Everest 2010

Kao piramida, senka Everesta se pruža preko Nuptcea do maglovitog horizonta.
U dolini, prekriven oblacima je Pangboče, a dalje Namče Bazar. Levo je Amadablam
I Bog voli lepo, kada je ovako krasan Svet stvorio.

Pogled dužinom grebena.
Everest me pušta da odem.
Ova Litica sa 8700m vodi do glečera u podnožju koji je na 6300m

Uvek sam uživao da sa vrha brda gledam u daljinu. Veće daljine od ove nema.

Pogled preko grebena na Lothce

U donjem levom uglu je naš ABC.
Ovim grebenom se mora danas sići.
Dan ne može lepši biti.

Pojavljuju se sve lepši vidici.
Vidi se nekoliko stotina kilometara Himalaja

U povratku pogled unazad na vrh Mt Everesta.
Sviće zora.

Ovako izgleda Vrh – molitvene zastave, kape; video sam i jednu ikonu.

Zastava mog alpinističkog kluba na vrhu Sveta.
Žao mi je što mi je PSS uskratio da ističem zastavu Planinarskog Saveza u kome sam član 30 godina.

Ona bela, na vetru savijena je grb Kragujevca.
Skinuo sam perjane rukavice da bih mogao da držim zastavice. Phutashi je poludeo kada je to video jer promrzline nastaju za manje od minuta.
Sa vrha sam poslao i SMS svojim najdražim.

Moj šerpas, moja senka, na vrhu Mt Everesta.
Išao je 2-3 koraka iza mene do vrha Sveta.
Bez njegove pomoći moja energija bi se potrošila pre vrha.

U unutrašnjem džepu na srcu nosio sam sliku moje porodice.
Oni su samnom. Koren moje snage.

Na vrhu Sveta.
Slojevita Gomila zastava, amajlija, relikvija i leda.
Požurili smo. Još nije svanulo.
Uzdržana radost. Čeka nas isti put nazad.
Molitve na vrhu.

Mushroom – stena pečurka – orjentir za izlazak na greben.
Phutashi u žutom kombinezonu i štrikana vunena kapa.
Svaki zastoj je povoljan za nove gutljaje vode. Ne sme se dehidrirati.

Krenuli smo.
Još nije teško. Ovo je staza ka Severnom grebenu.

Sve je spremno.
Čekamo da sunce zađe pa da krenemo.
Malo su sumnjivi ovi oblaci.
Ako nas uhvati nevreme na vrhu… Ni ovde ne bi bilo prijatno.

Ovim putem od C3 – 8300m izlazimo na greben.
Ne izgleda nemoguće.
Biće teških stena od 10-20m uz koje se treba uzverati.

Malo sam neobrijan.
Nisam sasvim propao; valjda ću moći.
Sa zebnjom u srcu čekam polazak na vrh.

Izgleda mnogo lako popeti Everest.
Onaj greben u pozadini ide od Lo la i to je Jugoslovenski put, koji su slovenci popeli 1979.
Popodnevni odmor čekajući noć i polazak na vrh.

Baš je lep vidik. Slika je predivna. Šta znači lepo vreme.

Naočare ne skidamo ni u šatoru. Zračenje je ubitačno.
Maska na licu, boca kiseonika pored – „divan odmor“.
Sa kiseonikom se mišići bolje oporavlju, snaga nadolazi.
Dobro je. Sve je OK.
Ništa loše ne osećam; mogu dalje.

„Udobno“ sam se smestio u svoj šator.
Kosina je prilična; ni ranac pod nogama ne može da me postavi horizontalno.
Popodnevna dremka do mraka, a onda pokret.

Opet stižem na ručak.
U gornjem uglu je moj šator i šerpas pred njim.
Gornji desni ugao je vrh Everesta – više nema usputnih stanica.
Odavde večeras idemo gore.
Neki šerpasi imaju malo problema.
Dan je predivan za kvarcovanje. Solarijum.

C1 se više i ne vidi.
Postaje po malo teško i sa kiseonikom.
Dodajem rezervnu energiju, još dodatne snage.
Kameniti greben sa po negde malo snega.

Lapo mi je.
Šerpas mi kuva čaj, sprema ručak, opere sudove… Gleda me kao malo dete.
Tako se moja energija štedi.
Bez njega bih ja to morao sve da radim.
Ovako se može bez problema na vrh.

Phutashi je spremio kašu – mash.
Krompir raste u Pengbocheu na 4200m, skuva se, samelje, osuši na jakom suncu, napravi brašno, a sada se ponovo kuva.
To se fenomenalno vari, ima puno energije, ne nadima. Sa paradajz supom kao umakom, odličan je ručak.

Predivan pogled na sve strane. Brojanica vrhova, bela ćilibarna ogrlica, biseri, lanac sedefnih planina. Presijavanje lednika na jakom suncu. Sunce nije nigde jače nego ovde; možeš da oslepiš.

Lepo je ovde spavati – čist vazduh, beskrajan vidik, malo je zima. C1 se skoro više i ne vidi.
Everest nije ni malo težak (kad je ovakvo vreme)

Ledeni greben je dugačak. Njegov kraj je na oko 7700m.
Naši maleni šatorići se jedva vide na grebenu.

Ovim zaleđenim grebenom, sasvim lagano polako se dobija na visini. Nikakav problem (kada je lepo vreme) Prošle godine nas je tu šibao vetar. Tu sam odustao. To je celu godinu do novog Everesta obojilo tamnim nijansama svih boja.

Posle one vejavice na usponu za C1, ujutru je zablistao predivan dan za promenadu. Moj šator je zavučen pod stenu. Ako nešto odozgo padne, valjda će da promaši. Ali tu ne duva vetar. Šest šatora je odneo ovih dana.
Posle doručka idemo u C2 na 7800m

Najšira pukotina oko 4-5m je neposredno pre C1. Odatle je skoro vertikalan uspon uz ledenu stenu. Mnogo je teže nego prethodne godine. Tu sam se uvek plašio; više nadole nego nagore.

Prognoze su rekle „tri dana lepog vremena“ do vrha i nazad treba najmanje 5 dna. Startovali smo po lošem vremenu, ostavljajući lepo za vrh i silazak. U C1 smo krenuli 20. maja.
Da li će plan biti dobar?
Ako i ove godine omašim, poludeću.

Nestvarni smo i mi, i naši logori. Ovaj ruski kao da nije sa ove planete, kao da smu na Marsu. „Kuće“ na 5500m

Planinari celog Sveta plešu. Radost života. Da li ćemo svi biti ovakvi po silasku. U mnogim očima je bila seta zabrinutih pogleda.
Napon pred juriš na vrh.

Fikret iz Sarajeva (penje sa Australijom) i Zlatko iz Skoplja (penje sa rusima) sa crnogorcima i srbinom.
Balkanski jezik nas zbližuje. Družili smo se.

Džordan Romero je svetski rekorder. Niko mlađi na Svetu nije popeo Everest i niko mlađi nije popeo sve najviše vrhove svih kontinenata. Bio je i na Južnom polu. Mislim da je to previše i da ne treba u reklamne svrhe rizikovati život dece.

Nisu ni kinezi manje interesantni. Frizure su stvarno avangardne. Likovi su samo takvi. Oni su prvi popeli Everest ove godine.