radi. Svaka tajna se na kraju sazna.

Aerodrom. Hotel Queen`s garden. Zgrada 10 spratova. I ovde je počeo industrijski trurizam. Ručak u drugom hotelu prema jezeru. Šetnja pored jezera. Merkam masaže. Jedna super dip. Trenutno odličan. Večeras restoran Bumerang, sa živom muzikom. Nisam poneo mobilni. Bio sam sam, jer su svi gledali u mobilne.

Slušao sam živu narodnu muziku, plesove Nepala; uživao. Hrana Tandori. Nije dobro. Hotel 21 sat. Spavanje. Probudio sam se u 5 sati. Turizam. Bez emocija. Onako bledunjavo. Nema adrenalina. Glupo. Dosadno.

Dolazi Sergej. Naoko. Gledam sa terase kako ih istovaraju. Sergej ima 6 burića opreme. Naoko bar 3-4. Nosi japansku hranu. Kada me je videla na stepenicama, lepo pozdrav: Dragon! Ali Sergej odmah kontroliše šta pričamo, i uvek je negde blizu da sluša šta se dešava. Izgleda da su u šemi. Nisam mnogo reagovao. Kao nemam pojma. Znamo se samo onako. A nije baš tako.

Mini busom polazimo pre mestu Beni i dalje prema banji Tato pani (topla voda)

Na 4-5 km pre mesta Beni veliki zastoj. Ne znamo šta je. Kilometarska kolona. Stojimo i čekamo. Vruće je. Ispod puta, prema reci napravljen je olimpijski bazen, sportski centar. Nepal napreduje, gradi se.

Posle sat vremena odlučujemo da napustimo autobus i pešice krenemo prema mestu Beni. Kada smo došli do čela kolona veliki odron. Tridesetak metara puta je skliznulo i prekinulo put. Dva bagera užurbano rade ne bi li zatrpali tu ogromnu rupu i spojili krajeve prekinutog puta. Nismo mogli tuda, ni pored bagera. Obišli smo penjući se stotinak metara uz brdo i u dugom luku sišli do puta. Posle 2-3km smo pešice došli u Beni, nadajući se da će naš autobus brzo doći kada se put popravi.

Mesto mi je poznato od prošle godine. Isti restoran iznad autobuske stanice. Ručak. Mikst frajd rajs –  kuvan pa zapečen pirinač sa malo mlevenog mesa, dronjcima od jaja, kečapom, i sve tako na gomili u punom tanjiru. Može se dobro najesti

Čekanje 4-5 sati. Ništa se ne dešava. Put nije popravljen.

Pada veče. Postaje hladno. Došao sam u majci. Bolje mi je da kupim novi duks nego da se razbolim pre početka ekspedicije. Kupio sam neki žuti OFF sa kapuljačom. Malo sam bio upadljiv. Pošto volim da se ističem, mislim da sam bio interesantan; ili samo mislim. U ovoj opštoj depresivnosti i otupelosti emocija, niko nikoga ne interesuje i nije ga briga za drugog, ma šta da mu se dešava. Svi su samo za sebe.

Prošetao sam po gradiću Beni, u kome ničega nema, u kome se ništa ne dešava, sasvim je nevažan na kugli zemaljskoj i praktično kao da ne postoji.

Padao je mrak. Onda su počeli da pristižu neki džipovi, neki autobusi, ali našeg nema pa nema. I baš u sami sumrak, eto ga. Posle 6-7 sati čekanja stigao je naš minibus. Nastavljamo put i noćno truckanje 20-ak km, ili oko 3 sata vožnje bez stajanja..

Stižemo. Noć je. Oko 23 sata. Poznajem put. Vodim ih. Znam Everest lodž. Sve kao prošle godine. U sobi sam sa Mr Čin. Pričam mu da sam bio na fakultetu prof i da sam napustio zbog planina i ekspedicija. Da sam napustio i rad u bolnici takođe da bih mogao po dva meseca biti u planini. I on takođe. Radio je u bolnici. Sada ima privatnu ordinaciju za anesteziju. Po privatnim ordinacijama daje anesteziju za kolonoskopije, kiretaže, male hirurške intervencije. A sada je sve to zaključao, dok je u planini. Kao i ja. Isti ljudi, ista razmišljanja. On Kinez, rođen u Melburnu od Kineza emigranta. Tamo završio medicinu, ali sada živi u Singapuru jer je tu zarada veća nego u Australiji. 21. Vek. Kaže da voli da pije i da mu je GGT stalno 100. Prekorno sam vrteo glavom. Treba malo da smanji.

28. BC 4200m

Ustajanje 6 sati. Doručak 6 sati 10. Himalajan set, kafa, čaša toplog mleka. Uvek zabuna. Neko zaboravi šta je naručio pa uzme tuđe. Uvek strogo pamtim šta sam naručio. Stariji sam pa će biti da sam izlapeo. Tako je uvek, kao i na prvom treku na kome sam bio pre 16 godina. Od naručivanja hrane do donošenja prođe oko pola sata. Mnogi zaborave šta su naručili, ili i ne znaju koje je koje Nepalsko jelo pa pomešaju. Onda počinju negodovanja, vraćanja. Uvek pazim šta sam naručio, da ne ispadnem glup.

Sve na vreme. 7 sati polazak u bus na heliodrom u selu Dana. Par kilometara iznad prošlogodišnjeg, na igralištu iznad škole. Gradilište hidroeletrane. Ali oni skreću pola reke za elektranu, a ostalo pola teče istim tokom. Humanije nego kad ovi naši stave celu reku u cevi. Kina projekat garantuje sigurnost. Potporni zidovi. Sve je po propisu, bez Nepali improvizacije.

Heliodrom je izmešten iznad sela, na platou. Sunce. Vide se prvi obronci Anapurne. Odatle negde polazi i treking put za BK. Pešice bi nam trebalo tri dana do gore.

Čekamo. Dosađujemo se. Mr Čang izvodi neka kineska razgibavanja slično jogi.

U obližnjem vrtu Nepalke su okopavale krompir. Mišel im je objašnjavao da neki korov koji raste okolo treba potopiti u vodu da stoji 10-ak dana, a posle toga sa time polivati. Da je to prirodno prihranjivanje, da ima pesticidno dejstvo protiv buba. One su ga čudno gledale, smijuljile se. Objašnjavao je da i on ima vrt sličnih dimenzija, ali da u njemu uzgaja sve i svašta. Njima je to sve bilo po malo smešno.

Sergej je stalno izdvajao Naoko, kao da je njegovo vlasništvo. I ona nije htela sa nama da se druži jer je tu bila druga Japanka Suzuki. Opa, tu već postoji kompeticija ko će prvi popeti Anapurnu, jer do sada nijedna Japanka to nije uradila.

Stigao je Heli. Došao je i Migma bos. Radujem se susretu. Uvek mu kažem da sam zahvalan do života jer me je nosio na Kančendžunga.

Heli se spiralno penje u vis, kao uz neke kružne stepenice. Kada se popne oko 1500m pređe jedan prevoj i odlazi u planinu. Posle pola sata se vraća za novu grupu. Ja sam bio treća grupa.

Prvi odlaze kinezi. Jasno je da su najviše uplatili. Drugi let Mr Čin. Ja sam u trećoj sa Tunč, Mišel, Naoko Sergej.

Heli penje kao lift. Približavamo se visinama. Vrlo strmo, vrlo brzo BK.

BK je ravan plato prekriven snegom 20-ak sm i jezerom u jednom delu. Kruži. Sleće. Lepo je. Okolo snežni vrhovi. Srce Himalaja. Ko voli ovo, gotovo da nema lepših predela na Svetu.

Nemam problema sa visinom.

Posmatram sunce, divota. Sa Kinezima sedam za sto. Učim dva imena. Fini kinez Mr Žen (kao žen šen), Kamer men Mr Adži (kao Hadži) Za danas je dosta. Da ne bude previše i konfuzije. Imali su kućne kolače (Houm mejde kuki) Hvalim. Ali meni žena nije poslala. Rekla je Go, 2 mant relaks. Smejemo se većinom.

Gledam glečer. Mislio sam da je lakše. Pokazujem svoju sliku uspona. Tunč kaže: Nije to. Donosi svoj telefon. Pokazuje rutu. Radujem se: Pa to je bolje. Obilazimo, malo je dalje ali je lakše. Nema mnogo rok klajming. Dugačak samit uspon. Ali Bože moj. Ne izgleda toliko opasno kao što sam mislio. Opuštam se. Bio sam zabrinut i uplašen danima. Ali ipak; 8000 je uvek opasno. Anapurna je to.

Svi trče, nameštaju šatore. Imaju zahteve. Neki odlaze 200m od logora, u samoću. I ako sam uvek nešto izdvojen, po strani i po malo autističan, ovde volim da sam u grupi. Pominjem da sam na Kančendžunga pisnuo u pištaljku i svi su dotrčali. Da sam bio daleko – dajd. Na kraju pitam Dava Sangeja BK menadžer gde mi je šator. Pokazuje mi prvi u redu. Odlično. Dolazi šerpas Pas Tendži. Moj drugi šerpas. Ne zna engleski. Njega upućuje Angeli, prvi šerpas. Pokazuje svoj šator. Korektan je. Donose mi metris, pilou, podmetač. Super su.

Onda primećujem: nemam mobilni telefon. Izgubio sam ga! Odlazim do ranca, pretražujem džepove. Nema! Ponavljam ceo put; iznad kampa do kuhinje. Nema! Opet do ranca. Nema! Do stola kineza; oprezno. Okolo gde sam sedeo. Kad na stolu, moj telefon! Otvaram. Moj! Ozario sam se. Već sam brinuo kako ću zvati, blokirati ga. Problem. Mr Čang: Aj pika ap hir. Ju sit. Grlim ga. Maj frend. I will give You something. Dragon beer. Radostan sam.

Raspremanje. Sve kao nekad, šta ide u koji džep. Higijena desno. Tings kod izlaza levo. Naočare, sat iznad glave. Ranac iznad jastuka. Desno transportna vreća. Burići van. Pršuta van u duplo šatora. Klajming ekipment nazad u buriće. Za jedan sat sve je raspakovano. Za narednih 1 sat OK sam. Malo učvršćujem šator. Oprema je stigla. Dotle je čovek napet i u neizvesnosti. Ako se nešto izgubi u putu, kraj ekspedicije. Ovde nemaš gde da kupiš. Sada sam opušten. Sedim u kampu i uživam u pogledu ne brinući više niočemu.

Uspon je moguć i lakši nego što sam mislio. I dobro sam. Ne kašljem. Oblačim se.

Ručak. Novi likovi. Don Bovi – Kanada i lepa devojka Lota, mis Finland. Fina i nežna za ovde. Ženstvena za razliku od većine ovde, koje ne liče na žene.

Kuvar je Sukra Tamang. Neki ga hvale da je super kuvar.

Dogovaramo raspored obroka: Doručak 8 sati           Ručak 13 sati         Večera 18sati i 30

Učim Finski: Ojasoni – laku noć   Ohajo

29. BK Probudio sam se u 0 sati 10min – Pi. Zapušen nos. 2 h kapi Narivent. Pi – opet sam zaspao. Do 7 sati. Nije hladno. Oko -1* Voda u termos čaši se nije zaledila.

Doručak. Suzuki kaže da neće sa nama jer Naoko ne govori sa njom. Ne razume šta pričamo.

Atmosfera je negativna. Razmetljivi, ironični Sergej. Piče o opijanju i piću.

Prepotentni Don. Aamerikaanac iz Kolorado Springa. Manekenski tip. Slika za Nort fejs. Pokazivao nam je slike.

Mišel ćuti.

Tunč se šlikta na zapadnjake.

Važna Sofi sa tri pasoša.

Rekao sam dve reči. Ipak sam star za njih i ne namećem se.

Hvalisanje jedan sat. Ironična bockanja radi svog isticanja. Nisu baš interesantni. O dogodovštinama ovde onde, kao da ja tamo nisam bio. Jednom rečju, dosadni su.

Razumem ih i na francuskom.

Mr Čin se ne pojavljuje. Prešao je u čajna tim.

Malo aklimatizacije. Sam. Sunce. Prošetao sam grebenom bivšeg lednika oko 150m nagore. Na slici levo Nilgiri Himal. Iza tog masiva su Marfa i Jomson. Marfa je poznata po Marfa brendiju i Kukriju. Jomson ima aerodrom. U tom pravcu je Dalagiri. Na toj slici desno je Tiličo greben. Sa druge strane je Tiličo jezero, jezero na najvećoj nadmorskoj visini na Svetu.

U dolini vidim čajna  tim koji takođe ide na aklimatizaciju. Uživao sam u danu. Korak po korak; štedim zglobove. Na uzvišenoj tački odmor ½ sata. Leđa ka suncu. Adaptacija na visinu. Tišina. Priroda. Ređam kamenčiće u stupu (kao piramida), da absorbujem Energiju Univerzuma. Trebaće mi. Da bih uspeo moraću uraditi više nego bilo kada do sada. Zato čuvam zdravlje. Ako se razbolim, gotovo je. Za danas je dosta. Imam snage za još, ali treba čuvati energiju i ligamente. Silazim oprezno na dole.

Na slici levo je pogled sa grebena prema BK u dolini i našem usponu na Anapurnu preko Ajs fola.

Vratio sam se u 12 sati. Angeli hoće da pomeri šator, da promenim mesto. Ne razumem zašto to?! Kaže: Očistili su neki mali plato, bolje ga izravnjali. Kažu bolje je. Ja: OK. Ali to znači da treba izbaciti sve stvari iz šatora van. Kažem: Neka bude posle ručka. OK. Iznosim stolicu fotelju na sunce, pijuckam mleko sa kafom i uživam u suncu. Počinje ručak a onda selidba. Nešto se radi.  Nadgledam.

Na slici desno moj šator je žuti u sredini logora, u pravcu zeleno-žutog dajning tent.

Žuto-narandžasti ka peščanom dnu jezera je kuhinja i magacin.

Veći žuti desno je čajniz dajning tent.

Žuti veći levo je Elit 14 pik prodžkt sa Nims timom. Toilet sasvim levo u daljini.

U daljini desno, na drugoj strani jezerskog dna je Ardžun tim.

Za 5 min ubacujem sve stvari u šator i nastavljam sa fotosintezom na jakom Himalajskom suncu. Sređivaću posle.

Na ručku Sergej stalno podsmeva Ruse. Sve je tamo šit. Sve je merd. Neprijatan je za razgovor. Kezi se svima i podilazi Kanađaninu Donu. Opet neke avanture na planinama na kojima sam i ja bio, ali nemam šta da se podsmevam drugim ljudima.

Suzuki bojažljivo od Naoko seda na kraj stola.

Mišel jede i ćuti. Mr Čin pojede i odlazi.

Pominju granicu sa Kinezima. Kanadian Čajna vor. Šupljoglavci, punoglavci. Lota glupačica. Šta reći.

Miss Hoti, mlada kineskinja, fizioterapeut. Posle ovoga ide na Loce saut.

Posle ručka sam se probno malo ispentrao brdom iznad kampa. Planirao sam taj put za sutra.

Većina je izmestila šatore, bez mnogo priče. Udaljili su se iza grebena. Usamili se. Ja sam u centru kampa. Nije to loše.

Sada pada ledeni sneg. Oblačno je. Noću je temp oko 0*, što je OK. Ovo je 4200m. Sneg se topi. Na nekim mestima ga više i nema.

Napunio sam eksternu bateriju, a sada u šatoru punim mobilni i kameru.

Pitao sam Mr Dona: Da li je 2013 bio na Makalu? Da. Setio se. Dao mi je vitaminske bombone. Ali nisam uspeo da pokrenem proizvodnju bombona sa vitaminima. I onda sam ga ocenio kao previše prepotentnog. Kaže da je tada bio bolestan i posebno tužan jer mu je drug poginuo.

Svi posebno ističu Mi Tendži šerpa, koji hoće da popne 14 pik ili 7 pik u jednoj godini. Posle su ga većinom zvali Nims.

30. Nedelj.

Lepo jutro. Sinoć uobičajeno. Glupave priče sa usiljenim cerekanjem. Ništa za čuti i upamtiti. Ništa interesantno. Sofi kaže da je Mišel promenio mesto šatora zato što hrčem. Rekao sam (na francuskom) „Ž regret“ (žao mi je)

Spavao sam lepo sa pi pi prekidima. Full bottle. Sanjao sam da mi je umrla majka, a umrla je pre 12 godina. I dolazi familija i neki pokojni. A nisam zamenio dežurstvo u bolnici, a tamo ne radim 3 godine. Organizacija sahrane, podela dužnosti. Na visini često sanjam pokojne. Ranije sam se plašio toga kao nekog predznaka, a na Everestu mi je Zehrudin Isaković rekao: I mi sanjamo, ali ne pričamo.

Ujutru sreće me Mišel. Pitam ga: Did You sleep better? On: Yes, I am heppyJes. Kaže: opet je neko hrkao u daljini; možda Tunč, ali nema problema.

Doručak. Malo bolja atmosfera. Možda sam i ja bolji. Možda su i drugi bolji.

Ardžun je sa timom otišao u C1.

Lep dan. Malo me više uključuju u priču. Valjda srbofobija prolazi.

Plan za danas: prvo odmor od doručka.

Jedan sat posle doručka uspinjem se na travnatu padinu prekrivenu sa malo snega na stenama, visoko iznad kampa. Blizu prvih stena pravim traverznu, pa zbog jarka silazim 20-ak metara da bih pogodno prešao. Onda vrlo strmo i rizično uspon. Cik cak. Trava je vlažna, klizava ali je napravila stepenike kojima gazim. Korak po korak, sa učvršćivanjem gazišta uspinjem se na blažu padinu. I sve višlje, oko 300m iznad kampa. Prelep vidik na Anapurnu, naš put levom stranom glečera. C2, C3. Izgleda moguće, samo da nema lavina. Odmaram na vrhu l½ sata. Traversa malo ulevo za lepši vidik i polako cik cak na dole. Lakša strana. Mogao bih ovo ponoviti. Dobar trening penjanja. Prvo pogled ka Anapurni a desno gore pogled niz glečer, ka selu Dana, odakle smo došli. Nalazim neke žbunove sa crvenim bobicama kao drenjine, ali ne znam šta je i ne smem da probam. Nalazim puno kaka divokoza. Veoma prijatna šetnja. Kada je sunce odskočilo iznad vrhova Anapurne bilo mi je veoma toplo jer je ovaj greben u sunčanoj strani masiva Tiličo.

Vratio sam se u BK u 13 sati. Ručak. Sve je OK. Mišel nije napuštao logor. Kupao se. Vidim Naoko sa mokrom kosom; okrećem glavu. Sigurno ne voli da je vidim takvu. Ne komuniciramo.

Ne obraćam joj se. Juče me je ponudila Japanskim čajem. Sergej me gleda popreko. Valjda misli da je sada njegova, a ona je svoja, kao mačka, ode kad hoće, dođe kad hoće, ide kud hoće. Pitoma ako joj treba. Nije kao pas, kad ga vabneš pa da ti dođe uz nogu. Dok ovo pišem, ona sedi u čelu stola, sluša muziku sa laptopa. Rekao sam: Hallo, na ulasku, i to je sve. Ako mi se obrati, prihvatiću. Slabo. Suzuki je oterala iz šatora. Ovi Natovci bi i mene da oteraju, ali ih ignorišem. Ništa ružno im ne kažem i ne dajem povoda. Ovde sam zbog planine. Volim Himalajske ekspedicije 8000m.

Sve drugo je bez žara i emocija.

 

Nedelja 31. 3.

Jutro. Šetnja do prvog užeta. Na Istok. U susret izlasku Sunca. Sam. Lep dan. Relaks u prirodi. Samoispitivanje. Vidljiva staza obeležena naslaganim kamenjem. Ali i prva pukotina.

Lagani obilazak. Negde sa pola stopala stajem na oslonac. Dole provalija 100m. Opkoračivanje nekih stena.

Nije baš idealno. Malo je rizično. Na oko 4400 velika pukotina sa užetom. Mogu proći, ali čemu to. Sam sam. Ako se nešto desni, nigde nikoga. Zašto bih toliko vežbao i rizikovao? Odmaram tu ½ sata, gledam u Ajs fol, Anapurnu. Da li ću tu ostati? Neizvesnost. Neprihvatanje neizvesnosti daje strah. Ekspedicija je puna nepredviđenih okolnosti. Ko voli neizvesnost onda je to izazov i avantura.

Apsolutna tišina.

Vise brojne ledene stene. Ne čuje se ni jedna lavina. Bolje je da sada padnu nego kad ja tuda budem prolazio.

Povratak sa laganom šetnjom, slikanjem pejzaža na sve strane. Lepota doživljaja

Ručak. Naoko vadi neke Japanske đakonije. Ne nudi me. Ne umećem se. Sedi pored ove Miss Lotta. Ta dva lika. Lepota Finske i ridikulus fejs ugojene japanke. Ali…

Pre ručka sam se flaširao sa 2 litra vode u terasi šatora. Lepo mi je. Malo sam se osvežio, presvukao. Može se okupati i sa dva litra vode, bez pranja kose.

Dremka popodne, ali preblizu Čajna tenta. Nemoguće. Smeju se, kreče, svi pričaju u glas, muzika. Bučni šatori šerpasa. Igraju tapke u sitne pare, lupaju, viču: O! Ustajem oko 16 sati 20. Sa radnim oranž rukavicama nosim pi botl u toalet. Vidi me Sofi. Kulturan sam. Onda mi prilazi Dava Sangej i pita da sutra idem Tač C1? Hoću. Ići ću sa Angeli. Pas Tendži će ići fiksing rop. Znači onda treba da se spremam, pakujem opremu. Pišem ovo, pijem mleko i odlazim na pakovanje.

2. April. Utorak.

Za pola sata sam vrlo grubo spakovao većinu stvari. Onda je počeo vetar i da pada sneg. Ujutru je bilo 15sm. Dogovor: Uspon se odlaže za jedan dan. Bolje ću se spremiti. Dolazi Angeli. Malo pregledamo stvari. Konsultacije. Plan C1: spavanje. C2: Tač ili spavanje. Videćemo. Naravno, ako spavam u C2, aklimatizacija je završena. Videću. Hvata me trema. Pakujem ponovo. Sada je više stvari za nošenje; metris, vreća, deblje rukavice, perjana jakna, pantalone. Presvlaka rezerva. Mnogo više toga. Opet prevrćem po stvarima. Angeli donosi tri bela džaka za depozit. Na njima piše: Dr Dragon tim. Jedna za krampon point, C1 i C2.

Očistio sam sneg oko šatora. U dajning politika. Turki, Putin, USA, Malezia. Ćutim. Šta reći?! Protiv?! Opet šator šering, toilet, produžavam do nekoliko stupa na glečeru. Najveću dodirujem rukom, gledam u planine. Moćni vetrovi dižu kovitlace snega. Molim joj se da se vratim kući, deci i unuki, ženi. Moćnija je milion i beskonačno od mene. Volim planine, čistotu i snagu, prepreke i iskušenja na koja ću naići pri svakom koraku na putu ka Vrhu. Taj put ka vrhu u stvarnosti je i moj put unutrašnji, upoznavanja moje snage duha. Anapurna je Bog. Molim se Bogu, mom i Anapurni, da se vratim kući. Da ne stradam zauvek. Kao pred bitku, kao pred bombardovanje. Ta Energija strepnje, strah, želja, nisu moguće u uobičajenom životu. A kad bitka počne nema više straha, samo koncentracija, smirenost, rasuđivanje, hitro osmatranje, osluškivanje, korišćenje svih čula, donošenje odluka.

Vraćam se u dajning i pišem.

Mišel se nešto dvoumi oko moje poruke ženi sa njegovog telefona. Dao sam mu papir sa tekstom na srpskom. Sve su to cicije. A meni će normalno tražiti nešto kao da je njegovo.

U kampu se slikaju neke devojke, smeju se. Trekerke. Pratnja ovih što penju.

Lota je sinoć pokazivala svoje snimke o sirvajver emisiji na Filipinima; kao da je to vrh vrhova. I iz moje bolnice iz UC je neki momak tu bio 2-3 meseca, pa mu dali otkaz. Neka ih, neka se uzvisuju međusobno. I ovde će neki praviti fotošop vrha, 5 istih slika sa različitim facama. Kao da je to moguće, a slikano odozgo, iznad glave, a na vrhu?! Kao da ih je dron slikao. Samo budala može poverovati u to. Spavaju 5 noći u C2 i kažu: bili smo na vrhu. Vrate se sveži i ugojeni. Tako je bilo na Makalu 2014. Ljudi varaju.

5 April. Povratak iz C2

 

 

levo: Početak puta iz BK prema C1, siluete.

Tri dana sam bio u planini. Prvo C1 spavanje.

Sredina: Od one pukotine na dole počinje 100-ak metara užeta. Malo je problem to silaženje sa livade na glečer jer je trošan sipar, gotovo vertikala, a odvaljuje se krupno kamenje. U jednom momentu Hoti je vrisnula: Stoun! I možda me spasila. Da li tada treba pogledati gore, jer me kamen može tresnuti u lice? Okrenuo sam šlem i teme prema kamenu. Bio je oko 5kg. Preskočio me. Da me je zveknuo, bilo bi: O bela ćao, ćao.

Put valovito ide dalje po

glečeru do krampon pointa, iznad koga vise ledene stene Ajs fola. Vrlo opasno mesto. Put skreće levo po stenama, zaobilazeći glečer. I dalje sve po stenama, a malo po snegu, što je vrlo teško za hodanje sa teškim čizmama i  čeličnim kramponima; tupe se, proklizavaju, sevaju varnice. Na dva mesta šerpas me gura u dupe da se uspnem i pređem greben stene. U C1 stižem poslednji oko, 15 sati. Šator je namešten. Tunč i ja. Sve je OK. Angeli nas nutka svim i svačim. Dobro sam. Pričali smo o Nanga Parbat, o Gabrielu. I da ne želim da pričam o tome, jer šta ja imam od toga, sem radoznalosti, a njemu se samo vraćaju ružne

emocije. Taj Gabriel je to platio 6000$. Tunč ga ne zna, ali zna da je neki Kanađanin otišao ranije.

Tunč ne da pi u šatoru, nego van. Možda sam se tako prehladio.

Polazak u C2. Opet polazim poslednji, jer je fiksing tim tek iznad prvih stena. Angeli kaže da imamo vremena. Ne da da ih na steni čekamo. Polazimo bar 1 sat posle svih.

Na slici desno, iznad moje glave, od levog uveta i temena pa nagore, je put ka C2 i oštrim sečivom grebena ka C3.

Prvo je dugačka ravnica sa više pukotina. Onda pod balkonskom

stenom odmor. Počinje uspon oko 60-70* sa kraćim vertikalama. Svi gaze u isto mesto i prave stepenike. Na manjoj kosini odmor sa panoramom prema C1. Desetimama metara duboka pukotina; most 4-5m, vibrira, gilender od dva konopca. Gaziti sa kramponima 4-5sm po prečagama lestvi, ponekad dovodi do saplitanja. Zatežemo uže gilendera jedni drugima, da bi bili sigurniji dok prelazimo. Onda odmah vertikalne merdevine. Pa izvlačenje na mišiće preko ivice ledenog završetka. Pa malo laganiji deo sa snežnom prtinom.

Posle 200-300m dva ledena zida po 3 i 5m. Angeli je govirio: Streit, Streit. Mislio sam da idem vertikalno, a mislio je na čizme, sa ona dva zuba na vrhu da zakucavam u led i penjem. Prisećam se pouke Roze na Kančendžungi, da više koristim noge, a manje ruke. Sve se nekako izvlačim rukama, a nisu mi baš jake, pa me to zamara. Sve ja to znam, i žimar sa dve ruke i za ½ minuta sam popeo. Tu nema stajanja, samo napred. Du, du, du, ruka, noga, izvlačenje. Kada sam izašao na vrh, zadihao sam se. Kiseonični deficit. Odmor 3 minuta, da se nadišem. To je oko 5500m. Rekao mi je posle: Dobro je. Valjda sam nešto naučio za sve ove godine mlateći po Himal

Menjam način hoda, koji je valjda hebit, deo ličnosti. Pomeram težište na nogu koja me podiže, pa stavljam drugu na sledeći step, i opet za 10-ak sm pomeram težište napred iznad  stopala koje podiže. Zapinju samo mišići buta, ostali su manje opterećeni. Lakše je tako. Počeo sam brže da hodam i prestižem ljude. Ovako ću od sada hodati. Ljudi se po hodu prepoznaju. Eh promenio sam ga. Ovako će ići malo lakše; da ako mi to pomogne. Onda sam ubrzao sa novim koracima. Pri vrhu uspona na plato C2 susrećem Pas Tendži. Zahvaljujem se za dobar fiksing rop.

Mislio sam da je C2 višlje i ispod jedne velike stene. On je na platou, centralno. Okolo je potkovica Anapurne. Mi smo u sredini. Desetine pretećih lavina sa tri strane. Zato je Anapurna opasna. Nije bilo gotovih šatora. Svi su ih pravili. Sofi sa Dava Sangej. A Sergej je išao uz brdo još višlje i odatle se skijama spustio. Lepo je videti. Deluje malo nestvarno. Pravio je vijuge. Ukočio je ispod nas. Iskazao sam divljenje i poštovanje. Nema šta, majstor je. Ne znam da skijam, pa je za mene ovo magično. Pitao sam Tunča jesmo li opet zajedno? Da. Prihvatio sam se nešto kaobajagi

da pomognem oko pravljenja mesta za šator, ravnanja terena. Tendži šerpa je ukopavao šator, a ja sam prenosio te blokove snega u donji deo. Ukopao ga je oko 80sm. Posle ½ sata dolazi i moj šerpas. Kao pravi Srbin pozdravlja sa tri prsta. To mu je od promrzline na Anapurni od pre dve godine. Tunč je fensi, strog, nervozan. Slušam ga sve što kaže. Profesionalac je. Sabijamo se trojica u šatoru. Dolazi još šerpasa da sutra fiksiraju C2 C3. Čak su to veče išli jedno 2 sata da fiksiraju, moj i Suzuki šerpas. Rade opasno. Ne kao prošle godine; 300m užeta pa tri dana odmora.

Oko 19 sati, odjednom jaka tutnjava. Tendi je kod ulaza u šator, izlazi. Čuju se uzvici: Velika lavina, baš u kuloaru C2 C3. Udaljeni smo oko 500m horizontalno. Strah! Da li će doći do nas? Onda se tutnjava smiruje. Posle 15-ak sekundi jak udar vazduha. To lavina gura vazduh. Tunč je podupro stranu šatora; šerpas takođe, i ja vrata pored mene. Nisam se uplašio, ali sam shvatio da ovaj vetar može oduvati šator i da kao skejt sletimo u njemu na plato C1. Spasilo nas je što je ½ šatora ukopana, a struja vazuha je otišla povrh nas. I ostali su tako. Preživeli smo. Ništa se nije desilo. Video sam sada koliko je važno ukopavanje šatora. Otvorio sam sporedni ulaz. Duvao je vetar i unosio inje u šator. Tunč je ljutito viknuo da zatvorim šator. Preživeli smo. Anapurna je to. Svi znamo šta je Anaurna.

Stiskamo se u šatoru. Tunč je sebičan. Zauzeo je sredinu. Malo se raširio. Stalno se buni kako moj metris prelazi 10-ak sm na njegovu teritoriju. Ćutim, trpim, ne reagujem. Buni se što su mi stvari kabaste; vreća za  – 42* mora biti kabasta. Perjana jakna i za moju prostatu perjane pantalone. Dva metrisa, običan i na pumpanje. Toplo mi je noću; znojim se, otkopčavam pantalone i jaknu da se hladim. Ako. Bolje nego da se smrznem.

Mrak pada u 18 sati. Počinje spavanje. Sunce izlazi u 7 sati 30. Ustajemo. 13,5 sati ležanja. Nisam mogao da ustajem da mokrim, da preskačem Tunča. Ujutru me je peckalo kad mokrim. Valjda te bakterije kad stoje 14-15 sati u bešici, množe se i prave infekciju. Teralo me je često da mokrim i boleo kanal. Kada sam se vratio u BK popio sam Vibramicin i više nemam tegoba. Sedim, ovo pišem i pijem mleko sa kafom i čokoladom. Dok ovo pišem sedi Naoko; ćutimo. Ona sa nekim svojim bubama u glavi. Ne komentarišem.

Počinje da svanjava. Pred zoru sam zakopčao vreću. Bilo je oko -20* pretpostavljam. Nisam imao jastuk, padala mi je glava u rupu iza metrisa. Onda sam podmetnuo čizme dabl but pod glavu i malo je podigao. Ustao je Tendi. Skuvao nam kafu, čaj. Meni činiju mleka sa korn fleksom, pa dodatak. Opet ne mokrim. Tunč se pakuje. Hoće za jedan sat da krene dole. Ne mrdam dok nije otišao. Nije korektan. Uzima moje uloške za čizme i u njima ide u toalet. Njegove su drugačije.

Odlaze šerpasi da fiksiraju C2 C3

Ujutru poslednji napuštam C2. Namerno odugovlačim jer je to dobro zbog aklimatizacije. Na miru odlazim u toalet. Angeli ulazi u svaki šator i uzima kesu sa garbidžom. Ulazi u šatore, osigurava ih komadima snega. Kada je osigurao 6 šatora C2, krenuli smo dole.

Idem bez štapa polako, previjam kolena i jačam ih. Onda na ½ puta led. Opet ona dva ledena zida po 3-5m. Na tom ledu, 8 mnogo volim. Okačim se i kao liftom da silazim. Na dole strmo, ali silazim držeći uže sa dve ruke, ispred iza, ili ga obmotam oko podlaktice i oko lakta, da pravi trenje. To mi zavrne rukav, onda uže dodiruje golu kožu, guli je, pali ruku, pa mi je često koža na zglobovima ručja upaljena i odrana. I tako uže po uže od 50-ak-60 metara; izmena sejfti, izmena osmice, zaključavanje sejfti, dolazim do poslednjeg užeta, vrlo strmog, i opet 8, silazim na plato pod veliku stenu, sigurna od manjih lavina. Čekaju dva šerpasa sa bocama kiseonika koje iznose gore. Helihopter je ove boce spustio u C1. I to je neka ušteda šerpasima, ali smo mi to platili. Gruvamo preko ravnice. Vide se tragovi Sergejevih skija. Oni posle često lažu da su sve skijama prešli, ali to je nemoguće jer ima više kamenja nego snega.

U C1 nema nikoga. Neko nam je odlazeći mahnuo; mislim Dava Sangej i rekao da polako idemo. Dan je lep. U duksu sam, a opet mokar i znojav. U C1 se presvlačim jer sam u šatoru okačio i ostavio presvlaku da se suši. Na suncu je u njemu 35*. Opet Angeli izvlači iz svakog šatora kese sa garbidžom.

Silazili smo sami i nikoga nije bilo na užetu, ni  na gore ni na dole, da ti smeta. Lepo vreme. Iz doline dolaze oblaci. Negde ima problema. Negde se teško silazi. Na jednom mestu se izvukao veliki aluminijumski klin, sidro, ankor. Angeli ga popravlja. Ja silazim prvi, a on me osigurava. Silazimo sa grebena ispod Ajs fola. Bila je velika lavina ova tri dana. Krenuli smo pravo, i posle 100-ak metara ukapirali da smo pogrešili. Vraćali smo se na gore gotovo trčeći. Bezbroj pretećih ledenih stena je visilo nad nama. Žurili smo zadihano i ugrabili da pređemo na drugu stranu ledničkog potočića, na malo bezbedniju stranu. Pitao je da odmorimo na krampon pointu. Rekao sam: Ne! Produžili smo. Na sred puta kod jedne zastavice, napravili smo novi krampon point. Tu smo ostavili dereze.

Onda još 400-500m ravno niz glečer pa penjanje 100-ak metara uz onaj peščanik. Šerpa je išao prvi i na 1/3 me čekao. Odvaljivao je kamenje. Mislim da sam bio bolji od njega i da sam manje kamenja pod sobom odvaljivao. Došao sam do njega. Onda je on otišao još 1/3 gore, pa me opet čekao, a onda do vrha, do livade. Uspešno smo prošli. Onda smo ostavili čizme u veliki džak i poznatom stazom do kampa. Onda ona šljunkovita pukotina sa užetom, sada mi je to malo lakša za prelaženje nego pre, u boljem sam treningu.

Dolazim u BK bez bolova bilo gde. Nisam žurio, nisam se forsirao. Kada mišići prenaporno rade i nemaju dovoljno kiseonika, imaju anaerobno sagorevanje pa glukoza ne daje CO2 i H2O, nego prelazi u mlečnu kiselinu, koja boli.

Dajning tent je pun. Svi sede. Tražim kupanje. Posle su me zz. Sofi se kupala. Kažu: Pošao si pravo tamo. Posle ½ sata kičn boj je nosio vodu za mene. Okupao sam se tuđim sapunom. Zaboravio sam svoj, a i neko pre mene je zaboravio svoj. Zaboravio sam šampon. Dali su mi veliku kofu vode. Upotrebio sam ½. Drugo 1/2 sam vratio jer ipak oni vodu donose na rukama iz  potočića sa Tiliča na oko 300m od kampa.

Pio sam mnogo tečnosti; da operem bubrege i bešiku. Bolucka me još po malo kad mokrim. Išao sam samo u trenerci. Možda sam se i tu prehladio.

Pozvali su me na ručak. Meso i povrće, kifla sa makom i druga sa jabukom. Lepo je. Posle ručka svi leže i odmaraju.

Svi popodne spavaju. Popio sam ½ koka kole, a onda dosuo vruću vodu do opet pune flašice. Možda me je to malo razbudilo. Šetao sam po kampu celo popodne, pisao diari, slikao kako ciradom hvataju potok i skupljaju vodu. Dobro se osećam.

Uveče Sergej donosi dve boce vina. Bardolino i Burgundi. Lepo. Atmosfera je bila vesela. Sada su malo otvoreniji prema meni. Sergej je hteo da napije Naoko, da čejndž karakter. Nemam pojma o čemu se radi. Načuo sam kad joj Dava govori da može da promeni ekspediciju, da ide na Lo ce. Nije me briga. Puna joj glava mušica. Medicinska sestra.

Menjaju slike po telefonima. Traže najbolju rutu. Ne uključujem se previše.

6. April Puđa

Planina se ne penje pre puđe. Peli smo je do C2. Da li smo prekršili, da li smo je naljutili? Možda nije trebalo to raditi. Puđa može biti samo po lepom vremenu.

Doručak. Brijem se. Ipak će biti mnogo slika koje obilaze ceo Svet. Da ličim malo na nešto. Oblačim novi duks, nove pantalone. Vruće mi je, pa se tokom Puđe presvlačim u šatoru. Sve je opušteno; vatra, dim smreke kao tamjan, ponude slatkiša, Lama čita: Om mani pad me hom; gledamo u planinu;  oprema sa šiljcima, kramponi, cepini poređani za blagoslov. Ostala oprema je na krampon pointu i u C2. Simbolika kampa. Tri puta: Oooooo ! Ka Planini. Mazanje  brašnom po obrazima, za sreću. Lepo. Zastavice na 5 strana sveta. Poznato. Devojka Hoti sve vreme usnama šapuće molitve. Čista duša kineskinje. Kinezi pobožno sede. Vesterni došli na kraju, da jedu. Oni ne veruju ni u svoje a kamli u tuđe. Religiju ne uzimaju za ozbiljno, ali hranu i piće i te kako. Neki šerpasi su kod kuhinje

pričali; tek su se na kraju uključili kada je stigao kukri i rakši. Ni oni više nisu kao što su bili kada sam prvi put bio na Himalajima, kada je kralj Birendra bio živ. Slikam se sa Angeli i Pas Tendži. Video sam Sofi i Naoko kako nas iznenađeno, razrogačeno gledaju. Sada im je tek jasno. Ja sam VIP.  Nims se malo napio, komandovao svima. Dođi ti, dođi ti, pij!  Mazao ih brašnom; mene preskače. Nebitan sam. Odgovara mi to. Onda komanduje da bude grupna slika sa puđom i planinom u pozadini. To je lepo uradio. Pomerio sam se malo u stranu.

Rakši uzimam iz čepa dva puta. Drugi put četvrtim prstom tri puta umočim u čep i prsnem preko ramena, onda čep saspem u grlo. Neki šerpa ritual.

Posluženje: pečeni štapići, pereci. Onda veselje, spikfon, igra, pomeram se, kao u mom selu, stari sa brdašca okolo posmatraju mlade u kolu. Kukuri hvata. Vidim praznu flašu. Nims sipa u grlo jednom pa drugom, Lami, Sukri kuvaru, viđenijim Vestern. Oni igraju, grli ih viče. Bežim u dugom luku. Nisam prikladan. Lota u helankama, tanga, vrti guzičicom. Australijanka sa nogama do želuca i širim dupetom, već polupijana. Na Parti je došao Ardžun. Zvao me. Rekao sam da je to za young people. Dva puta me je zvao. Izbegavao sam ga. U jednom momentu scena: Lota u dancing krugu, a tamo daleko, van događaja, Don i Sergej kod šatora pričaju nešto. Čudaci. On više ne vodi brigu o lepotici. Odlazim iza dajninga. Krijem se. Šetam po pesku presušele reke. Odlazim sasvim na kraj i nalazim put koji vodi u Dana. Mota mi se ideja da se posle ekspedicije vratim pešice, ako budem morao čekati helihopter danima, kao mnogo puta do sada.

Heli no coming. Lota je ostala još jedan dan. Don je nervozan. Bar 10 dana sedi u BK i čuva lepoticu Finske. Moj satelitski ne dolazi. Možda ni Dava neće doći. Gubim nadu. Trebalo je da odem u office po telefon, a ne da mi obeća: Doneću ti. Malo me hvata home sick. Ali nije strava. Za koji dan ću pitati Mišela da pošaljem poruku. Jednom sam ga pitao, ali nemam odgovor.

Ručak samoposluga. Sergej donosi ribice Baltika, kao dimljene sardine. Ukusno. Naoko takođe neke slane slatke kolačiće. Šta li je rešila. Da li će napustiti BK? Sofi je donela film o K2. Prišao sam da gledam. Ustala je, ustupila mi mesto pored Naoko. Malo sam se izmakao, pola metra unazad, da ne sedim sa uporednim ramenima. Film je lep. Ona je prva Svis na K2, ali je i Kanadian i Frenč, a to nije rekla. Popodne su pričali.

Počelo je da grmi. U šatoru sam pročitao 27. lekciju engleskog kursa. Ustao. Sneg. Kad iz mog šatora vidiš dajning tent i Nilgiri odmah se smrzneš. Trava je okićena ledenim zrncima stiroporskog snega.         U dajningu nema nikoga. Pišem na miru. Pisanje je lekovito. Čuju se jake lavine. Vrhovi su sasvim obeleli. Noć u planini na -10* izgleda ovako. Uspavani kamp sa svetlima do 22 sata; dotle radi agregat. Nilgiri na mesečini. Ovde je čovek bezbedan, bezbedniji nego bilo gde na svetu. Divno mesto i prilika za meditaciju, pruža uvid u svoje višlje Ja. Tišina…  U onom svakodnevnom životu naša čula su previše stimulisana i nemaju vremena i mir za uvid u naše unutrašnje Ja, naš smer i svrhu bivanja.

Heli no coming.

Angel me je upoznao sa Na Taši. Po njemu najiskusniji šerpas od svih ovde prisutnih. On me zna sa Kančendžunge. Bio je i tada fixing team. Ćutljiv, mršav. Malo je uplašen. Juče je fiksirao C3. Bila je lavina. Udarilo ga je u ranac, u leđa; boli ga; zalegao je. Malo je uplašen. Angeli me savetuje da sledeći put tražim njega. Tokom puđe mi je prilazio. Nutkao me kolačima. Fini čovek. Klient će mu biti neko ko tek treba sa heli da dođe. Pomenuo sam Pečumbe. Na K2 je sa Mr Jangom sišao sa vrha u BK istog dana. Po njima, ništa posebno. Sofi je rekla da je i ona na K2 sišla istog dana u 22 sata u BK. Za mene je to neverovatno.

U razgovoru Angelo, Na Taši pita me da li u mojoj zemlji imam najviše 8000. Da. Ali drugi kažu da ja samo imam pare, a da su oni bolji od mene. Džaluz.

Na Taši je iz Makalu regiona, ali druga strana Valunga, rodnog sela bosova Seven samit. Pitao sam Dava Sangej da kaže Dava bosu da mi pošalje satelit. Kaže da je razgovarao i da mu je on to rekao. Nudio mi je telefon da zovem. Rekao sam da nije hitno. Da je Mišel poslao poruku. Da li će telefon stići, ili ako neće stići da koristim Davin. Ipak 300$ je mnogo za ovu sikiraciju. Vrtim molitvenu narukvicu, Da li će mi telefon stići. Koristiću Davin. Ali nije to isto. Moram da molim.

Video sam Dr Čin ide iz šatora, ljulja se, kao pijan. Možda je drmnuo neku flašu kukria pa kradom pije. Voli.

1. April.

Tri grupe odlaze u C2. Adži mi je rekao da je C2 C3 nagib 40*. Da nije tako opasno, samo što ima lavina. Po njemu grebenom, što je manje rizično za lavine. Na Taši mi je opet objašnjavao kako ga je ledena gromada udarila u leđa. Tada su prekinuli fiksing. I dalje je uplašen, ili je inače takav isprepadan. Mi Tendži ne ide u C2, nego samo njegov tim. Valjda misli da će direktno na vrh. Toliko je prepotentan, kao da je već popeo svih 14 vrhova za 7 meseci. Slikali su ga sa flašom kukria i cigarom u drugoj ruci. Vikao je: Stop foto! Stop muvi! Valjda je ukapirao ako vide sponzori. Ja to sebi ne bih dozvolio. Ne idem u rupe kafane, ni u Ćere, ni u Pajsijeviće. Seljaci pričaju: što su se napili. Ala On pije. Nisam hteo u Medni da pijem pivo sa planinarima, je posle kažu: Tu dolazi Dr Čeliković i pije sa društvom.

Juče sam u dolini video jezero, kapelicu templ hindu. Javio sam se Dava i Mišel da ću ići dole. Posle me je Sergej zz da je aklimatizacija na gore, a ne na dole. Mislim da ne zna. Aklimatizacija je i kada se malo ode na dole.

Hodao sam polako, šetao u tišini Himalaja, sam sa prirodom i Univerzumom. Tako se stiče mudrost. Po negde malo snega i noga propada. Lep put. Nema trekera. Po karti vodi u Dana, a može udesno kraće na put za Jomson. Tražio sam divokoze okolo. Neke pećine, putići koji vode ka njima. Na jednom mestu vododerina, odroni, ogromno kamenje. Gubi se put. Preskačem. Oko 20m niže put se nastavlje, oivičen. Polako silazim do jezera. Templ. Otvaram vrata. Statua Šive sa još nekim figuricama. Molitveni šalovi. Na ulazu zvono. Malo i veće. Dobijam ideju da u Katmandu kupim za Svetinju.

Obilazim. Silazim do vode. Nalazim neke male ćupove od gline i bakra. Verovatno neke svetkovine. Pobodeni štapovi sa svilenim trakama. Posvećeno duhovima. Malo niže počinje reka, brzaci, čista voda. Nema riba. Prelazim reku. Toalet. Lepo izgrađen u planini. Mi se ne bismo setili da to treba. Upotrebljavam toalet. Kulturan svet.

Malo dalje drugo jezerce, kao ribnjak. Savijeni štapovi pobodeni u dno. Ne razumem šta je to. Lepi odsjaj planine u vodi. Produžavam putem. Opet nanos snega. Noga propada. Ne bi bilo dobro da je polomim. Produžavam oprezno do prevoja. Pogled ka dolini. Odozdo dolaze oblaci. Sunca nema. Vraćam se polako. Upijam Himalaje. Koliko će mi ova Energija trajati kada se vratim kući? Verovatno 7-10 dana. Toliko u civilizaciji treba da izblede Himalaji i da se vrati u onu kolotečinu egoističnog materijalističkog sistema.

Opet preskačem reku ispitujući čvrstinu kamenja. Ponovo templ. Obilazim. Zatvaram vrata kao što je bilo. Skidam jaknu jer krećem uzbrdo, polako, uživajući, bez forsiranja i napora. Prelepo. Povremeno glečer Anapurne. Gore i na obodu ja BK. Opet posmatram pećine ne bih li video goats. Pa neka ptica. Prelazim vododerinu. Stene vise nad glavom. Opet put ka BK. Još malo uspona, prevoj, vide se prvi šatori. Kratko mi je ovo bilo. Polako na širok peščani plato.

Kamp. U dajning razgledam današnje slike. Naoko pokazuje šerpasima K2 film. Lepo i razumljivo. Odlazim u tent da ne smetam.

 

 

 

 

Čang: Goats! Uzimam aparat i prsluk i zaista na 50-ak metara 6-7 goats, mirno do šatora. Malo im prilazim. Oni odlaze. Šerpasi ih samo gledaju. Noko, Mišel i ja im prilazimo. Krdo polako odlazi.

Mister Čang mi je ispričao da je Mister G poginuo 2015 u zemljotresu. Udario ga je kamen u lice. Pokazao je levo. Vratila mi se slika. Ja sam video lika u EBK kako sedi ispred bolnice bez leve polovine lica! Tada ga nisam prepoznao i nisam znao da je to on. Stavili su ploču u Tugla memorijal centar na putu ka Everestu. Tu ploču sam ja doneo u Dingboče helihopterom. Ni tada nisam ukapirao da je na njoj bio Mister G. Bilo je 8-12 likova, poginulih kineza u Everest regionu.

Angelo šeta po kampu. Pozivam ga u šator, poslužujem čokoladom, pokazujem power bank. Hoće da nosi. Gleda današnje slike i daje objašnjenje ćupića kraj jezera. Nešto posmrtno.

1. April

U 6 sati 20, heli. Prvo galama Nims tima. Povirim kroz šator: Don i Lota sa stvarima. Kuhinja se probudila. Nema više spavanja. Ustajem. Uključujem se. Lota pravi selfi samnom. Onda sam skinuo naočare jer looking young. I am age Your parents. Sve je ok. Želim joj sreću. Ubrzo zujanje. Ne vidi se, a čuje se. Velika tišina. Onda se pojavljuje tačka iznad glečera. Obleće dva kruga oko kampa. Izlaze likovi. Odlazi Australijanka, Mr Čang. Grlimo se. See at Kathmandu. Next year Dhaulagiri.

Izbacuju stvari iz heli. Ne nadam se svom telefonu. Naoko se vrti oko heli. Prva je ustala. Da li će otići? Svakog dočekuje i ispraća. Malo je fijuknula. Dolaze dva italijana; Sebastiano i Mario. Imamo zajedničke poznanike. Bili smo na Makalu 2013. Ali oni sa Kingom Baranovski. Pomenuo sam Dejvida Abramskog. Sve znamo.

Doručak. Nešto oskudno. Margarin sa majonezom, jaje pasulj. Dajem Mišelu. Nema veze.

Onda drugi heli. Mister Li, kinez VIP. 2015. EBC. Prošle godine gala dinner u kineskom restoranu u Katmandu. On dolazi sa devojkom. Mislim da je stariji od mene. Pita za Migma David. 5 minuta kasnije prilazi mi veliki prijatelj još iz Himalajan gajdnis, Everest 2010 zajedno, Makalu 2014. Kada mi je dao savet: Različiti ljudi. Različite kulture. I više puta EBC, K2. Specijalista za bottle neck na K2; bar 2-3 puta je fiksirao taj put. Sada je posebno Elit tim. Divan lik. Rekao sam mu da mislim da je bolji od Nimsa.

Nema mog satelita. Onda dolazi treći heli iz Dana sa Mr Čo Zdon Korea. Pečumbe mu je šerpas na preporuku Mister Kim. Ima isti ranac kao moj, samo što je moj pukao; treba da ga okrpim. Mršav starčić. Mislim da je i on elder than me. Kulturan čovek. Nije Seul, malo dalje, 100km južno, kao i ja prema Bg. Kaže ime grada, koje ne znači ništa.

Sukri mi daje telefon da napišem poruku Davi za telefon. Onda Noko ispaljuje ljutnju. Nema sleeping bag. Ljuti se. Kažem. Maj telefon nite tako bitan, ali je bolje sa njim.

Pitam Dona: Are You sad? Smeje se. Matorac. Bar 45-47, a devojčica bar 25-27. Sedeo je dve nedelje u BK i čuvao je. Otišla je. Valjda će početi da penje. Uglavnom je slikao za neke spotove.

Italijani nameštaju šatore pored Dava Sangej. Onda dolazi Sergej i kaže da bi postavio pored njega. Ovaj se razljutio: No! No! Italijani nemaju šerpase. Niko im ne pomaže. Sami vuku torbe, buriće, sami postavljaju šatore. Šerpasi sede, prave štapove za C2 C3. Nataši klient je Mr Li. Šerpasi oko mene. Uzimam nož da pravim bambus. U glas: Ne, Ne! Shvatam, ako se posečem, bili bi krvi. Ja bih tražio od agencije povraćaj para. Pustio sam nož. Ne razumem ih, ali je lepo. Većinom se šale, smeju, rade kao moba. Jedan seče na duž, drugi na pola, treći preko kolena.

Onda ustajem, šetam koritom reke bez vode. Odlazim do piramidne stupe iznad kampa. Dodirujem. Uzimam Energiju. Ranije sam video piramidu snimljenu neutronskom kamerom. Rus. Da je to oblik generatora neutrona. Možda je to bilo i pogon drugih civilizacija koje su nas posećivale i možda stvorile, ili smo mi možda njihovi delovi. Možda deluje. Odmah je nekako drugačije. Šiljata stupa preko 2 metra, pravo ka Univerzumu. Odatle posmatram Hindu templ čiji limeni krov sija na suncu. Jezero je danas zaleđeno. Anapurna, središte Himalaja. Sunce i priroda. Divno mesto da sedeći sam zavirim u sebe i nađem mnogo toga što bi se moglo ispraviti. Ja to volim. Dok kući radim o tome sanjam.

Vidim Italijane kako hodaju po kampu i traže stare bambuse, a šerpasi im ne daju nove, koje prave, a napravili su 80-ak. Stavili su šatore u pravcu izvora uzimanja vode. Kada je toplo, tuda će teći reka. Blizu je stene i može kamen pasti. Nije dobro mesto. Muvaju se sami, a i ovi Vestern prijatelji im ne prilaze da pomognu. Nudio sam ih da stave pored mog šatora, ali oni vole tišinu. Oko mene je uvek buka. Tunču sam rekao da od Kančen uvek biram centar. Složio se. Da si bio daleko niko te ne bi čuo. Ispričao sam mu samo o topu na Kavkazu koji puca u planinu i izaziva lavine. Da to isto rade u USA. Da bi bilo lepo ručnim bacačem pucati u C3 i srušiti dva seraka koji prave lavine. Na Himalajima to ne rade. Verovatno bi bila jeres kada bih im to rekao, jer gore žive Bogovi. Bolje da to više ne pominjem. I Sofi je ljubopitljivo prišla: Šta Šta? I složila se. U Alpima su dva lika poginula minirajući lednik. To je svuda poznato, ali u Himalajima toga nema.

Dolazim u dajning tent; pišem diary. Naoko sluša piskavu japansku muziku. Ne smeta mi. Ćutim. Došao je Mister Čo. Seo na mesto Sergeja. On posle na mesto Dona. Don je tražio da se Sergej pomeri. Ustao je Mario i otišo u ćošak; kao završio je ručak.

Popodne dolaze Mister Li i Mister Čo u dajning. Mister Čo sutra ide u C1 C2

Mister Li liči na Ksi Đi Pinga i imitira ga. Ispituje Dona ko je i odakle je, na šta ovaj odgovara kao malo dete. Ozbiljni strogi ljudi. Ipak sam ja najstariji i ako lažem godine za 1-2.

Sukra mi je dao telefon. Zvao sam Vericu. Rekla je: oslobodi se razmišljanja o nama. Dobro je Simona. Dobro je Ana. Janko je u frci sa ispitima. Nju bole leđa. Spavao sam u C2. Pazim da ne pogrešim jer ona misli da sam na Dalagiriju. Lakše mi je.

Čang Dava će doći 12. Nadam se telefonu. Moram vežbati okolo. Kitchen boy kaže da će summit biti 15. Čuo je.

Samo zdravlje i lepo vreme.

1. April.

Posle ručka u 15 sati počelo je previranje. Uže je došlo u C3.

Prave se planovi. Spavanje u C3. Neko hoće da ide sada.

Šerpasi će sutra ići u C2. Zatim fiks do C3. Angeli ide sutra a Pas Tendži prekosutra. Dava me je pitao da uzme dva šerpasa. Oni treba da nose O2, fix rope, a ne samo da služe meni. Čekaću summit push, a O2 uzeti na grebenu C2 C3.

Mišel hoće da ide, a njegov šerpas neće. Čujem da je otišao sam. Ovde ima poluludih i sasvim ludih, opičenih i fijuknutih, vrdnutih, blesavih. Retko da je ko ovde sasvim u vinkli.

Posle doručka, na kome nema korean Mr Čo i Naoko, niko ništa ne priča o planovima, kao da zezne onog drugog. I ako nema takmičenja, i svi smo tim i svi smo zajedno, ipak svi priželjkuju da onaj drugi ne popne ili da ne napravi gužvu u svom planu, da ne pohrle svi u isto vreme.

Pričam da idem na Tiličo greben. Tunč i Sergej kažu: Ne zaboravi na ručak.

Lepa šetnja dolinom isušenog jezera. Plašeći se odrona i lavina kamenja sa Tiličo, stalno vučem levom strano doline i kosinom grebena. Izlazim pri vrhu na sam greben i na 1-2metra od ivice ukoso penjem. Druga strana je peščana litica i lako se može odroniti i pasti u ambis zajedno samnom. Vidik je sve lepši. Na dva mesta stajem i pravim panoramu u krug. Onda greben skreće udesno, kao traversna ka steni Tiličo. Prečim traversnu i dolazim do kraja. Mali ravan plato 2 h 1m. Odatle nema više kud. Pravim malu, svoju stupu. Ređam kamenje u piramidalnu gomilu sa šiljatim kamenom na vrhu. Opet slikam panoramu sa mojom stupom. Prelepo. Centar Himalaja. Samo priroda. Ništa ljudskom rukom stvoreno se ne vidi. Oblaci. Opet pravim kružni snimak vrhova, glečera, stene iznad glave. Nije bilo ni jednog palog kamena svo ovo vreme. Krećem nazad u dolinu, žljebom između stene i grebena kojim sam došao. Pravo nadole. Daleko je lakše. Brzo silazim. U strmijim delovima pravim luk uz greben a dalje od stene. Trava, sneg, sipar, krupno kamenje.

Silazeći sa grebena, primetio sam da mi je pukla desna cipela. Probao sam sa jednom čarapom. Nije bila stegnuta. I šav je pukao. Stalno sam išao nakoso. Noga se u cipeli krivila.

U podnožju počinje rečica. Pratim je. Povremeno usahne, nestane, pa se posle 50m opet pojavi, malo veća. Stalno merkam neki veći blok iza koga bih se sakrio ako čujem obrušavanje. I tako svakih 50-ak metara. Dolina počinje, širi se. Onda veliki nanos kamenja sa leve strane u kome reka nestaje. Prelazim kao preko mosta desnom stranom. Moram preći na levu stranu, jer je BK sa leve strane, a reka sve veća. Idem duž nje i tražim tesnac gde sa 2-3 kamena mogu preskočiti. Dolazim do šljunkovitog jezerskog dna. Na poslednjoj krivini pre BK pi i pijem ostatak soka iz boce. Treba u kamp ući normalno, a ne da odmah jurim u vc, ili navaljujem na termos vode. Prolazim pored Ardžun kampa. Doneo je pravu salonsku fotelju u kojoj sedi, puši, pije i gleda Himalaje.

Kod dajning tenta Tunč ulazi sa šoljom, znači ručak počinje. Povirujem da me vide. Odlazim u šator, bacam ranac, izuvanje. 13 sati 05min. Oblačim pulover, jer sam mokar, nemam vremena za presvlačenje. U dajning dva italijana nude sir, suvo meso. Uzimam. Sramota me. Ja krijem pršutu a oni daju. Uvek posle ručka u šatoru isečem 2-3 kriške suvog mesa, jer ova indijska hrana nema dovoljno proteina. Posle popodnevnog odmora pojedem štanglu crne čokolade.

U dajningu Sergej Tunč,Sofi i ja. Nema Dona. Nema Mišela. Otišli su posle doručka. Reč nisu rekli o svojoj nameri. To nije dobro. Ja se uvek javim. Idem tu i tu. Vraćam se tad i tad. Za nedaj Bože.

Lep ručak. Kineske šljive, kao štrudla sa mesom; neke rolne sa krompirom. Kupus salata; šargarepa sa majonezom. Sipam dva puta. Kineske pečurke i ruska salata.

U kampu sam pitao da li može neko da mi prošije puklu cipelu. Ostao sam bez odgovora. Za sada niko. Imam lepak. Videću kasnije. Zalepiću je.

Prst na rukavici mi se prošupljio. Profircao sam. Ušio. Baš da mi ne viri nokat na kažiprstu.

Sve sam OK. Važno je sačuvati zdravlje i biti u kondiciji za završni uspon.

1. April

14 sati. Jutros je otišao fiksing tim. I moj šerpas Nim Tendži, Migma David. Nadam se da će sutra uraditi C3. Malo šale. Odlazi i Suzuki. Diram je: You are fixing team? Odlazi i Mr Li. Na Taši mu je šerpas. Snimaće usput film o svom usponu u C1.

Gužva u kampu. Dava i Sofi odlaze, malo pričajući bilo šta. Svi nešto rade tajno. Solo puđa. Slika ih Tunč. Neka ih. Elita.

Posle doručka držim predavanje Sergeju Baronovu o refluksnom gastritisu, ezofagitisu i Hiatus herniji.

Posle doručka odlazim u šetnju Tiličo. Na slici levo centrano vidi se šljunkoviti greben koji se penje udesno prema Tiličo steni. Pod tom stenom je gompa koju sam napravio. Laganom šetnjom po prelepom danu, slikajući svuda okolo stižem do moje gompe. Tu u miru i osami posmatram predivne predele Himalaja.

Odjednom: TUP! Video sam kamen kad je odskočio 3m od mene, kao pola vekne hleba. Nema šanse da bih ga izbegao. Da je bio malo precizniji, kraj. Juče ni jedan kamen. Danas ni jedan. Samo ovaj. Za malo pokojnik. Sudbina. Gledao sam u stenu iznad. Pa i da ga vidim kako pada, ne mogu mu uteći. Stavljam ranac na glavu. Ali posle 5 minuta zaključujem: ipak je bolje da brišem. Skupljam stvari, polazim i idem 4-5m udesno, ako to nešto vredi. Silazim. Lepo mi ide. Sve polako sa uživanjem. Skoro istim putem kao i juče.

Prelazim rečicu više puta. Lagano dolazak u BK. Ovog puta 25 min ranije nego juče.

Ručak. Na salatu stavljam majonez. Niko ga ne pipa sem mene. Nemamo frižider. Ja sam gastroenterolog.

Maria boli stomak. Dajem mu Smektu i Buskopan.

Mr Čo se vratio. Bolela ga je glava u C1. Pojeo je 1/3 sardine sa povrćem i jedno parčence papaje. Nema 50kg. Kilav je. Dobro sam. Popodnevni odmor. Mogao bih popiti malo vitamina.

Popodne u razgovoru na Norvej čujem da je Arbin Makalu 2014 umro u USA da bi zaštitio Monik. Žao mi ga je. Bio je dobar. Star čovek, zaljubljen u tupavu plavušu, bilderku, poštansku šalterušu. Na Makalu mi je rekla da je videla guske oko i na mom šatoru i da to znači da sam ja sledeći koji će umreti. Budala. Naljutio sam se. Nazvao sam je Satanik. Bili smo zajedno na vrhu. Onda je rekla Bili da ja nisam popeo i ta slander data je tako upisala. Za moju sliku sa vrha je rekla da je to Lo ce, a ja tada nisam ni popeo Lo ce. Ženturače. Kao da mi se osvete. Imam slike i zvanični sertifikat. Prošle godine sam oterao tog službenika Data i rekao da ću ih tužiti zbog širenja lažnih informacija.

Taj Arbid je bio loše po povratku sa vrha Makalu. Dao sam mu bocu kiseonika. U BK se pravio blesav i nije hteo da mi plati. Taši je rekao da je boca 250$. Jedva je izvadio pare i ljutito mi dao, a spasio sam mu život. Još sam trebao da ga častim. Nažalost posle dve godine je umro. Kaže, ostavio je žaket u kolima, a iznenada je počela olija. Svojim telom je zaštitio tu Satanik i umro na njoj. Ona je budaletina. Jedno vreme sam bio sa njom na fejs buku i zaista je imala neke satanističke parapsihološke priloge, pa sam je blokirao.

Jutros sam Norvej pričao da sam Lo ce popeo sa Vivek. Nice lady. Rekao je da je u Nepalu i da će možda doći na Anapurnu. Voleo bih. Fina devojka.

Jutros nećkanje Tunč i Sergeja, da li ići. Na 6-7000m je jak vetar. Ako no fiksing C3, džabe idu, crpu energiju. Rekao sam da nekada treba rizikovati. Posle doručka, u 9 sati su otišli.

Mario i Sebastiano su otišli u C1 pre doručka.

Mr Čo je otišo mojom rutom, Tiličo.

Mr Li ima glavobolju, pa će sići iz C1. A popeo je K2 (?!)

Tunč mi je rekao da na drugi dan idem na Tiličo, a da danas pet puta obiđem jezero. Poslušaću ga. Šetkaću ovim valejem.

Za doručak sam tražio mustard, senf, dobio original USA, ali sam rekao da je Nepali majonez bolji. Sergej je rekao da nisam više njegov drug. Ruska izdajica, koji se dodvorava zapadnjacima, ali mislim da ni posle toliko godina nema državljanstvo. Džaba im se uvlači u dupe i pljuje po Rusiji. Tamo je sve najgore. Ne pada mi napamet da pljujem po svojoj zemlji ma kakva bila. Nemam drugu. Kitchen tim sluša Nepali mjuzik. To daje energiju. Muzika i ples. Smeju se. Sinoć su se takmičili u preskakanju nabujalog potoka, ponekad upadali u njega, vrištali od smeha. Lekovitost smejanja. Jednostavni veseli ljudi, ljudi na pozitivnoj frekvenciji, imaju kvalitete koje naša zapadnjačka duša treba.

Danas je odmor od penjanja, a to je samo da bih prikupio snagu.

Bilo je reči da će Dava doći, ali ništa. Niko ne pominje.

Jutros je gore bio vetar. Kasno su počeli sa fiksiranjem. Dubok je sneg u C2 pa im je trebalo puno vremena do stene grebena za fiksiranje. Nisu uspeli  do kraja. Nadamo se sutra. U C2 je mnogo ljudi. Po 3-4 u šatoru. Svi se se nagurali da prvi idu u C3 na aklimatizaciju. Glupi western people. Mišel je već 4 dana gore. Slaba je hrana; ležiš u šatoru, sabijeni, nema prostora. To iscrpljuje. Treba sa što manje energije popeti vrh. Don je rekao: Biće 7 dana gore. Dokazivanje. Pubertet.

Danas sam napravio tri kruga oko jezera. I jedno šetanje oko čortana na grebenu iznad kampa. Prineo sam i ja svoj kamen na taj „generator energije Univerzuma“. Svaki kamen je dobrodošao, mnogi oblici su potrebni za gradnju stupe.

Šerpasi su se takmičili u skoku iz mesta, pa bacanju kamena, pa preskakanje reke. Veoma veselo. Smeju se. Dobri ljudi. Malo treba da bi bili srećni i veseli. Prijatni su. Odgovara nam neko ko ubrzava naše duhovne vibracije i uvećava naše duhovne moći.

U Dajningu smo Mr Čo i ja. On je danas išao mojim putem do iza Tiličo i slikao se sa mojim čortanom. Napravio je lep snimak kako se umiva čistom vodom potoka. Svako je zanimljiv i ima neku lepu ideju.

12. April

Jutros Tiličo greben. Norvej kaže: Ići će i on. No frend. Krenuo sam. Lepa šetnja, ne žurim. Zašto da forsiram kolena i operisani meniskus. Kada je put krenuo znatno uzbrdo primetio sam da ide sam prema meni. Ok je lik. Norwey always good for everybody. Sergej mi je jednom rekao: Kako Norvej, kad je specijal fors UK. Nikome ne verujem, posebo vestern. Njihova ideologija je: Kill Serbian. Išao sam i dalje lagano sa namerom da ne dođem do ivice grebena. Na završnom usponu me je prestigao i potom nestao iza horizonta. Mislo sam da je traverznom produžio dalje. Na 20m od grebena sam video da sedi, odmara ili me čeka. Skrenuo sam levo na 5m od ivice grebena i na 20m od njega seo na jedan kamen. Potkočio sam se dobro štapom. Ustao je i prišao mi. Pa iznad, pa levo, pa oko mene, pa je pogledao u moj štap koji se zario u sipar, koliko sam ga čvrsto pritisnuo. Nevešto sam rekao da je čortan moj. Ali dok sam sedeo da je na 5m pao veliki kamen i da ne smem tamo sedeti. Nagovarao me je da produžimo traverznom. Rekao sam da je to moguće. Da je italijan Sebastiano tuda otišao do 5400m, ali treba bolja obuća, a ne ovako samo patike; da je opasno; da treba šlem i da je ipak ne bih. On ako hoće, ja mogu da sedim i pratim, ako se slučajno nešto desi. Prećutao je. Vrteo se još malo, pa je rešio da krene nadole. Ok. Trčao je, poskakivao. Mislim da je to glupo. To nije vežba mišića nego nabijanje hrskavica; loše za kolena i kukove.

Krenuo sam lagano previjajući kolena, jačajući mišiće. Onda sam prešao na nanos snega misleći da je lakše. Jeste za pete, ali je klizavo. Posle 20-ak koraka vratio sam se na kamen i sipar. Silazio sam lagano. Sunce je. Lep dan. Uživao. Kada sam ušao u kamp, pozdrav. U šali kažem da tražim zlato u Tiličo, da ću otvoriti rudnik zlata. Čudno me gledaju. Da li je moguće. Na reč zlato svi se razrogače.

Norwey enjoy u kampu.

Valun kaže: fiks rop do C3. Possible follow C4. Najteži deo je prošao.

Sutra dolazi Čang Dava.

Danas posle ručka vratio se Angeli sa Naoko i Mišel šerpa. Naoko je snimala kamerom u krug do mene i od mene. Kao ne postojim. Angeli se pozdravio. Rekao sam: Welcome. Naoko se nasmejala. Došao je Migma David, nešto pričao. Onda su ručali napolju. Rekao sam Miss Naoko Bon apetit. Osmeh. I to je sve. Otišao sam da ne smetam.

Odmor popodne. U šatoru je vruće da sam go u donjem vešu, pokriven sa tri majce. A onda lagano sve hladnije i za jedan sat perjane pantalone.

 

Pojavilo se šest divokoza između Ardžun i našeg kampa, ka izvoru. Prišio sam na 50m, a ostali na 20-ak m. Trajalo je oko 45 min. Igrale su se gore dole uz stene, niz stene. Kineskinja je bila najupornija, samo u duksu. Možda se prehladila.

 

 

 

 

 

 

Onda se pojavio Mišel. Bio je u C3. Kaže da je veoma strmo, difficult, teško za šerpase, rizično, dubok sneg. Došao je iz C3 ovde. Onako mršav, omršao je bar 4-5kg. Plaši me da je veoma teško. Rekao sam da je za mene bolje Pohara. Prećutao je. Verovatno je tako. I Karlos Soria se hvalio da je bio u C3. Jednom je dovoljno, ako i to uspem. Mišel me je plašio kako je teško. Da ima 300m vertikalno. Pitao sam: Valjda može žimar. Onda je naišla Naoko, debela u licu, crna od sunca sa belim krugovima oko očiju od naočara. Pomislio sam: Bože gospode, našta liči. Katastrofa. Ali to je čudno. Ona slika od pre pet godina ne izlazi iz glave, sa 10kg i 5 god manje. Valjda će izbiti.

Bisal Tamang me je pitao: Dr, are You good? Rekao sam: Boredom, reading book, sleeping.

Malo sam se uplašio. Opet sam sanjao pokojnike kao i masaže u KTM.

Ustao sam u 7 sati 30. Bilo je malo hladno. Ledena kiša. Razgovor sa Angelo i da li je bolje go up ili Pohara. Rekao je: Up. Rizično je. Treba da se zapne. Rekao sam da penjem u pantalonama a ne u daun sjut. Rekao je: Ako duva vetar, treba daun sjut. Pas Tendži je u C2. Dogovor o usponu. Rekao sam da bih voleo da budem sa svoja dva šerpasa i ako može sa čajniz tim. Rekao je: Ok. Sinoć mi se učinilo da nešto nije u redu. Sukra mi je nudio satelit. Rekao sam da je kod nas 03 sata i da ne mogu buditi ženu. Dava je u Pohara. Tamo je kiša. Možda će kasnije doći.

Naoko kao da je primetila da ne marim i da me ne interesuje. Prišla je i javila mi se. Pitao sam da li je bole mišići. To nije za u svet i u narod. Pomislio sam kako bi moje medicinske sestre rekle: Šefe, zar ne nađoste neku lepšu. Mislim da je 95% japanki lepše.

Malo šetanje po BK i prekinuo sam.

Sebastiano mi je skuvao espreso italiano.

Mišel je pun sebe jer je bio na 100m od C3. Tri puta mi je ponovio da je bilo bolje da sam išao u C3. Mnogo se hvali. Mnogo priča.

 

Čekam Davu. Dole su oblaci.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vratio se Tunč sa šerpasom. Meni je mahnuo. Prilazi englezima; šlikta se. U drugim ljudima pronalazi svoj željeni identitet, ali nikada neće postati englez.

Vraćaju se tri šerpasa. Pas Tendži je bio u C3. Crni od sunca. Sa šlemovima, harmes, kao rudari. Ovo je rudarski posao.

Mišel leti, melje non stop. Najvažniji je.

14. April Nova godina 2076

U 7 sati 10 helihopter. Dawa boss coming. Otišao je Mr Li, da bi se vratio iz Kine za 5 dana.Otišle su dve kineskinje iz Ardžun tima.

Doneo je pakete hrane. Sačekao sam ga kod dajninga. Pozdravio. Dava bos je odmah otišao kod kineza. Ko da više para ima više pažnje. U prolazu mi je rekao da nije doneo satelit fon. U kičn tent zezam kuvare: When boss coming You must work hard. Svi se uvlače Davi. Znam biće sa kinezima. I sada dok ovo pišem prvo je doručkovao štapićima kod njih. Sada sede pričaju, smeju se.

Sebastianu je oteklo desno stopalo. Ubila ga cipela. Nema žulj. Ne može gore. Ne treba da pije lekove. Samo da odmara.

Dava mi je sada rekao da mi je doneo satelit telefon. Rekao sam OK, Later on, kasnije. Now everybody sleep in my country. I borrow for everybody in camp. Pozajmljivao sam od svih.

Posle doručka ipak se spremam za Tiličo hike. Čujem onamo Suzuki vodi glavnu reč. Gotovo svima sam čestitao Novu godinu. Sinoć je bio party u Nims tent. Došli su po mraku. Onda muzika kao da sam i ja bio na parti ali bez alkohola. Trajalo je do oko 23 sata. Jutros sam ih hvalio. Good young people. Music give enegy.

Sukriju sam pokazao džep u šatoru sa kovertom insurance, osiguranja. Za nedaj Bože. To će biti u šatoru dok sam ja gore. Oni će zvati helihopter ako mi se nešto desi.

Čujem da će samit biti u narednoj nedelji. Dava je sunday.

Zvao sam kući posle ručka. Lepo. Simona mi je pevala pesmicu. Svi su kod kuće dobro. Verica mi je rekla da ne uzimam taj telefon i ne plaćam. Smejao sam se i pričao to kao šalu. Sve je Ok. Bolje da se spremam za Tiličo.

14 Ng.

Mr Li je otišao na 5 dana zbog posla. Otišla je i njegova devojka. Išao sam u Tiličo. Mario je ljutito išao. Shvatam bes, jer je Sebastian bolestan; to kvari i njegove planove. Kada sam kreno desno, pojavio se Ar, opet zamnom, ali je na grebenu bio Mario. Pustio sam ga. Sedeli su na vrhu i većali, da li da produže ka ledniku. Odustali su. Onda me je Ar zapitkivao o Janeku. Nisam sve ispričao. Ne moram sva jaja da stavim u jedan kolač. Otišli su. Polako sam silazio vežbajući kolena.

Idući naviše pored potoka sam video cvetiće. Od danas je NG 2076. Budi se priroda. Onda sam slikao leptire, cvetiće, izvor. Opet sam uživao. Nisam gledao u sat. Kada sam došao u BK nešto se spremalo. Šerpasi, stolice, stolovi.

Otišao sam do svog šatora. Parti je počeo. Dava i Nims su sedeli u čelu. U krug stolovi, piće, sprajt, koka. Govor dobrodošlice. Nims je lepo govorio. Svi znamo šta je Anapurna. Respectably climber. Onda himna Nepala. Lepo. Onda hrana iz kineske i vestern kuhinje, štapići. Lepo sam jeo štapićima. Sedeo sam među kinezima. Mr Žen je bio pored mene. Adži je pričao sa Mišelom. Smeškao sam se. Lepo sunce.

 

 

15 April

Ponedeljak. Počinje zagrevanje. Small meeting. Svi imaju neki plan uspona. Vreme je super ali će se promeniti za 2-3 dana. Džabe mi sanjamo, planina odlučuje. Treba ostati čvrst i uprti pogled ka vrhu. Na putu uvek postoje iskušenja koja nas odvraćaju od cilja.

Davi se žuri. Već pričaju da se 25. Zatvara kamp. Treba da pređu na Everest. Cilj je da Nims popne i da na vreme pređe u Everest BK. Mi ostali nismo bitni.

Dva tima. 1. i 2. Dawa tomorrow decide. Ja sam drugi tim, sigurno. Samo sam šapnuo: Ako može sa Kinezima. Ali ja se ne pitam. Svi sedimo u BK. Divan dan. Bolje je da ležim i skupljam energiju. 3-4 dana ležanja, dobro će mi doći. Juče sam se iznenadio da u Norveškoj imaju 2 h 5 h 8000m. Mislio sam da ih ima više. Ja imam 6. Mr Čo je danas otišao u Tiličo my way.

Tražio sam od šerpasa da mi slože dva ravna kamena ispred šatora, da bih mogao sedeti i posmatrati dešavanja u kampu. Sekjuriti. Desno čajna tent; Levo Nims; ispred kičn i internešnel; pozadi Puđa. Seo sam, i da vidiš čuda, odmah okupljanje. Mr Čo je do Singapur, Mišel Šamoni. Smol miting. U druženju nam odgovara neko ko je blizak našem energetskom nivou. Onda sam tražio šauer. Oprao kosu. Smol šauer uradim u zatvorenoj terasi šatora.

Sergeja boli koleno. Skijao je Anapurnu. Sebastijanu je oteklo stopalo; ne prolazi. Palac kao giht, a možda sinovitis. Nosi tesne patike. Nudio sam mu zamenu, papuče 800 rupi. Sofi ima odličnu prognozu. Džon je sada korektan ka meni. Pitao sam ga za sinoć. Kameru je ostavio u dajningu kada smo svi otišli. Sve je OK. Tunč je nervozan i po malo zamišljen. Vegetarijanac. I Mišel. Nervozni su. Na Everestu je umrla Dr iz Melburna pokušavajući da dokaže da vegetarijanci mogu popeti Everest. On jede jaja i sir. To je već bolje. Ima preko 190sm. Čo ćuti, jede, ustane i ode. Ni dobar dan, ni doviđenja. Naoko je došla u 8 sati 20. Ustaje u 10 sati 20. Želi da je u centru pažnje. Pokazuje novine sa Nanga parbat. Malu sliku gde liči na Ardžuna. Možda se uvredila. Sergej je nasmejan do uveta, iz srca. Stalno gleda kako ja reagujem. Više mi je to neprijatno nego ta konfuzna haotična maid old girl. Ne zaslužuje neku pažnju. Posle doručka prelazi preko dvorišta i odjednom vikne: O! Da se svi okrenu, i otrči ka svom šatoru. Čudno.

Kinezi demonstriraju maske, boce kiseonika. Rade korisno i praktično. Mi se dosađujemo. Mi to znamo. Angeli i Pas Tendži odlaze. Lep dan, letovanje. Za neki dan počinje big stres. Najbolje je da odmaram. Naručio sam pirinač sa bilo čim, samo ne brašno.

Ovamo Nims samo melje. Ovi ja-pa-ja-nci bolje prolaze. Nasmejani bolje prolaze. Kod Kineza smeh. Lepo. Neka se tako i završi. A ja se samo molim i molim za sve svoje, sebe i planinu. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomozi mi grešnom. Oče naš koji si na Nebesima, da se sveti ime tvoje… Amin

Popodne Rekko demonstracija. Pronalaženje u lavini. Oko 17 šerpasa i klienata je posle ručka vežbalo. Zanimljivo. Ali u lavini si posle 10-ak minuta mrtav. Ovo je samo pronalaženje tela. Tunč mi je rekao da mogu tražiti zlato sa ovim.

Švajcarska veštica. Moram to da napišem.

Igram se telefonom. Zvao sam Vericu. Ne odgovara. Poslao sam poruku, ali valjda kada je telefon isključen ne prima poruke. Nema veze; možda čuva Simonu.

Večeras su Don, Sergej i Sofi pozvani kod Ardžuna na večeru. Nikome nisu nagovestili, kao da bih ja nezvan išao. Mr Čo jede Korean fud. Danas dalbat. Pirinač ceo dan. Lepo sam jeo. Posle sam rekao šerpasu da sam dobro večerao.

Vreme se kvari, velike munje osvetljavaju nebo. Sedim pred šatorom i molim se za moje. Sećam se kada mi je Nenad iz agencije Dveri rekao: Blago Vama kad ima neko da se moli za Vas. (moj rođak Otac Teofan je monah u Ostrogu)

Mr Čin i Tunč pričaju. Erdogan je izgubio lokalne izbore. E što brinem zbog toga.

Sutra će Dava reći tim A i B. Ja sam B sigurno, nema šta da brinem. Vreme se kvari. Ponedeljak. Kažu do Nedelje loše vreme.

Sada Tunč Reče 27 summit. Nagađanje.

Bočica senfa stoji. Ne pipam je. Nestala je tri dana (dok je Sergej bio gore) Doneli su mi drugu. Ovu sada ne pipam. Neka šala. Ne verujem da je smicalica.

Mojih kesica domaćeg peršuna, origanuma i ruzmarina za supu nema. Držao sam ih u džepu šatora. Neko ih je pobacao. Ljut sam zbog toga, ali nikome ništa ne kažem. Smeju mi se iza leđa. Neki se usiljeno smeju, veštački, takoreći keze.

U šerpa tent muzika, parti. Oni pričaju non stop, smeju se non stop. Veseo opušten narod. Malo ih je koji su ozbiljni.

U Nims tentu tišina. Valjda ne ide po planu. Prvi vrh pa zapelo. Elite.

Svi su otišli na spavanje a nema ni 21sat. Ustajanje u 7sati 30 do 8sati. Popodne bar jedan sat spavanja. Šerpasi odmaraju kad god mogu. I japansko čudovište. Mr Čin je rekao: Tu je Naoko hazbend. Kažem da znam. Da je cousin od Migma i Dava bos, ali ne znam ko je. Možda jedan Sonam u Elite. Fini čovek.

Suzuki je skakala kraj puđe sa savijenim nogama u letu. 7-8 put. 5 šerpasa je slikalo. Dvorska luda. Onda je razgledala slike, zagrlila Gezmana. Stidljivost je u japanskoj kulturi, don`t touch. A ova je neka drugačija, stiska mlade muškarce.

Š.V. je izgubila SIM kard. Tunč je pomerio. Nemam pojma gde je.

16 April

Sinoć je Angeli rekao: If You are bad lucky, in bed can happen anything.

Don je doneo SIM za Š.V. Onda je došao Mr Čin i seo na tom mesto. Otišli su. Kada je Š.V. došla od Ardžuna, nije bilo SIM kartice. Rekao sam da sam video da je Tunč pomerio na svesku; ali nema je. Bio sam poslednji. Pomislio sam: sada će reći da sam ja ukrao, u stilu „Zna se ko ovde voli da krade“. Srbin. Ne treba mi, imam i rezervni SIM. Na sreću ujutru, na doručku, situacija se razrešila.

Majonez je Japanski. Čuli smo. Prešao sam na Emirates.

Pečumbeu sam rekao da je Mr Čo najbolji. Ne govori ništa, jede i ode.

Doneo sam relikvije sa Tibeta i pohvalio se šta imam. Bili su oduševljeni i rekli mi da ih ne nosim na Vrh. Ok.

Iz bureta sam izvadio planiranu opremu, i onu duplu, i poređao na šator da prikažem šerpasima. Dok sam ređao, došao je Mišel i odmah našao šta mu treba a nema. Daj. Podsmehnuo sam se i rekao: Da prvo pitam šerpasa da li nam to treba. Nije mu bilo pravo. Njemu je normalno da mi uzme šta mu treba. A što nema kad se toliko hvali svim i svačim, i stanom u Toledu i sinu kupio stan u Šamoniju. Kao ovi naši: ja sam iz Beeeoograda. Ili: Dobar dan, ja ne živim ovde. Boli me uvo gde živiš. Što si doš`o. Tamo si niko i vazduh, beda, rob bez identiteta. Pokunjio se. Još je stajao i merkao šta bi mi uzeo. Pozvao sam Angeli, a Mišel je stajao kraj dajninga i dalje merkao moju opremu. Imam i ja nešto bolje od njega. Kako to?! On je Švajcarac. Loš narod.

Angeli mi je davao savete: oko čarapa, odeće. Do C2 obuci šta hoćeš. Od C2 C3, za C4, ovo, ovo, ovo. Uglavnom imam sve, i u višku i duplo. Rukavice dobre, naočare dobre; koji duks da ponesem, donji veš, penjačke pantalone, termos – nećkanje – može i ne mora. Imamo tri. Rukavice goroteks. Ne mora za C3. Pokazao je karabiner. Baš onaj Mišelov. Trebaće. Imamo dva. Može obadva. Vratiću ti. Rekao sam: gift. Onda dak tejp. Korišćen malo. Dao sam mu. Imam drugi. Okupljali su se i drugi šerpasi. Ađi. Nisu tražili ništa. Pauer benk. Nemam ajfon. Angel nek` nosi svoj priključak. Neću nositi satelit. Ako ga izgubim 1000$ Davi. Završilo se. Pogledom sa 10m Mišel merka i prati sve vreme. Did You see? Sherpa take only this carabiner. Two. Odmahnuo je; OK; e baš volim pa posolim. Što mi je milo. Vraćao sam u buriće šta treba, šta ne treba. Onda sam video Tunča. Pokupio svu sintetiku i odneo. Takođe je rekao ovo ponesi, ovo je bolje. Koton do C2 može, Andestend.

Nataši je prošao i rekao: Waiting 7 day. Iznenadio sam se. Ali to je sigurno najtačnije. Pitao sam Sukri kako dobija prognozu. Rekao je: Mesedž from Katmandu.

Elit tim. Dava, Nims i menjaju se uvlakači, Sergej, Tunč, Don, Š.V. Podsetilo me na Miloša Obrenovića: Vidite onog konja. To sam ja. U kneže nemoj tako. A vidite one muve oko guzice. To ste vi. Tako nekako. Privlače nas ljudi sa kvalitetima koje nemamo a koji su nama potrebni za ono što bi želeli da budemo.

Jako je sunce, vruće u šatoru. Otišao sam do dajninga da uzmem ćebence, da razapnem preko šatora, kad tamo Sergej i N, sede sami i razgovaraju. Zamolio sam ga da prođem. Prvo nije hteo da se pomeri 5-7sek. Onda je kao pomerio nogu. N se smejala. Rekao sam da uzmem ćebe. Prošao, uzeo i izašao. Jadan čovek. On ili ne zna da joj je tu bivši muž ili misli da je našao dobru ribu. Opšte međusobno oduševljenje. Samo me ne dirajte. Kao u Pakistanu; deda prati da li neko gleda u ženu babu. Bolesnik. Namestio sam ćebe. Pio mi se čaj. Nisam heteo da ponovo idem u dajning. Otišao sam kod Kineza i Mr Lum mi je dao ekstra kvoliti, koji se cedi mašinom. Setio sam se da je pok Mr Jang to pio i rekao da je 100$ kutija čaja. Divan, original, best kvoliti čajniz.

Dava je pitao: Jesam li spreman za vrh. Gezman takođe. Rekao je da posle ekspedicije nema posao. Da će ići na Lo ce. Nims ide prvo Dalagiri, Kančendžunga pa Lo ce. Rekao sam da je meni ovo holyday, a čim se vratim čeka me posao sa pacijentima. Rekao je da ima problem sa glavom posle ekspedicije. Ne seća se svega. Ne pamti dobro. Rekao sam da možda treba više kiseonika da koristi. Rekao je: Misliš. Nije to. Pa šta da mu radim. Pomenuo sam mu sinoćni jumping Suzuki, funny slike u BK.

Lenčarenje. Da li je prognoza tačna, videćemo. Nekad lažu. A vreme prođe.

Sergej je pitao: Kada ću na vrh? Rekao sam da sam small soldier, dobri vojnik Švejk i da imam kapetana i majora. Oni će reći: Napred! A ja: Understand! I vojnički pozdrav. Onda me je pitao gde su mi boce sa kiseonikom, kako sam ih rasporedio i koliko boca imam. Malo sam se brecnuo, šta to njega briga. Valjda ovde neće krasti boce, jer na drugim planinama toga i te kako ima, posebno na Everestu sa Tibetanske strane. Toliko pre ručka.

17 April Sreda

Noćas je padao sneg. Loše vreme. Sanjao sam C3. Lavinu. Finiš. Nije više prijatno. Tunč mi je sinoć rekao: Most dangerous. On je profesionalac. Probao je 2 h Anapurnu. Opasno. Neizvesno. Sa novim snegovima rezik lavina je još veći. Slabo sam spavao. Samo planina. Bez lepih snova. Da li ću preteći? Ujutru šator prekriven ledom. Nije suviše hladno. Malo je snega palo, jedva pokrio, ali gore su oblaci. Grmelo je. Ako ovako ostane, moguće je da će biti.

Onda se pojavio Dava. Čeka weather report. Sutra će odlučiti. Danas rest. 22-23. Malo snega, malo i vetra. Zaista je rizik. Sve se odlaže bar 1 dan. Šerpa Pemba u prolazu kaže: Anapurna 1 difficult. Down good weather, up changing.

Doručak tanak. Sergej se buni. Traži kobasice. Donose dodatak.

Šetam okolo. Postaje toplo. Čistim sneg oko šatora. Nameštam sedenje na dva kamena, papuče, dve majce. Posmatram BK dešavanja. U centru sam. Valun prolazi, kaže za 10 dana Katmandu. Pita idem li na drugu planinu. Kažem: Ne. Sledeće godine na Dalagiri. Kaže: Pisaćemo mesedž.

BK – vrh – BK je oko 5-6 dana. Znači još 2-3 dana i finiš. Mogućnost uspeha se smanjuje. Kao i obično, nazire se da od vrha neće biti ništa. Nekada se nešto okrene pa bude. Nadam se sve manje. Dosadno. Ne znam šta ću sa sobom. Tumaram sa čašom mleka i malo kafe. Oblačno je, magla. Mr Čin kaže: Mr Li je u Pohara. Čeka vreme. Smejemo se. Šangaj za 4-5 dana. Neverovatno. Mi se nismo pomerili. Odjednom uznemirenje Kineza. Eno ga Mr Li. Došao je pešice. Zapravo Heli ga je spustio na 3500m i za 2-3 sata je došao dovde. Čudan čovek. Nema prepreke. Many money. Kažu da je pred put za telefon dao 1000$. Javlja se neki optimizam. Možda će njegove pare pomoći da bude vrh.

Kinezi su grupa 1. Internacional gupa 2.

Hvata me depresija. Vreme promenljivo. Uže je postavljeno na samo 60% puta do vrha. Treba 5 dana posla za fiksing tim. Loše vreme. Šanse se smanjuju. Slavili smo dva dana Nepali NG po vrlo lepom vremenu. Mogao je biti C4. Šta da se radi. Šerpasi kalkulišu. Oni rade za pare, za njih je ovo biznis.

13 sati, vreme je jako loše, susnežica, tmurno, hladno. Muka mi je od toga. Oko mene smeh. Kod Kineza ne prestaju sa pričom i smehom. Malo su izgeda grdili Misis Hoti jer je previše u Nims tentu. Video sam Mr Lum je došao da je zove da se vrati. Držala ga je pod ruku i vraćala se u čajniz tent. Najviše je galamio Hadži. A ona je krečala, branila se. Trajalo je 10-ak min.

Šerpasi veseli. Svuda smeh. U životu treba uživati a ne samo trpeti. U internešenel, tuga. Koliko para, vremena i sedenja bez veze.

Uključujem fon. Janko mi nije odgovorio. Možda ne koristi srpski broj. Možda koristi samo USA. Šta da radim, čekam. Starost. Zavisim od drugih. Žena ne odgovara. Oni nisu usamljeni kao ja.

U vreme popodnevnog odmora sam video kako Nims pripremljeno gura Hoti u dajning tent. Niko od Kineza to nije primetio. Mislim samo ja. Kasno popodne je bila kao neka rasprava kod njih, a možda samo tako cijuču kad pričaju. Opet se smeju. Čuje se i ona. Kao da nema problema.

Ležim ko neki bolesnik, po ceo dan. Bole me leđa. Mnogo je dosadno. Padao je sitan sneg. Vejalo. Napadalo je 5-7sm. Ništa posebno, ali je oblačno, hladno.

Šerpasi se grudvaju, kuvari trče, jure se, gađaju snegom. Opet pada sneg. Sada gađaju Misis Hoti. Ona je jedna devojka, jedna matora devojka i dve babe. Loše slutnje o ekspediciji. Šerpase baš briga šta će biti. Niko ne razmišlja toliko unapred kao ja. Većina vidi samo sada, a šta će biti sutra, videćemo. Imam opremu u C2. Da li će mi vratiti? Nova vreća 600E, podmetač 100E. Oko 700-800E opreme. Sitnica.

18 April

Jutros lepo vreme. Prognoza. Nailazi lepo vreme 7 dana. Minimalno pogoršanje vremena. Brojne diskusije. Zaključak: Sutra ide fiksing tim i grupa najjačih penjača. Ja sam B tim. Pas Tendži sve vreme fiksing tim. Pripremanje opreme. Neki kriju, neće da kažu. Ili su B tim pa ih blam. Ne zna se šta je bolje. Migma David mi je rekao da je to super za mene. Ako dođem do vrha penjaću sa jednim šerpasom. Pa. Uglavnom su moja 2 bila samnom. Pas Tendži će nas čekati u C3 da nosi stvari nadole. U grupi sam sa Tunč. Ne odgovara mi. Prvo on, svi da ga služimo. Sebičan je. Izdire se. Oštar je. Naređuje.

Idem u C2 direkt. Neki će u C1 spavanje, pa C2. Ima i za i protiv. Šaljem Verici poruku. Kaže: Neka vam je Bog u pomoć. Okrečila je ordinaciju. Nemam tremu. Naporno je. Da li ću uspeti. Ne odgovara mi 4 u šatoru. Šta me briga. Neću se ni ja obazirati. Spakovao sam daun sjut. Pauer benk, svetlo za vrh i rukavice za vrh. Onda podela hrane. U kampu je uzavrlo. Sretanje, pitanje: koja si grupa? Super. Idemo zajedno! Neko je od kineza pitao za Naoko. Šerpas odgovor je: Pi grup. Kao luda sama šeta po kampu. Ne komunicira. Ne kontaktira. Lujka. Zlo. Suzuki je došla do mene. Sedeo sam na kamenu. Poklonila se i nešto na japanskom rekla. Shvatio sam kao molba za oprost. Lekovitost opraštanja. Poklonio sam se i rekao: Gad bles Ju. Gud lak. Lanac srca ostaje.

Nervoza. Većina je vesela, ili se samo tako čini. Blagotvorni uticaj smeha. Ja se ipak posvećujem mislima, molitvi i meditaciji. Spremam se. Nadam se da neću šta zaboraviti. Nekada uspon bude i pro forme, kao bajagi. C2-C3 loše vreme i nazad; da se ne bi smo žalili da nismo ni probali. Možda taj 24 i 25 baš i neće biti dobar za uspon. Šta da radim. Ako ne krenem sigurno neću popeti. Ipak mala je šansa da ću uspeti. Zato se mnogo i ne radujem. Samo da se vratim. Više volim da se vratim kući nego da popnem. Ide nas 20-23. Popodne opet tmurno, sneg po malo. Videćemo. Možda je sve ovo samo Seven samit foliranje.

19 April

Užurbanost, glasovi od ranog jutra. Fiksing tim je ustao u 5 i 20. Doručak, priprema. Ustajem u toalet, prosipanje pi botl. Hladno je. Vraćam se u krevet. Posle 10min Dava Sangej: Pliz, Mr Li no gud. Odlazim u čajniz dajning tent. Kašlje. Pokazuje sliku ispljuvka. Malo sukrvice. Uplašio se. Noiz in čest. Vizing, vistl. Kažem mu da je bronhitis. Mora da uzima antibiotike. Traži da snimaju video razgovora samnom. Opasan lisac. Pitam ga za alergije. Kaže no. Bio bi problem ako ima reakciju na lek. Pita da li je bolje da ide u Poharu. Da. Mor sejfti. Odluka Čang Dave, zove heli from Ktm. Malo je topliji. Možda ima temperaturu. Ne oseća se dobro. Svima priča: No gud filing. Go daun. Nek ide. Bolje za mene; nemam odgovornost. Mnogo je jak lik. Ima neke hotele 5*, skijaški centar „Silk roud“.

Spremaju se. Puđa. Većina je otišla C2 ili C1. Neki polaze kasnije, ceneći da su jaki. Doručkujem u dvorištu sa tanjirem u ruci. BK se stišava. Moj šerpas odlazi u Ardžun tim. Posle ½ sata Dava Sangej radio: Avelandž louer krampon point. Ljudi su ostali bez krampona i koječega što su ostavili. Većina je tu stala. Ako fiksing tim nema krampone, finiš. Šit. Čang Dava priča sa njima. Odlazim da obavestim mog šerpasa. Mi smo ostavili krampone na ½ glečera jer je i pre bila lavina blizu krampon pointa. On je već čuo vest i vraća se. Obaveštavam ga da Sangej šerpa ide gore. Zove ga. Brzo se spremaju. Dava im daje rekko. Dobra ideja. Za 10 minuta su spremni i odlaze. Čekam. Problem. Stop na krampon pointu. Prognoza nije dobra 23-24. Biće sneg 40sm bez vetra. Sve jedno. Meni je dobro. Sedim u BK, pijem mleko i kafu, šetkam se, gledam Nilgiri Himal. Uživam, šta da se radi. Pitanje za ekspediciju i vrh. Dolazi helihopter i Mr Li odlazi u Poharu. Nims može doći još jednom u nekom drugom terminu. Setio sam se Takova i Everesta 2009 god kada se razboleo i od vrha nije bilo ništa jer je Sonamu obećao 3000E ako ga izvede na vrh. Kada je on otišao elan šerpasa je načisto pao.

Čekamo 11 sati. Li je otišao. Mali žut heli. Mir u kampu. 5 member i 5 šerpasa. Sofi, Tunč, Sergej, Mr Čin i ja. Temba, Tunč šerpas. Kaže: sutra idemo gore. Prognoze su loše. Kada je Dava razgovarao sa krampon pointom okrenuo je leđa svima, ali sam ga ja video iz šatora. Bio je vrlo nasmejan. Radost ili što će se ekspedicija završiti za 2-3 dana, ili što Nims neće uspeti ili što su šerpasi našli svoju opremu. Videćemo.

12 sati. Okupao sam se. Bolje nego smol šauer u tent. Oprao sam kosu. Da li da se obrijem? Ili da isprobam garderobu?

14 sati. Neizvesnost je velika. Vratio se Mario i kaže da je lavina velika i da je nemoguće pronaći stvari. Sergej but. Otišao je da traži. Nije mi jasno. Angeli javlja da ne može da nađe krampon. Mi smo ostavili 200m dalje od krampon pointa, ili je lavina bila tolika. Ja imam rezervne. Pogleedam da li će doći. Dava već nagoveštava Pohara. Glasine: Nims rekao da je lavina odnela C2. Moja vreća. Mogu ići sam u C2 ali da me čeka drugi šerpas. Dava: No vori doktor. Ne brinem. Meni je lepo. Na roštilju meso. Paprika, garlik, onion, sir.

16 sati.

Obišao sam tri kruga oko jezera i bezbroj puta pogledao na greben silazi li ko. Najednom figura. Polazim u susret. Mr Čin je blizu grebena ide ledenom dolinom. Angeli, šerpa Sergej. Širim ruk dobrodošlice. Jeste li umorni. Ceo dan dig dig. Angeli je pozadi i pokazuje lajk. Smeje se. Kaže: Two feet under snow. A to je 200m od krampona. Pokazuje slike. Brdo leda se sručilo. Zaista je nemoguće naći. Sergej nije našao čizme. Za druge uglavnom ne znaju.

Dava mi je rekao da će biti malo snega, a to znači tomorrow up. A sada je jasno. Uglavnom sam spreman. Oblaci dolaze iz doline. Vreme je nestabilno. Sofi i Tunč ne znaju da li će ići gore jer se najavljuje opet loše vreme. Neizvesnost. To je ekspedicija. Misliš blok, a ono se otvori i ideš dalje.

Rekao sam Tunču da sam hteo da se obratim Sergeju ali je on skrenuo u šator. Sigurno ljut. Šta je dobro, šta nije dobro, Bog sveti zna. Nekada misliš to je dobro, a ono ispadne da je to još gore. Posle 1sata prolazi Sergej. Tiho kažem: O my friend, I heard. Samo pokazuje lajk i odlazi u dajning. Odlazim do toaleta. Vidim Dava sedi na ulazu i kucka poruke. Jednostavno boli ga k…. Unutra Sofi Tunč pričaju. Meni se ne obraća. Sada prolazi sa šerpasom nosi arms. Nešto se dešava. Mislio sam da se brijem, ali to je tamo. Ipak da se ne utrpavam. I mene boli k…. Pokazivao je znak Đavola. Tako se pozdravlja ne bi li postao Francuz. Bog je jači. Anapurna je Bog. Pljuje po svojoj zemlji da bi postao Francuz ili Švajcarac, šta već. To je nemoguće. Prolazi na 3 merta, ne obraća pažnju na mene. Kao ljut. Kao da sam mu ja kriv.

23. Utorak. Vratio sam se OK. Došao sam do C3.

19 je bila gala večera sa kineskom hranom. Ali to je supa od pilećih prstiju; čorba od svinjske kože; barene stabljike bambusa. Možda malo lepše frajd povrće, hrskavo sa jajima. Sve ljuto k`o đavo. Jedna kašika, vatra na usta. Nemoguće da se jede. Došli su Ardžun tim, Dr Čin. Kinezi su jutros otišli. Don Elit Italijani. Ja sam slabiji tim. Sutra ću ići C2 direkt. Mislim da je dan više u BK bolje.

20 April

Polazim u 7 sati sa Angeli. Pas tendži je fiksing tim. Sinoć mi se izvinjavao i žao mu je što ne idemo zajedno. Tešio sam ga. Angeli kaže da misli da sam ja ljut. Po malo da. Uvek sam išao sa dva šerpasa. Sada jedan. Šta je tu je, Dava decision. Ispratio sam ga ujutru.

Put je normalno tekao. Puđa. Video sam lavinu krampon pointa. Zaista, zatrpalo je levu dolinu glečera. Naći nešto ispod toga je nemoguće. Angeli je pokazao naše mesto, na 4-5m od ivice lavine. Zaista lucky. Preko lavine, širine oko 500m dolazimo do grebena.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Onda žimar. Teška uzbrdica. U dolini vidim nekog da dolazi. Kaže: Sergej. Znači pošao je. Sustiže me na grbenu. Podsmeva se kako dišem. Pokazuje znak đavola. Antihrist. Ne reagujem. Ignorišem. Prestiže me. Smeje mi se, kako ovo, kako ono, kako štap – budala. Stižem u C1. Odmor. Jedem. Sergej mi se smeje što jedem. Oblačno. Sofi, Dava odlaze. Posle 5 min polazim i ja. Angeli kaže: Idi polako. Magla, oblaci, sledim uže i prelazim „polje“ glečera. Rekao je: always safety. Slušam ga. Može se ispod snega otvoriti pukotina. Stiže me tačno ispod grebena sa žimarom. Krećem. Ide lepo bez krampona. Ide, bez problema. Onda malo teži deo, kamen, pa led. Zove me 2-3 puta da stavim krampon. Mislim da može i bez. Onda nailazi vertikala. Ne može bez krampona. Ljuti se. Dole je bilo better place. Sada se muči i meni da namesti i sebi. U pravu je.

Odlazim gore dok on stoji da sebi namesti krampone. Relativno lakše do C2. Tunč je završio šator. Njegov šerpa Temba pokazuje na mali šator za mene i Angeli. To je Don šator. Kako onoliki čovek može ući u ovo. Teskobno. Smeštamo se. Ima naduvene podmetače. USA standard. U down suit je toplo. Smeštamo se lepo. Onda počinju grčevi po stomaku. Nagon za proliv. Uzimam Loperamid, Enterofuril, Orvažil. Čekam 2 sata. Ne pomaže. Kažem da moram u toalet. Angeli: Be careful. Odlazim. Malo proliv. Ništa naročito. Vraćam se. Bolje je. Odspavao sam bar 5-6 sati. Ujutru se polako spremam. Opet polazim veoma poslednji. Uzimam kiseonik. Nosim 7kg. Uzbrdica dugačka. Sve bliže avalanche zone. Svi su ispred. Neki se penju. Polako uključujem kiseonik kod velike stene. Malo je lakše. Natovareni šerpas me jedva stiže. Vruće je veoma. Sve je otkopčano. Nogavice. Kuvam se. Pijem tečnosti. Mislim dovoljno. Uzbrdica. A onda lavina. Odlomila se stena iznad nas. Bežimo u stranu 5-6m. Dubok sneg. Okrećem ranac i šlem lavini. Sreća. Ništa nas nije pogodilo. Mala lavina sa dosta ledenih komada. Da se nismo pomerili zlo. Baš je tuda prošla. Smiruje se. Žurno produžavamo i dalje ulevo. Sve teže. Kamena traversna. Obilazim i opet vertikala. Sve strmije. Nisam pio vode od C2. Žedan sam, klonem. I nije dobro mesto. I još dalje. Šerpasi imaju neki problem sa vodom. Mnogo malo piju. I tek kod šatora na grebenu pauza. Čeka me Pas Tendži. Vratio se da mi pomogne. Pitao sam da uđem u šator. Kaže: Ne. Vrlo je loše unutra. To je fiksing tim šator. 10-ak min pauza i dalje. Tmurno je. Rekao bih da pada sitan sneg. Vrlo malo. Idemo levom stranom grebena. Na dva mesta put prelazi oštricu i obilazi sa desne strane oštar vrh. Rizično. Ambis. Sigurno je od lavina, ali čista ivica. Sneg sve više pokriva tragove. Ne mogu ih sam naći. Postaje sve teže. Sneg je već oko 15-ak sm. Na rukavu naslaga snega. Rukav je beo. Sve me više zasipa. Ne vide se stope. Gazim sneg 20-30sm. Ne vidi se da je neko prošao. Idem. I onda kraj grebena, ledena vertikala takođe prekrivena snegom. Vidim dva užeta. Probam. Ne mogu. Ne vidim gde da zabodem dereze. Puštam prvo Pas tendžija. On odlazi. Penje sa dva užeta. Teško je i njemu. Zastaje. Polazim. Zbog hladnih i mokrih prstiju uzimam još jedne rukavice, duple vunene pa polar. Greška! To mi je još više steglo prste, kao gips. Ne mogu da savijam prste. Postaje mi još hladnije. Bole me nokti. Prsti ne rade. Angeli me bodri. Uspevam prvi deo. Počinjem sledeći. 4-5 koraka i padam! Visim na užetu! (slika desno) Viču! Angeli me bodri. Čini mi se da je lakše otkačiti se i otići i gotovo. Zovem Angeli da mi pomogne da stavim osmicu i spustim se na početak ledene stene. Ne prilazi mi. Opet ga zovoem da mi pomogne. Zove Davu Sangej. Sa njim razgovara na tri metra od mene i ne prilazi mi. Onda me tri puta pita: Da li hoću kansel ekspedicion? Nećkao sam se. Snebivao se. Ucenjivao me je. Onda sam rekao: Da! Kensel ekspedicion. Dava Sangej je rekao da mi je bliže C3 nego dole. Imam još malo, 15-20min. Pomislio sam da za ½ sata mogu ostati bez prstiju. Volim svoje prste. Zašto bih to činio. Volim sebe. Onda mi Angeli prilazi i pomaže da stavim 8. Polako silazim u podnožje lede stene, zatim na greben. Skidam rukavice. Prsti su već promenjeni, bledi, nokti modri. Teško ih pomeram. Ipak better down. Pitam ga za moje deblje rukavice. Kaže: one su u C3. Odneli su ih gore sa opremom za vrh. Šta da se radi. Pas Tendži je uzeo tri boce kiseonika i otišao u C3.

Krećemo niz greben. Vreme je rizično. I dalje pad sneg. Zaobilazimo snežna ivica. Ne vidi se staza. Više puta proklizavam prema ambisu, ali se zaustavljam. Ovo je zaista teže i više rizično. Sada nosim jedne suve rukavice. Otresam ih svaki čas. Sporo idemo. Potrebna su mi dva šerpasa. Opet dve traverzne. Nadam se da će nas Pas tendži stići. Došli smo do šatora. Angeli neće tu da noći. Rekao sam: Please. Night. Opet mi je hladno na prstima. Daleko je. Dubok sneg. Iscrpljen sam. Ceo dan penjemo. Pristao je. Šator je na grebenu nakrivljen. Ispod strehe snega. Ako malo nešto krene, odosmo. Deo šatora je visio, bar 1/3 sasvim iznad ambisa. Osiguran je sa nekoliko užeta, ako to nešto vredi. Samo ankor, sidro, i uže za nas. Spavali smo sa arms, pojasom i sejfti fiksing. Pomislio sam: da li će oštetiti vreću, ali nije. Sve je Ok. Ja sam bio u dnu, u najrizičnijem delu. Angeli je kuvao i bio do vrata.

Juče sam na jednoj traverzni dobro iscepao daun sjut. Počelo je da leti po šatoru. Pastendži ga je malo prstom ugurao. Zalepili su traku, ali ne drži. Onda su uzeli prstima kao fišek i podvezali ga, da služi do BK. Pametni.

Spavao sam na rancu a oni na podmetaču. Pio sam što više čaja. Ako bubrezi ne rade krv je toksična i nemam snage. Spavao sam 30 h 5 minuta. Okretao se 50 h . Oni su mirno spavali na leđima. Rekao sam im da ne brinu i da ću im dati samit bonus. Malo su se smirili. Bili su nervozni. Angeli je rekao: ako nećeš sejfti, Ok, tvoja stvar. Zapravo nisam znao za tu caku. Osiguran je šator spolja, a mi posebnim užetom iznutra. Podsetilo me je na K2 kada nisam hteo da spavam u krivom šatoru. Trebalo je ovako, sejfti unutra i ekstra uže za nas.

Noć je nekako prošla. Čuo sam neko krckanje. 3 h . Kao klizanje. Mislio sam da klizimo. Gotovo! Ne, to Angeli pi botl. Video sam da kleči u ćošku. Celu noć sam osluškivao da li klizimo. Počelo je da sviće. Pitali su da samo naprave čaj i da idemo u C2. Ima prostora. Ok. Podelio sam sa Pas Tendži 1/2 koka kole. Dva gutljaja hlade vode. Bilo je odvratno. U C1 sam je prosuo. Oni su se spremali pa ja. Jedan po jedan. I dalje oprez da ne skliznemo sa grebena. Srećom sneg je stao. Mislim da je još sinoć stao kada smo ušli u sekjuriti tent. Na steni je bio najjači udar. Da sam ranije krenuo ili bio brži bar ½ sata, prošao bih. Ovako, nazad. Možda je sada lakše ići gore sa grupom. Gazimo dubok sneg do kolena. Pastendži ide prvi, pa ja, a Angeli me kontroliše. Kaže da i oni imaju responsibiliti. Polako, teško, sa 8 idemo. Još nije toplo. Na početku grebena je sinoć bila velika lavina. Da smo sinoć produžili, ko zna šta bi bilo, onako umorni po noći. Angeli se sada smeška. Milo mu je što nismo sinoć prošli tuda, a ljutio se što nismo produžili.

Dolazimo do podnožja. Produžio bih pravo. Angeli se ljuti. Pravi traverznu, da obiđe pukotinu. Pratim ga. I! Propadam u pukotinu! Seo sam na ivicu. Cela noga je otišla dole. Vuče me. Dereze grebu daun sjut. Uhvatila ga je panika. Usporavam ga. Polako se pomeram i nameštam, mic po mic, i izlazim iz pukotine. Ok je. Žurimo nizbrdo preko velikih naslaga sinoćne lavine. Ima daleko, ka steni gde sam uzeo 02. Od šatora više ne koristim 02. Sneg je 0,5m. Gazimo i gazimo. I polako nadole. Nikada do C2. Opet sunce. Sneg se lepi za stopalo. Ali samo leva noga. Ne razumem. Lupam štapom svaka 2-3 koraka. Nemoguće je ići. Rizično. Prečimo kosinu. Ispod je pukotina 20m. Vidi se neko u C2. Kada smo prišli, to su Sebastiano i Mario. Juče mi se Mario smeškao kada sam pošao. Izgleda da je znao da će biti 50sm snega pa nije pošao. Zaista ni na Rudnik ne bih išao po takvom vremenu. Nikada nije ovako padao sneg kada sam peo vrh. Podesilo se. Na najgorem mestu u najgore vreme najjači sneg. Božja volja. Zdrav sam.

Kada smo došli Pastendži je pakovao stvari, kuvao čaj. Italijani su ubrzo otišli dole. Napravili smo preko 1 sat pauze. Samo sam pio tečnosti i kineska bonžita. Onda dalje. Pastendži prvi i nas dvojica. Sada uzimam dereze na ledenom prevoju. Dotle samo boot. Malo me žuljaju. Tri dana nosim iste čarape. Treba ih menjati svakog dana. U šatoru na grebenu mi je bilo hladno na prstima. Bile su mokre, a nisam skunuo inner boot. Oko ponoći sam skinuo i bilo je bolje. Osušile su se u vreći i nije mi više bilo hladno. Sada sam osećao palac desne noge.

Na ledenom prevoju dole, čekao nas je Pastendži. Uzeo mi je dereze. Samo sa 8 išlo je super. I Angeli me je pustio iz vida. Valjda je pušio. Konačno pod stenom. Onda pešaka preko „polja“ do C1. Tu su rasturili naš šator i tovarili se sve više noseći svu opremu dole. I ovde je bilo puno snega. Oko 20sm. Išli smo polako. Ja prvi. Jedna lavina je odnela uže oko 80m. Traverzna bez osiguranja. Pravo grebenom nadole. Na 2-3 mesta opet 8, niz kamene strmine. Pri kraju ledena traverzna oko 30* bez užeta. Neko labavo, rizično. Prvi osećam stepenike. Molim ih da drže uže ako poletim. Prešao sam. Pastendži drži uže sa druge strane. Ok. Angelo vezuje uže oko kamena. Dugačko je oko 100m od ankor. A onda usek. Mekan led, topi se. Bilo je lavina usekom. Nema užeta. Došli smo polukrugom. Da imamo ankor, OK. Šta? Onaj kamen nije siguran.

PasT se vraća, oslobađa ga. Drži nas udaljeni ankor. Uže se isteže, vibrira. PasT se spušta prvi. Uspeva. Kritično je samo 10m vertikalne stene prekrivene ledom. Posle 10m Ok. Strmina 60*. Nije 90*. Rekao sam Angeli da me hvata ako poletim. Imalo je još 50m strmine. Čekao me je. Onda kamena stena. Traverzna ispod ice fall. Svuda tragovi velikih lavina i sa jedne i sa druge strane. Prolazimo kao kroz minsko polje. Dereze klizaju po steni. Kraj užeta! Najzad. Prelazimo na glečer. Opet žurimo. Iznad glave vise seraci. Dolazimo do našeg krampon pointa. Kraći odmor na sred glečera, pa kamenjem po vrhu glečera. Poslednji uspon kroz peščarni usek 200m do krampon pointa. PasT prvi odvaljuje blok 0,5m; odlazi na glečer. I on se muči. Mlađi je skoro 40god od mene. Angeli ide do pola i čeka me. Penjem se. Nemam problema.Nekako ide lako. Onda Ang nastavlja do trave. Seda na travu i pali cigaru. Laknulo mu je. Penjem se. Ne kontroliše me više mnogo. Izlazim na livadu. Grlim ga. Thank You my friend. Grlim i PasT. Tenk Ju maj frend. Praktično finiš. Predlažem da ostave deo stvari i da sutra dođu. Natovareni su previše. Bar 30kg obojica, i ja 5kg. Ne, Ne. Sukri će poslati nekog. Obuvam treking cipele. Izuvam čarape. Ang vidi moja stopala. Kaže i PasT. Isto ima početak žuljeva. Javlja Sukri da smo došli. On će poslati nekog da pomogne.

Anapurna se kao zaodenula plaštom, ljušturom snega i kaže: Ne možeš mi prići, u oklopu sam. Zatvorila se u sebe samu. Kenuli smo. Onda provalija. Prvo PasT, da vidim korake. Onda Ja. Ang zamnom. Bez problema prelazim. U treningu sam. 100m dalje kičn boj donosi sprajt i kok. Polazim prvi, kao da nisam celog dana gazio sneg do kolena. Boj uzima moj ranac, dereze. Hitrim korakom, još jedna jaruga i nazad u BK. U dvorištu svi čekaju. Pozdravljam se veoma čio. Valjda misle da sam dead. Pozdravili su se na rastanku samnom kao sa pokojnikom, kao da se neću vratiti. Opisao sam sneg, led, ukočene prste; volim svoje prste. Angu sam rekao da sam pomislio na njega i da nisam želeo da izgubim prste na Anapurni kao On. Prvo je rekao da ne razume, a onda je shvatio. Dava je izašao. Rekao sam: Sve je Ok. Are You content? Rekao sam: Da. Zadovoljan sam. Samit not important. Sutradan sam mu rekao da volim ekspedicijski život. Ljudi zarade pare, kola. Bio sam u Majamiju, i to je dosadno za mene. Da li će me primiti naredne godine? Dalagiri? Rekao je: Ok sir.

Uveče sam slabo večerao. Umor. Popio sam pivo, dve šolje mleka. Nedovoljno. Malo sam mokrio. Pre spavanja 100ml, vrlo tamno gusto. U pola noći 300ml. Ujutru sam pio i pio mleko. Bar 2-3 litra. Svi su krenuli iz C4 na vrh. Ne osećam ljubomoru. Dava se radosno smeje. Spava u dajningu pored peći i radio veze, telefona. To mu je posao. Sinoć je bio zabrinut. Danas Ok. Optimizam. 34 je krenulo na vrh. Mišel se vraća. Sick. Dava zove neke novine da objavi radosnu vest.

Dajem veš na pranje. Rekao sam 1000 rupi. Smeje se boj. Sušim stvari. Okupao sam se. Pijem mleko. Podne. Da li su popeli? Dubok sneg. Ovaj smer je bolji ako nema snega. Ispod zida se stvara nanos, vetar navejava odozgo. Kaže: Blizu su Frenč kuloara, ali je sneg do pojasa. Čekamo. U jednom momentu svi skaču. Velika lavina u C1. Prekriva celo „polje“. Ubrzo se javlja Mišel. Ok su. Promašilo ih, kao bombe u ratu. Vraća se. Dobro je.

Ručak 13 sati. Nisu popeli. Prošao ručak. Dava kaže: Možda će neko popeti.

Mr Li come back. Italijani se raduju. Možda bude drugi uspon sa Ardžun timom, koji je sada u Pohara. Oko 14 sati Ang kaže: za 2-3 dana Heli i ide na Everest. Pitao sam ga za drugi uspon. Kaže: nema drugi uspon. Ili će Dava tražiti mor mani. U svakom slučaju kraj. Povratak tima, exhaustion. Dolaze kičn bojovi, donose veš. Almost dry. Ask money 1000 rupee. Odlaze.

Angeli bere majčinu dušicu. Mario sedi sa glavom u rukama. Odlazim da ga tešim. Nada se da će sa Ardžunom uspeti. Pa zovem Vericu. Kaže: Super. Ma pusti to. Važno da si dobro. Jak sam kao konj, rekao sam.

Posle 15 sati popeo Migma David, Nims. Zatim Sergej i šerpas. Pa korean Mr Čo i tako redom do 17 sati Svi! Samo ja nisam popeo i Mišel sik. PasT me izbegava. Ljut je. Pošto su svi popeli i Angeli me izbegava. Stoje sa druge strane kuhinje. I meni je krivo. Našao sam se u najgore vreme na najgorem mestu. Naravno, ko zna zašto je to dobro. Izvinjavam se Davi jer kvarim % uspeha. Odmahnuo je rukom, gestom pokazujući: ma `ajde, mani to. Nije bitno. Išao bih dogodine na Dalagiri. Kaže: Ok. Dobro. Dva šerpasa, ekstra oksižen. Kažem da mogu malo pomoći kao doktor. A Dalagiri drugi put, nije mnogo. Smeje se: Ok. Kaže da se on i Migma raduju kada čuju da se ja opet vraćam. Ali dogodine je dogodine. Godina je dugačka. Šta će biti i kako će biti, videćemo. Po nekada pomislim: toliko para za 1 mesec u Himalajima. 10 meseci radim kao lud da bih obezbedio sebi ekspediciju i porodici napredak. Mogao bih manje da radim. Nešto drugo da priuštim, ali šta? Kad me ništa živo na ovom svetu ne privlači kao Himalaji. Ili je to depresija. Traži sve više i više adrenalina za osećaj doživljaja.

Sporiji sam u odnosu na druge. Taktika odugovlačenja me je sada koštala odustajanja. Da sam ½ sata bio pre na ledenoj steni, pre snega, možda bih prošao. Star sam. 63god. Svi su mlađi 20-30god. Uvek se ljutim na pacijente kad nipodaštavaju biologiju, kao: godine nisu bitne, bolji sam od mladića; a ja bih hteo da budem večno mlad. Telo je materijalno i ima habanje i amortizaciju oko 1% godišnje. Izgleda da je C3 7300 moj domet i ove i prošle godine. Kao nađem opravdanje: lane loš BK menadžer, sada sneg, duple rukavice; ili samo lažem sebe. Treba da budem malo strožiji prema sebi. Ipak zdrav sam i jak. Sada bih mogao ponovo gore. Ili sam pogrešio u taktici. Možda je trebalo da idem u C3 kao aklimatizacija, umesto 3-4 puta na Nilgiri greben. Šta sada činiti. Najpre ništa. Povući se odavde u miru, pustiti da vreme kaže. Ne mogu svime upravljati, šta misle šerpasi, klienti. Dobili su pare, nemaju slavu. Za njih je samit kapital jer onda na tržištu imaju veću cenu; ali to je sa mojim parama. A što to mene briga za njih. Bili su Ok, ali im je krivo što nisu popeli. Zabole me briga za njih. Uvek neki drugi šerpasi. Što kaže Pemba menadžer: Ima šerpasa. Nije problem za šerpase. Sada će čestitanje. Pravdanje zašto nisam popeo. Jednostavno reći ću: I am old. Najverovatnije da nikoga više neću sresti. Razićićemo se po celom Svetu. Možda i nekada sretnem nekog, ali baš me briga. No kontakt. Sve je moj izbor i Božja volja. Ja samo sanjam, a Bog odlučuje. Valjda će biti zadovoljni. A kad čovek pomisli čemu sve ovo. Niko ne pominje one od pre. Mr Kim je popeo lane sa 6 šerpasa; niko ga nije pomenuo. Popela je Kleo. Rekla je da je lako, pokazivala slike. Niko je nije pomenuo. Popelo je bar 300 ljudi pre nas. Niko to više ne zna. Niti ću biti popularniji u Planinarskom Savezu, niti ću dobiti neko prazno priznanje mnoštva, niti će me devojke više voleti, niti će mi biti veća plata, niti će mi šta lakše u životu biti. Samo neko malo lično zadovoljstvo pred samim sobom. Ne dozvoljavam sebi samoljublje i udobnost, niti poređenje sa slabijim od sebe. Valjda se treba ugledati na savršenije od sebe, gledati ličnu korist, zdravlje i sreću. Centar mog života sam ja, pa moja deca… pa… pa… A ovi ovde nisu ni u 10-om krugu. I Dava gleda svoj interes i interes kompanije. Pare. U ekipi je korisno je prisustvo moja dva šerpasa koje plaćam. Samo doprinosim ekspediciji, pa i ako ne popnem.

Pada veče. Mišel ne dolazi. Kičn boj su se vratili. Nisu ga videli. Ne znaju gde je. Dava ga zove. Kaže pije koka kolu na krampon pointu.

Noć 23-24 Ponoć. Ne mogu da spavam. Predveče sam pisao na kamenu pred šatorom. Jedan kičn je došao. Za njim i drugi ga zagrlio i pitao šta ja to pišem. Rekao sam: diary. Sada sam shvatio da im nije baš prijatno što sve beležim. Svi su popeli vrh. Mislim 34. Samo Mišel i ja. Mišel je došao kao avet, mrtvac koji hoda, crn, užas. Rekao sam Ang da ja izgedam znatno lepše. Prećutao je i nije podržao moje mišljenje. Stalno ponavljam da sam ženi rekao da sam jak k`o konj. Da je ona rekla: Ma `ajde, pusti to, bolje što si odustao. This is not important. Baš tako.

Dava je prozborio da je Singapuri veoma spor u silasku. Na gore je bio Ok. Možda je potrošio sav kiseonik jer ga je previše pojačao da bi popeo. Možda je mislio da mu ne traba u silasku. I ja sam često silazio bez kiseonika. Kaže: Misli li on da silazi ili da ostane gore. Uzdisao je zabrinuto. Onda je uveče rekao da su svi već u C4. Mr Čin je džast bilou kuloar. Znači ima još dosta do cilja. Šerpasi me kao izbegavaju. Ili što nisam popeo ili završili su samnom. Više mi nisu šerpasi, ili nešto drugo. Nisam im potreban. Predveče Dava mi je rekao: Koga sada iz C4 da vraćam gore da mu donosi 02? Baš tako. Na 8000m svi su životno ugroženi. Ko bi dao svoj kiseonik?! Svi su pri kraju, ili ga više nemaju. Onda su oko 8 sati i 20 svi bili pred dajningom. Dava je sedeo ispred peći u Buda položaju. Došao je i Sukri. U šali sam mu rekao da ostaje ovde još dve nedelje jer dolazi Mr Li. Napravio je zabrinutu facu. Rekao sam da se šalim. Svi su se tiskali pred vratima, i boj hauz majstor. Dava je tiho pričao. Mislim da je rekao da svi ugase radio. Angel je ugasio. Svi su stali na ulaz da čuju. I ja sam se ugurao. Dava je tiho pričao. Bio je na vezi sa Mr Čin šerpa. Pitao sam hauzmajstora: šta kaže. Hauz se zbunio, trznuo unazad, zbunjeno rekao: Aj dont nou. Nije hteo da mi kaže. Onda je nastala tišina. Svi su zaćutali. Izašao sam. I drugi su se polako povlačili unazad i nemo razilazili. Samo je hauzmajstor stajao kraj Dave. Stariji je, a možda i rod. Dava je sedeo smrtno ozbiljan. Polako su se svi razišli. Seo sam na moj kamen. Mislim da mu je rekao da ga napusti, da ga ostavi u planini. I šta bi drugo?! Koga da tera u moguću smrt? Šerpas je bio lojalan. U 20 sati 20 stoji kraj klijenta koji ne može dalje. I šerpas ima decu i porodicu. Da sedi celu noć napolju takođe bez 02 pored čoveka koji umire. Šta reći. Mislim da je Dava doneo odluku da ne tera svog šerpasa da umre zbog member. Ušao sam u dajning. Mario i Mišel su igrali karte 14 h 8000 pik. Mišel mi je rekao: Dr, Ju dont nid hed lamp. Ovo me kopka. Šta je hteo da kaže? Vidi se da sam ljubopitljiv. Njih dvojica nezainteresovano igraju karte ne želeći da znaju i ne želeći da vide šta se dešava. Baš ih briga što onaj gore umire. Ova rečenica me je probudila i sada pišem u mraku šatora sa hed lampom. Očigledno da šerpasi ne vole što sve pišem. Zbog ovog pisanja više gledam, zapažam, razmišljam, više tumačim dešavanja. Ovo pisanje je umirujuće za dušu, čovek se isprazni, ne zadržava negativne emocije, izbaci negativnu energiju. Kad nešto napišem više me ne opterećuje u mislima, ne mislim više o tome toliko. Lakše mi je. Smanjuje mi nervozu.

Video sam svetlo u čajniz dajning tent. Videla se silueta koja malo mrda glavom. Posle 20 min video sam Sukri da izlazi. Sedeo je sam i razmišljao. Svi su se razbežali.

Nastala je tišina u BK. Mir smrti je ušao u naš BK. Seo sam na kamen. Došlo mi je da odem do puđe. Sa šoljom čaja sam se ispeo gore. Posle 5min dve hed lamp prema meni. Dva kičn, a zatim je došao i treći. Zapalili su puđu; doneli puno grana i zapalili još veću. Puđa je bila velika. Nikada veća, ili u mraku samo tako izgleda. Bio sam 10-ak min i otišao. Posle pola sata sam video tri siluete kako mirno stoje kraj puđe i gledaju u planinu. U povratku su bili tihi. Polaku su se razilazili. Dava je rekao Mišelu i Mariu: Laku noć i vidimo se sutra. Ovi su shvatili poruku i otišli. A Dava je kasnije dugo sedeo kraj peći i tiho pričao u telefon. Nisam ušao da pijem vodu. I sada sam žedan. Žeđ me je probudila. Da li ću izdržati do jutra? Nije se čula muzika. Šerpasi pre spavanja slušaju muziku, kikoću se i blesave, utrčavaju jedni drugima u šatore. Muk je u logoru. Mislim da Mr Čin sada gore umire, da mu sada duša odlazi na Istok. Ušao sam u šator. Mislim da shvataju da kapiram. Ne vole to. Ali to je racionalno. Težina odluke. Od jedne nesreće ne može se praviti druga. Život ima prednost i treba ga podržati. Sigurno je i šerpas uplašen. Možda još nije otišao. Sakrio sam se u šator. Razmišljam o pakovanju. 25. Dolazi helihopter.

Angeli je rekao da on i PasT sutra u 8 sati odlaze u C2, nose hranu. Kao neka akcija spašavanja; ali Mr Čin je na 8000m, a ne na 5500m. Do dolaska heli verovatno neće svi ni sići. Možda i ne treba više svi da se vidimo. Bolje je da se što pre raziđemo i da ne pričamo. Mišel je lider tim, a ništa ga ne interesuje. Možda je tako bolje. Možda ga niko ništa neće ni pitati. Pametnije je da ćutim. Mislim da shvataju da sam ukapirao da će ga šerpas večeras napustiti ostaviti da umre u planini.

24 April. Kako sam ustao u 6 sati Dava je došao da mi kaže da se Mr Čin nije vratio u C4. Da je Nims rekao poslati dron, pa ako daje znake života da se vrate i odnesu mu 02. Rekao sam da sam shvatio da nema 02; da je u želji da popne vrh potrošio sve. Da razumem da on mora da sačuva život, a ne da ostavi šerpasa celu noć kraj umirućeg čoveka. Da Mr Čin nije pričao o deci i ženi i ne znam da li ima porodicu. Dava je odgovorio da ima ženu. Kasnije u dajningu mi je rekao da je zvao njegov inšurensi da pošalju helihopter reskju. Rekli su da ne mogu. Mislim da je na toj visini nemoguće. Rekao sam da se ipak konsultuje sa Migmom. Rekao je: Olredi. Da uradi sve da ne bi nešto policija ili neko rekao. Začuđeno me je pogledao; šta sad policija? Možda neko slučajno nešto. Shvatio sam da je bolje da ćutim nego da se pravim pametan.

Onda doručak. Ulazi Dava. Razgovarao je sa ženom. Rekla je da je uvek govorio da bi bio veri hepi ako bi umro u planini. Posle sam se prisetio da je i meni tako nešto slično rekao kada smo bili cimeri u Tato Pani.

Da ona shvata našu zabrinutost, ali izgleda da je on to želeo. Znači nije hteo da se vrati. Šerpas je rekao da je pravio fotografije, i vrha, a onda je u povratku bacio mobilni sa slikama. On je to svesno uradio, ili je u pomućenoj svesti uradio što je želeo. Nekako svima je laknulo. On je tako hteo. Niko nije kriv.

I počeo sam pakovanje, razvrstavanje, sunčanje, spisak stvari za dogodine. Godina je velika, nadam se. Dolazi Mišel. Pokazuje veselo: New boot. Oprao je svoje kupljane 2010. Zaista su očuvane. Pokloniće ih prijatelju mladom doktoru koji hoće da popne Čo oju a nema para. (malo čudno za švajcarskog doktora da nema para) Ispričao sam mu za Zdenka iz Skoplja, koji je pao na Everestu, šerpasi ga užetom izvukli iz ponora nad kojim je visio. Onda im je u BK poklonio svu svoju opremu panično vičući: Never! Posle toga je popeo K2 i još puno drugih vrhova. Mišelu je žena rekla da je to što on radi suviše selfiš. Pomislio sam: selfiš je i kad ona kupi bundu. Papučić. Presudila mu žena, a popeo je Everest, Makalu, Manaslu. Sada finiš. Neće više ići na 8000.

Danas je Ok. Moja dva šerpasa su otišla u C2. Onaj mali prolazi kao ovan, ne govori. Ignoriše me. Dobio je pare. Ako hoće da penje vrh neka plati ekspediciju, a ne da pravi SiVi na moje pare. Ili je bezbrazan kao onaj Pasang, od koga nikad ništa nije postalo, ili je ambiciozan i hoće da bude veliko. Malo je mušičav. Ne vidim baš neku mudrost. Seljačić himalajski. Malo me gleda sa potcenjivanjem, a jedva je pismen. Angel je takođe malo rezervisan. Zapravo samnom su završili.

Onda sam čuo od Mišel da je dao 1200E Pembi. Išli su u C4. Možda mali hoće isto, a nisam bio ni u C3. Ko ga j… Ekspedicija je završena.

Mišel je rekao: Don`t like Sergej. If 4 person in tent he occupay ½ and three people after ½; bad man. Složio sam se i rekao: Always mocking to me.

Sukri mi je rekao da je sutra 4 godine od zemljotresa. Pitao me da li odgovara pica i piletina. Rekao sam samo mlada, not hen. Smeh.

Čekam da se majce osuše pa da zatvorim jedno bure.

14 sati 30 Tunč se prvi vratio. Čestitanje. Congratulation. O Dr, You no can. Ja: No, No problem. I am old. Njegov šerpas Dava: zahvaljujući tebi smo popeli. Povirio je u kuhinju da se javi. Niko nije izašao. Mario i Mišel igraju karte, ne izlaze da čestitaju. Selfi se sa Dava bos. Odlazi u šator; sam; to je to; niko ništa. Popeo Anapurnu iz trećeg puta; tvoja stvar. Dobro. Pa šta.

Sebastiano je otišao u šator da odmara. Zašto se ne bih radovao tuđem uspehu sa toliko napora.

Razgovarao sam sa Vericom. Kaže zemljotres u Katmandu. Vesti Seven samit: Tunč popeo Anapurnu. Naoko; i tvoje ime stoji. Ne znam, neka greška. Nims je popeo. Pričao sam Davi da sam lagao ženu da sam na Dalagiri. I will be killed at home.

16 sati. Dava me je zvao da napravimo listu stvari pok Mr Čin. Nažalost imam iskustva. Kada je 2013 na Makalu Mr Li skliznuo niz glečer 500m na kinesku stranu. I 2014 kada je umro Janek, sekretar UN u Ženevi. Verovatno sam najozbiljniji i sa najviše autoriteta. Otišli smo do šatora. Začudilo me je da je njegov šerpas već bio tamo i vrlo užurbano i nervozno otvarao njegov ranac. Neverovatno je brzo sišao. Sinoć je bio pored njega na 8000m. Doneo je njegov ranac i praznu bocu kiseonika. Nervozno i užurbano je vadio sve stvari iz šatora. Kao da je nešto tražio. Važni su pasoš, novac, kreditne karte. Ostala oprema, presvlake, sve to nije bitno; to treba samo potrpati u transport beg i poslati porodici. PO pravilu dokumenta uzima agencija i kontaktira službene vlasti. Pravimo slike celog procesa. Sve je jasno, nema sakriveno. Pitanje da li će iko doći u KTM po stvari. Ili će policija Katmandu proslediti policiji Singapur. Ja sam našao torbicu sa nekoliko uredno složenih čistih nesesera sa novcem i dokumentima. Bio je pedantan čovek. Mislim da se njegov šerpas razrogačio kada je video da je novac u mojim rukama. Bilo je 11 500$, 5000 Singapuri $ i 5000 rupi. Pomenuo sam Davi da treba dati tips šerpasu i stafu. Rekao je 3000$ za šerpasa. Ok, zaista je to preživeo i u velikom je stresu. Problem je što on nije Seven samit šerpas nego neke druge agencije sa uslugom Seven samit. Složio sam se. Nims kamera boj je u svesci pravio listu, slikao sve kredit karte, Ameriken, Golden kard… rič men. Sve smo strpali u dve transportne vreće i Amin. U dve platnene kese smo stavili sva dokumenta. Novac je uzeo Dava. Potpisao sam dva primerka. Boj je bio uzbuđen i uplašen. Rekao sam: to je normalno, of ov lajf. Za pola sata smo završili. Samo sam ja otišao na puđu, pomolio se da skinem greh sa sebe i da greh nije na moju dušu. Bio sam u kontaktu sa stvarima pok. Ali to ne znači da sam ja sledeći, kao što je na Makalu Mis Satanik posle smrti Janeka rekla za mene. Slikala je „guske“ oko mog šatora, koje ja nisam ni na slici ni u prirodi video. Posle toga sam popeo Makalu i mnoge druge planine. A ona je olmost dajd u Kanadi na 4000m, kada je Arbin umro na njoj, grejući je svojim telom. Luda bilderka, poštanska šalteruša u Montrealu.

Otišli smo u Nims šator na potpis. Dobio sam pivo. Naišao je Sergej sa vrha. Jedva ide. Popeo je prvi posle Nimsa. Dava se slikao sa njim pokazujući lajk, a ovaj je iza leđa pokazao Đavola. Skriveno sam prstom napravio k…. kao odgovor. Ja sam Hrišćanin, a ne Rus antihrist. U šatoru sam rekao da sam se iznenadio jer pije. Rekao je: maaalo, a to je ½ – 1 litar/dan. Otišao je na kupanje, a ja u šetkanje po dvorištu.

Seo sam u dajning. I ako nisam lider kao Mišel obavljam odgovorne poslove. Rekao sam: Nekst tajm Marfa treking. Ovo je teško za mene. Sergej je rekao da sam mogao sutradan da dođem jer je bio lep dan i da ih stignem. Teorijski da. Nekst tajm.

Veče. Dolaze sve češće, šerpasi, klienti. Čestitam. Volim što su popeli. Večera, viski, zdravice, slikamo se svi i ako sam rekao: Aj em no samiter. Rekli su: ma nema veze, i ti si sa nama. Dolazi Don sa manje 5kg. I tako redom. Sofi isto. Dava Sangej 5kg manji. Nims 8kg manji; otanjila mu se ramenca i rukice. Kako će se oporaviti?! Za 7-10 dana penje Dalagiri. Rekao sam mu da jede samo meso. To su proteini. Ne toliko povrće i pirinač. Samo meso. Gledao me je iznenađeno i razrogačeno. Ali ipak je shvatio. Potom grupne slike koje će obići Svet, i ja, često u prvom planu. Verica me je već provalila da sam na spisku Anapurne. Izgladiću nekako. Mišel će me opravdati. Dogovor je da dođemo u Ženevu i pozivam ga na porodičnu večeru sa ženom. Z.z. se.

Big diner. Donosi se hrana i hrana. Respektuju me jer sam dr. Ali ne smem biti dosadan. Nisam zvezda. Uloga mi je sporedna, gotovo gubitnička. Dolazi Sonam, naklon. A tek Migma David, big respekt. Sam je fiksirao Frenč kuloar. Svi kažu: anbilivli. Počeo je samnom Everest. Prvi uspon. Veliko poštovanje. Tradicionalno vaspitana Nepalska duša. Dolazi Gezman. Respekt. Pokazujem mu svoje mesto. Nims sipa konjak i izvinjava mi se. Ne znam zašto. Ipak bolje je da se povučem. Moja dva šerpasa se ne vide i ne čuju. Primetio sam ih u dvorištu. Svetlo im je u šatoru, ćute. Mali bi hteo da je zvezda za ovim stolom. Trebaju godine i mnoge ekspedicije. Sa 13 ekspedicija i ja sam poštovan, i kao doktor.

Heli će ujutru doći. Ja sam prvi let. Ostalima treba vreme da se spakuju. Konačno. Ali ekspedicija je šort. Došao sam 28. Marta, sutra je 25. April. Svi kažu da je planina Veri hard. Nims: veri difikolt. Mr Čin šerpa mi je rekao da je moja odluka ispravna.

Ujutru je živahan logor. Svi se pakuju, peru kosu, kupaju se. Opšta radost. Mučenog Mr Čina slabo ko i pominje. Svi su srećni što su živi. Opet mi potvrđuju da ću biti prvi let. Šerpas Mr Čina je obučen; bele pantalone, bele patike, picnuo se, spremio, kao da ide na igranku. Bilo mi je čudno. Odnosim i grupišemo stvari stotinak metara dalje na peščani sprud, gde će odprilike Heli sleteti. Tamo – vamo, razgovori u prolazu. Neki se opet nešto došaptavaju, domunđavaju. Nisu mi bitni u životu. Posle doručka iščekivanje helihoptera. I oko, recimo 10 sati dolazi. Ukrcavanje ne počinje. Nešto se kao dešava. Vidim da pilot na sanke stajanja helihoptera pričvršćuje, verovatno kameru. Za oko pola sata helihopter uzleće; saznajem: da se približi što više i eventualno snimi Mr Čina. Leteo je spiralno 3-4 kruga i otišao negde gore iznad C3. I gore je napravio dva kruga, pa se polaku spuštao. Sleteo je. Pilot je izašao smrknut. Dava je sa Donom i Sergejom nešto razgovarao. Onda su se približili i drugi, Migma David… Počelo je neko komešanje. Indirektno iz 2-3 ruke saznajem da je Mr Čin živ. Da daje znake života. Mahao je helihopteru. Užas! Nije umro! Ostavljen u planini dve noći i jedan dan, danas je drugi dan. Bez kiseonika, bez vode, bez šatora, na otvorenom. Neverovatno. Pomerio se oko 200-300m niže od mesta gde je ostavljen. Počelo je komešanje; tiha došaptavanja. Devojka kineskinja je počela da plače i jeca. Uveli su je u šator. Strašno. Njegov šerpas obučen u belo je pravio bolne grimase. Moj Angeli i još neko su ga uveli u šator, da ga teše i možda sakriju od nas. Sve je stalo.

Dava mi se sa 20-ak m malo oštrije obratio: Doktor, sići ćeš u Danu! Rekao sam da to nije bitno. Mogu i sutra. Najvažnije je da se spasi Mr Čin. Počela je priprema spasavanja i spremanje šerpasa. Pemba Mišel šerpas je počeo da se sprema. Onda su drugi šerpasi mirno i polako doručkovali, Nims, Gezman, Migma davig, Geldžu. Bio sam ljut. Oni polako jedu, a ovaj gore umire. Oblačili su daun sjut, stavljali kamere, nameštali se, spremali sok… To je trajalo. Helihopter je stajao bar 2-3 sata. Nervirao sam se. Oni ne žure, a onaj gore umire. Onda sam saznao da iz Katmandua dolazi jači helihopter. E, ako je tako, onda je Ok. I zaista posle 2-3 sata došla su dva helihoptera. Došao je i Migma bos. Snimanja. Izjave, ozveštaji. Medijska promocija svega i svačega. I nekako najzad, posle još sat vremena, 4 šerpasa su ušla u helihopter i otišla u C3. Kasnije sam saznao da ih je helihopter spustio u C3 i da su odatle 5 sati išli nagore da bi našli Mr Čina koji je davao znake života. Na kasnijim snimcima sam video da je to bilo neartikulisano kričanje. Sa promrzlinama ruku do laktova, nogu do kolena, nepokretan, teško je disao, Spasavanje je trajalo.

Ubrzo pošto se helihopter vratio mi smo počeli ukrcavanje u onaj prvi i spuštali se u ekipama po 5 u selo Dana.

Otišli smo pešice od heliodroma do istog lodža kao i prošle godine. Tu smo ručali, razvlačili se, sedeli. Ponovo smo mogli posmatrati obronke Anapurne sa koje smo sišli.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovaj lik se kupa pod česmom. Tako održavaju higijenu, na javnim česmama.

A ove biljke normalno ratu svuda okolo, kao normalna Himalajska flora.

 

 

 

 

 

 

 

 

Zanimljivo je posmatrati ljubopitljive lokalce, decu koja sa svih strana dolaze da vide neke neobične ljude, kao špto su i oni nama neobični. Dobrodušan predusretljiv narod.

 

 

 

 

 

 

 

 

Zanimljive face sela Dana

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Popodne su došli džipovi, ukrcali nas i pravac Pohara.

U Pohari sam bio u sobi sa Mišelom. U istom hotelu kao prošle godine.

Večera u 23 sata. Sukra nas je odveo u centar, restoran na sprat. Prvo smo bili svi zajedno, a onda su počeli da se izdvajaju za druge stolove. Sedeo sam sam na terasi pored ograde i gledao na pešačku ulicu. Veliki video skrin u restoranu veličine oko 5 h 4 metra sa prenosom utakmice kriketa. Šta bi drugo. Na drugom kraju restorana terasa sa pogledom na jezero. Lep ambijent.

Naručio sam Sekuva (plant) Zapravo činija na drvenom postolju zagrevana špiritusom, sa dobrom himalajskom hranom. Neka lokalna fora. Vandom supa od himalajskih biljaka. Veoma ukusno.

Ujutru sam šetao po gradu. Ništa nisam kupo. U Ktm je ipak sve bolje i jeftinije.  U jednom momentu, kada sam bio udaljeno od centra, preleteo je helihopter u niskom letu iznad grada, iz pravca Anapurne u pravcu Aerodroma i Katmandua. Pomislio sam: To je Mr Čin. Posle se ispostavilo da je bilo tako.

Na aerodrom odlazimo u 12 sati. Odlaze letovi. Naš je poslednji. Vreme se kvari. Strepim da li ćemo otići. Zadnji smo let; loše je vreme, oblaci, vetar, kiša će. Tu su Kinezi, Mr Hadži, Tunč. Sa njim je završeno. Više nećemo peti zajedno jer nam se vrhovi razlikuju. 8 godina pokazujem poštovanje, a on Uta, Uta. Provokacije. Niko nije uvek tako korektan kao ja. U novinama krupni naslovi o Mr Činu. U čekaonici Kinezi hvalisavo pričaju putnicima da su bili sa njim, da su popeli Anapurnu. Narod se iščuđava, ne može da veruje. Ćutim. Nisam popeo. A i da jesam, ćutao bih. Gordost, smrtni greh. Po pet puta razgledam iste prodavnice i ne nalazim da bih išta kupio. U novinama piše da ga je spasilački tim spustio u C3. Da je tu prenoćio i da je sutradan rano ujutru helihopterom spušten u BK, a odatle direktno u Katmandu. Da je u bolnici na respiratoru, da ima velike promrzline podkolenica i podlaktica. One noći kada ga je šerpas ostavio u planini, Dava je zvao njegovu osiguravajuću kompaniju Global Inšurensi, da pošalju helihopter, što su oni odbili. Opet je bilo apela da oni to urade, ali oni nisu prihvatili sa rečima da nema svrhe. Posle se ispostavilo, da je sledeće jutro neko došao helihopterom i locirao ga, nešto bi moguće ipak bilo drugačije. Možda bi mu neko ipak odneo kiselonik, i možda bi, možda bi… Ovako je gotovo.

Uveče dolazak Ktm. Odveli su nas u hotel Meriot. Visoka klasa. Kao u Turskoj 5*. Nepal je podigao kvalitet turizma na neverovatan nivo. Sef u sobi, udobni kreveti. Perfekt. Relaks.

Ujutru moderan restoran za doručak. Vrhunska arhitektura. Dobra ponuda.  Kako je to nekada  bilo u hotel Tamel, ovo je incredible.

Posle doručka kupovina poklona. Kasno popodne moja masaž. Lejdi širok osmeh.

Moj dragi Bip i Anita Rai su rekli da ćemo ići zajedno na večeru. Bilo mi je neprijatno. Došao sam u dogovoreno vreme, posle zatvaranja šopa. Otišli smo u Šerpa restoran u Čatrapatiju. Sin je sutradan polazio prvi dan u školu pa su porodično izašli na večeru i pozvali mene. Veliki znak pažnje. Bilo je divno. Autentični šerpa restoran, gde oni dolaze porodično. Nema puno turista. Po neko nekoga dovede, kao oni mene. Muzički kolaž svih naroda Nepala, presvlačenje kostima, ples, hrana šerpa kuhinje. Doživljaj iz nekog drugog sveta, neke druge kulture. Anita je bila okupirana decom a ja sam sa Bipom diskutovao o nekim uzvišenim društvenim temama uz dva himalaja piva. Porodični divni normalni ljudi. Daće Bog i dogodine.

Sledeće večeri smo imali zajedničku večeru Anapurna tima u Farenhajt restoranu. Bilo je divno. Ovakvi likovi, respektabl klajmer. Bilo je lepo i neobično. Neki Nepalci nisu ličili na one u planini. Mali kičn boj koji nas je služio je vrlo moderan dečkić više respektovan nego što mu je bila uloga u ekspediciji. Dava je bio sa ženom i ćerkicom. U ovom normalnom svetu neki ne liče mnogo na one u planini. Gore su korektno ispunjavali svoje prihvaćene dužnosti. Večera je bila raznovrsta sa predivnim nepalskim specijalitetima, lekoviti doživljaj ukusa, aroma i boja. Smeh, međusobna ljubav poštovanje, radost života. Valjda mi što smrti često gledamo u oči, osećamo bratsku ljubav, više volimo život, radujemo mu se i uživamo u njemu. Volimo jedni druge jer delimo zlo i dobro. Ljubav prema planini je nit koja nas vezuje. Po nekada i ginemo.

Posle večer muški deo ekipe je otišao u disko. Taši nas je grupno odveo, kupio nam grupnu kartu i u velikoj gužvi na vratima, sve zajedno uveo. Bio sam iznenađen veličinom diskoteke, na tri terasasta nivoa iznad podijuma za ples. Živa muzika na velikoj bini drugog nivoa. U životu nisam bio u ovakvoj diskoteci. Stotine mladih ljudi, visoka energija ritma muzike, ekstaza. Gurali smo se po desetak na foteljama. Donosili su nam piće i piće. Igrali smo, grlili se, radovali. Srećni smo bili. Živi smo. Ovo je trajalo do 02 sata.

Posle diskoteke sam prošetao do Tamela. Prolazim kroz neku grupicu madam. Jedna mi prilazi, prislanja se uz mene: My baby, touch me – Ne, ne hvala, odmahujem. Odlazim. Posle 15m stavljam ruku u džep. Prazan! Prazan džep?! Nema para! Odžepatila me. Smejao sam se celim putem, i u sobi. Uzela mi je oko 1500 rupi. Ha ha. Cena iskustva. Neka joj, nisam ljut. Meni je to smešno. Maj bebi i đimne mi lovu.

Ujutru sam otišao kod Šone u prodavnicu opreme i opisao mu kako je bilo i zašto sam odustao od ekspedicije. Nasmejao se. Moraš imati ovo. Iz rafa je izvadio par rukavica, kao od tvrde gume, sa ojačanjem za stenu, nepromočive. To ti je trebalo. Kupio sam ih za 3000 rupija, ili 30 dolara. Sitnica. Zbog toga sam odustao od ekspedicije. Toliki novci, toliki trud toliko uložene energije. Ali meni to do sada nikada nije trebalo za sve ove godine, jer nikada takvo vreme nije bilo. Takva mećava u kojoj je za 1 sat palo bar pola metra snega. Iskustvo. Spakovao sam dva para rukavica u svoje bure za Katmandu. Jedne te i jedne malo drugačije. Sada ih imam bar 5-6 vrsta. Dokupio sam i neke majce za uspon. Sve je to ostalo u Katmandu. Nadam se za iduću godinu. Dalagiri. Takav je bio dogovor sa Kinezima.

Zapravo Mr Čang mi je objasnio da će 2020 god biti 10 god od neke tragedije Kineske ekipe u kojoj je 4 umrlo na Dalagiriju. Da je tu bio moj prijatelj Mr Jang, Mr Džef, Mr G. Oni su tada ostali živi. Ali sada su i oni pokojni. Od svih samo je Mr Čang živ. U BK Anapurna, u samom početku ekspedicije smo se dogovorili da dogodine bude Dalagiri. Meni uvek odgovaraju visokobudžetne ekipe, jer za 6-7km užeta u planini treba puno para, kako za materijal, tako i za šerpase koji sve to treba da iznesu i postave. Nadam se.

U Hotelu u Katmandu je bio Mr Ko Svi iz Singapura. Zapitkivao me je o Mr Čin i kako je to sve bilo. Ispričao sam mu da osiguravajuća kompanija nije htela da plati Helihopter. Posle sam čuo da su evakuaciju i helihopter platili njegova žena i brat 40 000$. Da mu je brat došao u Katmandu.

Pričao sam da je njegov šerpas došao prvi, odmah posle Tunča. Da sam ga video kako pretura po stvarima. Mislim da je tražio novac. Ja sam našao novac, ukupno ok 20000$. Mr Sui se iščuđavao, sumnjičavo smejao. Rekao sam da mu je Dava dao 3000$ tips. Bio je zabezeknut: Zašta?! Da se šerpas sutradan lepo obukao, a kada je čuo da je Mr Čin živ, počeo da kuka i pravi bolne grimase. Da su ga drugi šerpasi odmah sakrili od nas, a među njima i moj Angeli. Više nije izlazio iz tog šatorčića i više ga nisam video. Mi smo posle 2-3 sata otišli.

Pratio sam štampu danima posle toga. Šerpas je optuživan, a onda je bila njegova  slika sa kragnom oko vrata, kao imao je i on promrzline, kao dao mu je svoj kiseonik ne bi li ga spasio… što sve nije tačno. Uzeo je Mr Činov ranac i bocu kiseonika i doneo ih u BK. Pokazao nam je da je to ranac Mr Čin i kiseonik. Nikakve promrzline nije imao. Prvi je sišao. Ništa mu nije falilo. Video sam svojim očima.

Familija je htela da pokrene dužbu, pa me je posle mesec dva kontaktirao neki Kinez da svedočim. Nisam odgovorio. Zapravo, video sam da i Mingma bos izjavama u štampi na neki način brani tog šerpasa, pa bih svedočenjem zatvorio sebi vrata u Seven samit agenciji. Mislim da šerpasi prvenstveno brane jedni druge, a mi smo periferni i ne sikiraju se mnogo ako neko od nas pogine. I mene je šerpas Pasang ostavio na Kančendžungi kada je video da sam bolestan.

Let sam imao tek za narednih 7-8 dana. Naravno moram promeniti kartu. Neki novi Seven samit menadžer mi je rekao da će on to uraditi. Celog dana je sedeo u holu hotela i zavitlavao se. Došao sam u dogovorenih 13 sati da mi prenese šta je uradio. Nije došao. Čekao sam ga dva sata i opet se nije pojavio. Video sam ga tek predveče, kada mi je rekao da ne može da se zameni karta. Poludeo sam. Kako ne može?! Imam plaćene dve noći u Katmandu. Ako ostanem još 6-7 noći, moram sam platiti hotel. To mi se ne isplati. I šta da radim 7 dana u Katmandu. Svi polako odlaze, jedan po jedan.

Raniji Pemba menadžer je to radio tako što bi me stavio na motor, otišli bi smo zajedno do ofisa avio kompanije, i ja bih platio zamenu karte. Ovaj misli da to može onako telefonom, tra la la. Sutradan sam otišao u ofis Turkiš erlajn. Rekao je da nema druga klasa, ali ima prva uz doplatu. Ima sutra. Rekao sam da može. Otrčao sam nazad do hotela za dodatak para. Dok sam se vratio, posle oko 1 sata, rekao je da nema za sutra, ima za prekosutra. Složio sam se. Doplatio sam, mislim oko 500 E. Puno. Zamena karte je 50E i doplata za Biznis. Sedenje u Katmandu bi me više koštalo.

A onda da ovde nastavim započetu priču oko avio karte. Sve je bilo OK, prekosutra rano ujutru oko 05 sati su me odvezli na aerodrom. I sve je super. Kada sam čekirao kartu, došla je jedna mršavica i na nekom indijsko-engleskom pričajući 200/sat, objasnila mi odprilike da avion kasni 5-6 sati, da nema mesta u biznis klasi i da moram sedeti u drugoj, a ako ja to neću od leta nema ništa. Nervirao sam se. Šta da radim. Moram prihvatiti. A onda kod čekiranja, lik mi je objasnio da u svakom Turkiš erlajn predstavništvu mogu zatražiti povraćaj para. Uzeo je moj mejl i rekao da će mi poslati potvrdu da je tako bilo, i da ne brinem. Da ću i ako sedim u drugoj klasi imati uslugu i hranu prve klase, da ću moći koristiti lodževe biznis klase. Povrh svega avion kasni 5 sati. Nisam imao izbora. Kolutao sam očima, ali sam morao leteti.

I zaista; na aerodromu u Katmandu sam ušao u tu biznis čekaonicu, bogato jeo, imao sokove, okrepio se bogovski.

U avionu sam sedeo prvo sedište iza zavese biznis klase. Iznosili su mi hranu na poslužavnicima, mnogo obilnije i kvalitenije nego drugim putnicima oko mene. Bilo mi je malo neprijatno. Pored mene je sedela neka fina devojka. Valjda su mislili da je ona samnom pa su i njoj donosili skoro isto kao i meni, i grickalice i piće. I njoj je bilo neprijatno. Rekao sam joj da sam ja to sve izrazito puno platio i da ona to slobodno uzima i neka koristi. Malo se stidela, ali je ipak uzimala.

U Istanbulu sam bio po prvi put u novoj aerodromskoj zgradi, koja je dimenzija oko 900 h 400 metara, sa stotinu prodavnica, desetinama restorana. Najmoderniji aerodrom u životu na kome sam bio. I tu sam bio u biznis lodžu. Možete misliti; koja hrana, različite kuhinje celog sveta; pića, fotelje, tehnologija, vi fi, punjači… vrhunac. Proveo sam u njemu oko 12 sati. Neosetno. Jeo sam po prilično. Ekspedicija me je ipak malo iscrpla. Bio sam fasciniran ambijentom i napravio desetak slika.

Našao sam ofise Turkiš erlajna i pokazao im mejl onog lika iz Katmandua, i da su mi rekli da će mi vratiti pare. Rekla je: da, u redu je, ali ne mogu to oni, nego treba da izađem van, u neki drugi ofis. Oni rade od 08 sati, a meni je avion u 9 sati, i da to onda treba da uradim u Beogradu.

Kada sam došao u Beograd, opet sam našao ofis Turkiša, ista priča. Rekli su: Da ali to mora ofis u Knez Mihajlovoj.

Onda sam se u Kragujevcu obratio svom operateru. Posle 2-3 dana sam seo u kola i ciljano otišao u Beograd. Ma da trošak puta i gubitak mog radnog dana može biti gotovo ravan povraćaju očekivanog novca. U ofisu su me saslušali i rekli: Ok. U redu, ali oni to ne mogu sada da mi isplate, nego moraju to iz pazara, kada imaju dovoljno para, a da već imaju nekoliko zahteva na čekanju, i da ja ostavim telefon, i kada me pozovu moram tog dana, u najkraće vreme, odmah doći. Pitao sam: može li to neko umesto mene, ako mu ja potpišem ovlašćenje. Rekli su da može. Kod kuće sam ćerki i zetu, koji žive u Beogradu, potpisao ovlašćenje. Čekao sam nekoliko nedelja. Počeo sam da sumnjam u ta njihova obećanja. Onda sam našao neki međunarodni sajt za žalbe putnika koji imaju problema sa aviokompanijama. Napisao sam im pismo na engleskom. Sutradan su me iz Turkiša zvali da dođem po novac. Javio sam zetu i on je posle sat vremena otišao. Isplatili su mu, recimo oko 400 E. Mislim da je korektno. Ono resto i više, pojeo sam i popio u avionu i u restoranima biznis klase. Ipak sam zadovoljan i opet ću ići Turkiš erlajnom.

Davi sam prijavio lenjost menadžera, i da zbog njega moram ostati dan duže u Katmandu i da moram platiti jedan dan Hotela: rekao je OK ser. Nisma platio hotel. Tom liku menadžeru se više nisam javljao. Moji burići sa opremom su stajali danima u holu hotela. Rekao sam tom menadžeru da ih odveze u Magacin, ali slaba vajda. Ništa nije preduzimao.

Na Anapurni sam sa Angelo pričao da bih voleo obići Kopan manastir. Obećao je da će me voditi. Došao je na svom motoru i odvezao me u deo grada sa Kopan brdom na čijem vrhu se nalazi budistički manastir. Većina šerpasa živi u tom delu Katmandua. Manastir je poznat kao središte učenja Tibetanskog budizma. Organizuje nedeljne kurseve na engleskom a u Oktobru svake godine ogranizuje dvonedeljni simpozijum o Tibetanskom budizmu namenjen filozofima, na koji dolaze stotine naučnika iz celog sveta.

Krivudavim uličicama neurbanizovanog Katmandua, preko bezbrojnih rupa, uz brektanje motorčića, najzad smo stigli do manastira. Na ulazu portir, legitimisanje i kontrola ulaska. U dvorištu poster panoi sa krupnim citatima budističkih filozofa.

 

 

Iza manastira vrt sa statuama Bude, stazama za šetanje i meditiranje, sa pogledom na krovove Katmandua na sve strane sveta. U daljini ispod nas, među brojnim zgradama  Bodnata stupa, najveća na Svetu. U sunčanom danu  ovo je predivno mesto za odmaranje i razmišljanje nekoliko sati.

Onda je došao njegov brat rođak, student tređe godine teologije, u monaškoj odeći. Fini blagi momak, koji je iskoristio pola sata pauze između predavanja da bi nas video. Malo smo posedeli i nekoliko rečenica razmenili, ali moj nivo engleskog nije za razumevanje budističke filozofije, kao što ne verujem da bih ga i na mom maternjem jeziku dovoljno razumeo. Pošto mu nisam bio baš puno interesantan za filozofske rasprave, ubrzo se kurtuazno pozdravio i otišao.

Sedeći u parku sam Angelu malo prebacio što nismo uspeli da popnemo vrh, jer sam ja fizički i kondiciono bio sasvim dobro, samo sam imao tehnički problem sa zamrznutim rukavicama. Ćutao je i malo mu je bilo neprijatno. Onda smo obišli bogato snabdevenu prodavnicu budističkih relikvija gde sam kupio đakonije za poklone. Posle oko dva sata provedena u Kopan manastiru, odvezao me je do ofisa Seven Samit.

Tamo sam na ulazu u magacin opreme video svoje burić sa opremom. Onaj izgubljeni menadžer ih je konačno doterao. Oprema ostaje ovde do naredne godine, do naredne ekspedicije.

U ofisu je ležala Naoko, bolesna, sa dijarejom. Nudio sam da joj pošaljem lekove. Rekla je: Ne. Pije samo koka kolu, jede pirinač. Ležala je na trosedu i malo me čudno setno gledala: E, Dragon, Dragon.

Bio sam prilično nezainteresovan, indiferentan. Nisam dokučio taj njen izraz. Malo kao žaljenje za nečim od pre, što je izgubljeno. Ali svi mi ipak više volimo planinu od svojih ličnih požuda i hedonizma. Ceo privatni život, rad i druge emocije podređujemo ljubavi prema planini. Himalaji su za nas iznad svega. Popeti vrh je za nas najveća sreća, a ne bilo kakve nagrade ili počast ovoga sveta. Po tome smo svi isti. Zauvek ostajemo verni svojim uverenjima.

Svi imamo istu zvezdu vodilju i krajnji cilj kome težimo, a to su vrhovi preko 8000m. Kratak životni vek koji nam je dat, jedva dozvoljava da se tom cilju približimo i da ga dostignemo. Svi smo u životu mnogo toga žrtvovali da bi u tome uspeli. Mislim i ja. Nisam izgubio porodicu, jer sam imao podršku žene. Naoko nema porodicu. Tunča su ostavile žena i ćerka i otišle u Ameriku… i brojne druge naše lične životne priče, uglavnom porodično tužne. Kad povučem crtu većina nas na kraju života ostane sama sa tom ljubavlju prema Himalajima ili ostane na njima zauvek.

 

Onda sam sa Angelom otišao nazad u Tamel. Na motoru smo pričali o Sonamu, mužu Naoko. Ona mi je pričala da je on pod uticajem oca i da ni jednu odluku ne može doneti sam. Htela je da on dođe u Japan da žive zajedno, ali on to nije hteo. Ostao je na Himalajima. Meni je rekla da kada bi ona došla da živi i radi u Katmandu bila bi siromašna. Angeli je rekao da Naoko nije dobra žena, da nije odana mužu, što je sigurno tako. Uglavnom posle godinu dve takve veze, razišli su se. Onda sam došao ja, da je sretnem na Makalu i zatreskam se u nju.

Otišli smo na ručak u restoran Atenas na terasi poslednjeg sprata sa divnim pogledom na ulice Katmandua. Ručali smo lepo i bogato. Kada je Angeli video koliko sam platio ručak, bilo mu je žao tolikih para. Sigurno bi taj siromašni nepalski svet sa tim parama živeo i jeo puno dana, a ja sam ih olako spiskao za sat vremena.

U sobi hotela sam u jednom momentu imao poziv sa recepcije, da me neki prijatelj čeka u holu. Sišao sam, okretao se i nikoga ne poznajem. Okrenuo sam se za nazad i taman kada sam hteo da uđem u lift, javio se neki stariji gospodin, da je iz neke Data agencije, da dam podatke o ekspediciji. Skočio mi je pritisak. Rekao sam da ne želim da razgovaram sa njim, da su oni lažovi i prevaranti. Išao je zamnom ubeđujući me. Zapravo to je neka agencija koja kao pravi podatke o usponima, onda izdaje svoj CD o iskustvima sa ekspedicija i to prodaje 100$/kom CDa. Podaci o meni kod njih nisu tačni. Jaćimovića su upisali da je popeo Everest, i ako nije. Meni piše da nisam popeo Manaslu, jer im je on tako rekao. Po njima nisma popeo ni Čo oju, jer me on nije pijavio, da ne bih dobio stipendiju Planinarskog Saveza Srbije. Takođe mi nisu upisali ni Makalu, jer je ona Ledi Satanik rekla da nisam popeo. Bez obzira na slike, dokaze, sertifikate koje daje Ministarstvo Nepala, oni pišu proizvoljno, prema ogovaranju. Poludeo sam kada sam ga video. Rekao sam da ću ih tužiti. To je neusklađenost podataka. Prema Evidenciji Nepalskog ministarstva sasvim je drugačije. Publikuju lažne podatke o meni, koji imaju uticaja na moj reputitet. Okrenuo sam se i otišao u lift. Posle sam ga video u holu kako davi Suzuki, ali sam ga ignorisao.

 

Ulični brica

Lepo sam došao u Beograd. Taksi me je ostavio kod rampe autobuske stanice. Onda se pojavio neki lik sa karetom i uz mali bakšiš odvezao mi stvari do autobusa. U autobusu, sedeći pored prozora, stalno su mi se vraćale slike C2-C3. Onda sam tek tada počeo shvatati neke stvari. Valjda sa više kiseonika mozak bolje rad. Tek tada sam shvatio da mi šerpas nije pomogao kada sam ga zvao. Da je stajao na 5m od mene i prvo razgovarao sa Dava Sangej. Da me je ucenjivao i tražio da odustanem od ekspedicije da bi mi pomogao. Bar tri puta mi je ponovio i tražio da kažem: Kansel ekspedicion, dok sam visio na užetu iznad 300m ponora. Tek kada sam izgovorio: „Kansel ekspedision“, onda mi je prišao i pomogao da namestim osmicu, jer su mi prsti bili ukočeni. Kada sam sišao u podnožje ledene stene, posle 5min, drugi šerpas je uzeo moje boce kiseonika i odneo ih u C3. Zato su mi se zahvaljivali ostali članovi ekipe. Tunč šerpas mi se zahvalio. Nisam pravio gužvu u šatoru, bilo ih je po 4-5 u svakom šatoru. Još da sam i ja došao sa dva šerpasa. Sergej je rekao da su se popeli zahvaljujući meni. Nims dai mi se takođe nešto zahvaljivao. Verovatno je i on uzeo jednu moju bocu. Od tih misli sam se grčio na svom sedištu, ukočeno gledao kroz prozor. Da li sam ispao glupi dobričina ili su me namagarčili namerno, sada je sve jedno. Mislim da me je Lik pored mene na trenutke čudno gledao. Bilo je ipak jasno da neprirodno stegnuto sedim i da se u meni nešto dešava. Autobus je išao autoputem, negde oko Lozovičke česme i Velike Plane. Kockice su mi se složile u glavi. Moja dobrota i naivnost su bili gubitnici. Pretarao sam u finoći i kulturi. Kada sam na Lo ce bio oštar sa šerpasima, ganjao ih zbog bezobrazluka, popeo sam bez problema. I onda su bili bezobrazni.

Kragujevac.

Taksi, kuća.

A kod kuće Verici smrde moje stvari; iznesi ih na tavan.

Iz momenta se vraćam u polazni kolosek iz koga sam i krenuo u taj drugi Svet mog samosavladavanja i samousavršavanja, svet Himalaja.

 

U Kragujevcu sam pratio vesti o zdravlju Mr Čina. Prvog Maja je došla ekipa lekara iz Singapura i prebacila ga iz Katmandua u njegovu bolnicu u Singapuru u kojoj je radio. Posle dva dana dobio sam poruku od Naoko: Mr Čin je umro.

Još jedan divan drug je otišao.