Moj Everest 2010 – I deo

U Kathmanduu vekovima nije bilo ratova; budisti i hindu nisu nikada ratovali međusobno jer je budizam ćerka hinduizma i kako da ratuju sa ćerkom ili kako da ratuju protiv majke. Svi hramovi prošlih vekova, bilo hindu ili budistički, mirno stoje. Smenjivali su se vladari, nekada hindu, nekada budistički i sve to stoji. Niko ništa nije rušio. U krugu carske palate takođe i dalje postoje hindu i budistički hramovi.
Može puno toga da se nauči od ovih „primitivnih“ naroda. Njihova višehiljadagodišnja civilizacija je monge dileme i konflikte društva rešila i davno već shvatila, pre hiljadu godina.

Uvek me je oduševljavao taj ljutski potencijal u Aziji, mnoštvo ljudi, spremnih uvek da rade, skromnih, ljubaznih, laki na učenju, a svi znaju engleski. Kada sam video da i prosjaci govore engleski bolje nego ja, zbunio sam se.

Na jednoj raskrsnici čudna tvorevina – drvo poraslo iz malog hindu hrama. Sve ima svoju sudbinu i neka živi svoj život.

Nosači prenose tone i tone naše opreme iz nepalskih kamiona u kineske. Kinezi ne dozvoljavaju prelazak nepalskih kamiona u Kinu. Hiljade nosača, žena, dece prenosi naše šatore, hranu… svu opremu za naredna dva meseca. U pozadini su naši šerpasi koji nadgledaju transport, da se nešto slučajno ne bi izgubilo. Sve ovo deluje malo nadrealno, kao da nije sa ove planete. Izlazak iz nepala nema ni formalnu proceduru, međutim ulazak u Kinu je i te kako ozbiljan i strog sa kompjuterskim proverama. Na ulazu u Kinu je veliki slavoluk, kapija bar 10m visoka i 15-ak m široka sa zlatnim slovima i kineskim natpisom. Carinici opeglani, zategnuti sa belim rukavicama…

Došli smo u Nylam 4300m – Hotel je nov, prelepo opremljen; u sobi plazma TV; kupatilo na kraju hodnika. Zastave svih boja krase sva lepa mesta.
Nylam ima nekoliko prodavnica, poštu, turističku agenciju. Zgrade su sve nove. U starom delu ima tibetanskih kuća iz prošlog veka. Lepo mirno mestašce od 10-ak hiljada ljudi. Ljudi su bolje obučeni nego ranijih godina. Standard ljudi u Kini vidno raste. Radi se i gradi na sve strane. U Zangmu smo sada dobilo mnogo bolji hotel nego ranije. Hoteli su sve bolji, novi, sve bolje opremljeni. Ovida ne prolazimo samo mi već i brojni turisti hodočasnici koji pohode planinu Kailash, koju 5 vera smatra centrom Sveta i Univerzuma: hindu, budisti, taoizam, šintoizam…
Jedna ulica ide cik.cak uz vrlo strmu padinu – na kakvim sve mestima ljudi mogu da naprave grad. Zgrade imaju po 6-7 spratova i bukvalno su jedna iznad druge.
U toj klisuri sam video i staklenike. Vredni su, bez sumnje. Ima velikih samoposluga, dobro opremljenih prodavnica, elektronike – ozbiljan grad od 20-30 000 ljudi. Tu noćimo, pa sutra idemo dalje (i višlje) Na samoj granici slikanje nije dozvoljeno. To prate durbinom sa prozora jedne zgrade. Na kineskoj strani ima više desetina prodavnica kineske robe, a naši nosači onda trče, kupe po nešto i prenose u Nepal (sitan šverc) i zarade još po neki rupi.
Tu na drugoj strani čekaju nas džipovi Toyota, sa plavim tablicama. Niko ne može ući ovde nenajavljen. Dalje putovanje je strogo određeno i nema proizvoljnog šetkanja. Dalje produžavamo još 10-ak km do grada Zangmu na 2700m – adaptacija na visinu tako polako i neprimetno počinje.

Šetnja Nylamom. Ispred su Đoko i Bleka.
Išli smo u poštu. Bleka je kupio kineski telefon sa kineskim brojem. To se pokazala veoma pametna kupovina, jer su svi tekstovi za sajt bilo mogući samo sa tog telefona. Već je hladno. To je oko 3700m, duva vetar. Vegetacije gotovo da više nema, samo neko žbunje. Gradić je miran, uspavan. Ima jedan internet; uvek je gužva. I kinezi su se navukli na internet. Čak im iz restorana serviraju ručak ispred ekrana. Nervira me samo što puše dok su na internetu. Uvek čekaš mesto za slobodan kompjuter.
Postoji i prodavnica sa alpinističkom opremom, kineske proizvodnje (uglavnom ima sve) pa koje nešto zaboravio, može i tu da kupi. Jednom sam tu kupio rukavice „North face“
Tu smo u jednoj radnji jednom liku, koji skuplja novčanice iz celog Sveta, dali papirne dinare. Čovek je bio presrećan.

U Nylamu smo bili dve noći. Posle obavljene aklimarizacije – adaptacije na visinu, na obližnje „brdo, bili smo spremni za dalje uspone.
Svi smo zajedno: mi, šerpasi, englezi Adventure peaks. Kolona je dugačka. Put je odličan. Ranijih godina sam gledao dok su ga pravili – ispod je armirana betonska ploča 20-30cm debelja; sa strane betonski kanali – to je večno.
Pejzaži, sela pored puta postaju sasvim neobični, nesvakidašnji, kao nigde na svetu. I tu sam video plantažu staklenika. Sva sela imaju velika solarna postrojenja za struju. Kina je ozbiljno krenula u pravcu ekološkog razvoja.
Nestaje vegetacija – počinju beskrajne livade sitne osušene trave. Ovo je rano proleće.

Naši džipovi i kamioni su došli na prevoj La Lung. Slavoluk označava ulazak u Tibet. Daleki vidici. Vidi se Šišapagma oko 8060m. Vide se desetine kilometara okolo; venac Himalaja sa brojnim vrhovima preko 7000m. Na drugoj strani beskraj Tibeta. Kao da je iz dimenzije X.
Ekipica je na okupu. Ne osećamo visinu. Prilagođeni smo super.

Putujući prema gradu Tingri 4300m, ukazuje se prvi pogled na Everest. Tu je pauza, slikanje, ukočeni pogledi, razrogačene oči, srce lupa, strahovi na licu. Da li će nas pustiti da se popnemo na vrh. Naša snaga, volja… nisu od presudnog značaja. Planina treba da nas primi. Treba mnogo mudrosti, velika želja iz srca, poštovanje planine i njene volje i Božije volje. Da li će neko od nas ostati zauvek na njoj?

Svet je međusobno povezan: ljudi, biljke životinje. Ne možemo jedni bez drugih. Čovek mora poštovati svaki život bio on humani ili animalni.

Ko ne ume da barata štapićima, ostaće gladan.
Na sredini stola točak na koji se tavlja hrana, a mi okrećemo kao ringišpil. Velika kačica pirinča i puno činijica sa raznim barenim povrćem; mrvice mesa.
Ova otmena i gorda engleska gospoda, uzdržanog držanja, posle dve nedelje u Baznom kampu postali su bradati, prljavi, razuzdani gorštaci, zaboravljajući svoje džentlmensko držanje.
Na zidu je poster o jedinstvu života u prirodi.

U Tingriju boravimo dva dana.
Peli smo se na obližnje „brdo“ od oko 5000m. Problema nema. Podnosimo kao od šale. Uživamo. Bleka i Šlagi se stalno smeju, pričaju neke dogodovštine; kao da smo na nekom izletu.
Šerpasi i kamioni su otišli dan ranije da postave šatore i podignu Bazni kamp.
Iz Tingrija putujemo dalje ceo dan preko Tibeta prema našem BC 5500m.
Neobični predeli, kao da smo na drugoj planeti. I ljudi su nekada takvi, kao da dolaze iz nekog drugog paralelnog sveta.

Čudni predeli, čudna priroda, čudan put. Sve ovde viđeno ne nalazi se nigde više na Svetu.
Putovanje se odužilo. Ceo dan putujemo.
Ovo je sve kao neki san; kao da sam u nekom filmu koji se snima.
Sve je drugačije: ljudi, kuće, putevi, životinje, oblaci su sasvim nisko, na dohvat ruke, mi smo među oblacima. Dobri džipovi ovo prelaze sasvim lako. Super je. Neponovljiv doživljaj. Putovanje preko mogućeg.

Primičemo mu se.
Sa jednog prevoja vide se : Makalu, Lothce, Everest (Chomolungma) Cho oyu – To je područje sa najvećim vrhovima na Svetu. Na kratkom rastojanju se nalazi 5-6 vrhova preko 8000m
Sve smo bliži. Lepi moj Everestu.

Zumirano, odavde se najbolje vidi put našeg završnog uspona.
Ledeni greben sa leva nadesno do ivice Svernog grebena, zatim njime do vrha.
Na početku kamenitog grebena je C2 – 7800m
Gore gde niži greben izlazi na višlji i put skreće 90*, u tom uglu nalazi se C3 – 8300m.
Ova perspektiva pokazuje ceo završni smer, dočarava strminu.
Ne vide se: BC, ABC i C1.

Ronbuk ili Rongphu manastir, verski objekat na najvećoj nadmorskoj visini na Svetu koji funkcioniše, i uz to unazad oko 6 vekova. Ni jedna religija na Svetu nema verski objekat na većoj nadmorskoj visini. Ovo je sveto mesto budizma. Mnogi verski mislioci unazad vekovima su boravili ovde i nalazili inspiraciju u svojim razmišljanjima u blizini Čomolumgme. Ovaj manastir radi bez prestanka 6-7 vekova.
Prekoputa manastira je hotel Rongphu sa prodavnicom, restoranom, tridesetak soba. Mnoge turističke grupe dolaze dovde. Kasnije sam jednog dana šetao dovde; bili su neki francuzi u hotelu. Mnogi dođu dovde; odavde je predivan pogled na Everest. Ovde uvek ima naroda, uvek je neka gužva. Srećan sam kad dođem ovde. Ranijih godinama, dok sam ovaj prizor znao samo sa slika, žarko sam želeo da dođem ovde, a sada mi se pružila prilika da to bude drugi put u mom životu. Ovo je predivno i energetsko mesto.

Everest je pod snegom i još lepši. Prošle godine sam malo strahovao kada sam ga video, a sada mi je lep, još lepši ovako beo. Ta belina neće drugo ostati jer snažni vetrovi obrišu sav sneg sa granitnih crnih stena. Dan je sunčan, vidljivost izvanredna. Radujem se dolasku ovde. Valjda će i planina osetiti moju radost zbog ponovnog viđenja. Srećan sam što sam ovde. Ovo je kao Sveta zemlja. Mnogi sveci su ovde hodali. Prošetao sam kroz manastirsko dvorište, okrenuo veliki molitvenik, visok preko 2m, i desetine malih militvenika na ulazu; desetine mojih molitvi je tako poletelo u nebo. Bože, prati nas na našem putu; blagoslovi našu žarku želju.

Došli smo u BC – kako nas je lepo dočekao, beo sa malo snega. Predivan prizor. 11. April. Ovde ćemo biti do kraja Maja. Šta li nas sve čeka? Nedelje aklimatizacije, usponi do visinskih kampova, rizičan i opasan završni uspon. Svi mi mnogo toga od svog života rizikujemo i stavljamo na kocku, čak i svoje živote da bi smo bili na vrhu ove planine. Šta nas to vuče tamo? Želja za avanturom; traženje svojih granica; nešto što se ne može opisati, iskazati. Ja volim tu energiju planina, tu snagu ogromnih planinskih masiva koja mi ispunjava grudi, sreća koja me obuzme kada sam na takvom vrhu nagoni me da opet idem tamo, na neki drugi vrh preko 8000m. Nemam strah. Naravno, znam sve opasnosti, rizike, ali poštujući sve to i razumno donoseći odluke, vrh se može popeti. Ipak o tome odlučuje vrh a ne ja.

Šerpasi su za dan postavili ceo Bazni kapm; trpezariju, kuhinju, magacin, sve naše i njihove šatore… Lapo su ga i ukrasili – baš su se trudili – ukrasi na prozorima, na svodu… Dobri su to ljudi. Bilo nam je milo kada smo ušli. Ima tu i novog nameštaja; jastuci za stolice; mnoštvo radio stanica u ćošku, solarni punjač, agregat, a na stolu puno poslastica, najbolji termosi na Svetu koji drže toplu vodu po dva dana. Ovde ćemo se družiti, provoditi dane i večeri, slušati muziku, igrati karte, čitati knjige, jesti, radovati se, dogovarati, pričati ; ovo je naša zajednička kuća.

Uselio sam se u moj šator. Imam debeli dušek od sunđera, prozor sa pogledom na vrh Sveta.
U buretu je sve što ovde imam, sva moja oprema, sva moja lična imovina; kao puž sa kućicom.
Lepo je za spavanje. Na ekspediciji se naspavam kao slabo kada kod kuće. Na počinak se ide oko 22h, ustaje oko 8-9h – to je 10-11h spavanja svakog dana. Odmor je jako važan.
U Aziji spavaju više nego mi. U 21h-22h sva svetla u gradu su pogašena. U Kathmandu posle 22h na ulici nema više nikoga; šetaju samo neki zbunjeni nemci, amerikanci… i čude se gde ode ovaj narod, šta se to desilo pa više nigde nikoga nema. U restoranu u 21h konobarima pada glava od umora i čude se što ne idemo već jednom da spavamo. Zato su celoga dana svi smireni, nasmejani, ljubazni i vredni, rade ne staju.
Lapo je spavati dva meseca u prirodi, na čistom vazduhu. Dok ležim u šatoru čujem samo hujanje vetra, mahanje krila ptica, po neku pesmu šerpasa. Nema zvuka motora, mobilnih telefona, nema trčanja na posao, po radnjama… Ekspedicija je odmor za živce; vreme se meri po položaju sunca a ne po kazaljci sekundare sata. Volim život na ekspediciji.

Nema sedenja. Da bi smo organizam navikli na znatno veće visine svakoga dana idemo u šetnje na okolna brda. Tako stičemo novu kondiciju, treniramo tokom ekspedicije, privikavamo se na visinu.
Korito zaleđene reke je lepo zbog zaleđenih slapova ispod kojih se čuje hučanje brzaka. Zaleđena klisura se penje do lednika na oko 6000m. Na grebenu duva vetar a ovo je fino u zavetrini.
Penjemo se od doručka do podneva a onda se spuštamo u BC na ručak.
Strepeo sam da ne nabasam na himalajskog tigra.
Nema žurbe; to su šetnje za uživanje.

Kada imamo vremena, po nekada prošetamo do „sela“, tako smo zvali mesto sa tridesetak šator-restorana i šator-hotela. Dotle dolaze autobusi sa turistima.
Ispred tih montažnih restorana i hotela su tezge sa himalajskim suvenirima: ćilibari, srebrni ukrasi tibetanske nošnje, fosilni ostaci okamenjenih morskih puževa (Tibet i Himalaji su nekada bili morsko dno i još se podižu – Himalaji su svake godine 2-3 cm sve veći i veći). Obavezno cenkanje, priča sa prodavcima na „Vinetu“ engleskom.
U jednom šatoru je „China post“ gde možete kupiti razglednice, poslati pisma sa pečatom „Everest base camp“. Službenik je samo po nekada tu; na velikom panou stoji broj mobilnog na koji ga treba pozvati da bi došao (?!).
Kada je lep dan i kada se uželimo da vidimo malo narod siđemo 5-6km do „Sela“, procunjamo po „trgovinama“ i do ručka se vratimo u naš BC. Pošto tako prelazimo „granicu“ moramo da ponesemo pasoš. Naš BC je eksteritorijalno.

Ovako to izgleda unutra: „sećija“ postavljena skroz okolo. Tu se preko dana sedi, a noću spava. U ćošku je gomila jorgana, ćebića i jastuka.
U sredini prostorije je peć koja se loži ovčijim brabonjcima ili stočnom balegom (jer nema drva).
Ispred su stočići na koje serviraju naručeno piće – jasmin tea (tibetanci za čaj kažu „čaa“, pa samo i mi naručivali „čaj“; razumeli su nas).
To je i „hotel“ jer na ovim sećijama možete prenoćiti.
U pozadini se vidi „šank“ sa raznim pivima, pićima. Može se i po neka sitnica kupiti. Ovde, na kraju Sveta, možete naći sitnice ako ste nešto zaboravili.
Prijatno je. Druželjubivi su.