Moj Everest 2010 – II deo

Znamo se od prošle godine
Čumbe – stoji pored mene – tibetanac, nas kitchen boy od prethodne godine, iz onog nama ozloglašenog sela Tashi Zong.
Ja – široki Kilimanjaro šešir – u prolazu se me mnogi dozivali: „Acuna matata; O pole pole“, jer mnogi od ovih ovde su bili i na Kilimanjaru.
Veoma je važna zaštita od jakog sunčevog zračenja, ultravioletnog i infracrvenog; zato svi ovde i nosimo „čarapu“ koja može biti šal, kapa i maska za lice (divan pronalazak)
Pasang – sedi ispred mene – prethodne godine sam ga ocenio kao lošeg šerpasa, koji je u C1 isfolirao da mu nije dobro i napustio nas. Sada sam shvatio da je pametan jer kada je video da „vođa“ pravi gluposti i da nema pojma, da nas tera u nemoguće rizikujući naše živote, napustio nas je pod nekim izgovorom da mu nije dobro i trčeći pobegao u ABC. Ove godine je bio Šlagijev odani, snažni, požrtvovani šerpas koji tačno i bez dileme zna šta treba raditi i bez pomuke je 4-5 put popeo vrh. On je pravi šerpas. Sa njim bih smeo svuda.
Sonam – sedi u sredini – prošle godine je bio vođa šerpasa, a ove godine je zbog prošlogodišnjeg fijaska i nekog muljanja i preprodavanja boca sa kiseonikom, degradiran načisto na običnog. Dodeljen je tajvancima. Nije popeo vrh.
Kebi je iz kaste Ziri, Musin šerpas. Popeo je vrh. Bio je 3.-4. na Everest maratonu. Od BC do Namche Bazara je pretrčao za oko 4h i 30min (!!) Mi to ne možemo da pređemo za manje od dva dana.
Strong equipe.

I to smo doživeli – 2067. god. po Nepalskom kalendaru. Doček je bio 14. Aprila. Oni računaju Novu godinu od početka buđenja prirode i od početka proleća. Ima i to logike. Treba poštovati običaje ljudi u zemlji u kojoj smo. Treba voleti različitost i šarolikost shvatanja i običaja na Svetu, to Svet čini lepšim.
Pitao sam kuvara Rackumara kako naprave tortu, kad nemaju rernu. Nekako pleh sa tortom stave u veliku šerpu, pa je poklope i na plinu ispeku. Nisam baš sasvim shvatiol, ali tako nekako. Svako slavlje, rođendan, obeležava se tortom.

Deluje malo vanzemaljski da uz nepalsku muziku, druženje, na 5500m čekamo 2067.god. Radosna lica šerpasa Purbe, Ang Guela, našeg Šlagija i Bleke. „Srećna Nova Godina“!!!
Purba živi u selu ispod Makalua (8463m), a Ang Guelo u selu ispod onog aerodroma pod nagibom, na 2700m u mestu Lukla.
Ovde je sve malo pomereno i pod nekim uglom u odnosu na normalno.

15. Aprila je došao Lama (iguman manastira Rongphu) da održi budistički obred „pudja“ u kome osveštava kamenu piramidu, pored koje je naslagana sva naša metalna oprema.
On moli planinu da nam dozvoli da se popnemo na vrh; obećava joj da je nećemo povrediti, da ćemo je poštovati, da smo došli čistog srca i koliko može da se stavi na mesto drugog, garantuje za nas da smo dobri ljudi… Ta molitva traje bar dva sata, sa dobovanjem bubnja, zvonjavom ručnog zvona… bariton molitvom… povremeno je prekidajući pratećim ritualom prinošenja darova…
Sa velikim poštovanjem i smernošću prilazimo obredu.
Penjanje ovakvih vrhova je molitveni čin.
Molitva i Božija pomoć su potrebi da bi smo se živi vratili.
Nije važno koje smo vere, važno je da smo verujući.
Šerpasi jako drže do molitvi pre uspona. Oni su vrlo pobožni i to cene kod nas, smernost i poštovanje planine. Nije važno koje je ko vere; svako se moli svome Bogu.
Lama osveštava zajedničko molitveno mesto. Niko ni najmanje ne gleda popreko da li se neko krsti, klanja i kako već pokazuje svoja verska osećanja. Bog je očigledno jedan. Jedan je Stvaraoc Univerzuma i Zemlje kao njenog dela.

Verski obred nije tako strog – sve vreme se pije čaj, drugi napitci, grickalice, može da se prošeta, može tiho da se priča, sa znakom poštovanja prema svemu tome.
Lami je zazvonio mobilni i on je prekinuo liturgiju da bi malo popričao telefonom. To nam ni malo nije bilo drago. Sve vreme obreda smo pratili kako to Lama radi i da li je to dovoljno „na nivou“. Zapravo prošle godine je napravio jedan, za nas presedan. Na pola liturgije je prekinuo i 50-ak m dalje otišao u toalet (mala nužda) osmehujući se (jer to je zaboga normalna fiziološka potreba i normalno ako čita tri sata da treba i da ide u WC) Mi smo bili zgranuti. Nismo mogli da verujemo šta vidimo. U našim obredima je to nezamislivo. Zamislili smo kako bi to bilo kada bi naš na pola čitanja otišao da mokri, a bosanci su rekli kada bi efendija na pola dženaze otišao uz tarabu da mokri, prebili bi ga. Ovde je to prirodno. Takvu dilemu su oni rešili pre ko zna koliko stotina godina. Ovde je verski obred ležeran bez strogoće. Utripovali smo da nam ekspedicija lane nije uspela jer se Lama pomokrio na puđu, i sada kada je prekinuo da bi pričao na mobilni strahovali smo da će opet biti nešto slično. To pokazuje kisela faca Šlagijevog lica.

Sviđa nam se ovaj dan. To je svečani dan. Ništa drugo se tog dana ne radi, spremi se bolji ručak. Šerpasi vole kada poštujemo njihove običaj. U slučaju nekog podrugivanja i ismevanja njihovih verskih osećanja rizikuje se da okrenu leđa na 100m od vrha i odustanu. Bez njih je nemoguće popeti vrh.
Nema napuštanja BC niti bilo kakvog kretanja u pravcu vrha pre nego što Lama da blagoslov.
Ekspedicija počinje tek posle pudje.
Lepo je sedeti pored Lame dok on mrmlja molitve.
Sam ritual ima sličnih elemenata sa pravoslavnim ritualom i u nekim momentima nam je vrlo sličan. Isto se po tri puta ponavljaju neke radnje; tri puta se baca pirinač, tri puta sa obilazi okolo…
Osećao sam se pobožno radosno.

Svi uživaju dok se mole. Malo se pomolite, pa malo prošetate okolo, poslužite se, odete do svog šatora, vratite se… i lepo vam je. Opšta opuštencija. Svi su veseli. Svi su prijateljski raspoloženi i nema veze ko je koje vere. Svi su jednaki bez obzira u kojoj veri bili.
Lama malo čita, pa se malo okrepi, pa opet malo čita, pa malo deli uputstva pomoćnicima u obredu kako šta treba pripremiti, namestiti.
Svima je sasvim lepo.

Posle bar sat i po službe, sveštenik je dao znak da se puđa podigne.
Svi su odjednom u poslu oko toga; prihvataju pet krajeva svetinje okićene raznobojnim zastavama sa ispisanim molitvama; razvlače kanape na pet krajeva Sveta; prinose potporno kamenje…
Nastala je opšta užurbanost; svi rade i pomažu, a da toliko ruku baš i nije neophodno. Važno je učestvovati u tom činu, biti tu i doprineti planiranom opštem uspehu svih nas. Svi želimo da popnemo Everest, i mi i svi šerpasi. Njima tako raste rejting, dobijaju premiju, summit bonus…
Svi smo u pokretu. Purba je dobio tu čast da podigne jarbol. Prilazi Phurtashi, kao najiskusniji, da kao da neki savet.
Svi želimo samo jedno – da od Lame i od Boga dobijemo blagoslov za vrh Everesta.

Puđa je podignuta. Stotine zastava je zaleprišalo na jakom vetru sa Everesta. Stotine molitvi je tako poletelo u Nebo.
Svi kličemo od radosti. Mi se krstimo. Svako načinom svoje religije upućuje molbu Bogu da ga vodi na vrh i vrati svojoj deci, ženi i najmilijima.

Pred Lamom su dve posude pirinča kojim se posipa kao što mi to radimo pšenicom: uzme se u šaku, prvo se dodirne čelo, prekrsti, onda tri puta baci uvis i prema planini, zaim preko glave, širokim potezom na okupljene. Sve nas to čini radosnim i daje osmehe na licu.
Lamina knjiga je razvučena a strane se okreću prema napred.
Dve kupe od slatkiša ukrašene nekim nama ipak nerazumljivim simbolima kasnije postaju kolač koji se poslužimo.
Kolači, piće, čaj, naša oprema… sve je stavljeno za osveštavanje.
Lama produžava sa službom.

Običaj je da na puđu stavimo zastave naših klubova. Međutim, Glavni oficir kampa je upozorio da u Kini nije dozvoljeno isticanje nacionalnih zastava država.
Phurtashi koji je 11 puta popeo Everest, a sada samnom ide 12. put, stavlja na puđu zastavu Planinarsko Alpinističkog Kluba Kragujevac.

Slika za uspomenu. Lama je rekao da možemo da krenemo na vrh.
Uspon na Everest može da počne !
Sve smo ispoštovali.
Snaga planine je bezbroj puta veća od naše snagice.
Naša volja je beznačajna prema njenoj volji.
Bojažljivo i skrušeno joj prilazimo.
Poštovaćemo volju planine.

Postajemo nerazdvojni.
Od danas pa do kraja on postaje moj prijatelj. On je moj domaćin u ekspediciji; sa njime se neposredno dogovaram.
Kada sam pre dolaska dogovarao emailovima o ekspediciji Bhim Paudel mi je rekao da će posebno brinuti o meni i da će mi dati najboljeg šerpasa. Zaista je tako bilo.
Phurtashi mi se i kao ličnost dopao; porodičan čovek koji školuje dvoje dece u Kathmanduu i brine da li će uspeti da ih izvede na put jer mora da radi opasan posao da bi dovoljno zaradio.
Živi u Pengbocheu u Kumbu regionu.
Vredan je kao čigra. Vrhunski šerpas.
Gorštaci su uvek bolji neko sunarodnici u dolini.
Phurtashi je najbolji čovek koga sam u Nepalu upoznao.
Dobar čovek. Na dobrom je glasu i među svojim šerpasima.

Dobio sam lični blagoslov; končić koji mi je Lama vezao oko vrata; da me vodi na vrh i da se srećno vratim; da ga nosim do kraja ekspedicije; a kada siđem sa vrha da ga skinem i ostavim na puđi, tu na Himalajima; da ne nosim kući.
Svaka njegova blaga reč mi se duboko urezala; to je bio zakon; srce mi je tuklo.

Amajlije ispinjavaju dušu.
Na polasku moja žena Verica dala mi je svileni šal (da me greje i da mi miriše).
Lama mi je sada dao blagoslov i vezao svileni konac da ga nosim na vrh i donesem opet na puđu.
Da bi bio staložen do vrha i nazad čovek mora da nosi mir u duši. Onda taj mir širi oko sebe, a mir mu se onda opet vraća i pravi ravnotežu u duši. Samo harmonij duha sa telom, sa okolinom i planiom omogućava da sačuvamo mir i energiju za vrh i silazak sa njega.
Uspon na Everest nije snaga; to je filozofija života, duha sa svojim telom, sa prirodom. Samo ta ravnoteža može dati snagu da popnemo vrh.
Bog nas je stvorio da budemo mudri, tako što nam je dao moć da učimo.

Vidite li te kristalno bistre osmehe čistih planinskih duša mladih šerpasa.
Ang guelo i Phurba sa radošću nam vezuju oko vrata svilene šalove sa napisanim budističkim molitvama. Kada tako nešto obavije Vaš vrat, duša se razlije, proširi po Himalajima.

Pored mene je Komba – kuvar u ABCu – preko mesec dana je kuvao na 6500m, dočekivao nas i ispraćao. Propao je mučenik. Stojički je izdržao.
Čele, Đoko, Šlagi i Bleka – slikali smo se prvo nas četvorica, a onda su vrlo hitro jedan po jedan pritrčavali šerpasi da se sa nama slikaju.
Pogledajte te osmehe, otvorenost duše. Nema ničeg skrivenog u tim očima.
Pasang iz Dingbochea – Šlagijev šerpas. Sila je. 4-5 put Everest.
Ispred je Angguelo – Blekin šerpas 2-3 put Everest.
Phurtashi. Pored njega Nouam Thenzing – tibetanac iz familije Tenzing Norgaja (sa Hilarijem popeo Everest). Zna kineski, čita, piše, prevodi na engleski, priča nepalski; običan je meštanin u selu na Tibetu ispod Chomolumgma. (ovde svi znaju po 2-3 jezika, a engleski obavezno)
Amrit Rai – kuvar u BCu – vrhunski majstor kuhinje. On je iz naroda Rai.
Kailash – šerpas, sponzorisan od North facea (!!)
Vrhunski šerpasi, fenomenalni ljudi.

Onda smo svi zaigrali tibetansko oro (crnogorci su se odmah uklopili).
Super je; malo napred, lupiš petom u tlo, korak nazad, korak desno, opet napred; pesma. Sonam lepo peva i predvodi.
Glasni smehovi, svi zagrljeni. Energija se prenosi i uvećava u bratskom lancu.
Everest nas gleda.
Radujemo se susretu sa njim. Valjda se i on raduje nama.
Krećemo na Everset !

Hrana je zdrava.
Uvek dosta povrća, testenina, pirinča, nekih preliva…
Meso vrlo umereno.
Hrane ima dovoljno. Uvek ima dodatak za malo gladnije.
Tri obroka kuvane, spremljene hrane.
Povremeno ima svežeg voća. Ima sveže salate.
Povremeno stiže nabavka.
Potreban je samo dobar apetit, ali njega često nema.
Na velikoj visini hrana gubi ukus. U ABCu na 6500 smo primetili da malo teže gutamo. Nekada jedemo na silu jer znamo da ne smemo da omršamo; gubeći težinu gubimo i mišićnu masu. Ako hoću da popnem vrh ne smem da izgubim kilažu.
Otkrili smo kako poboljšati apetit na velikoj visini: Chili – ljuta papričica.
To su one male, kratke a ljute kao otrov.
Ispeku ih na plotni, malo posole i poulje.
Šerpasi to ne jedu. Smeju se gledajući kako ih mi jedemo.
Šlagi je jeo po pet, pa ga je posle boleo stomak.
Jedna-dve sasvim je dovoljno.
Sve smo im pojeli, pa su posle doneli od engleza. Fina engleska gospoda to ne jede.
Nas sedam i naši šerpasi imali smo dva kuvara i 4-5 kichen boyeva.
Lepo su nas hranili.